Na margini savremenog sveta

Ivana Tanasijević
Lat­est posts by Ivana Tanasi­je­vić (see all)

     

     

    (Etela Farkašo­va, Sce­nario, pre­v­ela sa slo­vačkog Zden­ka Valent Belić, Ago­ra, Novi Sad, 2021)

     

     

    Mod­er­na književnost, bazi­ra­jući svo­ju poet­iku, pre sve­ga, na znača­ju rub­nih i skra­jnu­tih seg­me­na­ta društ­va, književnos­ti, istori­je i kul­ture uopšte, poseb­nu pažn­ju posvetiće polju mar­gin­al­i­zo­vanih gru­pa. Sta­vivši u prvi plan sve one aspek­te koji se tiču mal­og živ­ota običnog čove­ka, stvoriće uslove za rušen­je tabua i pro­gov­oriti o različitim pitan­ji­ma mar­gin­al­izaci­je i diskrim­i­naci­je u novonastal­im okvir­i­ma savre­menog sveta.

    U tom smis­lu, višestruko nagrađi­vani roman Sce­nario, iz pera Etele Farkašove, jedne od najz­nača­jni­jih slo­vačk­ih autor­ki, postavl­ja­jući u svoj fokus društvenu grupu izloženu speci­fičnoj mar­gin­al­izaci­ji, o kojoj se i danas nedo­voljno, a često i nead­ek­vat­no gov­ori, ukazu­je se kao šti­vo koje pokreće važ­na društve­na pitan­ja. Sto­ga, osim što će domaćoj čita­lačkoj pub­li­ci ponu­di­ti uvid u stvar­alašt­vo znača­jne savremene autorke, roman će na društven­om planu pokrenu­ti i veo­ma važno pitan­je – fenomen staren­ja i speci­fične aspek­te staros­no motivisane diskrim­i­naci­je. Baveći se, dak­le, važnom temom kak­va je društve­na skra­jnu­tost najs­tar­i­jih pri­pad­ni­ka zajed­nice, roman Etele Farkašove izras­ta u slo­je­vi­to književno delo koje, kroz društveno angažo­vanu temu, otvara i različi­ta pitan­ja umet­nos­ti, muzike i naučnog rada.

    Fab­u­la romana prati Katar­inu i Voj­ta, bračni par suočen sa staren­jem i novim živ­ot­nim okol­nos­ti­ma, ogledanih, kako kroz lične, intimne aspek­te, tako i kroz opšti društveni okvir. Suočava­jući se sa starošću, kao pol­jem društvene, porodične, ali i naučne i pro­fe­sion­alne skra­jnu­tosti, roman će pro­gov­oriti i o speci­fičnom položa­ju intelek­tu­ala­ca u novonastal­im uslovi­ma. Našavši se u pro­cepu između dva društve­na pol­ja, roman Sce­nario kre­taće se po grani­ca­ma dva odvo­je­na područ­ja. Deleći svet na na položaj cen­tra i područ­je mar­gine, roman će svo­ju priču razvi­jati na grani­ci koja rad­va­ja pro­duk­tivne članove društ­va od ličnos­ti skra­jnu­tih sa glavnih društvenih, kul­turnih i insti­tu­ci­jal­nih tokova.

    Ini­ci­jal­na sli­ka nev­idljivosti i mar­gin­al­i­zo­vanos­ti najs­tar­i­jih, u romanu romanu Etele Farkašove razviće se u prikaz otvorene netr­peljivosti čitavo­ga društ­va. Zamišl­je­na grani­ca između dva područ­ja soci­jalnog vred­no­van­ja, pro­gov­oriće o kul­tu večne mla­dosti i pro­duk­tivnos­ti, nego­v­anih od strane zajed­nice, ali i o duboko uko­ren­jenom strahu od prelas­ka demarka­cione linije.

    „Gov­o­rila je sve uzne­mireni­je, shvataš li, kao da bi time mogli da naglase neku zamišl­jenu granicu iza koje su stari, slabi, ujed­no i nepotreb­ni, suvišni, koji smeta­ju… tim psovka­ma kao da žele da se zadrže sa ove strane granice, tu, gde su oni koji još ima­ju snage, koji su koris­ni i pro­duk­tivni… kao da uzviku­ju da se na njih još može raču­nati, ne kao na ovog ovde nepažljivog, nekon­cen­trisanog koji mož­da više i ne vidi dobro, koji sada zadrža­va tram­vaj…“ (91)

    Baveći se temom starosti i staros­no motivisane diskrim­i­naci­je iz ugla Katarine, nekadašn­je pro­fe­sorke i uspešne pre­voditeljke, i iz ugla njenog muža Voj­ta, uspešnog istraži­vača iz oblasti prirod­nih nau­ka, u svom romanu autor­ka će poseb­no osvetl­i­ti pitan­je intelek­tu­alnog rada u pozn­im god­i­na­ma. Suočava­jući se sa tokovi­ma savre­menog sve­ta u kome finan­si­js­ki mom­e­nat pred­stavl­ja ključnu moti­vaci­ju, u kome su brz­i­na i kvan­titet obavl­jenog posla važni­ji od kvalite­ta i suš­tine, likovi romana biće višestruko diskri­m­in­isani. Navođen­je starosne dobi naučni­ka za glavni razlog izostan­ka finan­si­jske podrške naučnom pro­jeku, biće u romanu najs­likovi­tiji primer diskrim­i­naci­je u okvir­i­ma jedno­ga društ­va, ali i u okvir­i­ma sis­tema vred­nos­ti naučnih institucija.

    Nev­idljivost star­i­jih oso­ba u okvir­i­ma intelek­tu­alnog rada prošir­iće se na nev­idljivost na svim planovi­ma društvenih odnosa, sa kra­jn­jim ishodom u sop­stven­om uveren­ju o vlasti­toj suvišnos­ti, prois­tek­lim iz opšte društvene klime. Osvešću­jući svoj položaj skra­jnute skupine, likovi romana pre­poz­navaće duboku mar­gin­al­i­zo­vanost i diskrim­i­naci­ju i na planu svakod­nevne komu­nikaci­je. Držeći starost „nepris­to­jnom, ružnom rečju koju bi bilo bol­je izbeći“ (212), doba starosti ukaza­će se kao svo­jevrsni tabu, sve­dočeći tako o društvu koje pod­stiče kult večne mladosti.

    Gradeći živ­ot­nu priču bračno­ga para kroz ret­ro­spek­tivu, roman će razvi­jati i splet tananih odnosa unutar porodice. Suočeni sa društven­om odbačenošću, par će se suoči­ti i sa zane­mari­van­jem od strane najbližih člano­va porodice. Mom­e­nat nepo­ri­lagođenos­ti novonastal­im okol­nos­ti­ma izgradiće emo­cional­ni aspekt romana sa razočara­nošću kao dom­i­nant­nom crtom. Doživl­java­jući se odbačen­im i unutar porodice, bračni par još jed­nom će se kre­tati po grani­ci koja razd­va­ja pro­duk­tivne članove zajed­nice od mar­gin­al­i­zo­vanih: „(…) on joj je stavl­jao do znan­ja da graničnu lin­i­ju tre­ba ispoš­to­vati: ili još uvek pri­padaš ova­mo, među zdrav­im i sposob­n­im, ili si već samo smet­n­ja , kako je bila naiv­na, nika­da pre toga joj nije palo na pamet da bi tu lin­i­ju mogao da povlači njen sin…“ (250)

    Ini­ci­jal­na moti­vaci­ja romana Etele Farkašove ogle­da se u poduh­vatu ostarel­og bračnog para da nači­ni sce­nario od muz­ičk­ih kom­pozi­ci­ja, koje bi umesto posm­rtnog gov­o­ra bližn­jih verni­je oslikao nji­hove živ­ote. Na taj način Sce­nario, osim pitan­ja staren­ja, starosti, društvene mar­gin­al­i­zo­vanos­ti i nemi­novne smr­ti, veliku pažn­ju posvetiće pitan­ju umet­nos­ti, ali i uni­verzal­nim egzis­ten­ci­jal­nim temama. Praveći reka­pit­u­laciju živ­ot­nih događa­ja, čiju sušt­inu najbol­je oslikava­ju klasične kom­pozi­ci­je, roman će poprim­i­ti i oblik rasprave o umet­nos­ti i muzi­ci, kao njenom najsavršeni­jem obliku. Videći kom­pozi­ci­je Šope­na, Mocar­ta, Baha, Stravin­skog i mnogih drugih kao for­mu jed­inu sposob­nu da pred­stavi egzis­ten­ci­jal­nu sušt­inu, roman će muziku karak­ter­isati kao pros­tor koji nadi­lazi svaku drugu for­mu umet­ničkog stvaranja.

    „Najviše ju je zain­tereso­va­lo mesto gde filo­zof piše da ostale umet­nos­ti gov­ore o senka­ma, samo muzi­ka o suš­ti­ni, a to obra­zlaže time da je muzi­ka neposred­na objek­tivizaci­ja i odraz vol­je kao i sam svet, nije baš shvata­la šta pod tim filo­zof mis­li, ali u jed­nom se sa njim apso­lut­no sla­gala, u tvrd­nji da je delo­van­je muzike daleko jače od uti­ca­ja drugih umet­nos­ti, da kazu­je sušt­inu…“ (23)

    Sto­ga, oslan­ja­jući se na klasičnu muziku i suštin­sko egzis­ten­ci­jal­no u poje­d­i­načn­im deli­ma, dovodeći ih u vezu sa mal­im, ličn­im sud­bi­na­ma, roman će biti kon­cipi­ran kao svo­jevrsna kom­pozi­ci­ja muz­ičk­ih obli­ka. Ton, nadi­lazeći ostale izraža­jne oblike umet­nos­ti, a naroči­to reč, otvoriće u romanu i pros­tor za promišl­jan­je same književnosti.

    Naime, vera u muziku, u medi­jum jedi­ni sposoban da izrazi sušt­inu egzis­ten­ci­je, na ide­jnom planu doneće nepov­eren­je u jezik. Reči i ver­bal­na komu­nikaci­ja u opštem smis­lu ukaza­će se kao još jed­no u nizu razočaren­ja. Spoz­na­ja nead­ek­vat­nos­ti jezi­ka da izrazi sušt­inu, pred­staviće i književnost kao umet­nost koja gubi sponu sa bićem stvari. Nima­lo opti­mistič­na viz­i­ja naglasiće izostanak suštin­skog saglas­ja reči i samih događa­ja, i sve veći udeo obmana i maski.

    „Što je bila star­i­ja, sve više je bila sves­na kako ogro­man rizik donosi nje­na žel­ja, sko­ro nika­da se ne može unapred znati koje će reči biti prave a koje ne, ako uopšte tako neš­to kao što su prave reči pos­to­ji, reči koje se priljublju­ju uz stvari, a onda pono­vo one koje mogu da odve­du na stran­putice, čini­lo joj se da je za nju pre sve­ga sve više onih drugih koje se nepred­vidlji­vo udal­java­ju od stvari i od nje same…“ (63)

    Oslikava­jući naiz­gled indi­vid­u­al­nu priču, živ­ot i sud­binu običnih lju­di, suočenih sa staren­jem i društven­om, pro­fe­sion­al­nom i porodičnom mar­gin­al­izaci­jom, roman Sce­nario ispripovedaće kra­jn­je uni­verzal­nu priču ljudske egzis­ten­ci­je. Videći umet­nost i književnost, pa i sam živ­ot, kao beskon­ačni broj var­i­jana­ta jedne iste priče, autor­ka će izgra­di­ti nar­a­tiv čiji ide­jni okviri gov­ore o ljud­skoj „zazi­danos­ti“ u društvene obrasce. Nemogućnost da se isko­rači iz unapred defin­isanih pute­va i iskus­ta­va, društvene i egzis­ten­ci­jalne datosti, pro­gov­oriće o opštem prin­cipu grani­ca, ograničenos­ti, ali i ljudske nemoći da tak­vo stan­je promeni.

    Roman Etele Farkašove, dak­le, postavl­ja­jući u središte pažn­je temu staren­ja, pro­go­vara­jući o društvenoj mar­gin­al­izaci­ji i višestrukoj diskrim­i­naci­ji star­i­jih člano­va zajed­nice, otvoriće pitan­je od velikog društvenog znača­ja. Ukazu­jući na bro­jne aspek­te sa koji­ma se u starosti suoča­va bračni par intelek­tu­ala­ca, roman će u svo­joj sveobuh­vat­nos­ti ukaza­ti na ključne prob­leme i tip­ične mod­ele staros­no motivisane mar­gin­al­izaci­je. Društveni značaj osvešći­van­ja prob­le­ma sa koji­ma se suočava­ju najs­tar­i­ji članovi zajed­nice, čini roman Sce­nario važn­im štvom sa glediš­ta društveno angažo­vane književnos­ti. S druge strane, roman će biti poseb­no zan­imljiv lju­bitelji­ma klasične muzike, dok će složeni porodični odnosi i opš­ta egzis­ten­ci­jal­na pitan­ja delo smesti­ti u red uni­verzal­nih tema, kakvi­ma se uvek teba izno­va vraćati.