Na putu ka moru

Sibile Levičarov
Lat­est posts by Sibile Lev­ičarov (see all)

     

    (Odlo­mak iz romana „Apos­tolov”)

    Puto­vala sam već jed­nom rani­je pre­ma Crnom moru. Dos­ta davno je to bilo. Na prvo puto­van­je u Bugarsku išla sam bez člano­va porodice. Poz­vala me je Lilo, na put smo krenule nas tri: ona, nje­na ćer­ka i ja. Ses­tra je provodi­la ras­pust u nekom šva­j­carskom gradu, među brdima.

    Do Sofi­je je sve išlo odlično. Lilo je vozi­la gol­u­bi­je plavi „mer­cedes kabrio“. Većim delom smo puto­vali sa spušten­im krovom, Lilo je bila umotana u ružičasti šal, nosi­la je bele šoferske rukav­ice a na nosu je imala mod­erne naočari za sunce. Lilo je bila san svih voza­ča kamiona, štaviše svih rad­ni­ka koji su na autop­utu između Zagre­ba i Beogra­da imali pri­like da bace makar samo i jedan pogled na nju. Graničari su pokušavali da ostave uti­sak ozbiljnih lju­di pri­likom pre­tre­sa auta, pa su na lica mon­ti­rali naj­markant­ni­je moguće izraze, ali im je Lilo u trenu smekšala srca. Podrob­no su pre­gle­davali gol­u­bi­je plavi auto iz baj­ki, ali ne toliko iz službene dužnos­ti, nego više da bi prov­eli još neko­liko min­u­ta u Lili­noj blizi­ni: otvo­rili su haubu, otvo­rili su prtl­jažnik, zatražili da vide sadržaj kofera od svin­jske kože, zureći prit­om u neverovat­no privlačnu ženu dok je otvar­ala kofer. Svileni kom­bine­zoni, čip­kane gaćice, bočice sa lakom za nok­te i svako­ja­ki nakit, neseser marke „sam­son­ajt“, mnošt­vo blis­tavih sit­ni­ca kao da ste otvo­rili pok­lopac san­du­ka sa blagom – i sve to najukus­ni­je moguće poređano. Kako je Lilo bila ponos­na na svo­je stvari!

    Bila je veo­ma str­plji­va i nije omet­a­la pre­tres koji inače nije ni uzi­mala kao za uzne­mi­ra­van­je, nego više kao uzbudljivu pus­tolov­inu sa muškarci­ma u uni­for­ma­ma, pred koji­ma je naočare za sunce ski­dala sa očar­ava­jućom ljup­košću, tre­sući usput svo­jim lok­na­ma, sme­jala se, pokazi­vala bespreko­rne bele zube i nar­avno – zaš­to da ne – svoj pasoš i voza­čku dozvolu.

    Pot­puno nasuprot našim roditelji­ma koji su granične prelaze bili pri­morani da prelaze sa svo­jim sum­n­jivim pasoši­ma – kao stran­ci bez domovine, otac crven kao bul­ka, maj­ka ner­voz­na, poš­to su na apsur­dan način postali stran­ci bez domovine zato što u vreme kada su se venčali, 1945. godine, još nije bio na snazi zakon o državl­janstvu, pa su tako svi Nem­ci koji su se venčali za stran­ca, automats­ki izgu­bili svo­ja nemač­ka državljanstva.

    U tim su pri­lika­ma sedeli na pred­njim sediš­ti­ma „sitroe­na“ zamišl­jeni, utonuli u oblak nes­reće i potis­nu­tog bola, i pon­ašali se kao osum­n­jičeni, otac je čak i sati­ma kas­ni­je bio u mračnom raspoložen­ju zbog ponižen­ja kog je morao da otr­pi a maj­ka nije uspe­vala da se uzdrži od proklin­jan­ja kom­pletnog fašis­toidnog sve­ta. Puto­van­je s roditelji­ma je bila teš­ka muka – sa Lilo je prelazak granice pred­stavl­jao čis­to uživanje.

    Tokom puta sam sedela ili bol­je reći ležala na zad­njem sediš­tu. Dobro­voljno, jer je to bilo moje omil­jeno mesto. Imala sam devet god­i­na. U to vreme sam počela da primeću­jem muke koje je stvar­ala ljubomo­ra. Ljubo­morne osobe je bol­je zao­bići u velikom luku, da nji­hov gnev ne bis­mo navuk­li na sebe. Lili­na ćer­ka, tri godine mlađa od mene, bila je nes­nos­no ljubo­mor­na, ludela je i na naj­man­ju pažn­ju koju je Lilo pokazi­vala pre­ma meni. Zato nisam ni sma­trala da bi bilo pamet­no suviše pri­b­liži­ti se Lilo, poseb­no ne da zatražim mesto pored nje na pred­njem sediš­tu, koje je u stvari doliko­va­lo ćer­ki. Osim toga nije mi bilo zan­imlji­vo da gledam tokom puta napred, na autop­ut, više sam volela da sed­im na zad­njem sediš­tu. Uzglavl­je je bilo udob­no. Ako bi vetar isu­više zadu­vao, pokri­la sam se ćebe­tom, a od žarkog sun­ca su me šti­tile deč­je naočari za sunce. Da mi vetar ne bi pomr­sio kosu, na glavu sam veza­la maramu.

    Tokom puta, leškareći na zad­njem sediš­tu, a da mi krov auto­mo­bi­la ne ometa pogled, mogla sam da pos­ma­tram s duplom ganu­tošću teatar koji se odvi­jao gore. Jugosloven­sko nebo je bilo duboko plave boje i na pose­ban način usi­jano, što je mog­lo da bude i zbog speci­fično toni­ranih stakala naočara za sunce.

    Na tom nebu su se vuk­la ble­dun­ja­va, pahul­jas­ta krda obla­ka s dugačkim, izvučen­im repovi­ma, oblaci koji su među sobom bili povezani upleten­im pupčan­im vrp­ca­ma, a neki dru­gi zbi­jeni, snažno nabubre­lih gla­va, vukući se između belih trago­va kon­den­zo­vane vodene pare. Sunce je bilo nji­hov pro­tivnič­ki igrač, sla­lo je za oblacima vrele zrake i sve ih je redom spalilo, Sunce je svo­je mesto na nebu buk­teći potvrđi­va­lo sve dok se nije formi­rala nova gru­pa obla­ka koja je potom raskošno narasla.

    Revi­ja borbe visoko na nebu proizvodi­lo je uzivšeno uzbuđen­je. Sve je tu bilo radi moje zabave. Lilo, njen lep­ršavi šal, „mer­cedes“, kož­na sediš­ta u krem boji, ptice koje su nam letele iznad gla­va, slike koje se vuk­le na nebu. Svet je bio slo­bo­dan, gibao se i val­jao. Nema ni roditel­ja, ni ses­tre, hura! Sve se ovde kre­ta­lo zbog mene, tek­lo kao nauljeno, odz­van­ja­lo, cvrku­ta­lo, zbog mene je sve išlo na pravom koloseku, svet mi je slao snove pri­tis­nu­vši me o zad­nje sedište na kom sam se osećala sig­urni­je nego ika­da pre. Mora da sam neko izvanred­no stvoren­je ako su već toli­ki napori uloženi u to da se moja nes­reća odagna jed­nom za svagda.

    Bila sam srećna.

    Bila sam sreć­na, sve do Sofi­je. Tamo su me onda ostavili. Lilo je mogla na taj način da me ostavi čak i u džungli. Odjed­nom sam se našla u vlažnom, pre­na­tr­panom stanu mojih dede i bake, u novoj nes­reći koja je već u samom početku bila pras­tara. Sedela sam na crnoj stoli­ci sa visokim naslonom koja je videla i bol­je dane, na masli­nas­to zelenom somot­skom tapacirun­gu, na kom je krivu­da­lo krup­no lišće vinove loze.

    Ni ostale sto­lice nisu dugo bile prazne. Na vest da sam stigla, rođaci su počeli da pris­tižu u gomil­a­ma, mno­gi od njih u velikom uzbuđen­ju, a neki goto­vo da ni mes­ta nisu imali. Jedi­no mi je deda delo­vao kao razu­man čovek, jer je mirno sedeo na pročelju sto­la, ni reči nije rekao, samo je gledao u mene dobronamerno.

    Baku sam već poz­navala, pa sam se potrudi­la da je zao­biđem, kao i obično.

    Radi pri­lagođa­van­ja su me ponudili tan­jirčićem slat­ka, tim slatk­išem, u stvari mumi­jom voća koje je bilo ule­pljeno u izuzetno žilav sirup, čvrst kao ćilibar, braonkaste boje i najužas­ni­jeg ukusa. Toliko slatko da me je već bolelo.

    Tan­jir­ić sam skloni­la u stranu, ali to nije bio način da pobeg­nem, jer od neprestanih poljuba­ca, zagrl­ja­ja i milo­van­ja uzbuđenih rođa­ka, od svih tih stranih reči koje su tek­le pop­ut reke, nisam mogla da se pomer­im sa stolice.

    Ses­tre moje bake su mi se utis­nule u sećan­je. Najs­tar­i­ja je bila već dos­ta stara, hodala je uz pomoć šta­pa. U početku je delo­vala mir­na i str­plji­va, ali se kas­ni­je naglim ispadi­ma potvrdi­la kao suprot­no, usput je još i sil­no kašl­jala, kao da joj je u grud­nom košu nagomi­lani šla­jm morao smes­ta negde da izbije.

    Vođa trupe ses­tara je bila tet­ka Cve­ta, koke­ta s muštik­lom. Čim sam joj videla usne, odmah sam se seti­la izraza koji sam čula od švapske bake: vav­ilon­s­ka kur­va. Jedi­no je vav­ilon­s­ka kur­va mogla da ima takve usne! Po priro­di je imala tanke usne, ali je šminku povuk­la debe­lo, podos­ta izvan lin­i­je usana, pa su tako crvene usne izgledale nap­o­la đavolske, nap­o­la komedi­jantske, na rubovi­ma zamazane, doseza­le su goto­vo do pola obraza, hiper­pokret­na usta napuk­la od osme­ha; usta s kvarn­im zubi­ma od kojih me je hvatao strah jer sam se bojala da ću i od tih usana morati da pri­h­va­tim poljubac, ali to je hvala bogu izostalo.

    Verovat­no sam bila dete bez humora.

    Tet­ka Cve­ta je bila zaista neo­bič­na, ali je tre­ba­lo da se uzme u obzir i njen bizarni humor, koji ja nisam pre­poz­navala, kao što nisam razumela ni taj ponos kojim je u oskud­nim uslovi­ma, u koji­ma su tada svi lju­di živeli, saši­la sebi haljinu od star­ih zavesa rđa­vo crvenih boja, s krup­n­im cve­tovi­ma, i sveopštem oča­ju prkosi­la tom halji­nom, ili je mož­da bol­je reći prkosi­la usti­ma, tim blješ­tavim, pro­voka­tivn­im usti­ma koja su se izru­gi­vala celom tom komu­nis­tičkom izjed­nača­van­ju svih ljudi.

    Inače je tet­ka Cve­ta bila intere­sant­na poja­va. Puši­la je, želeći time samo još više da istakne svo­ju opakost, ali usput i da nervi­ra dedu. Nisam je razumela šta gov­ori, jer je pričala samo bugars­ki, dok su neki rođaci pričali poma­lo i nemač­ki, neki su znali dos­ta dobro fran­cus­ki, koji ja tada takođe nisam znala, ali prva pri­b­liža­van­ja smo ipak uspeli da pre­mosti­mo na nekom nemačko-fran­cuskom bućkurišu.

    Bila je mrša­va i kriv­ih nogu, po priro­di nima­lo lepa žena. Ali tu su bile njene zelenkaste oči i svet­la kosa, koja doduše nije bila pla­va, ali je far­ban­jem dobi­la lepe crvenkas­to-plave tonove. Imala je gus­tu kosu, živu grivu, koja joj se pre­li­v­ala na rame­na. Oči i boja kose su bili dovoljni da privuku pažn­ju bugarskih muškara­ca, koji su se inače kao ludi ustrem­ili na plavuše. Kas­ni­je sam saz­nala da je tet­ka Cve­ta imala u svom stanu ogrom­nu škrin­ju u kojoj je čuvala na sto­tine ljubavnih pisama raznih muškara­ca, pozivnice za ples, preso­vano cveće, nekrologe i gomilu čestit­ki s onim crveno-belim kićanka­ma koje su se obično slale početkom proleća.

    Stara pudri­jera s pahul­jav­im resama i pok­lopcem iz koje se širio miris starog braš­na (proizvod nalik na mini­jaturni puf iz Tuluz-Lotrekovog vre­me­na), lep­eza od korn­jačevine i koralne ogr­lice, jed­na izvezena tor­ba od plat­na, to je bila tetk­i­na zaostavšti­na koju sam dobi­la mno­go god­i­na nakon što je umr­la. Priča se da se zbog nje ubio jedan muškarac smrt­no zaljubljen u nju.

    Ne znam zaš­to je u meni det­in­jasti mani­he­jac pod­vlačio tako oštre raz­like. Lilo, koja je svi­rala na sličnoj klav­i­ja­turi žen­stvenos­ti, mogla je da radi sve što je kod nas u kući inače bilo zabran­jeno. Tet­ka Cve­tu sam doživl­javala kao karikatu­ru oboža­vane Nev­er­le, i zato mi je bila odbo­j­na. Osim toga je bila i stara. A za star­i­je žene važe dru­ga prav­i­la. U ovom sluča­ju su važeća prav­i­la švapske bake i njenih jedanaestoro braće i ses­tara, koji nisu morali niš­ta bit­no da promene na svo­joj odeći da bi ih ovekovečili na nekoj tabloid­noj sli­ci iz osam­naestog veka.

    Izgledali su kao čas­ni luter­an­ci, ode­veni svi u crno, do grla zakopčani. Glave su im poči­vale na belim, uštirkan­im krag­na­ma, osim lica i šaka, ni komad kože više nisu pokazi­vali. Žene su bile veo­ma uredne, nisu se šminkale, mirisale su na sapun ili even­tu­al­no kap kolon­jske vode. Kosu su sve, bez izuzetka, imale nameštenu u punđu. Sve do dana današn­jeg, sma­tram da je to jed­i­na isprav­na sli­ka jedne star­i­je žene. Na to sam navikla, kao neka od svo­jeručno uzga­janih sivih gus­ki Kon­ra­da Lorenc na svog hranioca.

    Bila je tu i tet­ka Mila. Jed­na sasvim dru­gači­ja priro­da. Veli­ka, širo­ka, sel­jačkog izgle­da, dobroćudne nar­avi, već na prvi pogled se to vide­lo. Nije se šminkala i imala je uvek opasanu kecelju, najčešće sta­jala u kuhin­ji, prezno­javala se i kuvala, postavl­jala sto, prala sudove. Njene ses­tre su ne jed­nom zloupotre­bile njenu blagu i trpeljivu priro­du, a nisu se libile ni da je koriste kao marvu.

    Ne sećam se više koliko dugo sam morala da budem u Sofi­ji. Tri dana? Pet? Ili više? Vreme prove­de­no u Sofi­ji se raste­glo une­dogled. Odvele su me na izlet na plan­inu Vitošu, odvuk­le na žen­sko odel­jen­je turskog kupati­la koje je krivu­da­lo kao lavirint i završava­lo se u ogrom­noj peći­ni gde je sve grgo­ta­lo i puši­lo se u pari, kupati­lo pre­puno golih žena koje su rib­ale sitne crne pun­dravce od prl­javš­tine sa kože, pod bud­nim okom krup­nih nad­zor­ni­ca koje ste uza­lud pitali bilo šta – odgov­or niste dobi­jali. Vit­lanje mokrim krpa­ma, pljeskan­je peškir­i­ma, glaso­vi žena, sve je zvuča­lo pre­oštro u vode­noj magli i isparavanjima.

    Najviše sam se bojala noći. Deda i baka su spavali glavom uz glavu u jed­nom uglu dnevne sobe, na dva kaučića koji su bili namešteni u pravom uglu, a obad­va zida iznad njih su bila okiće­na ikona­ma. Meni su namestili krevet za spa­van­je na sofi, u dru­gom uglu dnevne sobe. Noću je stra­nost narasla pop­ut grdosi­je, imala sam uti­sak da sam zaključana s pot­puno nepoz­na­tim ljudi­ma. Ono malo sim­pati­je što je tokom dana mož­da stvoreno, noć je pobi­la. Bila sam osuđe­na da oslušku­jem samu sebe i da kon­trolišem mirise. Preko se čulo hrkan­je, a ja sam ležala u tiši­ni, nepomično na leđi­ma, i da bih se odbrani­la od mirisa sa suprotne strane, pri­tiskala sam dlanovi­ma noz­drve. Zbog dlano­va o koje se odbi­ja­lo, moje dis­an­je je zvuča­lo kao neo­bično šiš­tan­je. Svako hrkan­je sa suprotne strane izazi­va­lo je nove stra­hove kod mene. U sobi je dis­a­lo tro­je. Šta li je to u meni dis­a­lo tako naglašeno i glasno?

    U to vreme deda i baka još nisu bili dobili svo­je prve staračke obrise.

    Promene se još nisu odvile.

    Efekat pre i posle je kas­ni­je bio uočljiv. Deda posle nije više bio toliko raz­dražljiv. Začau­rio se u osoben­ja­ka, a baka je pre­sta­la da bude plašlji­va i kon­ačno je uzela upravl­jan­je u svo­je ruke. Naplati­la je sa kam­atom svako zlo koje joj je deda u mla­dosti naneo. Kako joj je muž posta­jao sve više gluv, baka je namer­no gov­o­rila sve tiše, da bi mu što više otežala da je razume.

    Staru raspravu oko ikon­odu­la i ikonok­las­ta je baka u vreme tih strašnih noći odavno već odluči­la. Iako je deda mrzeo ikone, visile su mu iznad glave, stom­a­ka, nogu. Morao je da spa­va ispod jednog Sve­tog Ili­je s kog je delim­ično već otpala boja jer je ikona jed­nom već gorela. Neki učitelj iz Pasardži­ka je poba­cao gomilu ikona na vatru da bi na taj način pokazao primer koji je tre­bao da se sle­di. Ali tet­ka Mili je poš­lo za rukom da spase, barem delim­ično, Sve­tog Ili­ju koji se u zlat­nim koči­ja­ma vin­uo ka nebu dok mu je ogr­tač padao dole na zemlju, i odon­da je deda morao da drži glavu ispod tog nap­o­la izgorel­og put­ni­ka ka nebu, iz noći u noć.

    Ta ikona pos­to­ji i dan-danas. Sada visi u uzanom pred­soblju naše rođake Atanaz­i­je. Izgle­da da je neka­da bio zaista lep primer­ak, ali sada je okvir već sasvim crn, a na licu sve­ca su vidljive braonkaste fleke, kao i na ore­olu, na sapi­ma kon­ja, na koli­ma i na nebu. Samo je Ili­jin plavi ogr­tač saču­vao svo­ju raskoš, taj lepi komad odeće sa ružičas­tim krz­nen­im okovratikom pro­tkan­im zlatom, koji u spoko­ju pada na zemlju, pred noge gomili začuđenih svedoka.

    Poz­na­ta mi je još jed­na ikona iz pred­sobl­ja naše rođake. Ona koja je visi­la negde iznad dedinih kole­na, dok je još bio živ. Krst blagoslo­va na smeđoj pod­lozi. Čini se da raza­peti Hrist ne pati mno­go, barem ne koliko se očeku­je, noge je udob­no ispružio na neku daščicu a rupe na ruka­ma i noga­ma, iz kojih krv curi u tankim niti­ma, samo su nagov­eštene. Levo i desno od ruku, u uglovi­ma poprečne grede, Sunce i Mesec gleda­ju u Spa­sitel­je­vu glavu dobroćud­nim, okruglim oči­ma koje više liče na palačinke nego na lica uzvišenih plan­e­ta. Ispred nje­gov­ih nogu je sred­njevekovni grad, ofar­ban u vese­le boje, a pored se izdiže val­ovi­ta ste­na u kojoj drema­ju mrt­vačke glave sa zjapećim usnim šupljinama.

    Usne šupljine otvoriti, usne šupljine zatvoriti.

    Ses­tra je takođe doživela strašnu noć na istoj sofi, kada je mno­go god­i­na kas­ni­je spavala tamo. Imala je u to vreme sedamnaest god­i­na i bila je prvi put u Bugarskoj. Deda i baka su bili već popril­ično oronuli. Zao­bi­lazili su se u stanu tužn­im lici­ma, jed­na man­ja vreća kosti­ju i jed­na vreća kosti­ju. Do tada su se promene već odvile.

    Ded­i­na usta su bila otvore­na cele noći. Hrkao je. To je jedne noći nag­na­lo baku da ustane, upali svet­lo i sedne mu na grud­ni koš. Dok se deda borio da dođe do vaz­duha, mlatarala mu je kažiprstom pred oči­ma i šiš­ta­la na nje­ga. Pri­zor pravog užasa. Ses­tra je taj događaj ispričala Rumenu dok smo se vozili a on se samo sme­jao jer je kao dete mno­go puta i on doživl­javao slične scene. Ali kak­vo je to tajanstveno šiš­tan­je bilo? Baka, tan­ka kao plot, sedela je na dedin­im grudi­ma raspuštene kose kao neka avet, jer je htela samo da se uveri da li joj je muž još uvek živ.

    Preko dana, kada su noćne more bile odag­nane, dedi sam uvek pri­lazi­la s većim pov­eren­jem. Jer on niš­ta nije očeki­vao od mene, i nigde nije hteo da me vodi. Ali nje­go­vo bavl­jen­je zeče­vi­ma i gol­ubovi­ma je na mene delo­va­lo razočar­ava­juće. U to vreme niš­ta nisam znala nar­avno o Tol­sto­ju, ni o nje­gov­im ide­ja­ma o jed­nos­tavnom živ­o­tu. Da sam kojim sluča­jem bilo šta o tome znala, verovat­no bih ded­i­na nas­to­jan­ja da tol­sto­jevske ide­je oživi na balkonu sma­trala još apsurd­ni­jim. Balkončić malen kao maram­i­ca obuh­vatao je obe sobe u pravom uglu, dole ispod nje­ga se pro­tezao autop­ut sa šest šavo­va, nasuprot nje­mu odvratan stam­beni blok a neš­to dal­je oda­tle neu­gledan park sa niskim grmljem.

    Na balkonu je buka bila toliko nes­nos­na da se nije mog­lo ni raz­go­varati. Pogo­to­vo ne s naglu­vim dedom koji je zapra­vo gov­o­rio najbolji nemač­ki od svih rođa­ka, ako je uopšte bio raspoložen da gov­ori. Na balkonu na Lenji­novom bule­varu me obuzela žud­n­ja za našom baš­tom u Degerlohu. Učini­la mi se ogrom­nom, kao teren slo­bode i pus­tolov­ina, zona slo­bodnog kre­tan­ja za mačke, pse i decu. Čak su i nepoz­nati psi bili dobrodošli. Poseb­no bizarne karak­tere su imali psi koje su nam dovodili pri­jatelji naših roditel­ja, njih je bilo teško zab­o­rav­i­ti. Ali gol­ubovi i zeče­vi? Nije mi bilo jas­no zaš­to se jedan starac bavi tim dosad­nim stvoren­ji­ma, mada mi se dopada­lo što su gol­ubovi sle­tali na dedi­no rame, glavu i ruke, a on je onda ispružio ruke preko beton­skog balkona kao da je glas­nik mira, ispružio ih je daleko, daleko iznad beton­skog okvi­ra tog nje­gov­og groznog balkona, – kao da pozi­va nebo na slavl­je, ili ne, upra­vo suprot­no: kao da pozi­va nebo da ga uzme kon­ačno pod ruke i da ga odvede negde daleko, zajed­no sa nje­gov­im golubovima.

    Nakon neko­liko dana su Lilo i nje­na ćer­ka došle po mene. Odve­zle smo se u pravcu mora.

     Sa nemačkog  Angela Pataki