Ne o literaturi

Jasmina Ahmetagić
Lat­est posts by Jas­mi­na Ahmetag­ić (see all)

    .

    .

    .

    Jas­mi­na Ahmetag­ić, rođe­na 1970. u Beogradu. Diplomi­rala je na Filološkom fakul­te­tu u Beogradu, gdje je mag­istri­rala i dok­tori­rala s temom „Bib­li­js­ki podtekst srpske proze od druge polovine dvade­se­tog veka (R. Kon­stan­ti­nović, M. Kovač, D. Kiš, M. Pavić, B. Pekić, V. Dobrivo­je­vić)“. Dok­tor književnih nau­ka, vanred­ni pro­fe­sor i viši naučni sarad­nik. Bila je pro­fe­sor­i­ca u Zemu­n­skoj gim­naz­i­ji, koju je i sama završi­la, radi­la je u dva navra­ta u Nar­o­d­noj bib­liote­ci Srbi­je, bav­i­la se lek­tur­om, pre­davala je na Inter­na­cional­nom uni­verzite­tu i Državnom uni­verzite­tu u Novom Pazaru, radi­la je u Insti­tu­tu za srp­sku kul­tu­ru na Kosovu, kratko je bila na Uni­verzite­tu “Alfa” u Beogradu. 27. jan­u­ara 2015. dobi­la je nagradu “Niko­la Miloše­vić”, za knjigu “Pripovedač i priča”, koja se od 2002. dod­jelju­je u Srbi­ji za najbol­je dje­lo iz oblasti filo­zofi­je, estetike i teori­je književnos­ti i umjet­nos­ti, za prethod­nu god­inu. Nagra­da joj je svečano uruče­na 9. feb­ru­ara 2015, u pros­tori­ja­ma Radio Beograda.

    .

    .

    Prva riječ koji ste izgovorili?

    .

    Ne i neću.

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Morale su to biti razne zveč­kice, kao kod svih beba, mama kaže da sam prvoj lut­ki otk­in­u­la glavu i noge da vidim šta ima unutra, ali se ja toga ne sećam, a sećam se klik­era, prać­ki i piš­tol­ja (valj­da zato što je mama na njih ner­a­do gledala, praćke i “muni­ci­ju” bi zaplen­ji­vala, a za kupov­inu piš­tol­ja i mitral­jeza sam morala slomi­ti tatu), sećam se štapića koji služe za učen­je raču­nan­ja, a meni izigrava­ju cig­a­rete, tako da sam sim­bolič­ki prop­uši­la pre polas­ka u školu. Mama me je uporno gurala ka lutka­ma, ja sam htela piš­tol­je (sećam se svog plavog piš­tol­ja, sa crn­im delovi­ma na drš­ci, koji mi je kupio tata), a povodom moje žel­je za mitral­je­zom, u nad­gorn­ja­van­ju sa mamom, tata i ja smo izgu­bili. Kas­ni­je je meda bio naj­važni­ji. Zapra­vo dvo­ji­ca meda, jedan mali žuti i jedan veći meda Pepi­to. Kada su mi doneli Pepi­ta, mama je sma­trala da sada žutog medu može­mo bac­i­ti, jer je star. I onda ga je bacila s terase, umiru­jući me da ja imam novog medu, a tog starog neka uzme neko dete koje naiđe i kome tre­ba. Zamis­lite tu util­i­tar­nu per­spek­tivu odraslih! Moja ses­tra je pošla u pro­davnicu, pokupi­la medu i prokri­jmčar­i­la ga nazad u kuću. I danas imam Medu, samo je to vlasti­to ime plišanog psa.

    .

    .

    Vaše igre?

    .

    Umela sam sati­ma da se igram sama, imala sam svo­je san­duče met­al­no u kome su bile nekakve knjige i sveske, gde sam crta­la, pisala, svaš­tar­i­la, kao neš­to uči­la… nemam poj­ma šta sam to mogla ispi­si­vati i fan­tazi­rati, to je bilo pre polas­ka u školu… Sa ses­trom sam se igrala škole, bila sam učitelji­ca, ali to su igre u koji­ma u isti mah imate bro­jne uloge: obe imamo po lutku, pa smo mame sva­ka svo­joj, a onda sam ja učitelji­ca, a kada nje­na lut­ka nije dobra, mora kod direk­to­ra što sam opet ja, a ponekad je i ona.. a kad se pitan­je vlasti pokrene u igri, onda sam ja pravnik, mama kaže da sam u petoj godi­ni u bor­bi za vlast sa ses­trom obz­nani­la da direk­tor niš­ta ne sme da ura­di a da ne pita pravni­ka, te ću biti pravnik J Sa bratom od uja­ka sam se igrala par­ti­zana i čet­ni­ka… stal­no sam bila Jas­treb iz Kapel­skih kreso­va J, a kad se dozv­ole ženske uloge Ina, takođe iz Kapel­skih kreso­va, a igrali smo se i čarob­n­ja­ka i vila, izgo­var­ala sam nekakve čarob­ne for­mule koje pre­o­braća­ju svet naopačke. Igrala sam se mno­go, društ­vo sam nalazi­la za tili čas, izlazi­la sam napol­je kao da imam rad­no vreme sa krpari­com i lutkom i sa devo­jči­ca­ma provodi­la celi dan… Od igran­ja lastiša sam pocepala djonove na cipela­ma, ali nisam pri­jav­i­la roditelji­ma, da ne gubim vreme na kupov­inu cipela, što se ipak desi­lo kada je to mama otkri­la. Strasno sam vozi­la i rolšue.

    .

    .

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    .

    Trafikant. Bili smo na moru, ja sam imala 6 god­i­na i obz­nani­la sam jednog jutra roditelji­ma i nji­hovim pri­jatelji­ma da želim da budem trafikant – upra­vo sam tu reč upotre­bi­la i zbog nje su me god­i­na­ma ti porodični pri­jatelji zvali “trafikant”. Objas­ni­la sam da je poen­ta u tome da lju­di dođu, kupe novine i cig­a­rete i ostave me na miru da čitam; tako bih čita­la i bila tek povre­meno preki­dana muš­ter­i­ja­ma. Neš­to kas­ni­je sam, valj­da shvata­jući da pos­to­je i dru­gi pute­vi do čitan­ja, želela da budem direk­tor bib­lioteke. U igri moći sa ses­trom, javl­ja se ide­ja o pravniku, a ide­ja da budem astro­naut bila je više podrža­van­je i podraža­van­je ses­trinih snova.

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    .

    Ne sećam se poje­d­i­načnih slo­va, jer sam nauči­la sama da čitam i pišem. U petoj godi­ni sam traži­la mami da mi donese knjige iz bib­lioteke, ona je kaza­la da će i to doći kada savladam slo­va, kaza­la sam joj da znam, ona je doh­vati­la prvu štam­panu stvar koja joj je bila pri ruci, a to je bio časopis Kekec i pruži­la mi da dokažem svo­ju tvrd­nju. Poš­to sam čita­la tečno, mama je bila šoki­rana, ali sam zasluži­la svo­ju prvu turu knjiga.

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo?

    .

    Ne sećam se razlo­ga, sećam se da je tuge bilo. Iz današn­je per­spek­tive, rekla bih da je to rana ver­i­fikaci­ja melan­holičnog karak­tera. Na primer, sećam se sebe kako se spuš­tam bicik­lom niz ulicu, imam 6 god­i­na, tek smo se doselili u stan u kome i danas živim, razlo­ga za tugu baš i nema, ali se sećam da sam ispun­je­na tugom… Imam u glavi poje­d­i­načne epi­zode u koji­ma sam tuž­na, ali ne znam zaš­to: tako se, na primer, fotografišem sa razre­dom u četvr­tom osnovne, u škol­skom dvoriš­tu, i ja se sećam da sam iz nepoz­natih razlo­ga pre­plavl­je­na tugom. Bilo je i manip­u­lacije tugom: kada mi mama ne da da idem napol­je, names­tim se na tera­su i tužno gledam s pro­zo­ra, sve dok me ne vidi tata, onda on izvrši uticaj.

    .

    .

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu?

    .

    Ja sam došla na svet u kome je već bila moja, dve godine star­i­ja ses­tra (ta s kojom se igram škole), a živeli smo u ujakovoj kući, gde se god­inu nakon mene rađa brat (taj s kojim se igram par­ti­zana i čarob­n­ja­ka, a mno­go se i tuče­mo). Tako da ulaz­im u svet u kome već imam društ­vo, I oni jesu moja prva sre­d­i­na. Inače sam lako ulazi­la u svaku sred­inu, lako sam nalazi­la društ­vo, prob­lem je bio vrati­ti me u kuću, jer sam zab­o­ravl­jala vreme, preskala ručak. Zato sam rano dobi­la sat i obavezu da se ori­jen­tišem u vre­menu, a mama priča da je na moru ses­tru stal­no traži­la u vodi (jer je odlično pli­vala i odlazi­la daleko), a mene po plaži, jer sam se udruži­vala sa svim uzras­ti­ma neviđenom brzi­nom, pa i sa star­i­jim ljudi­ma, a ona je ima para­nor­malan strah da će me neko samo ukrasti i odvesti. Igrala sam se sa devo­jči­ca­ma iz kra­ja, bilo da je to u naselju u Zemu­nu, bilo da je to u Ban­joj Luci – imala sam tu, kod tetke, čitav jedan kružok sa kojim sam provodi­la leta. Intere­sant­no je da se sećam grupe, ali ne i poje­d­i­naca: čini se da je igra bila važni­ja od ličnos­ti. Sećam se samo jedne Veronike iz Ban­ja Luke sa kojom sam se dugo dopisivala.

    .

    .

    Prvi bicikl?

    .

    Imam samo jed­nu sliku u glavi, kako nas tata uči, ses­tru i mene. Čini mi se da sam bila vešti­ja, kao što sam inače bila veš­ta u pen­jan­ju na drvo i drugim fiz­ičkim aktivnos­ti­ma. Ali, mama je stal­no stra­ho­vala, od toga da nas neko ne ukrade do toga da se ne polomi­mo, i kad nas je tata naučio da voz­i­mo, mama se doseti­la da nam sakri­je bick­il, te da nas saču­va… Oko bicik­la je stal­no bilo sporo­va, mama je htela da voz­i­mo samo pod njen­im ili tatin­im nad­zorom. Ses­tra je digla ruke, a meni je ipak vožn­ja bicik­la upisana u prvo zemu­n­sko sećanje.

    .

    .

    Prva lop­ta?

    .

    Ne sećam se.

    .

    .

    Šta Vam beše najteže u školi?

    .

    Bilo mi je teško da budem mir­na i da pod­nosim autoritete, najčešći razlog maminog odlas­ka u školu je to što ja pričam na času i to što se zbog nečeg bunim. Bilo mi je teško učen­je bilo čega napamet, tako sam ubeđi­vala majku da tabli­ca množen­ja apso­lut­no ne mora da se nauči napamet, da nam to učitelji­ca nije rekla, da je besmis­leno to upamći­van­je. Boga­mi joj nije bilo lako da neš­to tako očigled­no utu­vi u moju glavu, jer se ja živo sećam svo­je uverenos­ti da sam u pravu. Posle mi je bilo besmis­leno da učim o nervnom sis­te­mu člankovi­tih glista, kad ni o svom nervnom sis­te­mu ne znam niš­ta – samim tim mi je bilo teško.

    .

    .

    Učitelji­ca?

    .

    Volela sam svo­ju učiteljicu Gor­danu Kal­abu, koja je bila mla­da, lepa, dobra i trud­na (zato je u trećem razre­du men­ja­ju neke druge, koje nisu bile loše, ali su ipak zame­na…). Volela je i ona mene, da li pre­više kako se učini­lo mojoj mami, ili baš kako tre­ba, kako je izgleda­lo meni, ne znam, tek maj­ka, strahu­jući da se ne raz­maz­im, inter­veniše: objašn­ja­va učitelji­ci da sam ja mno­go mazno dete i da mi ne pokazu­je svo­je emo­ci­je baš pre­više. Zaključu­jem da sam se tak­miči­la sa učitelji­com, jer je pitam, kad mi kaže da najbol­je čitam u razre­du, da li je čitam bol­je od nje. Ili izlaz­im na tablu i hodam spol­jašn­jom stra­nom stopala, ona pita zaš­to tako hodam, kažem: “pa da me primetite”. To je učitelji­ci bilo beskra­jno sim­patično, ali ne i mami koja je u tome videla manu koju tre­ba suzbiti ili bar držati pod kontrolom.

    Pa ipak se živo sećam događa­ja koji mami ne daje za pra­vo. Za Novu god­inu, u četvr­tom osnovne, učitelji­ca je naprav­i­la poš­tan­sko san­duče i tre­ba­lo je da svi pošal­je­mo kome želimo iz razre­da čestitku. Ja sam dobi­la čestitku od svih dru­go­va i dru­gar­i­ca iz razre­da. To je za mene bilo veliko izne­nađen­je, i oseti­la sam se zaista voljeno.

    .

    .

    Pre­deli Vašeg detinjstva?

    .

    Na jed­nom pro­planku u naselju u Zemu­nu provodi­la sam sil­no vreme sa dru­gari­ca­ma, igra­jući se do samoz­ab­o­ra­va. Ban­ja Luka je znača­jan grad mog det­injst­va jer je tamo živela tet­ka, mam­i­na ses­tra, a imala je dvo­je dece, i provodili smo sku­pa let­nje i zimske ras­puste, Nove godine, bilo kod nas, bilo kod njih. Čekale smo, ses­tra i ja, ko zapete puške, ras­puste i praznike. Kod tatinih smo išli u selo – to je planin­sko selo kod Pri­bo­ja, Kra­jči­novići, gde je uvek bilo puno dece, različi­tih uzras­ta, sve braća i ses­tre, u toku dana idem s braćom da čuva­mo krave i ovce, uveče se igramo, često igramo karte, “mag­a­ra­ca”, puno je sme­ha… Kas­no sam videla selo, tek u šestom razre­du osnovne škole, ali više sam volela da ide­mo u selo nego na more (a zbog mojih sinusa i bron­hi­ti­sa more se nije preska­lo), a i danas više volim plan­inu no more. Valj­da zbog kasnog kon­tak­ta sa selom nisam nikad uspela da budem na ti sa životinjima.

    .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    .

    Nisam.

    .

    .

    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje je šta radi?

    Sećam se svih prvih sim­pati­ja, jer ih je bilo više – u najrani­jem uzras­tu sam neko­liko dana naklon­je­na jed­nom, a posle neko­liko dana dru­gom dečaku, i tako u krug. U kas­ni­jim razred­i­ma osnovne škole zaljublje­na sam u jednog Gorana, god­inu dana star­i­jeg od mene, koji svi­ra gitaru u nekom ben­du i ne važi baš za mom­ka kojeg bi maj­ka izabrala za zeta, ali to nije ni važno, jer se ta zaljubljenost svo­di na pos­ma­tran­je iz daljine i ponekoj raz­men­jenoj rečeni­ci. Nije čudo što poj­ma nemam ni gde je ni šta radi, jer se nisam našla u nje­gov­om društvu, ni kada sam u to društ­vo bila poz­vana: znala sam gde mi nije mesto. Zan­imlji­vo je kako sam ja, kao mala, razumevala kon­cept zaljublji­van­ja. Ses­tra se u Ban­joj Luci zalju­bi u jednog deč­ka, i ja se zalju­bim. I onda mi ses­tra od tetke kaže da ne mogu da budem zaljublje­na u nje­ga, jer je u nje­ga zaljublje­na Sena­da. Ja sam razumela da je ona već naprav­i­la izbor “za nas”, šta sad ja moram u nekog dru­gog da se zaljublju­jem. Prvi dečko, u smis­lu držan­ja za ruke i dogov­orenih sus­re­ta, bio je dečak iz škole, i izne­na­da je umro pre neko­liko godina.

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    .

    Nisam imala nadi­mak koji je bio opšte pri­h­vaćen. Za sve sam bila Jas­mi­na, samo za najbolju dru­gar­icu Jas­na, što je kas­ni­je, kad sam bila stu­dent, bilo rez­ervisano za njen soci­jal­ni krug u koji me je uvela. U kući su me zvali Jaca, maj­ka je bila poseb­no kreativ­na kada sam ja u pitan­ju, to Jaca je stal­no nekako obr­ta­la, dodavala slo­va, rimovala, pa bis­mo dospe­vali do najčud­ni­jih kom­bi­naci­ja, koje ne bih da navodim jer bi boga­mi mogle zvučati i uvredlji­vo, a to nije bilo niš­ta dru­go do balka­n­s­ka nežnost.

    .

    .

    Da li ste se tukli?

    .

    Tuk­la sam se s bratom od uja­ka (redovno i ravno­pravno), sa ses­trom (koja je valj­da ukapi­rala hijer­arhi­ju, da su njoj autoriteti tata i mama, a meni, kao najm­lađoj u kući, i ona). Tuk­la sam se jer sam izabrala tat­inu strate­gi­ju, a ne maminu. Naime, ses­tra i ja smo bile izložene najpre maminoj paci­fističkoj teori­ja koja nas je uči­la da se sklan­jamo kad nas neko dira, jer smo devo­jčice i ne tre­ba da se tuče­mo. Mama bi, veru­jem, tako uči­la i sinove, jer slu­tim da je nije brin­u­la rod­na ulo­ga već da joj dete­tu niš­ta ne fali. I mi smo se sklan­jale. Tata je onda rekao da ćemo se tako sklan­jati svi­ma, pa i mno­go slabi­ji­ma od sebe. Nje­go­va je strate­gi­ja bila da nika­da niko­ga ne napadamo, ali da uzvra­ti­mo kad god procen­i­mo da smo jače. I mi smo, sledeći tat­inu strate­gi­ju, vrlo brzo bile nedodirljive.

    .

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima?

     

    Imam jednog stri­ca koji je naju­porni­je tra­gao za tim ko smo i odak­le smo. Od nje­gov­ih istraži­vačk­ih zaključa­ka do mene su dopi­rale mrvice. Tako sam naču­la da smo došli iz Anadolije, što mi nije delo­va­lo uverlji­vo, pa se sećam silnog sme­ha na jed­noj sedelj­ci, kada sam mašti dala na volju, opisu­jući mučan put na kamil­a­ma iz Anadolije. Potom sam od istog izvo­ra čula da potiče­mo od Tanovića, iz Crne Gore, tačni­je iz Herceg Novog, te smo izbegli u Herce­gov­inu, gde smo prim­ili islam. Iz Herce­govine dolaze na pros­tor u blizi­ni Pri­bo­ja dva bra­ta Ahmet Ahmetag­ić, koji je bio kurah (kako mi objas­niše, “vrhovni hafiz”), to je tit­u­la koju je dobio jer se 6 god­i­na školo­vao u Kairu u ver­skoj školi i Šaćir Ahmetag­ić. Zame­nili su zemlju, te Ahmet uzi­ma deo “kod Kule”, a Šaćir Rada­je. Ahmet je imao sina Musta­fu, koji je dobio 6 ćer­ki i jednog sina, mog dedu Ahmeta. Čula sam i da su mog stri­ca Remz­i­ju, kada je bio dečak od 15 god­i­na, zak­lali čet­ni­ci kod jabuke koja raste u dvorištu.

    .

    .

    Pre­ci koje ste sreli?

    .

    Živeli smo sa nanom, majči­nom majkom, do njene smr­ti, do mog polas­ka u školu. To je bila izvanred­no mudra, nepis­me­na žena, i bili smo za nju jako vezani.  Tatine roditel­je sam videla sve­ga neko­liko puta u živ­o­tu, jer je to mno­gočlana famil­i­ja, u kojoj se veze održava­ju na dru­gači­ji način. Tatin otac, Ahmet “od Kule”, kako nas tamo označava­ju kad pita­ju od kojih smo, imao je dve žene u isto vreme i kuća u selu bila je podel­je­na na dva dela: u jed­nom je živela moja nana sa svo­ji­ma, a u dru­goj nena, kako smo mi zvali tu drugu ženu, sa svo­ji­ma. I sad zamis­lite svu tu svo­j­tu, jer su obe imale po sed­moro dece, sve te tetke i stričeve i nji­hovu decu, to je ono što je meni selo čini­lo prezan­imljivim. Deda, Ahmet od Kule, bio je po karak­teru pravi raz­maženi jed­inac (kao jedi­ni sin među ses­tra­ma), tiranin, a ja ga pam­tim iz već pood­mak­lih god­i­na kao duhovi­tog i unuci­ma, pogo­to­vo onim najživljim, veo­ma zanimljivog.

    .

    .

    Sli­ka oca?

    Miran, mal­orek čovek, dobar i blag. Ne otvara usta za bada­va, a u tome šta mu nije za bada­va pre­poz­na­je se ple­meni­tost poseb­ne vrste: duhovi­ti komen­tar, det­in­jas­ta šala, to mu je jed­nako vred­no kao i savet, uvek kratak, ali upečatljiv. Sećam se, na primer, da mi o ljubavi kaže: “Strašno je teško održati jed­nu vezu, odnos sa drugim čovekom, teško je i kada stal­no gov­oriš istinu. Ali, ako lažeš, nemaš nikakve šanse. Lagati je glupo.” Sećam se i nje­gove defini­ci­je uspešnog čove­ka, sebe je sma­trao uspešn­im: “Živim u slozi i ljubavi, sa ženom i dve super ćerke, šta mi još tre­ba?” Maj­ka je bila zaduže­na za sva soci­jal­na pren­ema­gan­ja i kon­ven­ci­je, a on je bio iskren. Tako zaspi dok su nam gosti u kući, maj­ka ga trgne, a on kaže: “Izvi­nite, bili ste mi dosad­ni.” Nje­ga su svi voleli. Iz današn­je per­spek­tive mi se čini da je on jako dobro znao raz­liku između bitnog i nebitnog.

    .

    .

    Šta danas želi Vaša majka?

    .

    Moja je maj­ka pot­puno pomire­na sa smrću, a živi vedro. Ali znam da sva­ki dan mis­li da bi to mogao biti njen posled­nji dan. Čini joj se da je dugo živela, ali to je zato što svo­ga oca i ne pamti, maj­ka joj je mla­da umr­la, pa joj se čini da je ona sama već sve nad­maši­la. Pogo­to­vo od tatine smr­ti, a potom i važnih gubita­ka koje je pod­nela posled­njih god­i­na. Ona je fokusir­ana na ses­tru, mene i svog unuka, sebi želi želeći nama.

    .

    .

    Fud­bal ili košarka?

    .

    Nijed­no.

    .

    .

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .

    Moja prva pla­ta je bila u mojoj osam­naestoj godi­ni, u pro­leće, kada sam spre­mala pri­jem­ni za fakul­tet, a mama nije želela da me pusti tog leta na more sa društvom, te je kao razlog pro­tiv kojeg ne može biti pobune navela to da nemamo nov­ca. Onda sam se zaposlila u Večern­jim novos­ti­ma, radi­la koješ­ta, a mama se našla u dru­gom prob­le­mu tvrdeći mi da neću položi­ti pri­jem­ni jer idem u školu, hon­o­rar­išem i spre­mam pri­jem­ni para­lel­no. U svakom sluča­ju, zaradi­la sam džeparac za more (ispostavi­lo se da imamo nov­ca, pa mi je dala i mama), te sam posle pri­jemnog otišla na more. Kada sam zaista počela da radim, nakon završenog fakul­te­ta, u Zemu­n­skoj gim­naz­i­ji, ta je pla­ta bila tako mala da je se i ne sećam kao znača­jnog prihoda.

    .

    .

    Gdje Vam beše lep­še, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    Noć je moj izbor. Za rad, čitan­je, kon­tem­placiju. Iskreno gov­oreći, žao mi je bilo da noć ne prospavam radi izlas­ka. Ali, šta god da sam radi­la, noć je doba kada je lakše biti ufi­no sa sobom i svetom.

    .

    .

    Da li ste ika­da poželeli da budete glumica?

    .

    Jed­na od mojih noćnih mora – san koji se povre­meno pon­avl­ja – to je da ja želim da upišem književnost, ali me roditelji preko veze upisu­ju na FDU, i sad moram da se bav­im glu­mom. Ako poto­ji zan­i­man­je kojim nikad ne bih volela da se bav­im, onda je to baš da budem glumica.

    .

    .

    Da li ste poželeli da odete?

    Zapra­vo ne. Ja poružn­im kad odem iz Srbi­je, i pro­lepšam se čim se vra­tim. Imala sam i jedan pokušaj da odem u Holandi­ju, ali to nije bila unutrašn­ja žel­ja, već logičan put u datim okol­nos­ti­ma – zato valj­da nisam ni dospela gde sam nau­mi­la i dobro je da je tako ispa­lo. Sad mož­da češće no ika­da pre pomišl­jam da bih volela da odem, jer se dugo već osećam kao oso­ba bez poslovnih iza­zo­va, ista meta – isto odsto­jan­je, kao da su mi pute­vi u Srbi­ji već propisani, zna se šta mogu šta ne mogu. Još napisanih tek­sto­va ili još knji­ga neće me odvesti niku­da u spol­jašn­jem smis­lu, samo u unutrašn­jem, dublje u temu kojom se bav­im, što je sasvim ok, ali ne bi loše bilo imati i neke iza­zove u spol­jašn­jem svetu.

    .

    .

    Vaša leta?

    .

    Nisu mi važ­na ni leta ni zime, ni rad­no vreme ni godišn­ji odmori. Moja je mera isključi­vo unutrašn­je vreme. Iskusi­la sam da u toku leta u unutrašn­jem smis­lu može biti ciča zima, te mi se ne ide ni na odmor, ni na puto­van­je, ali i da odjed­nom želim neku­da da odem – pa to i uradim. Malo je pon­avl­ja­jućeg i obavezu­jućeg u tom smis­lu da se negde obično provode odmori. Ali, pon­avl­ja­juće je, na primer, to što mrz­im vre­linu leta, pa sam znala da pobeg­nem kod ses­tre u Holandi­ju, obično čitav avgust, i spo­jim družen­je sa njom, neš­to kao miholjsko leto (kad imate sreće), i pisan­je. Volim da pobeg­nem na plan­inu više nego na more, ali kad na tom tzv. odmoru želim da radim i mis­lim, izaberem plan­inu, a kad želim da se družim, izaberem more. Mene zele­ni­lo i priro­da odmara­ju, a “plažne aktivnos­ti” umara­ju jako.

    .

    .

    Grad?

    .

    Istan­bul sa svo­jim kon­trasti­ma oku­pljen­im na jed­nom mes­tu, Berlin sa svo­jim kos­mopoli­tiz­mom, Pariz koji vas mami da ga prelazite pešice – to bi bili moji gradovi. I, nar­avno, Beograd – već na aero­dro­mu se prolepšam.

    .

    .

    Selo?

    .

    Da bude planin­sko, raštrkano, nalik na Kra­jči­noviće, koji su formi­rali moju pred­stavu o selu.

    .

    .

    Plan­i­na?

    .

    Dur­mi­tor je moj hrono­top sreće.

    .

    .

    Pustin­ja?

    .

    Nisam poseti­la nijednu.

    .

    .

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .

    Valj­da da bi bili uverljivljivi­ji, poseb­no sebi, iako je dovoljno da i ne, a sve što je više od toga od đavola je.

    .

    .

    A zaš­to proklinju?

    .

    Zato što je nji­ma najgore.

    .

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    ,

    Kada bi se ljudi­ma ostavi­lo da dela­ju po savesti, vapili bis­mo za zakon­i­ma i propisi­ma. Izgle­da da su, ma koliko neki bili apsurd­ni, pouz­dani­ji od ljudske prirode.

    .

    .

    Kome veru­jete?

    .

    Svi­ma sa koji­ma se družim. Kad ne veru­jem, prestanem da se družim.

    .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    Preko puta Mona Lize u Luvru, bar kada sam ja tamo bila, nalazi­la se raskoš­na Svad­ba u Kani Pao­la Veronezea. Ispred Mona Lize je bila tak­va stiska da se Veronezeo­va sli­ka mogla mirno pos­ma­trati, a potreb­no je znat­no vreme da se uopšte sagleda­ju njeni motivi. Ljud­s­ka vre­va, detalji, karak­ter­i­zaci­ja prikazanih lju­di, dra­matičnost, svet u pokre­tu, to je ono što je, laičkim jezikom kazano, mene pot­puno zadivi­lo.  Ćupovi iz kojih se toči vino, ili psi na sli­ci, mogli bi biti cen­tral­na tema, a to je stoti deo sadrža­ja ovog platna.

    .

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    .

    Bergman.

    .

    .

    Začin?

    .

    Bosil­jak.

    .

    .

    64?

    .

    Znam prav­i­la igre i to je sve. Ne privlači me.

    .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .

    Bro­jni. Bojim se jak­ih vetro­va, pa i jak­ih kiša, nepogode da i ne pom­in­jem. Pasa, mača­ka i ostal­ih živ­ot­in­ja. Narcis­tičkog pore­meća­ja ličnos­ti. Mra­ka. Nepoz­natih lju­di koji korača­ju iza mene. Ponekad i sebe.

    .

    .

    Šta čekate?

    .

    Izne­nad­nu silu koja se pojavlju­je i reša­va sve.

    .

    .

    Čime se utešiti?

    .

    Knjiga­ma, pri­jatelji­ma i ljubavlju. U najvećem ličnom mraku, samo verom.

    .

    .

    Čega se stidite?

    .

    Stidim se u kon­ven­cional­nim soci­jal­nim situaci­ja­ma. Tamo gde je potre­ban “small talk”.

    .

    .

    Praš­tate li?

    .

    Da. Mož­da je to posled­i­ca zab­o­ravnos­ti, mno­go zab­o­ravl­jam i ne mogu da putu­jem kroz živ­ot sa suvenir­i­ma iz prošlosti, otpuš­tam situaci­je, događa­je, uvrede, povrede. Kao kada zab­o­ravl­jate siže romana, prvo zab­o­ravl­jate kauza­litet koji je događa­je uvezi­vao u celinu, pa na kra­ju ostane tek uti­sak i pone­ka sli­ka. Sve mi se pre ili kas­ni­je zadrži u sećan­ju u tom obliku: opšti uti­sak i niz sli­ka. Ko bi pam­tio sve te moti­vaci­je koje je neka­da pre­cizno znao i opsesivno osvežavao sećan­jem ili gov­oren­jem i pisanjem.

    .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .

    Da, čim shva­tim grešku. Ako nisam zatraži­la, još nisam shvatila.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .

    Ponosim se svo­jim prijateljstvima.

    .

    .

    Ko Vas je razočarao?

    .

    Neki bivši pri­jatelji, neke bivše ljubavi. Uvek istim: lju­di su man­ji no što bi smeli biti. Razočar­a­va me svakod­nevno man­jak empati­je, egoizam, stal­na potre­ba da se gov­ori o sebi, ma šta, ma kad. Kon­stant­na buka koju lju­di proizvode raz­menom reči, a ne mis­li ili osećan­ja, umara me, nervi­ra i razočarava.

    .

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .

    Ne znam, niko mi to nika­da nije otvoreno rekao.

    .

    .

    Čemu uvek dajete prednost?

    .

    Ljubavi, vrli­ni i tiši­ni. Prečesto klađen­ju na nemoguće.

    .

    .

    Šta posveću­jete vol­jen­im bićima?

    .

    Mis­li, vreme, energi­ju. Živ­otne resurse.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    Na mahove. Budući da je bezbrižnost pitan­je mudrosti a ne živ­ot­nih teškoća, još učim… a uspe­vam mož­da više sad nego kada sam sve razloge za bezbrižnost imala.

    .

    .

    Šta dal­je?

    .

    Ne znam, niti mogu znati. Uvek sam osmišl­javala samo delić puta pred sobom. U sus­re­tu mojih plano­va sa bro­jn­im nepoz­na­tim, jer nas neš­to uporno osmišl­ja­va izvan nas, aktu­al­izu­je se naša sudbina.

    .

    .

    .

    .

                            Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .v