.
.
Božo Koprivica je rođen 1950. u Nikšiću. Diplomirao na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu i navija za Partizan. Potpisuje eseje, proze i kritike.
.
.
Prvo sjećanje?
.
Osećaj u ustima neke kaše koju mi je majka Zorka spremila.
.
.
Pamtite li ukus majčinog mlijeka?
.
Ne pamtim, pamtim ukus Zorkinog mleka kojim je dojila mog trećeg brata Dimitrija 1940. u gradu Ulcinju. Znam da su moji na otvorenom moru bili srećni, a posle toga urijetko.
.
.
Mislite li o precima čija imena ne znate?
.
Ne mislim. Mislim zašto su mi dali ime po mom manitom prađedu Božu. Bio je oficir crnogorske vojske. Borio se u ratovima za oslobođenje Crne Gore (1876–1878). U tim ratovima poginula su dva njegova rođena brata, Vidak i Blagoje, Blagoje je bio gledan, pa je bio u nekim delegacijama kad je knjaz išao u posete drugim zemljama. S majčine strane, njen đed, ili prađed, bio je Ćetko Pejović, posekao je dvadeset pet turskih glava. Ali je za njim išla pesma: Iako je Ćetko zlica, al’ je Pejo magarica. Pejo je Ćetkov otac i nije bio neki junak.
.
.
Desi li Vam se da prolazite nekud i odjednom doleti neki miris djetinjstva?
.
Doleti miris moje ulice, Karađorđeve u Nikšiću, a na kraju te ulice, na uglu sa Ulicom Vuka Mićunovića, miris moje devojke Dubrovkinje. Ne prekida se moje detinjstvo.
.
.
Šta je to lopta?
.
Ritam, snaga, zanos, mudrost, najlepši je horizont kad si s loptom.
.
.
Vaša prva lopta?
.
Gumena iz Bate. Imao sam tri i po godine i na prvoj utakmici to su igrali stariji dečaci iz Ljubljanske ulice. Odletela je u klozet.
.
.
Šta je to ulica?
.
San ulice.
.
.
Gdje ste najviše naučili?
.
Na Zidu u mojoj ulici, gledajući dolje niz drumove; u kinu Napredak. Najviše sam naučio navijajući za Partizan i slušajući predavanja na Katedri za svetsku književnost profesora Vojislava Đurića.
.
.
Ujak? Zatvorska vrata?
.
Nije ujak, nego stric. Stric Jovan, učitelj, završio je Učiteljsku školu u Sarajevu kao najbolji u svojoj generaciji. Prijatelj sa Brankom Ćopićem. Profesor nemačkog jezika. Dva puta na Golom otoku. U vreme istražnog zatvora u Nikšiću odneo sam na ta vrata veliki rečnik nemačkog jezika. Imao sam osam godina.
.
.
Bajka koje se rado sjećate?
.
Tolstojeva priča Istina se ne može sakriti.
.
.
Miloš i Divonja?
.
I ja ću se boriti do kraja života, smrt fašizmu!
.
.
Najčudniji profesor u srednjoj školi?
.
Jakša Čanović, predavao je srpskohrvatski jezik i književnost, gotovo lep kao Samjuel Beket, i govorio je baš Beketovim ritmom.
.
.
Radne akcije? Da li ste išli? Gdje?
.
Ne, to me nije zanimalo. Od kolektivnih akcija samo sportska ekipa.
.
.
Prvi pisac kojeg ste sreli?
.
Mihailo Lalić, na sahrani komandanta iz Prvog i iz Drugog svetskog rata Petra Komnenića, prijatelja Tina Ujevića, a Goran Kovačić je tražio da bude u njegovoj četi i posvetio mu je pesmu Naša sloboda.
.
.
Najbolja priča Mirka Kovača?
.
Sjećanje na šarenu pticu, ili Životopis Malvine Trifković, ili detinjstvo Mirka Kovača.
.
.
Šta bi Hemingvej pitao Tripa Đapića?
.
Kako bi nokautirao Če Gevaru, ili ako ti obućar napravi patike, da li bi prešao u američke profesionalne boksere.
.
.
Dado Đurić?
.
Na sahrani Vlada Dapčevića, predratnog studenta komuniste, i ratnog komandanta, komandanta i komesara, dvadeset jednu godinu je proveo u kazamatima Kraljevine Jugoslavije i Titove Jugoslavije, sahrana je bila na Ljubotinju. Izašao je na jednu uzvišicu na groblju jedan spečen Crnogorac sa spučenom košuljom pod grlom i zalelekao u tišini nad tišinama velikog junaka i mudraca. Iz tog leleka izašao je Dado Đurić, jedan od najvećih slikara druge polovine dvadesetog stoleća.
.
.
Da li bi Lado Tajović bolje prošao da je bio Francuz ili Holanđanin?
.
Ne. Samo je kao levičar i Crnogorac mogao da se bratimi s đavolom.
.
.
Da li bi Francuska ili Holandija bolje prošle da su imale Lada Tajovića?
.
Da, u Drugom svetskom ratu, ali šta će im Lado Tajević kad su jedni imali Žana Valžana, a drugi Johana Krojfa.
.
.
Bodler? O nekoj pesmi…
.
Iz Labuda:
Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja kô vučica doji!
Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!
.
.
Jovan Hristić?
.
Od Hristića sam najviše naučio o pozorištu. Beograd ima tri velika mediteranska pesnika: Jovana Hristića, Ivana V. Lalića i Borislava Radovića. Njima bi se podičila svaka evropska kultura, a Srbija za njih i ne haje. Sad su u modi ovi foliranti što nariču za Kosovom, a s Kosovom nemaju veze. To su isplative patriote.
.
.
Šta za Vas predstavlja poezija Vlade Uroševića?
.
Kad pomislim na Vladu Uroševića, uvek pomislim na onog bika iz Altamire.
.
.
Ko Vas je najviše razočarao?
.
Ja, što nisam odigrao jednu utakmicu za Partizan protiv Real Madrida, a mogao sam.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Ivanu i Jovanu, moje kćeri, što nisam napisao knjigu koga sam sve poslao u … , a drugi tom – i koga ću.
.
.
Koga bi radije poveli na fudbalsku utakmicu? Ahmed Nurudin ili Filip Latinović?
.
Filip Latinović.
.
.
Prvi put sam ugledao ime Božo Koprivica 1996. iznad eseja „Borhes i Maradona”, želim da se izjasnite koliko danas razmišljate o njima.
.
Razmišljam o Maradoni, imam fotografije kuće, umesto vrata neka zavesa, i ubogo dvorište, a iz tog ubogog dvorišta on je postao bog lopte. O Borhesu samo ako treba da mu maznem neki stih. Na ovom šaru mnogo je veći trag ostavio Maradona nego Borhes.
.
.
Najbolji jugoslovenski golmani?
.
Vladimir Beara, Milutin Šoškić.
.
.
Idealna jugoslovenska fudbalska reprezentacija? (1945–1991)
.
Šoškić, Durković, Jusufi, Čajkovski, Miladinović, Vasović, Miloš Milutinović, Vladica Kovačević, Milan Galić, Stjepan Bobek, Branko Zebec. Ima sigurno tu mesta i za Šekularca i Dejana Savićevića.
.
.
Najbolja utakmica koju ste gledali na JNA?
.
Partizan – Crvena zvezda 1960, oktobar, 3 : 0 za Partizan, golove su dali Galić dva i jedan Vukelić, a moglo je biti 7 : 0 za Partizan. Posle te utakmice bilo mi je bolje. Bili su me doveli u Beograd, na Dorćolu su mi živela dva brata. Imao sam neki oblik tuberkuloze.
.
.
Igrao sam sa Vama, Gudževićem i Zubanovićem protiv selekcije političara u Bijelom Polju septembra 2007. Zuba se povrijedio, Sinan je dao gol, a Vi ste pokazali odličan pregled igre – pamtite li taj susret?
.
Pamtim. Nije to pregled igre, nego muzičko osećanje prostora. Pamtim taj susret po lažiranju jer je predsednik opštine Tarzan Milošević doveo sve gotovo aktivne fudbalere i u poluvremenu je jedan naš igrač iz Bijelog Polja morao da pređe kod njih, a naš golman, novinar Vijesti, kobajagi se povredio, tako da je u finišu umesto njega branio Duško Novaković, dobar pesnik u ranoj fazi, sin Ksenije Cicvarić, a namerno je pustio dva gola, pa su lažni političari pobedili 3 : 2.
.
.
Gdje i kada ste napravili najbolju asistenciju?
.
Muratu Adžajliću, na turniru u Subotici, u Dudovoj šumi, kad je moja ekipa Karioke pobedila Radnički iz Niša. Ja sam dao odlučujući penal.
.
Šta savjetujete Vašim kćerima?
.
Ništa. Od Jovane kradem citate, a Iva me savetuje da se ne žestim i da smanjim svoj narcis. Mi smo trio: do poslednjeg daha.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
