Sneg u pustinji
„Svaki sunčev zrak je sedam minuta star,“
Serž mi je rekao jedne decembarske noći u Njujorku.
„Znači, kad pogledam u nebu, vidim prošlost?“
„Da, da,“ rekao je, „naročito kad je vedar dan.“
19. januara 1987.
dok sam rano ujutru vozio
sestru na aerodrom Tusona,
iznenada na raskršću 22. i Alvernon ulice
vrata magle su se otvorila, kao pokretna,
i sneg, koji je padao cele noći, sad
suncem obasjan, zaslepeo nas je, zemlja
se zabelela, kao posuta kokainom, jarke mineralne boje
pustinjskih biljaka su iščezle,
sokovi su se smrzli u venama kaktusa.
***
U knjizi „Pustinja miriše na kišu“[1] čitam:
„Sirup od kojeg se priprema sveto vino
cedi se iz saguaro kaktusa
svakog leta. Papagosi ga stavljaju u tegle,
gde omekša, zatim potamni
kao krv mada mu je ukus
čudnovato sladak, kao suvo belo vino.“
Dok to govorim Sameti još uvek smo
sedam milja daleko od aerodroma. „Znaš li da se cvetovi
saguara otvaraju samo noću?“
Vozimo se sporo, put je kao staklo.
„Zamisli, ovde kuda se vozimo nekad je bilo more.
Zamisli!“ Nebo je boje
safira, prošlost se brzo odigrava:
saguaro kaktusi su se otvorili, ispružili
svoje ruke zracima koji su stari milionima godina,
u svakom zraku je skrivena tajna o poreklu
planete, zraci utiskuju sećanje u svaki kaktus,
u njihovo pamćenje koje je kao ljudsko
jer i oni su ljudi, Papagosi kažu:
ne samo zato što imaju ruke, vene
i tajne. Već i zato što su pleme
koje je moguće masakrirati. „Izgleda kao
kraj, a možda i početak sveta,“
Sameta kaže, gledajući u snegom prekrivene
ruke kaktusa. Vozimo se pored okeana
koji je ispravao baš ovde, pored svojih nekadašnjih obala,
prošlost se odigrava tako brzo da svaki
semafor u nas utiskuje sećanje, nebo
se brzo kreće za nama dok skrećemo
na Bulevar Tusona i odvozimo se ka
aerodromu i shvatam da se zemlja
otapa od čežnje i
da su nas njene ruke zaboravile.
***
Na aerodromu posmatram avion
sve dok prozor
ponovo ne postane ogledalo.
Dok se vozim ka podnožju brda, magla
zatvara vrata za mnom na Alvernonu,
i udahnuo sam vazduh isušenih mora
koje je zemlja izgubila,
njihove zaboravljene obale. I setio sam se
jednog drugog trenutka:
U Nju Delhiju jedne noći
dok je pevala Begum Aktar, nestalo je struje.
Verovatno je to bilo za vreme Bangladeškog rata,
verovatno su se čule sirene
za vazdušnu opasnost.
A u publici, utihnuloj, niko se nije pomerio.
Mikrofon je bio mrtav ali ona je nastavila
da peva, glas joj je
dolazio iz daljine,
kao da je već bila mrtva.
I baš pre nego što će je svetla preplaviti
ponovo, otapajući led
sa njenih dijamanata
pretvarajući ih u zrake, bio je to trenutak, poput
ovog, kada se samo izgubljeno more
može čuti, trenutak
da se setimo
svake senke, svega što zemlja gubi,
svega što je zemlja izgubila,
svega
što ću ja izgubiti,
svega što sam izgubio.
(A Nostalgist’s Map of America, W. W. Norton & Company, 1992)
U muzeju
U Harapi 2.500 pre n.e.
ko je služavku izlio u bronzi?
Niko ne mari
za robove i vojnike.
Vajar je to znao,
zato je robinji tako uglancao prste
ne vidi se njihova ukočenost
bol
od pranja zidova
i ribanja podova,
od mešenja mesa
izgnječenog anisa
i gorke dinje.
Ali zahvalan sam jer se nasmešila
vajaru,
i meni
iz bronze
dete koje je moralo da izigrava ženu
svom gospodaru
kad su tople junske kiše
stizale u Harapu.
(časopis: Poetry, April 1990)
Snežni čovek
Moj predak, čovek
sazdan od himalajskog snega,
došao je u Kašmir iz Samarkanda,
noseći torbu punu
kostiju kita:
nasleđe stečeno morskim pogrebima.
Njegov je skelet
isklesano od glečera, dah mu je
arktički,
ledio je žene u svom zagrljaju.
Žena mu se otopila, u hladnu vodu pretvorila,
s godinama isparila.
Ovo nasleđe,
njegov skelet pod mojom kožom, koji se prenosi
sa sina na unuka,
to su generacije snežnih ljudi na mojim leđima.
Svake godine oni lupkaju na moj prozor,
utišanih glasova, ledenih.
Ne, neće da me puste da izađem iz zime,
ali sebi sam obećao,
čak i da sam poslednji snežni čovek
odjahaću u proleće
na njihovim ramenima koja se otapaju.
(The Half-Inch Himalayas, Wesleyan University Press, 1987)
[1] G. P. Nabhan, The Desert Smells Like Rain: A Naturalist in Papago Indian Country, 1987; knjiga prirodnjaka G. Nabhana koji je živeo sa Papago indijancima (Tohono O’odham ili Pustinjski ljudi) u njihovoj postojbini – pustinjama Arizone, kao i Sonora pustinji u Meksiku. Knjiga nudi uvide u prirodnjačku istoriju tog prostora, kao i istoriju pustinjskih biljaka i životinja dokumentujući i opisujući tradicionalni način života Papago naroda prilagođen pustinji. (Prim. prev.)
Prevela s engleskog Danijela Jovanović
