Nekadašnje obale

Lat­est posts by Aga Šahid Ali (see all)

     

     

    Sneg u pustinji

     

    „Sva­ki sunčev zrak je sedam min­u­ta star,“

    Serž mi je rekao jedne decem­barske noći u Njujorku.

    „Znači, kad pogledam u nebu, vidim prošlost?“

    „Da, da,“ rekao je, „naroči­to kad je vedar dan.“

    19. jan­u­ara 1987.

    dok sam rano ujutru vozio

    ses­tru na aero­drom Tusona,

    izne­na­da na raskršću 22. i Alver­non ulice

    vra­ta magle su se otvo­rila, kao pokretna,

    i sneg, koji je padao cele noći, sad

    suncem obas­jan, zaslepeo nas je, zemlja

     se zabelela, kao posu­ta kokain­om, jarke min­er­alne boje

    pustin­jskih bil­ja­ka su iščezle,

    sokovi su se smr­zli u vena­ma kaktusa.

     

    ***

     

    U knjizi „Pustin­ja mir­iše na kišu“[1] čitam:

    „Sirup od kojeg se priprema sve­to vino

    cedi se iz saguaro kaktusa

    svakog leta. Papagosi ga stavl­ja­ju u tegle,

    gde omekša, zatim potamni

    kao krv mada mu je ukus

    čud­no­va­to sladak, kao suvo belo vino.“

    Dok to gov­orim Sameti još uvek smo

    sedam mil­ja daleko od aero­dro­ma. „Znaš li da se cvetovi

    saguara otvara­ju samo noću?“

    Voz­i­mo se sporo, put je kao staklo.

    „Zamis­li, ovde kuda se voz­i­mo nekad je bilo more.

    Zamis­li!“ Nebo je boje

    safi­ra, prošlost se brzo odigrava:

    saguaro kak­tusi su se otvo­rili, ispružili

    svo­je ruke zraci­ma koji su stari mil­ion­i­ma godina,

    u svakom zraku je skrive­na taj­na o poreklu

    plan­ete, zraci utisku­ju sećan­je u sva­ki kaktus,

    u nji­ho­vo pamćen­je koje je kao ljudsko

    jer i oni su lju­di, Papagosi kažu:

    ne samo zato što ima­ju ruke, vene

    i tajne. Već i zato što su pleme

    koje je moguće masakri­rati. „Izgle­da kao

    kraj, a mož­da i poče­tak sveta,“

    Sameta kaže, gleda­jući u sne­gom prekrivene

    ruke kak­tusa. Voz­i­mo se pored okeana

    koji je ispravao baš ovde, pored svo­jih nekadašn­jih obala,

    prošlost se odi­gra­va tako brzo da svaki

    semafor u nas utisku­je sećan­je, nebo

    se brzo kreće za nama dok skrećemo

    na Bule­var Tusona i odvoz­i­mo se ka

    aero­dro­mu i shvatam da se zemlja

    ota­pa od čežn­je i

    da su nas njene ruke zaboravile.

     

    ***

     

    Na aero­dro­mu pos­ma­tram avion

    sve dok prozor

                pono­vo ne postane ogledalo.

    Dok se voz­im ka pod­nožju brda, magla

    zat­vara vra­ta za mnom na Alvernonu,

    i udah­n­uo sam vaz­duh isušenih mora

                koje je zeml­ja izgubila,

    nji­hove zab­o­ravl­jene obale. I setio sam se

    jednog dru­gog trenutka:

                U Nju Del­hi­ju jedne noći

    dok je pevala Begum Aktar, nesta­lo je struje.

    Verovat­no je to bilo za vreme Bangladeškog rata,

    verovat­no su se čule sirene

                za vaz­dušnu opasnost.

    A u pub­li­ci, uti­h­nu­loj, niko se nije pomerio.

    Mikro­fon je bio mrtav ali ona je nastavila

    da peva, glas joj je

                dolazio iz daljine,

    kao da je već bila mrtva.

    I baš pre nego što će je svet­la preplaviti

    pono­vo, ota­pa­jući led

                sa njenih dijamanata

    pret­vara­jući ih u zrake, bio je to trenu­tak, poput

    ovog, kada se samo izgubljeno more

    može čuti, trenutak

                da se setimo

    svake senke, sve­ga što zeml­ja gubi,

    sve­ga što je zeml­ja izgubila,

    sve­ga

                što ću ja izgubiti,

    sve­ga što sam izgubio.

    (A Nos­tal­gist’s Map of Amer­i­ca, W. W. Nor­ton & Com­pa­ny, 1992)

     

     

    U muze­ju

     

    U Hara­pi 2.500 pre n.e.

    ko je služavku izlio u bronzi?

    Niko ne mari

    za robove i vojnike.

    Vajar je to znao,

    zato je robin­ji tako uglan­cao prste

    ne vidi se nji­ho­va ukočenost

    bol

    od pran­ja zidova

    i rib­an­ja podova,

    od mešen­ja mesa

    izgn­ječenog anisa

    i gorke dinje.

    Ali zah­valan sam jer se nasmešila

    vajaru,

    i meni

    iz bronze

    dete koje je moralo da izigra­va ženu

    svom gospo­daru

    kad su tople junske kiše

    sti­za­le u Harapu.

                            (časopis: Poet­ry, April 1990)

     

     

     

    Snežni čovek

     

    Moj predak, čovek

    saz­dan od himala­jskog snega,

    došao je u Kašmir iz Samarkanda,

    noseći tor­bu punu

    kosti­ju kita:

    nasleđe stečeno morskim pogrebima.

    Nje­gov je skelet

    iskle­sano od glečera, dah mu je

    ark­tič­ki,

    ledio je žene u svom zagrljaju.

    Žena mu se otopi­la, u hlad­nu vodu pretvorila,

    s god­i­na­ma isparila.

    Ovo nasleđe,

    nje­gov skelet pod mojom kožom, koji se prenosi

    sa sina na unuka,

    to su gen­eraci­je snežnih lju­di na mojim leđima.

    Svake godine oni lup­ka­ju na moj prozor,

    utišanih glaso­va, ledenih.

    Ne, neće da me puste da iza­đem iz zime,

    ali sebi sam obećao,

    čak i da sam posled­nji snežni čovek

    odja­haću u proleće

    na nji­hovim rameni­ma koja se otapaju.

    (The Half-Inch Himalayas, Wes­leyan Uni­ver­si­ty Press, 1987)

     

    [1] G. P. Nabhan, The Desert Smells Like Rain: A Naturalist in Papago Indian Country, 1987; knjiga prirodnjaka G. Nabhana koji je živeo sa Papago indijancima (Tohono O’odham ili Pustinjski ljudi) u njihovoj postojbini — pustinjama Arizone, kao i Sonora pustinji u Meksiku. Knjiga nudi uvide u prirodnjačku istoriju tog prostora, kao i istoriju pustinjskih biljaka i životinja dokumentujući i opisujući tradicionalni način života Papago naroda prilagođen pustinji. (Prim. prev.)

     

     

                                    Pre­v­ela s engleskog Dani­jela Jovanović