Nadežda Purić Jovanović

Nely je otkinula od sreće

.

.

PRILOZI ZA OPŠTU ISTORIJU RATNE KNJIŽEVNOSTI

.

.

Spremnost na svima mestima znači i nespremnost na svima mestima.

Suen Ce, Veština ratovanja

Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert…

Lav Nikolajevič Tolstoj, Rat i mir

.

.

1

.

Pronašla sam na dnu ormara, u staroj školskoj torbi, udžbenik engleskog jezika. Nov, neotvaran. Korice su nežne plave i žute boje, kao pidžama. Crvenim slovima naslov. Knjiga mi je nepoznata, nisam učila iz nje.

Otvaram Unit 1. Holidays in Yugoslavia.

You rememeber Nelly Brown, don’t you? Of course you do.

Trebalo mi je neko vreme da se setim i rekonstruišem – da sam je ukrala na Sajmu knjiga, davne godine. Vraćali smo se tramvajem koji se ljuljao kroz jesenji suton Košutnjaka, sa kesama prepunim šareniša sa štandova.

Udžbenik je izdalo Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“. Neke davne godine u Sarajevu. Onda su došli na Sajam knjiga u Beogradu. Onda sam na sajam došla i ja.

Veselin Masleša, čoveče, otkad nisam pročitala to ime. A tada, tada mi je Veselin-Masleša-Sarajevo bila sintagma koju upotrebljavam, onako, svakodnevno.

Na polici koja se nalazi u vrhu ormara, sa ostalim dečjim stoje i dve slepljene iz biblioteke „Pingvin“ – „Bijeli Bim Crno Uho“, „Đavo u tijelu“. A gde je treća? Znam da sam nagrađena trima knjigama. Ta nagrada nije otvarana sigurno trideset godina, možda malo manje. Dobila sam drugu saveznu nagradu na konkursu „Lastavice“. Lastavice od Veselina-Masleše-Sarajevo.

Imala sam savezno detinjstvo i u saveznom detinjstvu dobila saveznu nagradu. Sadašnje nagrade su opštinske, gradske, ili republičke. Regionalne, međunarodne. Nema više nikakvog saveza. Regionalno nije isto što i savezno.

.

.

2

.

On their way to Dubrovnik they stopped at Tjentište to show Nelly the Youth Centre, the legendary river Sutjeska and the enormous monument. Nelly was very excited.

Nisam sasvim sigurna zašto je Neli toliko uzbuđena. Nije to samo za potrebe učenja novih i nepoznatih reči. Možda se pred monumentalnošću osetila i sama takvom, monumentalnom. Devojke po nekadašnjim udžbenicima osećale su se egzaltirano. Kako sam se osećala kada sam bila tih godina kao Neli?

Baš ću potražiti u školi sadašnji udžbenik engleskog jezika, čisto poređenja radi.

Tjentište, drugi shortcut. Lanč paket. Toga se sećam odlično. Bila su dva parčeta isečenog hleba, pašteta i sok na slamčicu, u zatvorenoj papirnoj kesi. To smo dobili kao večeru za putovanje. Godina, recimo ’86, ’87, ili ’88, najdalje.

Sledeći put kada sam bila na moru, nije više bilo Tjentište-lanč-paket. Bila sam sa drugaricom u Budvi, 1993. Sećam se i da sam se tada osećala čudno – na prostoru moje nekadašnje teritorije čiju sam površinu pamtila iz geografije kao broj telefona, 255/408, dešavalo se nešto strašno.

Potrebu da pišem o tome osetila sam desetak godina kasnije. Pominjala sam nekim ljudima od pera ratne i ratnoposledične teme, a oni su govorili „Koga još to zanima?!“. Valjda su mislili da je posle deset godina deplasirano pisati o tome. Ne znam šta bi sada rekli, gotovo četvrt veka kasnije. Mogu da razumem naše starije koji su vreme određivali kao ’pre rata’, ’posle rata’. Za vreme rata.

.

.

3

.

Nelly: Who’s the boy next to Rodoljub? Maja: That’s our cousin Davor. He’s a member of the international brigade…

Godine kada je Ana otišla u Ameriku, dakle ’92, smrt je dobila svoju jasnu i nedvosmislenu konkretizaciju.

Leto pre toga, po običaju, letujem na Vardi kod tetke i društvo, inače većinom Beograđani, sprema se na izlet u Rogačicu. Na ušće Rogačice u Drinu. Roditelji me iz Beograda mole da ne idem, jer po Drini plove tela. Ali to su bila neimenovana telesa, mogla su biti bilo čija.

A tog gimnazijskog dana smrt je imala sasvim imenovano lice. Bio je to momak dve godine stariji od nas, koji je po maturi otišao u elitnu padobransku jedinicu. Elitna smrt, u elitnom helikopteru, iz elitne beogradske gimnazije, elitne suze moje drugarice čiji je momak nekad bio, elitni šok svih nas.

Nekoliko meseci kasnije vraćala sam se iz škole u prepunom autobusu, kada je nastalo neko komešanje, i nejasan govor oko sedišta. Razabrala sam da neko odbija da sedne, a da mu neko drugi nudi mesto. Na sledećoj stanici, kad mi se vidik raščistio, na mestu kraj prozora sedeo je mladić-dijagonala. Imao je levu ruku i desnu nogu i plakao je. Preko njega je bila naslonjena štaka, dijagonalno. Shvatila sam da je želeo da stoji u autobusu, kao svi drugi. Bio je u šorcu i beloj majici i plakao je. Bio je običan, školski dan. Nikakve muzike, nikakvog bekgraunda. Nikakav Adađo u pozadini. Dijagonalni dvadesetogodišnjak sedi kraj prozora i plače. Plačem i ja zajedno sa njim, ali u sebi. Imam 18 godina i slabo smem da pokažem emocije, kao i ostali tinejdžeri.

.

.

4

.

It has become a custom for young people to pay visits to the famous battlefields of the Liberation War.

Stasala to pay visits mogla sam samo da sedim jer su na tim zamišljenim mestima moje mape zastavice bile na pola koplja, ili su se na tim mestima vili ratni krstaš-barjaci. Nisam mogla da budem ratni izveštač. Bila sam obična studentkinja Filološkog fakulteta.

Godine 1995. u januarskom roku dobijam devetku iz Dubrovačke književnosti, odnosno Književnosti od renesanse do racionalizma, i odlazim Aninoj mami da joj vratim Sabrana dela Marina Držića. Znam prilično detaljno istoriju Republike, raspored trgova, Zaleđe. Na studijsko putovanje u Dubrovnik idem samo u svojim mislima, vadeći maršrutu iz kolektivno svesnog i nesvesnog, te iz sporadičnih fotografija koje su mi dostupne, kao i sa razglednica na kojima pozdravljaju moju porodicu i mene.

Pisala sam Ani duga pisma, na, otprilike, dve nedelje.

.

.

5

.

Every year files of youngmen and girls set out on a great march following the paths of Partisan units.

Na raspolaganju mi je bilo nekoliko tekstova, ali opredelila sam se da na času u okviru ispita iz Metodike nastave radim omiljenu „Orlovi rano lete“. Čas je trebalo da se održi u petak, 26. marta 1999. U sredu je počelo bombardovanje. Taj čas nikada nisam održala, ispit sam polagala kada se bombardman okončao.

Pre toga, u toku bombardovanja, položila sam ispit iz Srpske književnosti 19. veka – realizam, i ispit iz Hrvatske književnosti 19. i 20. vijeka. Iz hrvatske sam književnosti izvukla pitanje „Hrvatski bog Mars“.

.

.

6

.

Kada sam otpočela da radim u školi, godine 2000, bilo je tu dece sa čitave savezne teritorije. Periferija grada odlikuje se jeftinim smeštajem, a posebno su tu bile barake u kojima su se smenjivale izbeglice, redom iz Hrvatske, BiH, i na kraju sa Kosova. U međuvremenu, oni su se snalazili kako su umeli. Sada tu uglavnom žive ovdašnje tzv. socijalne kategorije, i Romi.

Pre desetak godina jedna učenica postavila mi je, vidno uzbuđena, pitanje, kada je ulazila u učionicu: „Nastavnice, oni ratovi što su bili… Više ih neće biti, jelda?“ Trebalo je da arbitriram u njenoj raspravi sa drugom iz odeljenja. Da presudim u opkladi: hoće li ili neće biti onih ratova.

Predavala sam deci čiji su očevi bili na ratištu, potom deci čiji su očevi bili u mladosti na ratištu; deci koja pamte bombardovanje, pa deci koja ne pamte bombardovanje, i sada deci koja nikad ne spominju bombardovanje, a ako kojim slučajem spomenu, to nije njihovo sećanje, već sećanje iz njihovih porodica.

Engleski uče iz originalnih udžbenika u kojima nema partizanskih puteva, oni ne moraju da se sećaju ratova kao što smo mi morali, ratova koji su bili četrdeset godina pre nas, ratova na engleskom, ruskom, nemačkom, francuskom.

Na času se setim da mi treba sadašnji udžbenik engleskog, teksta i poređenja radi.

Ima ga devojčica u pretposlednjem redu. Kažem joj da pošalje knjigu do mog stola, kao štafetu. Ta reč izazvala je kratku pometnju. Svega nekoliko njih znalo je šta je štafeta, i to po atletskoj disciplini.

„Niste čuli za štafetu? Ni za Štafetu mladosti?“

Zatim sam ja, kao pravi pedagog, objasnila šta je bila Štafeta mladosti; kako je pronošena kroz čitavu saveznu teritoriju; prenosioci i podnosioci štafete imali su poseban ugled u društvu; nosili su štafetu na grudima i trčali; na kraju je organizovan slet na stadionu gde je bila predavana Titu. (Za Tita su čuli.)

Aleksa je slušao u neverici i na moje reči da je štafeta trčala kroz celu Jugoslaviju, rekao, vidno rezigniran mojim lažima: „E, jeste! Kroz celu Jugoslaviju…“

.

.

7

.

Godine 2005. počela sam da pišem blog na portalu Mojblog, inače osnovanom godinu dana ranije. Sasvim neočekivano naletela sam na njihovu stranicu, a zatim, dok još nisam znala ni ko su ni šta su, počela da pišem. Tu su pisali ljudi iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Pisalo se jezikom koji će 12 godina kasnije biti proglašen zajedničkim u Dekleraciji o zajedničkom jeziku. I o tome svako ima svoje mišljenje.

Otprilike polovina nas je bila na matičnoj teritoriji, polovina u rasejanju. Lako i brzo smo se sprijateljili, i počeli svakodnevno da informišemo jedni druge o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Istoriju ovog portala, njegovih ljubavi i nacionalnih i rodoljubivih tema, svakodnevnih tema, istoriju aktuelnih tema interpretiranih iz glava mnogih amatera, ali i ponekog profesionalca, trebalo bi tek napisati, ali to prepuštam drugima. Bilo je tu raznih zgoda i nezgoda. Portal je kasnije preimenovan u MojBlog.co.yu, pa MojBlog.rs, i na kraju je prešao u Internet Archive, negde 2012. kada je ugašen.

A baš te 2012, negde sredinom februara, malo pre gašenja MojBlog sistema, moj prijatelj, sa bloga, dolazi iz Osijeka u Beograd, na promociju „Teksture – časopisa za književost u školi“. Projekat izdavanja ovog časopisa podržala je Evropska unija, i organizacija „Mi i oni drugi“. U časopisu su zastupljeni aktuelni stvaraoci sa teritorije, već pretpostavljamo koje. Osmišljen je tako da tinejdžerima objasni šta je to književnost, i da ih uključi u savremena zbivanja u kulturi.

Tema kojom se bavio moj prijatelj bile su osnovne škole i gimnazije na srpskom jeziku u Hrvatskoj. Bili smo stari znanci, tolike godine na internetu proveli smo zajedno, onako kako ne bismo nikada bili u prilici da budemo bliski u bivšoj državi. Čini se da su nas tekstovi i elektroni kojima se prenosi pisana reč uveli u prekinuti kontinuitet. Kada o tome razmišljam, od početka devedesetih pa do sredine dvehiljaditih, znači nekih petnaestak godina imam(o) prekid, a od početka blogovanja vratio nam se i kakav-takav kontinuitet. Makar u jeziku.

.

.

8

.

Upravo je ideja kontinuiteta, obnavljanja, pomirenja, ponovnog uspostavljanja veza i vozila jedan dobar deo nas. Pa me je onda te 2012. oduševio predlog prijatelja iz Osijeka da ode u Dalj.

Naime, tada sam se bavila srpskim memoaristima 19. veka, sa čime sam podrobno upoznala sve svoje prijatelje (zainteresovane za moje književno stvaralaštvo). Tako se on jednog dana uputio u Dalj, tridesetak kilometara od svoje kuće, da potraži privatnu biblioteku Jaše Ignjatovića. Na to ga je ponukao članak na vikipediji. Na vikipediji srpskoj, hrvatskoj i mađarskoj.

Iako mi nije bilo neposredno potrebna Jašina zaostavština, bila samo oduševljena novim kanalima za saradnju i za obnavljanje pokidanih veza.

Nestrpljivo sam čekala da se vrati i da me obavesti preko mesindžera kako je prošao u ekspediciji. Rekao je kada je stigao da ga je bibliotečka radnica gledala bledo, da je tražila nešto po prostoriji, pa u knjigama, ali da ništa nije našla. Da misli da je to Jaša zaveštao crkvi, da će se raspitati, te o tome obavestiti gospodina, ako joj da telefon.

Informaciju o Jašinoj biblioteci dobio je veoma brzo – Jaša nije ni imao neku naročito veliku biblioteku tako da je, u stvari, kad je odlazio iz Dalja, samo razdelio knjige susedima, poznanicima i prijateljima.

Ovaj me je slučaj tako podsetio na priče o kupovini preko interneta, kada na kućnu adresu kupcu stiže daska umesto laptopa, ili čak ne stigne ništa, a kupac platio na regularan način.

„Militärgrenze“, pisali smo jedno drugom i komentarisali našu ubogu teritoriju, naše stanište koje se tolike godine menja, a da se nismo ni makli, našu virtuelnu državu, i naše države koje postoje izgleda još samo na internetu. Balkan, Panonija, obodi, regioni…

.

.

9

.

Otvaram narandžasti udžbenik-štafetu (ime izdavača ne umem da ponovim). Slikam mobilnim telefonom prvi tekst prve jedinice koja maršira u borbu protiv neznanja engleskog jezika:

Alice: I was a teenager in the fifties. They were exciting times. A lot of terrible things had happened in the Second World War and when it ended in 1945 people needed to have some fun.

Dalje baka Alis priča svojoj unuci tinejdžerki kako se subotom išlo na ples, slušao se džez i sving, a rado se išlo i u bioskop. Današnja vremena mnogo su drugačija, danas roditelji deci kupuju sve, i ona nemaju osećaj za sitna zadovoljstva i druženje. Sledi govor njene unuke o tome kako ona provodi slobodno vreme.

Pričica je o jazu generacija, ali pominjanje ’Second World War’ i ’exciting’ u tri uvodne rečenice odvodi poentu ovog teksta na sasvim drugu stranu. Jer, nije samo Nely kidala od sreće. Od sreće je otkidala i baka Alice, u svoje vreme.

Ili možda baš u tome i jeste poenta.

Svi ljudi koji se bave književnošću na ovaj ili onaj način često svedoče događajima u kojima se literarna stvarnost ukrstila sa biografskom stvarnošću. Nekada ni sama ne znam da li su neka sećanja i doživljaji lično moji, ili su to sećanja i doživljaji iz pročitanog.

Pošto mi je aktuelni udžbenik engleskog zajedno sa WWII oteo poentu, navešću realan, biografski događaj koji se odigrao u vreme pisanja ovog teksta.

Moja učenica osvojila je treće mesto na literarnom konkursu Biblioteke grada Beograda povodom Svetskog dana knjige za decu pod nazivom „Glasam za knjigu“. Pristigli su radovi iz cele zemlje i iz dijaspore. Pisala je o orlovima koji rano lete.

Prvo mesto zauzeo je dečak sa tekstom o „Dnevniku Ane Frank“.

.

.

Beograd, april, 2017.

.

.

.

.

.


Nadežda Purić Jovanović

Rođena 1974. u Beogradu. Diplomirala i magistrirala Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu i književnu kritiku. Objavljivala u časopisima Letopis Matice srpske, Polja, Književni magazin, Tisa, Srpski književni list, Braničevo, Sveske, Alia Mundi, Bona, Koraci. Uredila više zbirki poezije. Priredila sabrana dela Rastka Petrovića. Objavila zbirke pesama Vode, 2006, Haljine iz muzeja, 2017, Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, 2018. i roman Antinoj 24, 2019.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja