Nely je otkinula od sreće

Nadežda Purić Jovanović
Lat­est posts by Nadež­da Purić Jovanović (see all)

    .

    .

    PRILOZI ZA OPŠTU ISTORIJU RATNE KNJIŽEVNOSTI

    .

    .

    Sprem­nost na svi­ma mes­ti­ma znači i nesprem­nost na svi­ma mestima.

    Suen Ce, Vešti­na ratovanja

    Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert…

    Lav Niko­la­je­vič Tol­stoj, Rat i mir

    .

    .

    1

    .

    Pron­ašla sam na dnu ormara, u staroj škol­skoj tor­bi, udžbenik engleskog jezi­ka. Nov, neot­varan. Korice su nežne plave i žute boje, kao pidža­ma. Crven­im slovi­ma naslov. Knji­ga mi je nepoz­na­ta, nisam uči­la iz nje.

    Otvaram Unit 1. Hol­i­days in Yugoslavia.

    You rememe­ber Nel­ly Brown, don’t you? Of course you do.

    Tre­ba­lo mi je neko vreme da se setim i rekon­stru­išem – da sam je ukrala na Saj­mu knji­ga, davne godine. Vraćali smo se tram­va­jem koji se ljul­jao kroz jesen­ji suton Košut­n­ja­ka, sa kesama pre­punim šareniša sa štandova.

    Udžbenik je izda­lo Izdavačko pre­duzeće „Veselin Masleša“. Neke davne godine u Sara­je­vu. Onda su došli na Sajam knji­ga u Beogradu. Onda sam na sajam došla i ja.

    Veselin Masleša, čoveče, otkad nisam proči­ta­la to ime. A tada, tada mi je Veselin-Masleša-Sara­je­vo bila sin­tag­ma koju upotre­bl­javam, onako, svakodnevno.

    Na poli­ci koja se nalazi u vrhu ormara, sa ostal­im dečjim sto­je i dve sle­pljene iz bib­lioteke „Pingvin“ – „Bijeli Bim Crno Uho“, „Đavo u tijelu“. A gde je treća? Znam da sam nagrađe­na tri­ma knjiga­ma. Ta nagra­da nije otvarana sig­urno trideset god­i­na, mož­da malo man­je. Dobi­la sam drugu saveznu nagradu na konkur­su „Las­tavice“. Las­tavice od Veselina-Masleše-Sarajevo.

    Imala sam savezno det­injst­vo i u saveznom det­injstvu dobi­la saveznu nagradu. Sadašn­je nagrade su opštinske, gradske, ili repub­ličke. Region­alne, među­nar­o­dne. Nema više nikakvog saveza. Region­al­no nije isto što i savezno.

    .

    .

    2

    .

    On their way to Dubrovnik they stopped at Tjen­tište to show Nel­ly the Youth Cen­tre, the leg­endary riv­er Sut­jes­ka and the enor­mous mon­u­ment. Nel­ly was very excited.

    Nisam sasvim sig­ur­na zaš­to je Neli toliko uzbuđe­na. Nije to samo za potrebe učen­ja novih i nepoz­natih reči. Mož­da se pred mon­u­men­tal­nošću oseti­la i sama takvom, mon­u­men­tal­nom. Devo­jke po nekadašn­jim udžbenici­ma osećale su se egzalti­ra­no. Kako sam se osećala kada sam bila tih god­i­na kao Neli?

    Baš ću potraži­ti u školi sadašn­ji udžbenik engleskog jezi­ka, čis­to poređen­ja radi.

    Tjen­tište, dru­gi short­cut. Lanč paket. Toga se sećam odlično. Bila su dva parče­ta isečenog hle­ba, pašte­ta i sok na slamčicu, u zatvorenoj papirnoj kesi. To smo dobili kao večeru za puto­van­je. God­i­na, rec­i­mo ’86, ’87, ili ’88, najdalje.

    Sledeći put kada sam bila na moru, nije više bilo Tjen­tište-lanč-paket. Bila sam sa dru­gari­com u Bud­vi, 1993. Sećam se i da sam se tada osećala čud­no – na pros­toru moje nekadašn­je ter­i­tori­je čiju sam površinu pamti­la iz geografi­je kao broj tele­fona, 255/408, dešava­lo se neš­to strašno.

    Potre­bu da pišem o tome oseti­la sam dese­tak god­i­na kas­ni­je. Pom­in­jala sam nekim ljudi­ma od pera ratne i ratno­posledične teme, a oni su gov­o­rili „Koga još to zan­i­ma?!“. Valj­da su mis­lili da je posle deset god­i­na deplasir­a­no pisati o tome. Ne znam šta bi sada rek­li, goto­vo četvrt veka kas­ni­je. Mogu da razumem naše star­i­je koji su vreme određi­vali kao ’pre rata’, ’posle rata’. Za vreme rata.

    .

    .

    3

    .

    Nel­ly: Who’s the boy next to Rodoljub? Maja: That’s our cousin Davor. He’s a mem­ber of the inter­na­tion­al brigade…

    Godine kada je Ana otišla u Ameriku, dak­le ’92, smrt je dobi­la svo­ju jas­nu i ned­vos­mis­lenu konkretizaciju.

    Leto pre toga, po običa­ju, letu­jem na Var­di kod tetke i društ­vo, inače veći­nom Beograđani, spre­ma se na izlet u Rogačicu. Na ušće Rogačice u Drinu. Roditelji me iz Beogra­da mole da ne idem, jer po Dri­ni plove tela. Ali to su bila neimen­o­vana tele­sa, mogla su biti bilo čija.

    A tog gim­naz­i­jskog dana smrt je imala sasvim imen­o­vano lice. Bio je to momak dve godine star­i­ji od nas, koji je po maturi otišao u elit­nu pado­bran­sku jedinicu. Elit­na smrt, u elit­nom helikopteru, iz elitne beogradske gim­naz­i­je, elitne suze moje dru­garice čiji je momak nekad bio, elit­ni šok svih nas.

    Neko­liko mese­ci kas­ni­je vraćala sam se iz škole u pre­punom auto­busu, kada je nasta­lo neko komešan­je, i nejasan gov­or oko sediš­ta. Raz­abrala sam da neko odbi­ja da sedne, a da mu neko dru­gi nudi mesto. Na sledećoj stani­ci, kad mi se vidik raščis­tio, na mes­tu kraj pro­zo­ra sedeo je mladić-dijag­o­nala. Imao je levu ruku i desnu nogu i plakao je. Preko nje­ga je bila naslon­je­na šta­ka, dijag­o­nal­no. Shvati­la sam da je želeo da sto­ji u auto­busu, kao svi dru­gi. Bio je u šor­cu i beloj maji­ci i plakao je. Bio je običan, škol­s­ki dan. Nikakve muzike, nikakvog bek­graun­da. Nikakav Adađo u poza­di­ni. Dijag­o­nal­ni dvade­se­to­godišn­jak sedi kraj pro­zo­ra i plače. Plačem i ja zajed­no sa njim, ali u sebi. Imam 18 god­i­na i slabo smem da pokažem emo­ci­je, kao i ostali tinejdžeri.

    .

    .

    4

    .

    It has become a cus­tom for young peo­ple to pay vis­its to the famous bat­tle­fields of the Lib­er­a­tion War.

    Stasala to pay vis­its mogla sam samo da sed­im jer su na tim zamišl­jen­im mes­ti­ma moje mape zas­tavice bile na pola kopl­ja, ili su se na tim mes­ti­ma vili rat­ni krstaš-bar­jaci. Nisam mogla da budem rat­ni izveš­tač. Bila sam obič­na stu­den­tk­in­ja Filološkog fakulteta.

    Godine 1995. u jan­u­arskom roku dobi­jam devetku iz Dubrovačke književnos­ti, odnos­no Književnos­ti od rene­sanse do racional­iz­ma, i odlaz­im Ani­noj mami da joj vra­tim Sabrana dela Mari­na Držića. Znam pril­ično detaljno istori­ju Repub­like, ras­pored trgo­va, Zaleđe. Na studi­jsko puto­van­je u Dubrovnik idem samo u svo­jim mis­li­ma, vadeći maršru­tu iz kolek­tivno svesnog i nesvesnog, te iz spo­radičnih fotografi­ja koje su mi dos­tup­ne, kao i sa raz­gled­ni­ca na koji­ma poz­dravl­ja­ju moju porod­icu i mene.

    Pisala sam Ani duga pis­ma, na, otpri­like, dve nedelje.

    .

    .

    5

    .

    Every year files of young­men and girls set out on a great march fol­low­ing the paths of Par­ti­san units.

    Na raspo­la­gan­ju mi je bilo neko­liko tek­sto­va, ali opre­delila sam se da na času u okviru ispi­ta iz Metodike nas­tave radim omil­jenu „Orlovi rano lete“. Čas je tre­ba­lo da se održi u petak, 26. mar­ta 1999. U sre­du je poče­lo bom­bar­dovan­je. Taj čas nika­da nisam održala, ispit sam pola­gala kada se bom­bard­man okončao.

    Pre toga, u toku bom­bar­dovan­ja, položi­la sam ispit iz Srpske književnos­ti 19. veka – real­izam, i ispit iz Hrvatske književnos­ti 19. i 20. vije­ka. Iz hrvatske sam književnos­ti izvuk­la pitan­je „Hrvats­ki bog Mars“.

    .

    .

    6

    .

    Kada sam otpočela da radim u školi, godine 2000, bilo je tu dece sa čitave savezne ter­i­tori­je. Per­ifer­i­ja gra­da odliku­je se jef­tin­im smeš­ta­jem, a poseb­no su tu bile barake u koji­ma su se smen­ji­vale izbeglice, redom iz Hrvatske, BiH, i na kra­ju sa Koso­va. U među­vre­menu, oni su se snalazili kako su umeli. Sada tu uglavnom žive ovdašn­je tzv. soci­jalne kat­e­gori­je, i Romi.

    Pre dese­tak god­i­na jed­na učeni­ca postavi­la mi je, vid­no uzbuđe­na, pitan­je, kada je ulazi­la u učion­icu: „Nas­tavnice, oni ratovi što su bili… Više ih neće biti, jel­da?“ Tre­ba­lo je da arbi­tri­ram u njenoj raspravi sa dru­gom iz odel­jen­ja. Da pre­sudim u opkla­di: hoće li ili neće biti onih ratova.

    Pre­davala sam deci čiji su oče­vi bili na ratiš­tu, potom deci čiji su oče­vi bili u mla­dosti na ratiš­tu; deci koja pamte bom­bar­dovan­je, pa deci koja ne pamte bom­bar­dovan­je, i sada deci koja nikad ne spom­in­ju bom­bar­dovan­je, a ako kojim sluča­jem spomenu, to nije nji­ho­vo sećan­je, već sećan­je iz nji­hovih porodica.

    Engles­ki uče iz orig­i­nal­nih udžbeni­ka u koji­ma nema par­ti­zan­skih pute­va, oni ne mora­ju da se seća­ju rato­va kao što smo mi morali, rato­va koji su bili četrde­set god­i­na pre nas, rato­va na engleskom, ruskom, nemačkom, francuskom.

    Na času se setim da mi tre­ba sadašn­ji udžbenik engleskog, tek­s­ta i poređen­ja radi.

    Ima ga devo­jči­ca u pret­posled­njem redu. Kažem joj da pošal­je knjigu do mog sto­la, kao štafe­tu. Ta reč iza­z­vala je kratku pomet­nju. Sve­ga neko­liko njih zna­lo je šta je štafe­ta, i to po atlet­skoj disciplini.

    „Niste čuli za štafe­tu? Ni za Štafe­tu mladosti?“

    Zatim sam ja, kao pravi ped­a­gog, objas­ni­la šta je bila Štafe­ta mla­dosti; kako je pronoše­na kroz čitavu saveznu ter­i­tori­ju; preno­sio­ci i pod­no­sio­ci štafete imali su pose­ban ugled u društvu; nosili su štafe­tu na grudi­ma i trčali; na kra­ju je orga­ni­zo­van slet na sta­dionu gde je bila pre­da­vana Titu. (Za Tita su čuli.)

    Alek­sa je slušao u nev­eri­ci i na moje reči da je štafe­ta trčala kroz celu Jugoslav­i­ju, rekao, vid­no rezig­ni­ran mojim laži­ma: „E, jeste! Kroz celu Jugoslaviju…“

    .

    .

    7

    .

    Godine 2005. počela sam da pišem blog na por­talu Mojblog, inače osno­vanom god­inu dana rani­je. Sasvim neočeki­vano naletela sam na nji­hovu stran­icu, a zatim, dok još nisam znala ni ko su ni šta su, počela da pišem. Tu su pisali lju­di iz Srbi­je, Crne Gore, Hrvatske, Sloveni­je, Make­donije, Bosne i Herce­govine. Pisa­lo se jezikom koji će 12 god­i­na kas­ni­je biti proglašen zajed­ničkim u Dek­leraci­ji o zajed­ničkom jeziku. I o tome svako ima svo­je mišljenje.

    Otpri­like polov­ina nas je bila na matičnoj ter­i­tori­ji, polov­ina u rase­jan­ju. Lako i brzo smo se spri­jateljili, i počeli svakod­nevno da informiše­mo jed­ni druge o našoj prošlosti, sadašn­josti i budućnosti.

    Istori­ju ovog por­ta­la, nje­gov­ih ljubavi i nacional­nih i rodolju­bivih tema, svakod­nevnih tema, istori­ju aktuel­nih tema inter­pre­ti­ranih iz gla­va mnogih amat­era, ali i ponekog pro­fe­sion­al­ca, tre­ba­lo bi tek napisati, ali to pre­puš­tam drugi­ma. Bilo je tu raznih zgo­da i nez­go­da. Por­tal je kas­ni­je preimen­o­van u MojBlog.co.yu, pa MojBlog.rs, i na kra­ju je prešao u Inter­net Archive, negde 2012. kada je ugašen.

    A baš te 2012, negde sredi­nom feb­ru­ara, malo pre gašen­ja MojBlog sis­tema, moj pri­jatelj, sa blo­ga, dolazi iz Osi­je­ka u Beograd, na pro­mo­ci­ju „Tek­s­ture – časopisa za književost u školi“. Pro­jekat izda­van­ja ovog časopisa podržala je Evrop­s­ka uni­ja, i orga­ni­zaci­ja „Mi i oni dru­gi“. U časopisu su zas­tu­pljeni aktuel­ni stvarao­ci sa ter­i­tori­je, već pret­postavl­jamo koje. Osmišl­jen je tako da tine­jdžer­i­ma objas­ni šta je to književnost, i da ih uključi u savre­me­na zbi­van­ja u kulturi.

    Tema kojom se bavio moj pri­jatelj bile su osnovne škole i gim­naz­i­je na srp­skom jeziku u Hrvatskoj. Bili smo stari znan­ci, tolike godine na inter­ne­tu prov­eli smo zajed­no, onako kako ne bis­mo nika­da bili u prili­ci da bude­mo blis­ki u bivšoj državi. Čini se da su nas tek­stovi i elek­troni koji­ma se prenosi pisana reč uveli u prek­inu­ti kon­ti­nu­itet. Kada o tome razmišl­jam, od počet­ka devedesetih pa do sre­dine dve­hil­ja­di­tih, znači nek­ih pet­naes­tak god­i­na imam(o) prekid, a od počet­ka blo­go­v­an­ja vra­tio nam se i kakav-takav kon­ti­nu­itet. Makar u jeziku.

    .

    .

    8

    .

    Upra­vo je ide­ja kon­ti­nu­ite­ta, obnavl­jan­ja, pomiren­ja, ponovnog uspostavl­jan­ja veza i vozi­la jedan dobar deo nas. Pa me je onda te 2012. oduše­vio pred­log pri­jatel­ja iz Osi­je­ka da ode u Dalj.

    Naime, tada sam se bav­i­la srp­skim memo­aris­ti­ma 19. veka, sa čime sam podrob­no upoz­nala sve svo­je pri­jatel­je (zain­tereso­vane za moje književno stvar­alašt­vo). Tako se on jednog dana uputio u Dalj, tridese­tak kilo­metara od svo­je kuće, da potraži pri­vat­nu bib­lioteku Jaše Ign­ja­tovića. Na to ga je ponukao članak na vikipedi­ji. Na vikipedi­ji srp­skoj, hrvatskoj i mađarskoj.

    Iako mi nije bilo neposred­no potreb­na Jaši­na zaostavšti­na, bila samo oduševl­je­na novim kanal­i­ma za sarad­nju i za obnavl­jan­je poki­danih veza.

    Nestr­plji­vo sam čekala da se vrati i da me obavesti preko mesindžera kako je prošao u eks­pedi­ci­ji. Rekao je kada je sti­gao da ga je bib­lioteč­ka rad­ni­ca gledala ble­do, da je traži­la neš­to po pros­tori­ji, pa u knjiga­ma, ali da niš­ta nije našla. Da mis­li da je to Jaša zaveš­tao crkvi, da će se raspi­tati, te o tome obavesti­ti gospo­d­i­na, ako joj da telefon.

    Infor­ma­ci­ju o Jaši­noj bib­liote­ci dobio je veo­ma brzo – Jaša nije ni imao neku naroči­to veliku bib­lioteku tako da je, u stvari, kad je odlazio iz Dal­ja, samo razde­lio knjige sused­i­ma, poz­nanici­ma i prijateljima.

    Ovaj me je slučaj tako pod­se­tio na priče o kupovi­ni preko inter­ne­ta, kada na kućnu adresu kupcu stiže das­ka umesto lap­topa, ili čak ne stigne niš­ta, a kupac pla­tio na reg­u­laran način.

    „Mil­itär­gren­ze“, pisali smo jed­no dru­gom i komen­tarisali našu ubogu ter­i­tori­ju, naše stanište koje se tolike godine men­ja, a da se nis­mo ni mak­li, našu virtuel­nu državu, i naše države koje pos­to­je izgle­da još samo na inter­ne­tu. Balkan, Panon­i­ja, obo­di, regioni…

    .

    .

    9

    .

    Otvaram narandžasti udžbenik-štafe­tu (ime izdavača ne umem da ponovim). Slikam mobil­nim tele­fonom prvi tekst prve jedinice koja marši­ra u bor­bu pro­tiv nez­nan­ja engleskog jezika:

    Alice: I was a teenag­er in the fifties. They were excit­ing times. A lot of ter­ri­ble things had hap­pened in the Sec­ond World War and when it end­ed in 1945 peo­ple need­ed to have some fun.

    Dal­je baka Alis priča svo­joj unuci tine­jdžer­ki kako se sub­otom išlo na ples, slušao se džez i sving, a rado se išlo i u bioskop. Današn­ja vre­me­na mno­go su dru­gači­ja, danas roditelji deci kupu­ju sve, i ona nema­ju osećaj za sit­na zado­voljst­va i družen­je. Sle­di gov­or njene unuke o tome kako ona provo­di slo­bod­no vreme.

    Priči­ca je o jazu gen­eraci­ja, ali pom­in­jan­je ’Sec­ond World War’ i ’excit­ing’ u tri uvodne rečenice odvo­di poen­tu ovog tek­s­ta na sasvim drugu stranu. Jer, nije samo Nely kidala od sreće. Od sreće je otki­dala i baka Alice, u svo­je vreme.

    Ili mož­da baš u tome i jeste poenta.

    Svi lju­di koji se bave književnošću na ovaj ili onaj način često sve­doče događa­ji­ma u koji­ma se lit­er­ar­na stvarnost ukrsti­la sa biograf­skom stvarnošću. Neka­da ni sama ne znam da li su neka sećan­ja i doživl­ja­ji lično moji, ili su to sećan­ja i doživl­ja­ji iz pročitanog.

    Poš­to mi je aktuel­ni udžbenik engleskog zajed­no sa WWII oteo poen­tu, navešću realan, biograf­s­ki događaj koji se odi­grao u vreme pisan­ja ovog teksta.

    Moja učeni­ca osvo­ji­la je treće mesto na lit­er­arnom konkur­su Bib­lioteke gra­da Beogra­da povodom Svet­skog dana knjige za decu pod nazivom „Glasam za knjigu“. Pristigli su radovi iz cele zeml­je i iz dijas­pore. Pisala je o orlovi­ma koji rano lete.

    Prvo mesto zauzeo je dečak sa tek­stom o „Dnevniku Ane Frank“.

    .

    .

    Beograd, april, 2017.

    .

    .

    .

    .

    .