Njih dve

Lat­est posts by Bojana Lubar­da (see all)

    (Lep­osa­va Mijušković, Priče o duši, No Rules, Beograd, 2021)

     

     

         Ovaj tekst neće biti (samo) razbi­jan­je višedeceni­jske, a mož­da bi adek­vat­ni­je bilo reći viševekovne, tišine koja obav­i­ja žene koje pišu i žene o koji­ma se piše. Neće biti ni oda fem­i­niz­mu ili fem­i­nis­tičkoj krit­i­ci, iako će nje svakako biti. Ovaj tekst biće eksplic­it­no razobliča­van­je jednog usta­ja­log, zadr­tog, već nebro­jano puta pomenu­tog patri­jarha­ta u kome jed­no naspram dru­gog sto­je isključi­vo muškarac i žena. Da bi se to obis­tini­lo, osvr­nuće­mo se na Priče o duši zab­o­ravl­jene Lep­osave Mijušković kroz razmišl­jan­je o speci­fičnos­ti­ma vezanih za mesto i val­orizaci­ju književnos­ti koju je stvo­rila žena, o samoj ženi kao književnoj junakin­ji, njenom telu i ero­su, o nepris­to­jn­im i prećutki­van­im temama – homo­erot­skoj žud­nji i homosek­su­al­noj ljubavi, ljubavnom i sek­su­al­nom eksper­i­men­ti­san­ju, kom­plek­snom odno­su dve­ju žena, preko­račen­ju ucr­tanih zabrana, ludilu, bolesti, sui­cidu, ali i o novom tipu mod­erne žene u književnos­ti, muškar­cu kao ran­jivom i ran­jenom biću, mod­ernističkoj tehni­ci toka svesti, nara­tološkim ele­men­ti­ma i nes­vaki­dašn­jim ero­tološkim meh­a­nizmi­ma kojim se ova spisatelji­ca služi.

         Zbir­ka Priče o duši bro­ji sedam tek­sto­va – četiri pripovetke i tri pesme. U prve tri pripovetke – Utis­ci živ­ota, Blizu smr­ti i Bol­na ljubav – junakin­je su žene koje su ujed­no i pripovedačice. Lep­osa­va Mijušković, opre­de­liv­ši se za intimističke žan­rove, u fokus stavl­ja ženu koja razmišl­ja o sebi, sop­stven­om telu, ljubavi koju oseća, nes­reći koju doživl­ja­va. Ispovesti glavnih junakin­ja, koje posta­ju jedi­no sred­st­vo nji­hovog oglaša­van­ja, obliko­vane su mod­ernističkom tehnikom toka svesti, te je sva teži­na pripovedan­ja usmer­e­na na unutrašn­ji svet, dok su deša­van­ja potis­nu­ta zarad prikazi­van­ja intimnog i sub­jek­tivnog. Među­tim, kroz nji­hove ispovesti i (samo)razmišljanja skrivene su teme koje nad­mašu­ju nji­ho­vo lično biće.  Iako junakin­je posta­ju glasno­gov­or­nice speci­fičnih tabu tema pop­ut lezbi­jske ljubavi, na primer, one zapra­vo otvara­ju pitan­ja koja su od suštin­skog znača­ja za živ­ot jedne žene, poseb­no one s počet­ka 20. veka. Kroz unutrašn­ji monolog junakin­je priče Utis­ci živ­ota, koja otvara ovu zbirku, prob­lema­tizu­je se pitan­je položa­ja žene u patri­jarhal­nom društvu. Evo­ci­ra­jući razloge razlaza sa pri­jatelji­com, sa kojom je nesum­n­ji­vo razvi­la ljubavnu vezu, glav­na junakin­ja će kra­jn­je pakos­no ocen­i­ti živ­ot žene zarobljene u braku sa muškarcem kao opšti živ­ot, sitan, svaki­dašn­ji posao. Ona svo­jim primerom želi da sruši ucr­tane pos­tu­late vlada­juće društvene norme koja nalaže da žena mora biti uz muža i decu. Ona sebe ne vidi kao poslušnu ženu i tu nas­ta­je nesklad između njenog javnog i pri­vatnog bića. Budući da između njenih unutrašn­jih potre­ba i propisanog javnog morala ne sto­ji znak jed­nakosti, glav­na junakin­ja se pred­stavl­ja kao nezado­volj­na, nes­reć­na, anksioz­na, puna frus­traci­ja. Ove osobine postaće stal­no mesto karak­ter­i­zaci­je svih junakin­ja Lep­osave Mijušković. Ono zbog čega se zapra­vo ova pripovet­ka ocen­ju­je kao kon­tro­verz­na jeste pris­ust­vo erot­skog moti­va. U sećan­ji­ma glavne junakin­je na svo­ju pri­jateljicu, kako je i sama nazi­va, moguće je pre­poz­nati određene tipove krip­togra­ma erot­skog pis­ma. O svom erot­skom živ­o­tu junakin­ja ne pripove­da direk­t­no. Erot­sko se podrazume­va, jer se o nje­mu gov­ori posred­no, aluzivno. Razba­cane i neko­her­entne mis­li pripovedačice sug­er­išu da nje­na osećan­ja pre­vazi­laze pri­jateljs­ka – spom­in­jan­je daha, nežnih zagrl­ja­ja, pris­lan­jan­je obraza, uzbuđenih poljuba­ca, pri­tiska vre­lih uzdrhtal­ih usana. Napetost raste isti­can­jem tišine koja ispun­ja­va sobu kad njih dve sto­je jed­na naspram druge, nji­hovim ćutan­jem, nepovezan­im i razbi­jen­im rečeni­ca­ma koje raz­men­ju­ju. Kroz ispovedne deon­ice, goto­vo dnevnič­ki vođene, ona se priseća svih strastvenih trenu­ta­ka koji su prethod­ili nji­hovom ras­tanku. Junakin­ja nigde neće eksplic­it­no spomenu­ti svo­ju emo­tivnu i sek­su­al­nu vezu sa pri­jatelji­com, ali uvođen­jem poređen­ja između pri­jateljskog i ljubavnog odnosa aludi­raće na njenu posvećenost dru­goj ženi i njenu izraženu homosek­su­al­nu želju.

         U pripovetka­ma Lep­osave Mijušković, gledano sa stanoviš­ta napuš­tan­ja ide­ja real­iz­ma i okre­tan­ja ka mod­erni početkom 20. veka, primetan je zaokret ka duboko ličnom. Onaj ko je nekad pos­ma­trao sada posta­je pos­ma­tran. Pripovedan­je je usmereno isključi­vo ka sop­stven­om ja, ka istraži­van­ju unutrašn­jeg doživl­ja­jnog sve­ta, ka psi­hološkom (samo)otkrivanju. Samim tim pitan­je iden­tite­ta i pos­to­jan­ja žen­skog bića u patri­jarhal­no orga­ni­zo­vanom društvu postavl­ja se kao dom­i­nant­na tema. Razmišl­ja­jući žen­s­ki o žen­skom, autor­ka jas­no ukazu­je na čin­jenicu da žene nisu isključene iz osećan­ja sop­stvenog tela, napro­tiv. One su čul­na bića, saz­dane od svo­je telesnos­ti i svo­jih intimnih žel­ja usmerenih ka drugi­ma. Ti dru­gi su, takođe, žene, i pored kru­tog nad­zo­ra zajed­nice i sankcionisan­ja svih obli­ka pon­ašan­ja koja prate sek­su­alne veze koje nisu samo i isključi­vo između muškar­ca i žene.

         Mijušković u srp­sku književnost uvo­di novi tip mod­erne žene – ženu intelek­tu­alku bun­tovnicu. To je samosves­na, savre­me­na žena čije je javno biće zajed­ni­ca ne dop­uš­ta; žena koja slo­bod­no stu­pa u sek­su­alne odnose pre bra­ka i koja se, istovre­meno, ne sti­di da pre­poz­na i priz­na svoj psi­hološ­ki slom zbog nes­rećne ljubavi. U priči Bol­na ljubav glav­na junakin­ja direk­t­no obraća se slušaoci­ma, u ovom sluča­ju lekari­ma, u dru­gom licu množine reči­ma koji­ma već upuću­je na teskobu situaci­je u kojoj se nalazi: „Vi mora biti da ne znate moju crnu, slatku priču, tu priču koja živi u meni, koju hran­im ja svo­jom dušom, svo­jim srcem, koju, svake noći, kad se sve utiša, kad ostanem sama sa sobom, pon­avl­jam od reči do reči, tačno, – bojim se, zab­o­rav­iću je.“ (36) Slušalac posta­je sve­dok i saput­nik one koja se ispove­da; on tre­ba da razume, da pomogne, da bude deo bolne istine. Za raz­liku od ostal­ih pripoveda­ka, sveprisut­na instan­ca slušao­ca, postavl­je­na iznad pripovedne, obezbeđu­je i stvara dijalogičnost tek­s­ta. Položaj slušala­ca dvostruko je motivisan – oni su pasivni sve­do­ci mučnih preispi­ti­van­ja glavne junakin­je, ali se, aktuelizaci­jom u tek­stu zah­valju­jući razn­im meh­a­nizmi­ma, pojavlju­ju istovre­meno kao poseb­ni, indi­vid­u­al­i­zo­vani likovi bez kojih priče ne bi bile završene celine. Junakin­ja se svo­jim gov­orom kon­stant­no nekome prav­da; ona se obraća lekari­ma u psi­hi­ja­tri­jskoj bol­ni­ci i moli da je sasluša­ju i razume­ju. Uprokos tome, junakin­ja osta­je nesh­vaće­na u svo­joj boli zbog smr­ti vol­jenog ćutljivog pri­jatel­ja. Ova pripovet­ka pokazu­je kako ljubav nemi­novno vodi ka ludilu, što je čes­ta tema proze Lep­osave Mijušković. Glav­na junakin­ja priseća se kako je nekad volela: „Ja drhtavim ruka­ma tražim kraj sebe top­lo, strasno telo, tiskam se uz nj, tiskam uzbuđeno. Mis­li nes­ta­ju, krv zas­tru­ji, damari biju, telo se trza, srce kuca nežno, slatke milošte, usta se zane­to, nemo upi­ja­ju u vre­lo meso“ (41). Gubitak vol­jene osobe u glavnoj junakin­ji uzroko­vaće psi­ho­so­matske promene koje čine da ona više nije u mogućnos­ti da raz­liku­je sves­no od nesvesnog stan­ja, real­no od imag­i­narnog, san od jave, istinu od laži. Ona će čak objas­ni­ti kako ona svog ljubljenog i dal­je oseća, što pokazu­je da se ona ne miri sa nje­gov­om smrću, ali i ujed­no da oseća pre­v­e­liku dozu stra­ha da bi ga mož­da mogla, svo­jim ozdravl­jen­jem, zab­o­rav­i­ti. Poseb­no je, sa stanoviš­ta psi­hoanal­ize, znača­j­na figu­ra grešne majke koja je zbog ljubavi, koja nije bila društveno odobre­na, izvrši­la samoubist­vo. Jas­no se, već karak­ter­is­tično za autorkine stavove, uoča­va diho­tomi­ja između ono­ga što je normi­ra­no i pri­h­vatlji­vo pon­ašan­je, oličeno kroz sliku porodice i lekare, i slike grešne majke, a samim tim i glavne junakin­je, koje sim­bolišu želju za strašću, ljubavi, slo­bodom, nesputan­im upuš­tan­jem u sek­su­alne odnose. Intim­no čvrsto sto­ji naspram utemel­jenih spol­jašn­jih prav­i­la sre­dine. Emo­ci­je, udružene sa unutrašn­jim nagonom, posta­ju ide­al kome se teži.

        Junakin­je u ovim pripovetka­ma spremne su da pod­ne­su svaku žrtvu zarad ljubavi koja ih odvo­di u ludi­lo, sui­cid ili smrt. Nji­hove psi­hološke pozi­ci­je odliku­ju se visokom nesta­bil­nošću, ali i dubokom nesig­urnošću, uprkos sprem­nos­ti i snažnoj potre­bi, koja posta­je pri­mar­na, da svo­jim pon­ašan­jem odstu­pa­ju od ono­ga što je patri­jarhal­no ispravno. Lep­osa­va Mijušković u pripove­ci Blizu smr­ti prikazu­je glavnu junakin­ju kako se budi iz anestez­i­je u bol­ni­ci nakon operaci­je i neuspel­og pokuša­va samoubist­va u trenuci­ma kada njen otac tiho plače kraj nje. Dok on nemo sedi, bez­i­me­na junakin­ja, kakve su uostalom sve junakin­je Lep­osave Mijušković, u međupros­toru između sna i jave, onos­tra­nog i ovos­tra­nog, živ­ota i smr­ti, seća se det­injst­va. Razmišl­jan­ja o živ­o­tu kul­mini­raće njenom zap­i­tanošću: „Dak­le, to je smrt? Bože, zar se ovako umire?“ (28). Neće ipak biti do kra­ja jas­no da li se „sus­ret“ sa ocem zaista dogo­dio ili je bio samo plod njene post­op­er­a­tivne halu­ci­naci­je. Bor­ba između živ­ota i smr­ti, koju junakin­ja vodi na javi, vodiće se i u njenom unutrašn­jem biću, koje se pred­stavl­ja kao pot­puno izgubljeno i ras­trzano. Iako oseća gađen­je pre­ma sop­stven­om telu kao onom koje je grešno i neposlušno, junakin­ja će uspeti da pron­ađe snagu da nas­tavi dal­je. Autor­ka ostavl­ja pros­tor za nadu, za raz­liku od pes­imističnih završe­ta­ka ostal­ih pripoveda­ka, da je živ­ot i dal­je moguć. U ovoj priči ne tre­ba zane­mar­i­ti takođe upliv psi­hoanal­i­tičk­ih ide­ja, poseb­no dom­i­nant­nih u književnos­ti s počet­ka 20. veka, kroz fig­u­ru oca, koja je, za raz­liku od grešne majke, pred­stavl­je­na pot­puno suprot­no. Otac je onaj koji sim­boliše vital­nost i smirenost, čvrstinu, onaj koji sto­ji na zemlji, koji je pred­stavnik društvenih nor­mi. Među­tim, poja­va oca upra­vo u trenuci­ma buni­la glavne junakin­je uti­caće da, sećan­jem na det­injst­vo, oživi prošlost, a ujed­no i pos­to­jan­je inces­tuoznih želja.

         Žan­rovs­ka het­erogenost, pre­m­da gov­o­rimo mahom o intimističkoj prozi ovom pri­likom, prenela se i na tem­ats­ki plan. Naj­jed­nos­tavni­je bi bilo reći da su ovo tek­stovi o ljubavi. Ali bi ujed­no bilo i najpovršni­je. Zajed­nič­ki sadržalac svih tek­sto­va nesum­n­ji­vo jeste ljubav, ali ona ujed­no posta­je okos­ni­ca za stvaran­je jedne slo­bodne ravni na kojoj će biti moguće postavi­ti živ­o­topis jedne žene. Moguće je, pažljivim čitan­jem, rekon­stru­isati psi­hološke portrete svih junakin­ja i nji­hove unutrašn­je drame, kao i stan­ja anksioznos­ti i melan­holi­je, u koje zapadaju.

         Kao kon­tra­punkt tri­ma pripoveda­ka u koji­ma su glavne junakin­je, a istovre­meno intradi­jagetičke pripovedačice, sto­ji pripovet­ka Priča o duši sa večit­om čežn­jom u kojoj se pojavlju­je pripovedač u trećem licu jed­nine. Osim toga, ovde se prvi put prikazu­je muškarac kao pro­tag­o­nista. Sub­jek­tivno je zamen­jeno objek­tivn­im kroz odabir pripovedan­ja, te se stvara priv­id da pos­to­ji određe­na dis­tan­ca od rečenog, a poseb­no od žen­skog prin­ci­pa koji je bio dom­i­nan­tan u prethod­nim priča­ma. Među­tim, hor­i­zont očeki­van­ja osta­je izn­ev­eren, jer će i ovaj junak biti pred­stavl­jen kao emo­ti­van, pun dile­ma, opterećen sop­stven­im unutrašn­jim dra­ma­ma. Zamenom tradi­cional­nih ulo­ga autor­ka sug­er­iše da i muškarac može pati­ti zbog nes­rećne ljubavi, da je i muškarac taj koji može biti ostavl­jen i koji je slab. Stiče se uti­sak da se nje­gov doživl­jeni gov­or, budući da je toliko snažan, direk­t­no sudara sa pripoved­nom instan­com u trećem licu. Autor­ka, ne želeći da muškar­cu doslovno da reč, prela­man­jem i prekla­pan­jem pripoved­nih ravni uspe­va da uman­ji dis­tan­cu između sebe i muškar­ca kao glavnog lika, ali i između svo­jih prethod­nih junakin­ja i nji­hovog tzv. nepri­jatel­ja. Rodne uloge pod­ložne su zame­na­ma, što autor­ka želi da pokaže najpre čin­jeni­com da je jed­na žena uspela da pro­gov­ori kroz sub­jek­tivni doživl­jaj jednog muškar­ca, ali i da taj isti muškarac može razvi­ti osobine nalik na ženske. Takođe, ne tre­ba zane­mar­i­ti i lik žene u ovoj pripove­ci, koji se može naslu­ti­ti iz pripovedan­ja, koja je pred­stavl­je­na kao ona koja je želj­na avan­ture, slo­bode i ličnog napret­ka koji pre­vazi­lazi granice porodice i tradi­cionalnog društva.

         For­ma ispovesti je, pored pripovedan­ja u prvom licu jed­nine, naroči­to uspela zah­valju­jući hiper­re­al­is­tičnom jeziku kojim se autor­ka služi. To su kratke rečenice, često ras­cep­kane zbog promenljivog i psi­hološ­ki nesig­urnog toka svesti junakin­ja, pomoću kojih žele da pre­ne­su slušaoci­ma svu težinu sop­stvene unutrašn­je drame. Frag­men­tarnost tek­s­ta i rečenice ukazu­je na ago­ni­ju koju junaci ove proze doživl­java­ju, ali i nji­hovu nemogućnost da u pot­punos­ti izraze reči­ma sla­man­je sop­stvene ličnos­ti. Oči­ta­va se jed­nos­tavnost u nji­hovom izrazu, emo­tivni naboj, psi­hološ­ka nesta­bil­nost. Žene-pripovedačice žele da, priča­jući o sebi, pron­ađu svo­je slušaoce i saput­nike koji će ih barem razumeti, oprav­dati ili ih podržati. Zbog toga ne izne­nađu­je upliv fem­i­nis­tičk­ih ide­ja – promišl­jan­je o položa­ju žene, pitan­je ravno­pravnos­ti, dis­porpor­ci­ja između javnog i pri­vatnog živ­ota, udruženo emo­cioanal­no sa čulnim.

         U zbir­ci, nakon proznih tek­sto­va, sto­je i tri pesme u slo­bod­nom sti­hu. One ne pred­stavl­ja­ju Lep­osavu Mijušković u njenom punom sja­ju, kao što je slučaj sa prethod­nim pripovetka­ma, ali prenose slične ide­je. U prvoj pes­mi bez naslo­va uvo­di se tema nes­rećne ljubavi kroz motiv bolnog srca koje čežn­ji­vo sten­je za vol­jen­im bićem, dok pesme Zemlji i Mis­li pod­seća­ju na pesme u prozi; svo­jom tem­atikom udal­java­ju se znača­jno od prethod­nih tek­sto­va. Naime, lirs­ki sub­jekat opsed­nut je promišl­jan­ji­ma o sop­stven­om položa­ju naspram ostat­ka sve­ta. Znača­jno je pomenu­ti da opisi pejza­ža goto­vo fotograf­s­ki uhvaćeni pod­seća­ju na roman­tičarske trenutke zanesenosti.

         Lep­osa­va Mijušković nesum­n­ji­vo je obo­gati­la srp­sku prozu novim temama i siže­jn­im sklopovi­ma, afir­mišući sebe kao jed­nu od prvih spisatelji­ca lezbi­jske proze u srp­skoj književnos­ti. Iako je auto­bi­ograf­s­ka ravan u Priča­ma o duši jed­na od njenih glavnih odli­ka, tre­ba imati na umu da je autor­ka fik­cional­izaci­jom ličnog i svo­jim angaž­manom dala reč do tada nesh­vaćen­im žena­ma, ali je istovre­meno naprav­i­la znača­jan korak ka kan­on­i­zo­van­ju pro­voka­tivne ženske proze kao oficijelne.