Milica Bjedov

O Aleksandri Batinić

.

.

U potrazi za Malim prisustvom

(Aleksandra Batinić, Malo prisustvo, Biblioteka „Milutin Bojić”/Neven, Beograd, 2019)

…..Nagradu „Milutin Bojić” za 2018. godinu osvojila je pesnikinja Aleksandra Batinić zbirkom Malo prisustvo. Zbirka je podeljena u pet celina koje međusobno komuniciraju jezikom tradicije sagledane iz posebnog pesničkog univerzuma postavljenog u sadašnjem trenutku.

…..Još na početku zbirke stihovima „ali kako izdržati tvoje prisustvo/ dok nije postalo odsustvo?” (pesma Odvažnosti) uviđamo večito traganje za smislom i  prisustvom, čiji se koreni nalaze u dalekoj tradiciji, sa kojom se oštro i vrcavo polemiše, ali i u promatranju sadašnjosti, koja često više nalikuje na odsustvo mnogih vrednosti nego na njihovo prisustvo. Iz pozicije individue mikrokosmosa pesničko ja polemiše samo sa sobom, upirući se da shvati zakone postanka i nestanka, nalazeći u njima ključ sopstvenog bitisanja.

…..U pesmi Probuđeno oko do izražaja dolazi ceo splet okolnosti koji se obmotava oko pojedinca, čineći ga, kako pesnikinja kaže, kolektivnim otpadom („i ja, kao kolektivni otpadak”). Pesnički glas sebe sagledava iz pozicije malog, ništavnog stvora, čiji su napori da prevari kosmos gotovo iluzorni. U isto vreme, naličje glasa je zagledano u sveopšti besmisao, koji od ličnog postaje globalni, sveobuhvatni muzej iluzija, gde su svi postali svesni optičkih varki, koje samo prividno stvaraju sliku korisnog.

…..Stalnim iznalaženjem načina da se pojedinci učine korisnom kolektivnom masom, lirsko ja nailazi na prepreku pred razumom, koji je u večitom preispitivanju i presabiranju. Ono  je zagledano u kosmos, čije su mudrosti veće i čudotvornije od svih besmislica koje proizilaze iz individualnog nauma. Suočeno sa besmislicama banalnosti, pesničko ja se pita „kako da izvedemo čudo dana / u prizemlju života/gde škriputanjem fotelja/ putuju krugovi sa gramofona / i život se davi u šolji čaja” (Uboška). Banalnost sačinjavaju sve stvari svakodnevnog materijalističkog bivstvovanja, koje pružaju sliku jednog društva davno zapalog u melanholiju. Udavljeno u dimu sopstvene svakodnevice, društvo je ipak željno promene, međutim, ono je nesposobno da stvori novitet ili čudo, kako pesnikinja kaže, „u moru banalnosti”. Čudo postaje težnja ne samo velikih umova i boraca za civilizaciju, već je ono deo svakog malog prisustva u nastojanju da voli, želi, misli, dostižući ideal vasione. Ali zaokupljeno besmislicama, malo prisustvo se davi u sopstvenim željama, iznova ih preispitujući i tražeći novi smisao sopstvenog postojanja.

…..Komunikacija sa tradicijom izvire iz svake reči utkane u pesničko stvaralaštvo Aleksandre Batinić, ne samo direktnim aluzijama na pesničke uzore koji se nalaze, već u naslovima ili posvetama, kao što je slučaj sa pesmom „Uoči blagovesti”, koja je posvećena Milošu Crnjanskom, „U susretima”, pesmi posvećenoj Tomislavu Marinkoviću, „Rodoslov”, posvećenoj Ivanu V. Laliću, već i u polemikama koje pesnikinja iz sadašnjnosti vodi sa svojim prethodnicima. U toj polemici posebno se izdvaja pesma „Sinovima”, koja ne samo da asocira na „Deset soneta nerođenoj kćeri” Ivana V. Lalića , već nagoveštava i talas tmurne budućnosti, koja iz perspektive današnjeg vremena ne donosi ništa drugo do borbu sa zaboravom i željom da se komadić sopstvenosti otrgne za večnost. Borba sa zaboravom postaje opsesivna igra pesničkog ja i nastojanje da se komadić sopstvenog bića poveže sa budućnošću, koja nije mnogo svetlija od prošlosti, ali koja samo u simbiozi sva tri vremena (prošlosti, sadašnjosti, budućnosti) postaje večna. Možda pesma Poslovica predstavlja najvrcaviju igru sadašnjosti sa prošlošću, koja zamenom određenih leksema stvara kritički odnos prema celokupnom društvenom  napretku: „Sve što postoji na ovom svetu/ mora se pojesti odmah./ Sutra će već biti kasno/ I vrag će odneti hranu.”

…..Tragajući za istinom, porukama i odgonetkama koje leže u vremenu koje je bilo i koje će doći, malo pesničko prisustvo traga za iskonskom nežnošću i odgovorima koji nadilaze banalnost sadašnjeg trenutka, a njihovo značenje predstavlja ništa drugo do iskru jednostavnosti bez koje ničeg ne bi bilo.

…..Pesnički dijalog sa svetom postaje način da se izraze sve težnje i strahovi, da se nagoveste sumnjičavi pogledi na zaborav i odsustvo i želja da se malo prisustvo učini značajnim znakom na putu ka budućim danima: „Stvorimo se, stoga, malim prisustvom / da ne zažalimo, govorom, gorkoˮ (Omen).

.

.

.

.

.

.


Milica Bjedov

Rođena 1995. godine u Beogradu. Apsolvent studija komparativne književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Piše prozu, književnu kritiku i bavi se proučavanjem ženske književne tradicije.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja