O Aleksandri Jovanović

Lat­est posts by Uroš Ris­tanović (see all)

    Grabljen­je smis­la Alek­san­dre Jovanović

    (Alek­san­dra Jovanović, Jag­ma, Grad­s­ka bib­liote­ka “Vladislav Petković Dis”, Čačak, 2020)

    Pes­nič­ki prvenac Alek­san­dre Jovanović pod nazivom Jag­ma svo­jim sadrža­jem, struk­tur­om i smis­lom uvlači čitao­ca u pros­tor intime lirske ispovesti i otkri­va mu dom­i­nante mišl­jen­ja i grabljen­ja jednog mladog glasa koji je u poez­i­ji pro­gov­o­rio pod uti­ca­jem sve­ga onog spol­jašn­jeg i unutrašn­jeg što se u posled­nje tri deceni­je dešava­lo na našim pros­tori­ma. Opisu­jući promene i utiske sop­stvenih i društvenih položa­ja, ova pes­nikin­ja u vre­men­skim okvir­i­ma jednog leta zapra­vo prikazu­je mno­go širi istori­js­ki i lični pros­tor sećan­ja, u kome se egzis­ten­ci­jal­na neutemel­jenost i potra­ga za porek­lom i iden­tite­tom, odnos­no raspolućenost između doma i stana, oca i majke, provin­ci­je i glavnog gra­da, naposletku između žel­jenog i namet­nu­tog, može shvati­ti i doslovno i metaforič­ki. Ukratko, pisati o ovoj zbir­ci znači nešt­edlji­vo koris­ti­ti veznike i i ili.

    Čita­va ova Jag­ma ispe­vana je iz jedne povučene, nadurene per­spek­tive iz koje se pes­nikin­ja obraća ili suprot­stavl­ja velikim temama koje opseda­ju društ­vo i odal­java­ju ga od nje­gov­og iskon­skog značen­ja. Oda­tle je prois­tekao i naziv zbirke, koji, nakon čitan­ja, pre­ras­ta svo­ju prvo­bit­nu sim­bo­liku grabljen­ja, pa čak i onu u kojoj jag­ma označa­va pus­to zemljište koje posta­je iman­je ono­ga ko ga prvi zaposedne. Tada, ova reč zado­bi­ja i treću nijan­su u kojoj pred­stavl­ja goto­vo uni­verzal­ni pes­nič­ki napor da se iz nabubrele i zaposeda­juće stvarnos­ti i prošlosti izvuku one drago­cenos­ti pored kojih se, kao pored kra­jputaša, porušenih kuća ili beskućni­ka, najčešće pro­lazi bez zas­ta­jki­van­ja i komentara.

    Zbog toga je ova pes­nič­ka zbir­ka data iz intimne i naoko intro­spek­tivne pozi­ci­je, koja je u pot­punos­ti razumela sebe i svet oko sebe, ali koja rezul­tate svog puto­van­ja nije umela da artikuliše u defini­ci­je i studi­je; umesto toga, pes­nikin­ja je dala lirske senke i naz­nake, ski­ci­ra­jući tako jedan nika­da završeni kon­flikt koji se nalazi u središ­tu svih pes­ničk­ih poet­i­ka mlađe generacije.

    Za poče­tak, taj kon­flikt u sebi nosi pasiv­na iskust­va naj­man­je dva rata koja se još uvek stidlji­vo i skrom­no provlače po književnos­ti onih koji su u vreme velik­ih vatrometa gledali crtaće, pro­go­var­ali prve smis­lene rečenice i igrali se lutka­ma – veš­to glumeći decu, a najčešće samo simuli­ra­jući det­injst­vo i mudro skri­va­jući svo­ju pre­ranu i neprirod­nu zrelost.

    Oda­tle, on pre­plavlju­je pros­tor takoz­vanog odras­tan­ja, u kome su porodične uloge posta­jale arhetipske, a u kome je pitan­je dobra i zla stval­jeno po strani da bi se, u skladu sa okol­nos­ti­ma, izgra­dio kakav-takav osećaj doma. Tu su se posle traži­la skrom­na, topla i neu­tral­na pribežiš­ta – nikad pron­ađe­na, ali dovolj­na za pesme.

    Naposletku, taj kon­flikt prem­reža­va i rane mla­dosti i ovo sad, kao fina pauči­na koja se sku­pl­ja po fakul­tet­skim diplo­ma­ma, čije se metafiz­ičke moći otkri­va­ju tek daleko od kuće. Pa onda, oda­tle, nas­ta­ju stihovi.

    Čita­va Jag­ma je izgrađe­na na takvim ili sličn­im osno­va­ma. U četrde­se­tak pesama, koliko ih ova zbir­ka sadrži, ispe­vane su sti­hovi o dva pros­to­ra, dva hrono­topa naoko sličnih, ali bit­no različi­tih osobi­na. Dok je jedan bliži srcu, u dru­gom obita­va telo.

    Prvom pri­pada­ju pesme koje peva­ju o domu. Taj dom je naiz­gled ide­al­i­zo­vana pro­jek­ci­ja det­injst­va, do koga se ponekad dolazi pros­torno (O nepri­padan­ju) a češće sinestez­i­jom (Cimet, B). Ipak, puto­van­je ka nje­mu se dosled­no označa­va kao avan­tu­ra: „Uzbuđu­je me povratak kući” (O nepri­padan­ju), dok ret­ki putokazi i topon­i­mi ukazu­ju na pre­dele jugo­is­točne Srbi­je (Posled­nji dah leta), Koso­va (Ibar) i Make­donije (Spomen). Ovom hrono­topu pri­pada­ju i sti­hovi o porod­i­ci, među koji­ma se izd­va­ja pes­ma Ocu, koja demisti­fiku­je odnos među roditelji­ma („ako kažem mam­i­na sam, znao bi za izda­ju”) i gde se očin­s­ka figu­ra sa fotografi­ja kišovs­ki rekon­stru­iše i oživl­ja­va: „nosiš kra­vatu na fotografi­ji / na dru­goj si mlađi i oči su ti široke”. Među ovim sti­hovi­ma su najus­peli­ji oni koji kroz rem­i­nis­cen­ci­je na događa­je iz det­injst­va, deč­je igre i odnos dede pre­ma unuci­ma neposred­no oslikava­ju pojam doma: „mir­išu rasečene tikve / prsti su lep­ljivi od smese / voda je tako slat­ka / kad se pije iz ruke. / deda nam pravi fišeke” (Tikve)

    Dru­gom pri­pada­ju pesme koje peva­ju o stanu. Taj stan je naiz­gled pes­imistič­ka pro­jek­ci­ja sadašn­josti, na koju pes­nič­ki glas dugo­tra­jno i neuspešno pokuša­va da se navikne. Do tog pros­to­ra se ne stiže, već se u nje­mu – ili tačni­je na osmom spratu zgrade (Set­no jutro na osmom spratu, Koh) – boravi u neprekid­noj napetosti i pota­jnom strahu od ele­me­na­ta koji pred­stavl­ja­ju skučenost, uni­formisanost i grad­sku sred­inu (Smrt moljci­ma, Bubašv­abe, Tapete). Iako mu je to, po sve­mu sudeći, stal­no mesto borav­ka, pes­nič­ki glas suštin­sku povezanost sa sobom i svo­jim iden­tite­tom (Poza­jml­jeno ime) uspost­val­ja tek kada stupi u pros­tor prirode, vaz­duha i slo­bode (Koh, Šet­n­ja). Sto­ga, najveći strah koji pos­to­ji u sti­hovi­ma koji se tiču pros­to­ra stana jeste strah od rezi­gnaci­je: „Mama je kupi­la fotelju za čitan­je / […] / u stanu na osmom spratu / veru­jem da sam zatoče­na / […] / fotel­ja je sprem­na za fleke od kajsi­je / i rupe od cig­a­re­ta / mama kaže, toliko je dobra / da nećeš više usta­ti sa nje / evo, / još se ne usuđu­jem da sed­nem” (Fotel­ja)

    Sti­hovi­ma o ova dva pros­to­ra, odnos­no smen­ji­van­jem pesama koje gov­ore o jed­nom ili dru­gom hrono­topu, pes­nikin­ja je uspela da uspostavi dinamiku na nivou čitave zbirke. Ta dinami­ka je umno­gome pot­po­mognu­ta sup­til­nim efek­ti­ma i fig­u­ra­ma koji­ma se autor­ka služi, kao što su rani­je pomenu­ta sinestez­i­ja ili povre­me­na opko­račen­ja, ali i opš­ta deskrip­ci­ja ambi­je­na­ta iz kojih pesme nas­ta­ju. Tako se prvi pros­tor ukazu­je kao rural­no, otvoreno, slo­bod­no i goto­vo utopi­jsko mesto, za koje se vežu lepe uspomene i mirisi (Tikve, Po kaldr­mi): „mir­išeš na so i dom / mir­išeš na kuću koju sam odu­vek htela” (B), dok dru­gi upuću­je na skučen grad­s­ki ambi­jent, gde terasa pred­stavl­ja jedi­no dvorište (Dom, Koh), a gde domini­ra­ju nepri­jat­ni i teš­ki mirisi (Smrad, Mirisi, Fotel­ja). Intere­sant­no je da se dis­tinkci­ja između ovih pros­to­ra naglaša­va i min­u­cioznom upotre­bom reči „cement” (Posled­nji dah leta, B, Dom, Klet­va) odnos­no „beton”, gde prva označa­va nesvršeni pro­ces u kome još uvek pos­to­ji pros­tor slo­bode i mira, dok je dru­ga isključi­vo povezana sa izves­nom nasil­nom akci­jom ili promenom: „Sunce je ras­po­ri­lo beton” (Pesak), „On [pas] zari­va nok­te u beton” (Šet­n­ja), „beton se topi od žul­jevi­tih tabana” (Koš­tana).

    Ima u ovoj knjizi i takvih sti­ho­va koji su kao ulja koja smo neka­da videli ili naslu­tili, a koja su kad-tad morala da se pre­li­ju u pesme (Po kaldr­mi), ili fil­move (Ajde da snim­i­mo film), i da tako oteku u pamćen­je (Ocu, O ljubavi). Osim njih, tu je i pes­ma Zas­tave koja na metapo­et­ič­ki način ogol­ja­va pozi­ci­ju pes­nikin­je, ističući ulogu čitao­ca kao pos­ma­trača pes­ničke scene, istovre­meno diveći se i ruga­jući se motivi­ma i sim­bol­i­ci mra­ka i zastava:

    […]

    ali čak i noću, zas­tave pokazu­ju put

    pokretne i bez vetra

    sto­jim pred zapišanom banderom

    pos­ma­tram bez odobren­ja, vrh

    da li neko vidi moju ruku u gaćama

    uzbuđu­ju me zas­tave u tolikom broju

    šta uopšte znam o mraku tamo dole

    jaz smo golim ruka­ma kopali

    […]

    (Zas­tave)

    Uopšte, ima u Jag­mi još mno­go toga o čemu bi se mog­lo gov­oriti, pogo­to­vo o njenom znača­ju i položa­ju unutar savremene pes­ničke scene i kvalite­ti­ma novog žen­skog glasa koji se toj sceni ovom knjigom pred­stavl­ja. Ipak, trenut­no mi se važni­jim čini izd­vo­ji­ti to da ova zbir­ka na izves­tan način već prvom pes­mom (Poza­jml­jeno ime) pokazu­je jed­nu nepre­po­tent­nu, ali duboko proživl­jenu odis­e­ju („put do kuće krivu­da i lako zap­nem o kriv­ine”), koja jeste ili može biti svači­ja, a čiji se kvalitet oči­ta­va upra­vo u toj dvostrukoj mogućnos­ti njenog tumačenja.