O Ani Ristović

Lat­est posts by Alek­san­dra Paunović (see all)

    Šta drže Ruke u ruka­ma Ane Ristović?

    (Ana Ris­tović, Ruke u ruka­ma, Arhi­pel­ag, Beograd, 2019)

    Najnovi­ja pes­nič­ka zbir­ka Ane Ris­tović Ruke u ruka­ma (Arhi­pel­ag, 2019) načini­la je jedan poet­ičko-estetič­ki (za)okret u njenom dosadašn­jem stvaran­ju. (Za)okret, rec­i­mo tako na početku, ne nalazeći adek­vat­ni­ji način u tražen­ju mes­ta za započin­jan­je gov­o­ra povodom i oko najnovi­je pes­nikin­jine knjige. Kao čitaocu kome su pes­ničke knjige Snovid­na voda (1994), Uže od pes­ka (1997) osta­la ure­zana na čita­lačkoj mapi znakom blis­tavog, raskošnog kolori­ta i onir­ičk­ih doživl­ja­ja,[1] zbir­ka Ruke u ruka­ma[2] me drži začuđenu, zatvorenu unutar zid­i­na punog pris­ust­va stvarnosnog, bol­je reći izvan­jskog sve­ta, bez pros­to­ra za uzmak pred nje­gov­im licem, zvukovi­ma. Teško se odva­jam od sop­stvenog hor­i­zon­ta očeki­van­ja i lične istori­je čitan­ja, čita­lačkog pamćen­ja, gde liri­ka Ane Ris­tović opsto­ja­va pre­vashod­no u istančanoj inti­mi i sus­re­ta bića sa izvornom pros­tornošću. No, osta­je ta prva reč (za)okret i lelu­ja­vo, maglovi­to ref­er­ent­no pol­je ispod ima­nentnog čemu.

    Pris­tup­no mesto pes­ničkoj knjizi sačin­ja­va pre­poz­natljiv grafič­ki rad izdavačke kuće „Arhi­pel­agˮ: crno-beli detalj fotografi­je Marine Blašković Kao noć o svetlu (2016) u sfer­ičnom okviru, uz koji uzras­ta i/ili izras­ta maleni crni kvadrat na crvenoj poza­di­ni. Likovni ured­nik, Dušan Šević, geometri­jskim i kolorit­nim min­i­mal­iz­mom zadrža­va fokus na naslovu i istaknu­toj repro­duk­ci­ji, te na nji­hovom seman­tičkom dinamiz­mu. Pre­m­da paratek­stu­al­ni seg­ment, naslovni­ca jeste deo književ­noumet­ničkog tek­s­ta, i to istaknut. Đankar­lo Majori­no (Gian­car­lo Maior­i­no) u studi­ji First Pages. A Poet­ics of Titles naglaša­va izuzetnu mor­fološku i seman­tičku važnost prve strane, naslo­va u književnois­tori­jskom luku od rene­sanse do post­mod­erne. Na početku knjige, autor pribega­va i slika­ma iz arhitek­ture kako bi započeo promišl­jan­je poet­ike naslo­va. Naslov i pris­tup­na stran­i­ca je pop­ut fasade, pročel­ja književ­noumet­ničkoj tvorevi­ni, jer ospol­ja­va i, istovre­meno, čuva, oku­pl­ja unutrašn­jost, tj. jez­gro nje­gov­ih poet­ičk­ih, estetičk­ih, ide­jno-filo­zof­skih ele­me­na­ta (Majori­no 2008: 3).

    Gleda­jući sfer­ični detalj Kao noć o svetlu, čita­lac u prsti­ma izmak­lim mraku, koegzis­tent­nom crnilu ne uoča­va palac. Da li ruka istovre­meno i obuh­va­ta, drži tam­nu mater­i­ju u pokre­tu zah­vatan­ja svet­log, ovde, pomućene, ras­parčane beline? Dok tumačim vizuel­no pis­mo M. Blašković, ruke u ruka­ma izisku­ju kinestetičko iskust­vo, rašči­ta­van­je lirsko­ga tak­ta kao tak­tilnog zna­ka. U pro­loškoj „Tvoj glasˮ pes­mi, koja je posveće­na mami Lju­bin­ki, to biva jasnovido:

     

    U svom glasu često začu­jem tvoj glas

    način na koji si izgo­var­ala neke reči

    tvoj ton odjekne mojim glasnicama

    […] A onda

    prikradaš se ponekad i

    u pokret moje ruke

    u sku­pljenu šaku pod bradom

    u zabrin­u­to lice u glasno 

    sme­jan­je

    u kora­ka ili 

    u pogled

    koji spuš­tam ka tlu ili dižem ka svetlu

    u čuđen­je nad svetom

    u način na koji lis­tam knjigu

    kako izgo­varam „uh“

    pod nev­idljivom težinom

    koju niko vide­ti neće, i tu

    kao i tamo

    osmehneš se kra­jičkom mog osmeha

    kažeš

    kažem

    kažeš

    Pišeš li ti, bre, dete, pesme,

    piši,

    niš­ta dru­go nije važno,

    i kažem: i tad i sad i uvek

    svu­da nad i pod ovim oblacima

    držim te i držaću te

    za ruku zauvek. 

     

    I pišem. (5–6, kurziv A. R.)

    Prenošen­je pes­ničke imag­i­naci­je, te entele­hi­je pes­ničkog glasa/pisma unutar dodi­ra dva para ruku, ispun­ja­va nedo­voljnost i prazn­inu pros­to­ra. Implic­it­na ontologi­ja, deridi­jan­s­ki kazano, pes­ničku metaforu ruke u ruka­ma raspro­stire u mreži bliskosti sa, unutar bića okrenu­tog dru­gom biću, postavl­ja­jući čulo dodi­ra kao ele­men­tarno i trans­gre­sivno od fizikalnog ka seman­tičkom. Jer, između ose­ta onog koji dodiru­je i dodir­nu­tog goto­vo je nemoguće uspostavi­ti raz­liku: „U dodiru pos­to­ji ta vero­dos­to­jnost pris­ust­va, toplina zajed­ništ­va, koja se ne može oseti­ti nikakvim drugim čul­nim organom.ˮ (Epšte­jn 1999: 42)[3] Tamo gde je moj glas – tvoj je glas: kažem i kažeš, gde se u smisao lirskog bivan­ja upliće ljubav i ono što tra­je: duša pri­rasla i izrasla iz druge duše, poče­tak je pes­ničke zbirke.

    Ruke pes­nikin­je čvrsto skutkane oko bliskog, pri­pada­jućeg, „na grani­ci koja istovre­meno deli i spa­ja dvo­jeˮ (Epšte­jn 1999: 43) dolaze na mesto uže­ta od pes­ka, one hermeneu­tičke opute koja se izno­va i izno­va recep­tivno i metapo­et­s­ki raz/vezuje (v. Paunović 2020). Metapo­et­s­ki iskaz, obliko­van kra­jn­je jed­nos­tavno, kao živa raz­gov­or­na reč: „Piši, kćeri pes­meˮ odjeku­je čvrstom arhitek­tonikom pes­ničke zbirke. Naime, Ruke u ruka­ma obručene su pro­loškom pes­mom „Tvoj glasˮ i epi­loškom „Sva mudrostˮ, dok je središn­ji deo nepodel­jen, naslovl­jen niz pesama. Dok iz zagrl­ja­ja ne ispuš­ta majčinu ruku, lirsko sop­st­vo promiče uli­ca­ma Berli­na, pos­ma­tra čitao­ca u Moskovskom metrou, zapaža star­icu u kos­tur­ni­ca­ma poslovnih cen­tara, zaus­tavl­ja se pred rekla­ma­ma, pekarom na ćošku, galer­i­ja­ma, izloz­i­ma, berber­ni­ca­ma, knjiga­ma u snegu. Berlin, „bog gradaˮ, pisao je Val­ter Ben­jamin kada više nigde nije mogao naći utočište, jer „[…] niš­ta pro­lazno kraj nje­ga ne može da se utvr­di. U nje­gov­om okrilju mesto i vreme nalaze sebe i udružu­ju se.ˮ (2018: 137) No, das ist Berlin kroz sti­hove A. Ris­tović odjeku­je razno­liko: istančano lirs­ki, opom­in­juće, ali i ludič­ki, sub­verzivno. Sa pasioni­ra­nom pažn­jom na detalj, intrin­sično, lirsko sop­st­vo u berlin­skoj arhitek­turi pre­poz­na­je ogol­jene ipostaze istori­je, geopoli­tike, soci­jalne hijer­arhi­je, mul­ti­kul­tur­al­iz­ma, te urbopo­et­s­ki diskurs podri­va humoris­tičkim, kri­tičkim sadrža­ji­ma kao u pes­mi „Ruke u rukamaˮ:

    Japan­s­ka knjižara,

    da nije rus­ka ribarnica:

    Das ist Berlin.

    Dok sipi igličas­ta kišica

    sklan­jaš se u

    DADA KÜNSTLER KAFÉ –

    ima tu sve­ga mogućeg i nemogućeg

    po zidovi­ma

    pa i muda od labuda

    a šarene kolače spre­ma vre­meš­na Vijetnamka

    potom­ka cara MING MANG

    nežno sli­ka prstima

    i gre­je testo dlanovima

    kao da ih naslan­ja na promrzle

    deč­je obraze.

    Na cig­a­ret pauzi, na ćošku,

    sto­je na jed­nakoj milosti i vatrometini

    Japan­ci, Kinezi, Tur­ci, Indusi,

    Srbi, Rusi i dadaisti

    i sveti dim šalju u to

    berlin­sko nebo nad nebes­i­ma. (63)

    Ono ban­jaminovs­ki večno berlin­sko na lođa­ma u dečačkim oči­ma – pos­to­jan­je do koga se teško dolazi – rasprska­va se u dis­putu pes­ničkog zna­ka i polimorfnih znako­va stvarnos­ti, u dijalek­tičkom giban­ju,[4] razgla­ban­ju cen­tra het­eroimaža humoris­tičkim i poet­ičkim stred­stvi­ma, narečeno dadais­ti­ma, te čuven­im Nebom nad Berli­nom.[5] Dok pes­ničko sop­st­vo istražu­je Berlin, taj lafavrovs­ki društveno-istori­js­ki, umet­nič­ki proizvod, oslušnuće pros­tor i uhom Celana:

    Crno mleko pre­ra­nos­ti mi te pije­mo noću

    Mi te pije­mo jutrom, u podne, pije­mo svečeri

    Koračaš gradom, i pod svakim stopalom

    Izne­na­da

    Bez­dan ti zeva

    I u sunčan dan

    Pred ulaz­i­ma u spoko­jne domove

    kao da raz­grćeš sve same crne zas­tave (54–55)

    Osta­jući propet između odsutne prisut­nos­ti umr­lih i ogol­jene prisut­nos­ti živih, lirsko sop­st­vo gle­da u nenadok­nadiv nes­tanak: „Iz te kuće na uglu dopire smeh, zvuk esca­j­ga / ali kao da u njoj ipak / nikog više nemaˮ (55). Nestali glaso­vi unutar glaso­va pri­pada­ju muku, o čemu pesmin pros­tor sve­doči po/etičkom odgov­ornošću da nesta­lo jeste ne/stalo. Nikakav smeh ne podiže nestale. Oni su izmešteni s onu stranu živ­ota. Sus­ret sa Berli­nom, te poet­ičko-estetičke forme opros­tora­van­ja urban­ih pre­dela, deridi­jan­s­ki rečeno, u liri­ci Ane Ris­tović sus­ret je sa istin­om, sa lirskim tek­stom nad njen­im bez­danom. (Kako, kako pisati posle Holokaus­ta?) O samom smis­lu pisan­ja pak kći pla­nine gov­ori sasvim jed­nos­tavno.[6] U pomenu­toj epi­loškoj pes­mi „Sva mudrostˮ, autors­ki glas demisti­fiku­je pozi­ci­ju auto­ra, tradi­ci­jske poj­move pop­ut inspiraci­je, nadahnuća:

    Ono što nisam rekla 

    ni u jed­nom inter­vjuu:

    Kako pišete pesme?

    Pišem ih

    u rokovniku Elek­trodis­tribu­ci­je Srbije,

    kada napišem pesmu,

    upali se svet­lo. (Ris­tović 2019: 77; kurziv A. R.)

    Veris­tič­ka fig­u­raci­ja i pris­ust­vo svakod­nevnih triv­i­jal­nos­ti, među­tim, ima­ju sim­bolič­ki i poet­ič­ki kap­i­tal. Marko Avramović završnu pes­mu zbirke tumači u kon­tek­stu poet­ičkog nasleđa oca pes­ni­ka, Alek­san­dra Ris­tovića: „Pes­ma je na tragu pesama Alek­san­dra Ris­tovića o mal­im svet­losti­ma i gov­ori o „zanatu od kojeg ruka svetliˮ kako je to u svo­jim sti­hovi­ma već for­mulisao ovaj pes­nikˮ (2020: 157). Uzi­ma­jući sadržaj pro­loškog i epi­loškog pes­ničkog tek­s­ta, autor dal­je zaključu­je da zbir­ka Ruke u ruka­ma opsto­ja­va „u ukrš­ta­ju sop­stvenog žen­skog glasa i porodičnog pes­ničkog (očevog) nasleđa, koje je oživl­jeno u ličn­im rem­i­nis­cen­ci­ja­ma, ali i pasioni­ran­im usmeren­jem na poez­i­ju mal­ih stvari i pov­eren­jem u sam pes­nič­ki čin.ˮ (Avramović 2020: 157; istak­la A. P.).

    Kada napišem pes­mu, poruču­je autors­ki glas, upali se svet­lo. Na pitan­je kak­vo je to svet­lo, izves­no pre­poz­na­je­mo ironi­jsku odstup­nicu i zatam­n­jen heliotrop.[7] Pri kra­ju „Treće med­itaci­jeˮ Rene Dekart dovo­di u vezu prirod­nu svet­lost koja pretho­di sve­mu pos­to­jećem i pos­to­jan­je Boga. Imamo stečen uti­sak, sma­tra Dekart, da je bog otišao i ostavio nas da traži­mo zasle­plju­jući izvor svet­losti. Sig­nifikant­no, pes­ma „Prvi putˮ, koja sle­di nakon pro­loške, način­je pitan­je Boga:

    Sum­rak nad krovovi­ma bankarske četvrti:

    nebo je boje veša prostitutke

    kojoj je to prvi put.

    Tišinu sablas­nih kutija-kancelarija

    Remeti samo šum pražnjenja

    Mrežastih kor­pi za otpatke i

    ej-ej-ej gegave čistačice

    iz Slanka­me­na Slađane.

    Duša joj je korporacija

    ner­azd­vo­j­na od srca.

    Okl­e­vati ni sekund neće

    dok iz đubre­ta vadi

    zguž­vani ugov­or o kreditu,

    rav­na ga na mal­im prstima

    i onda, na poleđini

    piše ljubavno pis­mo njemu.

    Bogu.

    Volela sam te

    pa sam malo prestala

    ali sad te opet volim

    kaže

    ne mis­leći ni na bekstvo

    ni na raj. (9; kurziv A. R.)

    Svet učau­ren u res opscu­ra (tam­nu mater­i­ju), u platne odnose, čini se, za paskalovsku pono­vo zado­bi­jenu logiku srca ne ostavl­ja mogućnost. Čis­tači­ca ne mis­li, ne raču­na na dobitak, njeno je pis­mo bez polise osig­u­ran­ja, čist gest intimnog obraćan­ja, ljubavi. Otu­da, lirs­ki se diskurs pre­puš­ta nar­a­tivnom, ostavl­ja­jući za sobom gorke tragove, bljeskove pop­ut neba u boji veša pros­ti­tutke kojoj je to prvi put. Ironič­na krip­ti­ka i satir­ič­na de/montaža neba ostavl­ja nedir­nu­tim mekane prste kadre da ispišu epis­tolu, grafeme u srcu nepris­ust­va. I sva je izves­nost u pes­ničkoj knjizi Ruke u ruka­ma upuće­na upra­vo ka unutarn­jem, ka doživl­ja­ju i malenom, što izmiče sis­tem­skim račundži­jskim operaci­ja­ma kao u pes­mi „Pekara, ćošeˮ:

    Pitaš se gde je Bog?

    eto ga, raste u testu,

    na prostr­tim plehovima.

    Nadi­ma se,

    kaže:

    Nema mal­ih gradova,

    nema pustin­ja. (68)

    Ris­tovićevs­ki zanat od koga ruka svetli, među­tim, ispisu­je i tamne, monohro­matske boje. Sti­hovi pesme „Ruke Kete Kolvicˮ par­a­dig­matičnog su karak­tera za peotičko-esti­tič­ki i seman­tič­ki sloj zbirke, za pes­nič­ki smisao zagrl­ja­ja. U fus­noti, pes­nikin­ja beleži kratku biografi­ju nemačke grafičarke, slikarke i vajarke, naglašava­jući ekspre­sion­is­tičke odlike njenog angaž­mana i sinovl­je­vu pogibi­ju za vreme Prvog svet­skog rata koja je obeleži­la njeno stvaranje.

    U tom pros­toru tra­jne tišine sve je zagrljaj

    čvrst i težak i tra­jno blizak kao zemlja

    Ruke koje bi da obuhvate

    više od ruku više od tela –

    da saču­va­ju ili povrate život

    i svet što tra­jno izmiče

    uvek neku­da izvan

    U nave­den­im sti­hovi­ma oču­van­je punine bivan­ja podrazume­va uman­jen­je odma­ka sve­ta. Ono obil­je sve­ta koje nas nadi­lazi u poez­i­ji Vojisla­va Kara­novića ovde pak se razotkri­va u svo­joj trag­ičkoj dimen­z­i­ji. Biti vaz­da na gubitku sa tra­jno izmaknu­tim sve­tom licem u lice, sa druge strane, nalog je pes­ničkoj imag­i­naci­ji da iznađe ono što obruču­je izvan i zadrža­va unutar:

    Maj­ka dok grli svog

    pre­minu­log sina

    I ostare­li par pogružen

    kraj novo­godišn­jeg

    jek­tičavog drvceta

    pus­tog i jezivog kao sama

    raza­pe­ta smrt

    to straši­lo dana i noći

    Koher­entne i guste pes­ničke slike objed­in­jene motivom raspeća postavl­ja­ju bol na mes­tu apso­lutnog nedostat­ka. Kako obgr­l­i­ti, a ne uplaši­ti se ono­ga što pred­stavl­ja pije­ta i starost za koju nema novih god­i­na? Pes­nič­ka imag­i­naci­ja pop­ut imag­i­naci­je G. Bašlara čija sila drži jedin­st­vo ljudske duše izreče­na u Vaz­duhu i snovi­ma (2001: 183), krećući se ekspre­sion­is­tičkim lin­i­ja­ma, podrhtava­jući na dis­tan­ci od metaforičnog izraza, pronalazi odgov­or u poet­i­ci poređan­ja,[8] u jez­ičkim viz­i­ja­ma. Kao sama smrt: istovre­menost iden­ti­fikaci­je i izmičuće ref­er­ence značen­js­ki bogati, nijan­sira pros­tornost, mobil­išući je ka grani­ca­ma neizre­civog, jezikom neuh­vatljivog. Ovako sačin­jen inter­sub­jek­tivni sfer­ični mehur, slo­ter­da­jkovs­ki kazano, od zagrl­ja­ja, obuh­vaćeno išče­zlog, dinamike ne/prenosivog značen­ja, sa dlanovi­ma pobo­den­im u nepos­to­jan­je kon­trahu­je se nared­nom stro­fom u male ekspre­sion­is­tičke, goto­vo munkovske, dubine oči­ju i usta:

    I ona usta i oči rašireni

    pop­ut praznih činija

    čije dno obeća­va tra­jnu sušu

    Postha­jdegerovs­ki, dak­le, na mes­tu ispražn­jenih sudo­va, u neb­o­rav­iš­tu bića beskon­ačnog zeva i šupljine, u pret­posled­njoj strofi otkri­va se i nemoguće rilkeovsko saz­nan­je o taj­na­ma ljubavni­ka iz Devin­skih elegi­ja:

    I onaj zagrl­jaj ljubavnika

    kao da uz porođa­jni bol tek treba

    jed­no dru­go da rode

    Ali rodiće se, i taj bol, zagrl­jaj koji tek nas­tu­pa, kojeg nose ruke:

    Sve to nose neke krhko-snažne ruke

    koje iz zagrl­ja­ja ne puš­ta­ju (60)

    Neke ruke, ruke-belu­tak čvrsto uzrasle uz svet jesu i par­a­dig­ma pes­ničkog poslan­ja. „Angažo­vano mis­li­ti jeste poez­i­jaˮ, veli P. Hand­ke u ese­jis­tičkim zapisi­ma Juče, na putu. U rani­jim zbirka­ma, pop­ut Snovidne vode, Uže od pes­ka angaž­man, unutar eksplic­itne i imlic­itne poet­ike, otkri­va se u kreiran­ju lirskih pros­to­ra, intimne geografi­je sop­st­va (v. Sekulić 2020: 175–188), u delikat­noj dinam­i­ci unutarn­jih i spol­jašn­jih pre­dela, te nji­hovoj rein­ter­pretaci­ji. Angaž­man Ane Ris­tović u pes­mi „Ruke Kete Kolvicˮ ima visoko human­is­tičku, mnemotehničku ulogu, ali neis­ti­tu­cional­i­zo­vanu, ner­a­bljenu ide­ološkim dopi­si­van­ji­ma. „Odvedite me / u muzej neis­tori­je sve­taˮ, započin­je pes­nič­ki glas, „Tamo gde se prošlost ne gravi­ra / zlat­nim slovi­ma ni u šta osim / u indi­vid­u­al­no pamćen­je / za koje pos­to­je sasvim skrom­ni / lični razlozi.ˮ (27) Saz­nan­je prošlosti intim­no je, preda­to otvoren­im ruka­ma čitao­ca kakve ima čita­lac pesme „Čvrsto za rečˮ. Tek čitan­je gde knji­ga kao da izras­ta iz ruku znači iman­je oslon­ca u reči, slo­bo­du da se nepatvoren smisao otvori. Po/etika pesminog pros­to­ra, pes­nič­ki i čita­lač­ki čin rasvetlju­je, vraća dig­nitet metafori svet­losti. Metafo­ra svet­losti oslobođe­na tran­scen­dentnog uporiš­ta, a kao (blu­men­ber­gov­s­ka) metafo­ra saz­nan­ja pre­da­ta je metafori ruku, veš­ti­ni – stvar­alaštvu kao čuvarkući čovekovog bivanja.

    Unutar dig­i­talnog žil­iš­ta koje je umnoži­lo svo­ja lica i odraze, spuš­ta­jući nas u sim­u­lakrum (sim­u­lakru­ma), pes­nič­ka reč upisu­je se snagom dodi­ra. Lakono­gi diskurzivitet, kako to veli Peter Slo­ter­da­jk, savre­menog trenut­ka stran je bliskosti. All inclu­sive ponude uključu­je sve, osim nas samih. „Pamtite više od samo­ga sebeˮ goto­va amanet­s­ki poruču­je pes­nič­ki glas. Među­tim, u knjiga­ma se ne čuva celi­na, jer odbe­gle reči se ne vraća­ju u svo­ja prvo­bit­na ležiš­ta kao u pes­mi „Pobeglaˮ. Pre­m­da rezig­ni­ra­no, ali oslobođe­na diskurzivnog mist­i­ciz­ma o kra­ju knjige, pes­nič­ka zbir­ka Ruke u ruka­ma smeš­ta i pover­a­va znak jagodica­ma, prsti­ma – neo­tuđivom pragu ka drugome:

    Ali drži­mo se zato za ruke

    dugo u ovim hodnicima-brdima

    prsti nam nesigurni

    kao da nam je prvi put, mada,

    sve sam zapam­tio, i jagodice,

    zglobove, jas­tučiće naše

    u koje se iglice bola dugo zabadale,

    da bi se onda

    fin­im, a oštrim koncem

    cela ova priča istkala.

    Niko je, dra­ga, neće zaboraviti,

    pon­a­j­man­je ove ruke,

    pon­a­j­man­je ovo večno

    slonovskopamti­lo zvano

    Sada. (50–51)

    Fiziosofske, lirsko istančane ruke Ane Ris­tović, jed­nim delom, jesu one raiče­vićevs­ki podignute u svet­lo podne – podne bliskosti, ljud­skog osećan­ja i pamćen­ja sve­ta. Iskust­vo lirskog, naposletku, iskust­vo je hap­tičkog – strastve­na tak­til­nost, pod­se­ti­mo se Epš­ta­j­na, jer biće pod pri­tiskom ispraznog, poroznih sli­ka i vizuel­nih penušav­ih iden­tite­ta, tra­ga za večnošću u jed­nom satu, za večn­im sada kakav još poz­na­je diskurs erosa u reflek­si­ja­ma Žorža Bata­ja i Žana L. Mar­i­ona, ali i pros­tor sti­ho­va. Sto­ga, drži­mo čvrsto Ruke u ruka­ma, držeći se za njih drži­mo se za reč, za taj zvon­ki takt uzvišenog i meta/fizičkog.

    Izvori i literatura: 

    Avramović, Marko. „Dija­log Ane Ris­tović sa poez­i­jom Alek­san­dra Ristovića.ˮ Poez­i­ja Ane Ris­tović. Beograd: Zadužbi­na „Desan­ka Mak­si­movićˮ: Insti­tut za književnost i umet­nost, 2020, 141–159.

    Babić, Dra­gan. „Detalji svakod­nevice pos­ma­trani kroz jed­no poseb­no stak­lo: raz­gov­or sa Anom Ris­tovićˮ. Poez­i­ja Ane Ris­tović. Beograd: Zadužbi­na „Desan­ka Mak­si­movićˮ: Insti­tut za književnost i umet­nost, 2020, 213–223.

    Bašlar, Gas­ton. Vaz­duh i snovi: ogled o imag­i­naci­ji kre­tan­ja. Prev. Mira Vuković. Srem­s­ki Karlov­ci, Novi Sad: Izdavač­ka knjižar­ni­ca Zorana Sto­janovića, 2001.

    Ben­jamin, Val­ter. Urbani pre­deli: fan­taz­magori­je i istori­je. Prir. i prev. Jovi­ca Aćin. Novi Sad: Kul­turni cen­tar Novog Sada, 2018.

    Epš­ta­jn, Mihail. Filo­zofi­ja tela. Prev. Rad­mi­la Mečanin. Beograd: Geopo­et­i­ka, 2009.

    Paunović, Alek­san­dra. „San­jaren­je zam­rznu­tog u liri­ci Ane Ris­tović: (o)pevanje neu­gre­jani­hˮ. Poez­i­ja Ane Ris­tović. Beograd: Zadužbi­na „Desan­ka Mak­si­movićˮ: Insti­tut za književnost i umet­nost, 2020, 189–209.

    Rado­jčić, Saša. Ogleda­lo na pijaci Bajloni: ogle­di o srp­skom neover­iz­mu. Vršac: KOV, 2019.

    Ris­tović, Ana. Ruke u ruka­ma. Beograd: Arhi­pel­ag, 2019.

    Sekulić, Alek­san­dra. „Lirs­ka geografi­ja Ane Ris­tovićˮ. Poez­i­ja Ane Ris­tović. Beograd: Zadužbi­na „Desan­ka Mak­si­movićˮ: Insti­tut za književnost i umet­nost, 2020, 175–188.

    [1] Vide­ti esej o poez­i­ji A. Ris­tović u Rado­jčić 2019.

    [2] Vide­ti: Krstić, Tama­ra. „Svet­lost u ruka­ma”. Koraci 53.7/9 (2019): 135–139.

    [3] Mihail Epš­ta­jn u studi­ji Filo­zofi­ja tela tradi­ci­ju zapad­no­evrep­skog mišl­jen­ja vidi kao tradi­ci­ju izgrađenu „na metafizici vida i sluhaˮ, na dalji­ni koja između sub­jek­ta i objek­ta. Suprod­stavl­ja­jući se obrasci­ma mišl­jen­ja koji su nastali kao rezul­tat psi­hološke eksploat­aci­je takve daljine i kao rezul­tat „per­cip­tivnog nasil­ja nad objek­tomˮ (1999: 43), rus­ki filo­zof promišl­ja fig­u­ru homo hapticus‑a, vraća­jući dodiru epis­te­mološku zakonomer­nost: „Rečeno ter­min­i­ma čula, anthro­pos hap­ti­cos je naj­tačni­ja i najtriv­i­jal­ni­ja defini­ci­ja čovekaˮ (1999: 35). Epš­ta­jnovs­ki pro­jekat mišl­jen­ja zas­no­van na kri­lati­ci dodiru­jem, znači – pos­to­jim, otkri­va hap­tiku u poten­ci­ja­ma njene estetičke i erotske struk­turi­ra­nos­ti, kao ljubavno-telesno stvar­alašt­vo.

    [4] Anri Lefevr u studi­ji Grad i urbano pre­cizira fun­da­men­tal­nu različi­tost ovih dva­ju poj­mo­va: „Urbano, tj. urbano društ­vo, ne pos­to­ji a ipak pos­to­ji virtuel­no; u društvenoj prak­si se pojavlju­je neusklađenost puna smis­la, i to preko pro­tivrečnos­ti između habi­ta­ta, sagre­gaci­ja i urbane cen­tral­nos­ti koja je bitna.ˮ (1998: 257) Za naše istraži­van­je indika­tivno je da autor u defin­isan­ju urbanog zapaža da cen­tri nisu mirne, mono­litne struk­ture. Napro­tiv, implic­it­no mu je razaran­je: „Cen­tral­nost ima svo­je speci­fično dijalek­tičko giban­je. Ona se nameće. Nema urbane stvarnos­ti bez cen­tra, bilo da se radi o trgo­v­ačkom cen­tru (u kome su oku­pljeni proizvo­di i stvari), sim­boličkom cen­tru (koji oku­pl­ja i jed­novre­meno nudi značen­ja), cen­tru infor­ma­ci­ja i odlu­ka, itd. Ali, sva­ki cen­tar se sam razara. Razara se zasićenošću: razara se zato što odbi­ja drugu cen­tral­nost; razara se uko­liko proizvo­di akci­ju oni koji isključu­ju i ter­a­ju ka periferiji.ˮ (Lefevr 1988: 258)

    [5] Nemačko-fran­cus­ki film Der Him­mel über Berlin nas­tao je 1987. godine u reži­ji Vima Vender­sa, a po sce­nar­i­ju u četiri ruke: Hand­kea i Vendersa.

    [6] O živ­ot­nim okol­nos­ti­ma, putopis­nim ele­men­ti­ma koji su imali znača­jan udeo u obliko­van­ju zbirke vide­ti inter­vju Ane Ris­tović u Babić 2020: 212–215.

    [7] O značen­ju i krit­i­ci metafore sun­ca vide­ti studi­ju Žaka Deride Bela mitologi­ja.

    [8] O poet­i­ci poređan­ja u kon­tek­stu druge pes­ničke knjige A. Ris­tović pisali smo u radu „San­jaren­je zam­rznu­tog u liri­ci Ane Ris­tović – (o)pevanje neu­gre­jani­hˮ (vide­ti Paunović 2020: 189–209).