Nevena Lukinić

O Ani Vučković

.

.

U jeziku smo živi

.

(Ana Vučković, Yugoslav, Partizanska knjiga, Beograd, 2019)

.

…..Možda će se nekome ovaj tekst učiniti suviše ličnim, što on svakako i jeste, pa bi bilo bolje da se na samom početku ogradim i, umesto kao kritiku, ovaj tekst žanrovski odredim kao esej u kojem će objektivno biti nadjačano subjektivnim, ali ono prvo, obećavam, nikako neće manjkati. Ovog ću puta, ipak, izneveriti sopstveni „horizont očekivanjaˮ (otud i prvo lice jednine, koje će dakako biti prisutno, ali ne i jedino), zanemariću akademsku korektnost i njene ustaljene obrasce i počeću in medias res.

…..Roman Yugoslav autorke Ane Vučković u izdanju Partizanske knjige jedno je od onih štiva koje uspe da pomeri iz ležišta, uzburka svakodnevicu zbivanja i uznemiri biće, ali koje te na kraju, ipak, ostavi spokojnim. I zamišljenim. Još bolje, zapitanim. Naročito one kod kojih dođe do „prepoznavanjaˮ. Ubedi nas pripovedačica Ane Vučković da je sa nama sve u redu, da nismo ludi. Ili da barem nismo usamljeni u tome.

…..Obimom neveliko, ali sadržinski i te kako pregnantno, ovo romaneskno ostvarenje vrlo lako može prevariti lakoverne čitaoce, koji knjige biraju prema broju strana, pa bi, po tom kriterijumu, ovo trebalo da bude jedna od onih knjiga koje se čitaju, kako se kaže, u dahu, za jedno poslepodne. Ali nije tako. „Nadiši se dok još možešˮ, čitaoče.

…..Iako je reč o romanu koji je tematski vrlo kompleksan, ili je bolje reći koji progovara o vrlo složenim i univerzalnim pitanjima, ovo je istovremeno i jedno od retkih književnih dela čija se tema, bez razmišljanja, može imenovati jednom jedinom rečju – gubitkom. S jedne strane, reč je o ličnom gubitku (gubitak oca), kojim se zalazi u sferu privatnog. S druge strane, ali i s tim u vezi, roman govori o nestajanju jedne države (ideala / ideologije / mita?), što bi se najpre moglo poimati kao ono što bi bilo deo opšteg, univerzalnog, ali je zapravo i ono u okvirima privatnog. Premda se ovim stiče utisak da roman ima dva toka, što nominalno i jeste tačno, ne bi ih nužno trebalo posmatrati kao odvojene. Njihova egzistencija moguća je samo u koegzistenciji, u simbiozi zajedničkog delanja, jer da bi pripovedačica Ane Vučković, poput nekog arheologa koji kopa po starim ruševinama, mogla da rekonstruiše život svoga oca i postigne „iluziju svegaˮ i „totalitet lepogˮ, potrebno je da, posredstvom tuđih (ovde očevih) sećanja i pričanja, rekonstruiše i Jugoslaviju, državu (ili idealizovanu mitsku predstavu?) u kojoj je njen otac živeo i koja ga je, na ovaj ili na onaj način, kako ćemo u romanu i saznati, oblikovala. Stoga smatram da je priča o Jugoslaviji utoliko značajnija jer se upravo njome postiže totalitet života, a samim tim i teksta i priče, u kojima ovaj život, na kraju krajeva, i obitava. Svakako da se pripovedanjem o Jugoslaviji, kako je u kritikama ovog romana i isticano, roman podiže na univerzalniji nivo, i samim tim postaje prijemčiv širem krugu čitalaca. Ali nije li sama tema smrti, iliti nestajanja, a sa njome i misao o paradoksu postojanja, o sopstvenom biću i egzistenciji (ko sam ja ako nemam svoj izvor?), o kojima pripovedačica aktivno promišlja, nije li sve to već samo po sebi i više nego univerzalno? Ili ni o domenima univerzalnog ne treba raspravljati?

…..Ipak, bila tema smrti dovoljno opšta ili ne, u ovom romanu imala je odlučujuću ulogu u izboru forme. S obzirom na to da je reč o ličnom gubitku, forma ispovesti se prirodno nametnula. S njom u vezi je i prvo lice jednine koje preovlađuje u svih sedamnaest odeljaka, od koliko ih se ovaj roman sastoji, naslovljenih jednom rečju koja bukvalno ili metaforički pripovedačicu podseća na oca, pa pripovedanje tako zalazi i u okvire asocijativnog. Iako bi se moglo polemisati da li izdvojeni delovi figuriraju kao poglavlja romana ili su pak pojedinačne priče koje bi mogle samostalno egzistirati, značajnije je primetiti da je posredi reč o fragmentima. Izabravši ovakav način komponovanja romana, koji najbolje odgovara prirodi rascepkanih, nejedinstvenih, fragmentarizovanih sećanja, autorka je vešto ostvarila ono što bi se nazvalo jedinstvo sadržine i forme. Pripovedanje je organizovano tako da se čitalac, zajedno sa objedinjujućim pripovedačkim glasom, kreće kroz „narativnu šumuˮ sećanja, tragovima prošlosti, bliske i lično proživljene, odnosno udaljene i posredovane.

…..Premda je roman ispripovedan iz jedne perspektive, neretko će se pored prvog lica jednine, koje je bez sumnje dominantno, pojaviti i neko „tiˮ. Ono će najčešće biti tu da označi obraćanje pripovedačice svome ocu, čime će se postići uverljivost prikazivanja bliskosti koja među njima postoji, ali će se time na momente pojačati i emotivni naboj, koji ni u jednom trenutku neće preći u patos. S druge strane, ovo povremeno prelaženje s prvog na drugo lice jednine, koje će samo nominalno to biti, odnosiće se zapravo na pripovedačko „jaˮ. Na taj način će se, vešto i prikriveno, pokazati izvestan otklon pripovedačice od svoga „jaˮ, koje će biti posmatrano spolja, objektivno. Suprotno tome, na pojedinim mestima u romanu prvo lice jednine neće pripadati objedinjujućem pripovedačkom glasu, već će se njime oglašavati otac. Ovim postupkom, pripovedačica će, pomoću reči i jezika, uspeti da ostvari ono što je u jeziku jedino i moguće – da otac bude živ.

Mnogoglasje različitih gramatičkih lica prisutno je na još jednom mestu u romanu, onda kada pripovedačica opisuje svoje i svojih prijatelja zabave. Na ovim se okupljanjima uvek pokrene razgovor o njihovim roditeljima, babama i dedama, porodičnim istorijama, zbog čega njihova kazivanja dobiju izvestan nostalgičan ton. Naime, različiti glasovi naizmenično pripovedaju o prošlim događajima, o realijima koje su obeležile jedno životno, ali i istorijsko doba. Porodične storije se nadovezuju jedna na drugu, i premda se čini da je reč o linearnom pripovedanju, ono to ipak nije. Svaka uspomena, ili kako pripovedačica kaže „sećanje kroz skramuˮ, može se posmatrati kao fragment za sebe, da bi se na kraju svi oni spojili u jedinstveni mozaik. Uvođenjem polifonije, koja nijednog trenutka ne prelazi u kakofoniju, uspeva se unisono progovoriti o Jugoslaviji, odnosno „imao pa nemao generacijiˮ, kojoj je pripadao i pripovedačicin otac, a među čijim se pripadnicima mnogi nisu umeli naviknuti na novonastale situacije nakon nestajanja Jugoslavije i njenih granica, što je umnogome odredilo njihov dalji život, pa i život pripovedačicinog oca. Na taj se način u čitaočevoj svesti stvorila jedna šira slika prošlog vremena, kojom se ne rekonstruiše samo život nestale Jugoslavije, već i umrlog oca koji je u toj Jugoslaviji, u kojoj „je bilo i posla i zabaveˮ, i „u kojoj se sve mogloˮ, živeo, i u koju je verovao.

…..Pitanje koje bi se, međutim, moglo postaviti jeste šta pisanje o ocu i Jugoslaviji predstavlja samoj pripovedačici? U tom pogledu, značajna su ona mesta u romanu koja bi se mogla tumačiti kao autopoetička, kakvo je i sledeće:  „Počela sam svaku svoju misao da govorim. Čini mi se da sve treba jedni drugima da kažemo, jer ljudi ćute, a onda umru i ta misao ode s njima. Ma koliko da je trivijalno, sve govorim, jer ako se ne probudim, poneću sa sobom tu misao, a kao da joj dugujem da je kažem, makar i u vazduh, u rupu u zemlji, kao u cara Trojana kozje uši.ˮ Navedenim odlomkom stiče se utisak da je pisanje za pripovedačicu neka vrsta oslobađanja tereta, onoga što je muči, pa bi se ono moglo poimati kao izvestan terapeutski proces; ono je, međutim, i dug ocu, jer će samo i jedino pričom o njemu („Čovek i kada sve izgubi ima pričuˮ) uspeti da zaustavi korenje koje zaborav pušta. I to je taj večiti paradoks sećanja i samozaborava, ta ambivalentna pozicija u kojoj se nalazi i pripovedačica Ane Vučković, ona u kojoj istovremeno želiš da zaboraviš patnju i bol usled gubitka, da preko njega zalepiš „gazuˮ ili „hanzaplast samozaboravaˮ, ali i ne želiš, jer bi time flaster zalepio i preko onoga kojeg više nema.

            Povodom romana Yugoslav moglo bi se naširoko i nadugačko pisati i govoriti, jer je ovo ostvarenje umetnički uspelo, kako na sadržinskom, tako i na formalnom planu. Možda bi, u tom smislu, trebalo još pomenuti autorkin stil, koji bih u jednoj reči opisala vrcavim, a koji se, samo naizgled paradoksalno, pokazao idealnim za temu o kojoj roman govori. Iako se na prvi pogled čini nespojivim, upravo su autoironijski otkloni, neusiljen i savršeno odmeren humor, kao i rečenice koje imaju prizvuk sentencioznosti, ali su sve samo ne to, bili potrebni da se progovori o gubitku i smrti, kako se ne bi skliznulo u patetični diskurs. Na momente razoran, a opet protkan fino iznijansiranim jezičkim poigravanjima (crven si kao rak i imaš rak, metafora cveta i bujanja, kao i mnoge druge), jezik Ane Vučković reklo bi se ima od svega pomalo, ali je sve to svedeno i jezgrovito. Najzad, jezik ovog romana je živ, i to je i više nego dovoljno da njegovoj pripovedačici verujemo. Mene je barem ubedila.

…..Ali i da sve to zanemarimo, a ne možemo, čitajući Yugoslava, desiće vam se, ko što onomad reče čika Andrić, čudo. I nije to samo obična floskula, prigodna da se njome mudro završi esej. Neće vam Yugoslav otkriti tajnu smrti, niti će onaj (ono) koga (čega) nema vaskrsnuti, a neće ni bol nestati. Ali čitajući Yugoslava, doživećete jednu emociju u svoj svojoj punoći i jedan život u stvarnom nestajanju, ali o(p)stajanju u književnoj stvarnosti.

           .

.

.

.

.


Nevena Lukinić

Rođena je 1994. godine u Pančevu. Osnovne i master studije komparativne književnosti završila je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Interesuje se za putopisnu književnost, književnu imagologiju i interdisciplinarne pristupe književnosti. Radi u izdavaštvu i uređuje književnost za decu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja