Jelena S. Mladenović

O Draganu Markoviću

.

.

Svojatanje jezika, odricanje od jezika

(Dragan Marković, Galamdžija i gugutka, Beograd: SKZ, 2018)

.

            Deset zbirki poezije potpisuje Dragan Marković, čovek neobičnog pesničkog senzibiliteta, a još uvek neutvrđenog mesta u okvirima savremenog srpskog pesništva. Poslednja u nizu, Galamdžija i gugutka, uspostavlja jake veze kako sa odabranom tradicijom srpskog pesništva, tako i sa aktuelnom stvarnošću koju ova poezija, bukvalno i metaforički, natkriljuje, čekajući valorizaciju kako u poretku vlastitog autorskog konteksta, tako i šireg pesničkog okruženja.

            Razgrtanjem smisla naslovne sintagme, na interpretativnom pragu zbirke, simboličkim potencijalom pesničke slike nagoveštava se izvesno dvojstvo. Međutim, to dvojstvo  ne vidimo kao oznaku dvostrukosti pesničkog subjekta, niti kao dva glasa istog pesničkog subjekta koje bi sada trebalo loviti iz stiha u stih u svakoj pojedinačnoj pesmi, već pre kao dvostruku prirodu glasa jednog pesničkog subjekta, koji istovremeno i galami i guče, i u toj nadasve ambivalentnoj poziciji peva svoju pesmu. Poezija nesvakidašnje finog lirizma izgovorena je sa poslednje granice vlastite skrajnutosti, odakle se galami zbog poretka ovog sveta devalviranih vrednosti i pomanjkanja smisla, ali onom melodijskom umilnošću koja taj svet želi da preobrazi. Iza tog ambivalentnog spoja ne bismo mogli reći ni da se izdvajaju epska i lirska žica, jer poeziju Dragana Markovića vidimo kao, pre svega, lirsku, gde se narativnost javlja u veoma niskom stepenu, budući da pesnički svet ove zbirke ima malo mimetičkih elemenata, ali on ne pati zbog nedostatka uvek eksplicitne događajnosti. Sam proces medijacije, odnosno prenošenja elemenata iz spoljašnje realnosti, odvija se mimo podražavalačkih principa. To znači da na jedan izrazitije posredovani način Markovićev pesnički subjekt prenosi svet svakidašnjice ‒ sve nevolje, pošasti vremena koje živimo ‒ kroz tamne pesničke slike koje se posebno oneobičavaju naglašenom muzikalnošću.

            Na koji način se to postiže? Reč je pre svega o posebnoj upotrebi jezika, odnosa prema melodijskom sloju reči, a naročito korišćenju raznovrsnog leksičkog potencijala. Verovatno će tema pesničkog jezika u budućim kritičarskim recepcijama biti nezaobilazna kada je Markovićev pesnički opus u pitanju. Susret sa njegovom poezijom je susret sa neslućenom značenjskom prezasićenošću pesničkog jezika i bogatom leksičkom strukturom. Fenomenološkim rečnikom kazano, sve upotrebljene reči puni smisao ostvaruju tek aktiviranjem značenjem sloja zvučanja. Otuda je odnos prema jeziku pre svega nastasijevićevske prirode, imajući u vidu pojam maternje melodije i značenja koja proizlaze iz zvučne strane jezika. To je jezik spreman da izrazi totalitet ovog sveta, nedeljivost umetnosti i nedeljivost iskustva, posredstvom zvuka, što je i Nastasijevićeva ideja vodilja. Povezanost se ostvaruje i u nadlingvističkoj pozicioniranosti reči. Melodijom se ne smatra objektivna zvučnost reči, već njen dubinski ton u kojem se od oporog pravi meko i obrnuto. Dakle, upravo ono što Marković radi u svojoj poeziji. Unutar tog dubokog magičnog tona on pronalazi reč koja se samostalno, bez kontrole razuma, probija na svet u svom pravom, čistom izrazu. Nastasijevićev „ton” (melodija) nikada nije podvrgnut analizi, već ostaje u senci mističnog iskustva da bi se u njemu čula maternja melodija. Tako neki od stihova, leksičkih sklopova, kao da su izašli direktno iz Nastasijevićeve radionice: Ruke u vir li uklaviri („Raštimovano šarenilo”), a upravo na tim mestima se ogleda i sav Markovićev jezički ludizam.

            O jezičkoj integralnosti svedoči i nemogućnost razvrstavanja reči na pesničke i nepesničke. Izostaje podela reči na one koje mogu i one koje ne mogu graditi pesnički svet. Sve reči mogu biti pesničke ukoliko bivaju upotrebljene sa odgovarajućom poetskom funkcijom. Lascivne reči ovde nisu nikakve psovke s funkcijom vređanja, te zato sasvim legitimno funkcionišu kao tvorbena građa pesničkog materijala. Drugim rečima, reči nisu lepe i ružne, ali mogu tvoriti i lepo i ružno. Sam leksički fond ovog pesničkog univerzuma je veoma veliki. Često je teško odrediti da li su neke lekseme autentični neologizmi ili su u pitanju samo arhaizmi, žargonske reči, iz fonda šatrovačke leksike i slično. Kakvo god da je njihovo poreklo, sve one deluju prirodno u jezičkom okruženju i čitalac ih usvaja sasvim spontano, kao da ih je oduvek znao, možda zaboravio, pa se setio. Ništa tu rogobatno ne štrči jer je izbor sačinjen s pravom merom postizanja smisla. Marković voli i kratke i duge reči, a bira ih prema željenom ritmu koji njihovim rasporedom ostvaruje, stvarajući utisak ritmičke razigranosti. Proces oneobičavanja reči može teći ovako: proleće – prolećuška – ćuškaprole; od hipokorističkog gugutavog umiljavanja do šatrovačkog mangupskog galamdžijskog poigravanja. Tu su još fejsaža, fajt, tekma, kao primeri različitih funkcionalno upotrebljenih leksičkih podgrupa. A veoma efektno gradativno vezivanje je u kombinovanju hipokoristika i augmentativa: kišurina, kišičica, kišojko.

            Zanimljive su reči koje nose neku arhajsku starinu kao: zlomrak, belokost, sučeljustiti, crvotoč, belodan, lekarluk, savetkovati, ovatraljiti, strv i tako dalje. Potpuno nove semantičke finese donose i reči poput: sutrost, obezljuditi, dočeklija, knjigofen, autorijada. Neologizmi, kao i arhaizmi, imaju status posebnih poetizama, reči sa stilogenim efektima, i postaju obeležje posebnog Markovićevog stila. Kao samostalnu grupu izdvojili bismo i polusloženice, u čemu je naš pesnik blizak Novici Tadiću, neprevaziđenom kovaču ovih hifenskih metafora u našoj poeziji: reš-plen, vokmeni-škrge, cviker-oči, raskoš-pesma, šinter-pripravnici, pra-kritika, para-pismo, biblio-grobnice, dlan-planine, omraz-obraz, zemlja-zemnja-zeznja. Ali tu su i dvočlane sintagme, pridevsko-imenički spojevi: mračni berači, gluvi zakonodavac, odocneli dreser, protomajstor, takođe veoma slični Tadićevim tamnim bićima u pesničkim slikama zla. Kavez kokošji i vrt božiji, polovi su ovog pesničkog sveta, a nemimetičko slikanje stvarnosti otkriva se u smelim, nekad gotovo nadrealističkim, kompozicijama pesničkih slika, u kojima postoji jedno poigravanje sa ozbiljnošću života. Takvo preispitivanje mogućnosti upotrebe jezika, pre svega mogućnosti leksičkog oneobičavanja, čuva poeziju od patetičnosti i prenaglašene emocionalnosti.

            Zbirka organizovana u četiri ciklusa: Zubato sunce (sunce koje to nije), Gavran u katranu (gavran koji to i suviše jeste, crn da crnji ne može biti), Svojatanje (prisvajanje i osvajanje jezika/sveta), Kolomast (mast za podmazivanje seoskih kola) i u svojim naslovima krije totalitet predstavljenog pesničkog sveta, ali i duhovitost, lucidnost samog pesničkog subjekta u susretu sa njim, poput onog u vrcavim jezičkim igrama u pesmama „Priprema, pozor, glad” ili „Premetaljka”.

            Kod Markovića postoji jedan broj pesama koje problematizuju i sam književni život, ali i pisanje, prema čemu je pesnički subjekt uvek kritički raspoložen. Postoji ceo ciklus koji nosi pomalo pežorativan naslov – Svojatanje ‒ rekli bi smo kao nelegitimno prisvajanje tuđeg. Ali i u ovom naslovu postoji izvesna dvostrukost. Prva pesma ciklusa nosi naslov „Svojim rečima” i predstavlja Markovićevu težnju za pronalaskom sopstvenog autentičnog leksikona, od kojeg bi satkao svoj izraz, svoj stih. Postojeće reči čine se nemuštim za pesnika, te otuda svojatanje nije tek tako otimanje, već upravo pokušaj ovladavanja svetom kroz prisvajanje leksike, odnosno kroz biranje reči – potrebno je učiniti ih svojim da bi njime bio kazan novi pesnički svet. Kao svojevrstan odgovor na ovaj ciklus, njegov dodatak, može biti i pesma „Odricanje” iz narednog: Ne priznajem ni reč maternjeg jezika!

            Poverenje u jezik, liričnost, ritam i zvuk, u izvornost poezije, jezgrovito pevanje bez viška reči, u sažetost, neopterećenost knjiškom erudicijom, nametnutim i nategnutim intertekstualnim spojkama, obeležava Markovićevo pevanje, koje je sama stvarnost jezika i onog što on može da izrazi u pojmovima totaliteta, bezvremenosti i svevremenosti.

.

.

.

.

.


Jelena S. Mladenović

Rođena je 1984. godine. Doktorantkinja filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, gde radi kao asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u časopisima i zbornicima. Živi u Nišu i voli poeziju.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja