O Dubravki Ugrešić

Lat­est posts by Mag­da Milik­ić (see all)

    Živ­ot u ral­ja­ma knjige: o nekim aspek­ti­ma motivâ pis­ca i priče u romanu Lisi­ca Dubravke Ugrešić

    (Dubrav­ka Ugrešić, Lisi­ca, Booka, Beograd, 2017)

    „[…] svi smo mi, zapra­vo, isti. Čekamo pucanj koji će ogl­a­siti poče­tak trke, onda goni­mo vlasti­to jajašce, napadamo ga vlastitim sper­ma­to­zoidi­ma, sami sebe oplođu­je­mo. A onda gnjav­i­mo druge da bace pogled na rezul­tat naše per­verzne rabote, na naše umet­ničko delo” (Lisi­ca, Dubrav­ka Ugrešić, str. 192)

    Što to večeras prikazu­ju na tele­viz­iji? – pita­la je moja sus­je­da, senil­na osamde­se­to­godišn­jak­in­ja, svo­ju kćerku. Počeo je rat, mama – odgov­o­rila je kćer­ka. Glu­post! Počeo je film – rekla je star­i­ca i udob­no se nam­jesti­la u naslon­jaču. (Kul­tura laži, Dubrav­ka Ugrešić, str. 18)

    Dubrav­ka Ugrešić (1949–) spa­da u retke savremene autore sa pros­to­ra bivše Jugoslav­i­je koji su priz­nati i izvan ono­ga što se, poma­lo nez­grap­no, nazi­va regionom. Devedesetih god­i­na je napusti­la Hrvatsku i otišla u Ams­ter­dam, gde i danas piše i preda­je književnost na uni­verzite­tu. Zbog ovakvog živ­otnog puta nje­na lit­er­atu­ra neretko se dovo­di u vezu sa tzv. „egzi­lantskom” književnošću. Napisala je veli­ki broj romana, pripoveda­ka, ese­ja, naučnih studi­ja, kao i knji­ga za decu. Čini se da su najza­paženi­ja dela ove autorke romani Štefi­ca Cvek u ral­ja­ma živ­ota (1981)[1] i For­sir­an­je romana-reke (1988), odnos­no knji­ga „antipoli­tičk­ih ese­ja” Kul­tura laži (1996). Dobit­ni­ca je bro­jnih priz­nan­ja, među koji­ma se ističu NIN-ova nagra­da, za For­sir­an­je romana-reke, kojom je, uzgred rečeno, posta­la prva žena koja je dobi­la ovo priz­nan­je; za isti roman dobi­la je i Nagradu „Meša Selimović”; Kul­turа laži „ovenčana” je šva­j­carskom nagradom za najbolju evop­sku knjigu eseja.

    Proza Dubravke Ugrešić pisana je najčešće u maniru post­mod­erne. U svo­jim deli­ma autor­ka često tem­atizu­je fenomene pisan­ja i fik­ci­je, te tako najpre preispitu­je ontološke granice pisane reči, odnos­no promišl­ja odnos između lit­er­a­ture i živ­ota, ali i odnos između tzv. „niskih” i „visok­ih” žan­ro­va. Sto­ga u njen­im ost­varen­ji­ma nisu retke ni različite (mahom eru­ditne) mist­i­fikaci­je, kao ni ele­men­ti par­o­di­je i trav­es­ti­je na određene književne oblike, dok je Štefi­ca Cvek u ral­ja­ma živ­ota u celosti jed­na vrs­ta pastiša („triv­i­jal­nih”) ljubavnih romana. Ugrešiće­va je, uz to, u svo­jim knjiga­ma – nekad na implic­i­tan, nekad na eksplic­i­tan način – zap­i­tana nad ulo­gom i funkci­jom lit­er­a­ture u svetu.

    Lisi­ca je njen šesti i posled­nji roman koji je do sada objav­i­la. Pub­liko­van je 2017. godine, u Zagre­bu u okviru izdavačke kuće „Frak­tu­ra”, dok ga je Beogradu štam­pa­lo IP „Booka”. Grč­ki aforizam po kom lisi­ca zna mnoge stvari, a jež samo jed­nu, poslužio je Isai­ji Berlin da podeli pisce u dve grupe: one koji pišu i dela­ju koris­teći se jed­nom ide­jom – ježeve, i one raznovrsne, višestruke – lisice. Na ovoj klasi­fikaci­ji poči­va roman Lisi­ca, u kom središn­ja tema posta­je pričan­je priče. U osnovi dela je suštin­sko i samim tim veo­ma kom­plek­sno pitan­je kojim tekst i otpočin­je: „Zaista, kako nas­ta­ju priče?” (Ugrešić 2017: 9). U prvom poglavlju neka vrs­ta odgov­o­ra se daje na osnovu tek­s­ta ruskog avan­gardnog pis­ca Borisa Pil­n­ja­ka „Priča o tome kako nas­ta­ju priče”, gde se, takođe, kaže da je lisi­ca, kao „utjelovl­jen­je lukavosti i izda­je”, „totem pisaca” (Ugrešić 2017: 10).

    Ova živ­ot­in­ja je, kako skrip­torsko Ja (koje je ujed­no i junakin­ja) piše u nas­tavku – i to „neu­tral­nim”, goto­vo naučn­im stilom – u različitim mitološko-folk­lorn­im tradi­ci­ja­ma sim­bol lukavosti, spret­nos­ti, laskavosti, laži, pre­vare, lice­mer­ja, sebičnos­ti, pod­losti, samoljubl­ja, lako­mosti, zavodljivosti, sek­su­al­nos­ti, osve­tolju­bivosti, ali i usaml­jenos­ti i gubit­ništ­va (Ugrešić 2017: 14). Zan­imlji­vo je što je u zapad­n­jačkoj folk­lorno-mitološkoj imag­i­naci­ji najčešće pred­stavl­je­na u muškom, dok se u istočn­jačkoj uglavnom prikazu­je u žen­skom rodu (Ugrešić 2017: 15). Dubrav­ka Ugrešić bira lisicu za metaforu za pis­ca („Lisi­ca je Šehereza­da. Šehereza­da je lisi­ca” (Ugrešić 2017: 302)) upra­vo zbog kom­plek­snog sta­tusa ove živ­ot­in­je u mitološko-folk­lorn­im tradi­ci­ja­ma, zbog toga što, dak­le, pokri­va različite egzis­ten­ci­jalne mogućnos­ti, među koji­ma su, može­mo primeti­ti, zas­tu­pljene goto­vo isključi­vo kat­e­gori­je koje se najčešće poima­ju kao neg­a­tivne. Autor­ka lit­er­arnog stvarao­ca vidi, dak­le, pre sve­ga kao nes­rećnu, nezado­voljnu i neuspešnu ličnost. Nave­dene osobine pis­ca-lisice ogleda­ju se i u različitim impli­ci­ran­im i ekspli­ci­ran­im autopo­et­ičkim iskaz­i­ma u samom romanu. Uz to, ova živ­ot­in­ja se katkad diskret­no i spo­radično pojavlju­je i kao neka vrs­ta lit­er­arnog juna­ka. Tako je, na primer, naslovn­im motivom u delu obuh­vaće­na i lisi­ca iz Egziper­i­jevog Mal­og prin­ca – ona koja pak nije luka­va i samoži­va, već želi da bude prip­it­o­ml­je­na (Ugrešić 2017: 139).

    Proži­man­je ese­jis­tičkog, (pseudo)naučnog i (pseudo)autobiografskog diskur­sa u romanu u skladu je sa pritvornošću naslovne, uslovno rečeno „fig­ure”, s obzirom na to da čita­lac često ne može različi­ti koji seg­ment spa­da u koji od nave­denih diskurzivnih modalite­ta. Na sličan način bi se mogla pos­ma­trati i pro­lif­eraci­ja završe­ta­ka priče u dru­gom poglavlju (Ugrešić 2017: 104–110), kao i navođen­je više lokalite­ta za koje se vezu­je Udoviči­na smrt („Lisi­ca […] čak je i u smr­ti usp­jela zamet­nu­ti tragove” (Ugrešić 2017: 106)). U skladu sa lukavošću živ­ot­in­je iz naslo­va sto­je i nepos­to­jeći izvori koji se navode. Roman se otvara upra­vo „lažn­im” motoom, odnos­no „navodom” iz tek­s­ta kom nis­mo uspeli da uđe­mo u trag. Iako je u post­mod­erni još od Borhe­sa zas­tu­plje­na hipertrofi­rana intertek­stu­al­nost, čini se da se izmišl­jan­je cita­ta i izvo­ra, kak­vo je zas­tu­pljeno i u ovom romanu, može pos­ma­trati i kao vid povrat­ka upra­vo tradi­cional­no shvaćenoj imag­i­naci­ji. „Теori­jsko” stanovište da je lisi­ca ujed­no i sim­bol putenog, zavod­ničkog, odnos­no da pisan­je tre­ba da sadrži i dozu erot­skog, „real­izu­je” se u seg­men­tu koji prikazu­je Vladimi­ra Naboko­va i stu­den­tk­in­ju Doroti dok tra­ga­ju za lep­tir­i­ma[2]; u nared­nom navo­du, uz to, zas­tu­plje­na je eroti­ka kakvu može­mo pron­aći i u Nabokovl­je­vim deli­ma: „U tom trenutku pojavio se Nabokov. Dorothy je htjela spusti­ti sukn­ju, ali on ju je pre­duhitrio, davši joj rukom znak da se ne miče. Dorothy je spusti­la pogled. Na onom pošuml­jenom troku­tu njez­i­na međunož­ja drh­tu­rio je lep­tir. Čini­lo se kao da se noži­ca­ma bio zapetl­jao o kovrčice i sada je bespo­moćno lep­etao riđim kril­i­ma” (Ugrešić 2017: 245). „Erot­sko” je potreb­no tek­stu zbog toga što ono – za raz­liku od „sek­su­alnog”, koje je uži pojam od „erot­skog” – sadrži kom­po­nen­tu estet­skog doživl­ja­ja sve­ta, o čemu sve­doči i citat koji smo izdvojili.

    Tema pričan­ja priče razlis­ta­va se na bro­jne druge, koje se tiču pitan­jâ: da li dela nas­ta­ju iz živ­ota (stvarnos­ti), iz same lit­er­a­ture ili izmišl­jan­jem i, u skladu sa tim, ima li granice između stvarnos­ti i fik­ci­je; u kojim oblici­ma književnost danas živi (ili preživl­ja­va); koja je ulo­ga lit­er­a­ture i pis­ca u sve­tu; u kakvom su odno­su nacional­ni iden­titet i pričan­je priča; koje je mesto žene u istori­ji književnos­ti itd. Priče se u Lisi­ci vrtogla­vo umnožava­ju: jed­na vodi u drugu, koja vodi u sledeću, čime se tvori efekat ruske „matr­joške”. U romanu se pri tome pripove­da u prvom licu; zas­tu­pljeni su ele­men­ti ljubavnog i avan­tur­is­tičkog romana, auto­bi­ografi­je, memo­ara, putopisa itd. U „Booki­nom” izdan­ju sva­ki para­graf je, pop­ut frag­men­ta, grafič­ki izd­vo­jen, iako među pasusi­ma načel­no pos­to­ji čvrs­ta logič­ka i fab­u­lar­na povezanost.

    U Lisi­ci je impli­ci­ra­no pitan­je: da li priča nas­ta­je iz živ­ota, lit­er­a­ture ili iz imag­i­naci­je? Šta od nave­denog u stvar­alačkom pro­ce­su ima pre­vagu i može li se uopšte na ovaj način promišl­jati lit­er­arno stvaran­je? Roman koji anal­iziramo, svakako, ukazu­je na kom­plek­snost fenom­e­na pisan­ja, odnos­no sug­er­iše da u tom pogle­du nijed­no „prav­i­lo” ne važi bezuslovno. Tak­iđe, time što pis­ca pos­ma­tra kroz metaforu (lisice), autor­ka pret­postavl­ja jed­nu vrstu nepre­ten­cioznos­ti u promišl­jan­ju lit­er­arnog stvaran­ja, odnos­no impli­ci­ra da će fenomen fik­ci­je pos­ma­trati kroz priz­mu same fik­ci­je. Komen­tar­išući Pil­n­jakovu „Priču o tome kako nas­ta­ju priče”, skrip­torsko Ja zaključu­je da za estet­sku vred­nost dela nije rel­e­vant­no da li su junaci, Sofi­ja i Taga­ki, pos­to­jali, već je važ­na uverljivost same priče – nje­na (lisič­ja) „zavodljivost”: „Је li Taga­ki doista pos­to­jao, je li Sofi­ja pos­to­jala – teško da može­mo znati. U svakom sluča­ju, pri­likom čitan­ja ove majs­tors­ki napisane priče čitaocu ni u jed­noj sekun­di ne pada na pamet da bi priča mogla biti iskon­stru­irana; da su i rus­ki konzu­lat u gradu K., i priča o Sofi­ji, i njez­i­na mol­ba za repa­tri­jaci­ju i pisac Taga­ki – izmišl­jeni. Čita­lac osta­je pogođen sto­pos­tot­nom istini­tošću priče, snagom kratke biografi­je koja se sas­to­ji od dvi­ju izda­ja […]” (Ugrešić 2017: 13–14). „Istini­tost”[3] priče ovde se implic­it­no dovo­di u vezu sa pitan­jem kako je neš­to ispripovedano, odnos­no sa for­mom književnog dela. Slično tome, dublje u romanu čita­mo kako neća­ka junakin­je ne veru­je da je nje­na maj­ka umr­la; naime, devo­jči­ca se ne izraža­va o maj­ci kao da je „više nema”, već, gleda­jući njenu sliku, ona neo­dređeno kaže: „To je bilo kada je bila mama” (Ugrešić 2017: 267). Devo­jči­ca, dak­le, ne upotre­bl­ja­va reči pop­ut „umr­la”, „smrt” i slično, te je za nju jed­i­na isti­na upra­vo ono što ona eufemistič­ki izgov­ori. Obe „istini­tosti”, i ona iz Pil­n­jakove priče i ona koja je za devo­jčicu jed­i­na važeća, zas­ni­va se na veri u (izgov­orenu) reči. U skladu sa tim, negde pri kra­ju romana, skrip­torsko Ja zaključu­je: „I književnost je, uko­liko ne vjeru­je­mo u njez­inu mag­i­ju, samo besmis­le­na hrpa riječi” (Ugrešić 2017: 304).

    Poš­to je Lisi­ca napisana u prvom licu, skrip­torsko Ja koje se u njoj sve vreme oglaša­va, upra­vo pričan­jem o sebi i svom iskustvu jamči vero­dos­to­jnost ono­ga o čemu kazu­je (odnos­no poigra­va se tom kat­e­gori­jom). Junakin­ja u prvom poglavlju povodom Pil­n­jakove priče gov­ori o detalji­ma iz živ­ota svo­je majke, pri čemu, uzgred rečeno, nalazi „duboku poet­ičku povezanost” između piščeve pripovetke i majčine biografi­je (Ugrešić 2017: 18–19); zatim opisu­je svoj boravak u Moskvi, gde je otišla povodom naučnog istraži­van­ja (Ugrešić 2017: 21–30), te gov­ori o odlasku na kon­fer­en­ci­ju, o različitim puto­van­ji­ma itd. Na kra­ju seg­men­ta autoironično ističe: „Ovo, među­tim, nije priča o meni […] nego priča koja se tru­di da ispriča priču, koja se pak tru­di da ispriča priču o tome kako nas­ta­ju priče” (Ugrešić 2017: 30); čime se, između osta­log, sug­er­iše da je tan­ka grani­ca između metaproze i proze i, između mimetičke i nemimetičke proze (Ž. Rikard), između priče o sebi i nar­cisoidne naraci­je[4] (L. Hačn).

    U Lisi­ci su ispričane aneg­dote iz živ­ota različi­tih umet­ničk­ih stvar­ala­ca, mahom književni­ka: gov­ori se o Borisu Pil­n­jaku, Dojvberu Lev­inu[5], Vladimiru Nabokovu, V. A. Mocar­tu itd; što bi se mož­da mog­lo pos­ma­trati i kao poigra­van­je biograf­skim pris­tupom umet­nos­ti, s obzirom na to da se fokus sa delâ usmer­a­va ka intriga­ma iz biografi­ja ovih auto­ra. Junakin­ja romana, kaza­li smo, najpre piše o Pil­n­jaku, i to povodom nje­gove „Priče o tome kako nas­ta­ju priče”, gde rus­ki avan­gard­ni pisac iznosi detal­je iz živ­ota japan­skog pis­ca Tagak­i­ja, koji je prit­om najverovat­ni­je izmišl­je­na ličnost, te se u tom smis­lu iza stanoviš­ta da priče mogu nas­ta­ti na osnovu (zan­imljivih) biografi­ja slavnih lju­di, zapra­vo, kri­je misao da lit­er­atu­ra izvire iz imag­i­naci­je, izmišl­jan­ja – iz lisič­jeg lukavog laganja.

    Pil­n­jak u „Priči” najpre opisu­je tur­bu­len­tan i dinamičan Tagak­i­jev živ­ot, koji umno­gome naliku­je na siže kakvog avan­tur­is­tičkog romana: u vreme rusko-japan­skih suko­ba s počet­ka 20. veka, ovaj (imag­i­narni) pisac upoz­na­je Ruskin­ju Sofi­ju i zaljublju­je se u nju: „Iako se po zakon­i­ma japanske armi­je japan­s­ki ofi­ciri nisu smjeli žen­i­ti sa strank­in­ja­ma, Sofi­ja i Taga­ki ubr­zo se zaruču­ju” (Ugrešić 2017: 11). Japan­s­ki autor nakon toga napisaće roman koji će ga proslav­i­ti. Sofi­ji tek kas­ni­je jedan rus­ki nov­inar otkri­va o čemu je ovo delo: „Taga­ki je cio roman posve­tio njoj, opisu­jući sva­ki trenu­tak koji su prov­eli zajed­no. Ispa­lo je da ju je taj nov­inar doveo pred zrca­lo, gdje je ’ugledala samu sebe oživ­jelu na papiru, i nije važno što je u romanu klin­ičkom pre­ciznošću bilo opisano kako se grči­la u strasti i metežu živ­ota; stra­va, njezi­va stra­va, započin­jala je nakon toga. Saz­nala je da je sve, sav njezin živ­ot, bio mater­i­jal za pro­ma­tran­je, da ju je muž uho­dio u svakom trenutku njez­i­na živ­ota: tu je započin­jao njezin užas, bilo je to okrut­na izda­ja sve­ga što je imala’” (Ugrešić 2017: 13). Tako Pil­n­jako­va priča pokazu­je da je Tagak­i­jev roman nas­tao iz piščevog lukavst­va i pritvornos­ti pre­ma Sofi­ji; on je, na izves­tan način, zloupotre­bio poz­na­van­je njenog živ­ota. Time što je delo posta­lo best­sel­er se, može biti, sug­er­iše da su čitao­ci pre­poz­nali vero­dos­to­jnost „pres­nih” živ­ot­nih čin­jeni­ca u romanu.

    Eru­dit­ni ton u pripovedan­ju na samom početku Lisice – koji ovde, čini se, impli­ci­ra tzv. „elit­is­tičko” shvatan­je književnos­ti – biva ubr­zo izn­ev­eren time što skrip­torsko Ja prepriča­va aneg­dote iz živ­ota bro­jnih stvar­ala­ca, a prit­om ističe da joj „smeta” „opća poma­ma za biografiz­mom” (Ugrešić 2017: 24). Tako se u romanu na osnovu metafik­ci­je rel­a­tivizu­ju „viso­ka” i „niska” lit­er­a­ture[6]. U skladu sa tim, Udovi­ca – koja je pred­stavl­je­na kao najza­služni­ja figu­ra za afir­ma­ci­ju svog muža pis­ca – ističe: „’Triv­i­jal­nost je sol sve­ga, triv­i­jal­nost je vje­tar koji pokreće cio meh­a­nizam […] Velikani umjet­nos­ti opsta­ju zah­valju­jući triv­i­jal­nos­ti, jer samo umjet­ničko dje­lo oči­to nije dovoljno. Zaista, zaš­to smo tako uvjereni da je Van Gogh opstao zah­valju­jući svo­joj geni­jal­nos­ti, a prit­om pod­c­jenu­je­mo (sic!, prim. M. M.) detalj, odsječeno uhu? Po čemu vi pamtite živuće mod­erne umjet­nike? Ima li ijedno­ga ili ijedne među nji­ma koji nečime nisu skan­dal­izirali javnost?’” (Ugrešić 2017: 75). Kon­ačno, čini se da metafik­ci­ja, koja se ost­varu­je (i) preko „biograf­skog” čitan­ja, u Lisi­ci pred­stavl­ja vid povrat­ka tradi­cional­noj priči – fab­u­li. Tako hipertrofi­rana metafik­ci­ja ovde posta­je svo­ja, uslovno rečeno, suprotnost.

    Sktip­torsko Ja u dru­gom poglavlju gov­ori o svom sus­re­tu sa Pol­jak­in­jom Mar­lenom, devo­jkom koja radi za ulično pozorište u kom hoda na štu­la­ma; u ovom poslu, ističe skrip­torsko Ja, „nije bila važ­na aut­en­tičnost, nego umjet­nost proizvod­nje iluz­i­ja” (Ugrešić 2017: 98), da bi odmah zatim set­no zaključi­la da je i sama „’hodač na štu­la­ma’” (Ugrešić 2017: 98). Umet­ničko stvaran­je, bilo ono za odabranu, intelek­tu­al­nu pub­liku ili za „šire mase”, uvek je jed­na vrs­ta stvaran­ja iluz­i­ja. U prethod­nom navo­du se sug­er­iše i da je i lit­er­arno izraža­van­je jed­na vrs­ta per­for­ma­tivnos­ti, koja je u savre­menos­ti, shod­no duhu epo­he, dom­i­nant­na, usled čega se „književni fes­ti­vali ne raz­liku­ju mno­go od sred­njov­jekovnih vašara, gdje pub­li­ka šeće od šatre do šatre, od gutača vatre do žon­glera. Pis­ci danas više ne gnjave pub­liku čitan­jem, oni ’neš­to izvode’” (Ugrešić 2017: 76).

    Neki seg­men­ti Lisice mogu se pos­ma­trati i kao autoref­er­en­ci­jal­ni i na taj način što upuću­ju na dru­ga dela Dubravke Ugrešić, što bi se mog­lo pos­ma­trati i kao borhesovs­ki topos „pisan­ja jedne knjige”. Junakin­ju ovog romana i For­sir­an­ja romana-reke povezu­je, između osta­log, bol u leđi­ma, koji se u Lisi­ci pom­in­je u posled­njem poglavlju: „Zatraživši od stjuardese čašu vode, popi­la sam još pet tam­noružičastih dvjestomiligram­skih table­ta ibupro­fe­na, iako sam znala da se moja križobol­ja neće povući. Ja sam vet­er­an­ka, s osjeća­jem zarađe­na pra­va svo­ju križobolju zovem svo­jom. Uklop­i­la sam je u svoj živ­ot kao najbližeg člana obitelji, ona je moje posvo­jče, hran­im je table­ta­ma boje svježeg mesa, baš kao kakvu kućnu zvjerku. Ona je rezul­tat mojih ’migraci­ja i tjesko­ba’, migra­tions and anx­i­ties, kako je negdje rekla Vera Nabokov” (Ugrešić 2017: 262). Primeću­je­mo da se o bolu u leđi­ma u Lisi­ci priča sa izves­nim pato­som; takođe, u kon­tek­stu beso­mučnog lutan­ja ove junakin­je, „križobol­ja” posta­je deo njenog iden­tite­ta. U For­sir­an­ju romana-reke priča je uokvire­na motivom iši­jasa, koji u ovom delu nije pak pred­stavl­jen sa naglašen­im sen­ti­men­tom; roman otpočin­je sledećom rečeni­com: „1. Kolovoz 1983. prov­ela sam u kreve­tu prik­li­ješte­na iši­ja­som” (Ugrešić 2018: 5). U posled­njim seg­men­tu iši­jas je i svo­jevrstan lajt­mo­tiv: „1005. U kolovozu me na Korčuli uhva­tio težak iši­jas pa sam dese­tak daan prov­ela u kreve­tu, posve nepokret­na. Pri­mala sam injek­ci­je i čita­la roman poljskog pis­ca Jerzya Andrze­jew­skog Zdruz­goti­na i olovkom pot­cr­tavala ona mjes­ta gdje se poljs­ki pisac žali na svoj iši­jas” (Ugrešić 2018: 236). Kada upored­i­mo Lisicu (2017) i For­sir­an­je romana-reke (1988), čini se da se bol u leđi­ma, ironično, izd­va­ja kao naroči­ta vrs­ta „kon­stante”, „sta­bil­nos­ti” u živ­o­tu skrip­torskog Ja.

    Neki od juna­ka u prozi Dubravke Ugrešić koji žive na pros­toru bivše Jugoslav­i­je izražava­ju osećaj infe­ri­ornos­ti u odno­su na tzv. Zapad. I ovaj motiv je zas­tu­pljen i u Lisi­ci i u For­sir­an­ju romana-reke. Pipo, junak NIN-om nagrađenog dela, jeste pasi­van, nezado­vol­jan i ne baš afir­misan pisac; tokom kon­fer­en­ci­je „Književni raz­gov­ori”, koja je u središ­tu romana, on će se zbliži­ti sa Amerikancem Mar­com. U jed­nom od raz­gov­o­ra sa njim, Pipo na sledeći način artikuliše svo­je shvatan­je raz­like između Amerike i Balka­na: „ – Eto, zaš­to ja volim Ameriku […] Ti tamo, čov­ječe, možeš bit’ i jed­no i dru­go i treće… Odeš, na prim­jer, u Rock­springs, Texas, i zaposliš se u mal­om ’McDon­aldsovom’ restoranu uz high­way, dosa­di ti, skočiš u Long Beach, Cal­i­for­nia, zaposliš se kao učitelj ski­jan­ja, dižeš sidro, ides dal­je, u Greenville, Smithville, Con­nellsville, u mit­s­ki Tomb­stone, ako tre­ba, dosa­di ti, i već si u New Yorku, u Vil­lageu, u Bleeck­er Stree­tu, za svo­jim pisaćim stolom […] To o čemu ti gov­orim pitan­je je neke opće energi­je, a ne indi­vid­u­alnog izb­o­ra, video sam ja to u fil­movi­ma, energi­je svaki­dašn­jice, ako kužiš što ti hoću reći? Kod vas sve pras­ka, pršti, muzi­ra… Poteg­neš met­al­ni prstenčić i već ti najo­bični­ja limen­ka piva gov­ori o toj energi­ji! Pšššš! Kužiš? Dovoljno je da malo pri­tis­neš Big Maca i on gov­ori o elas­ticite­tu! I krum­pir­ići vam poskaku­ju i hruska­ju! A Ken­tucky Fried Chick­en, onako izbil­dani, pre­plan­uli i meki, ima­ju više sek­sip­i­la nego neki komad, rec­i­mo, onaj tamo crvenokosi, pri­jeko… Kod vas, stari, sve radi gim­nas­tiku, sve džo­gi­ra, sve fed­eri­ra, sve je napeto, sve u erek­ci­ji… Ameri­ka je jedan gole­mi jo-jo, jedan adren­a­lin­s­ki per­pe­tum mobile, jedan grandiozni, neprekid­ni orgazam… Kužiš?! Ti ovd­je ne možeš imati to ubrzan­je, tu je dru­ga energi­ja, dru­gi okre­ta­ji. To ti je kao raz­li­ka između velikog kolor­ca i mal­og, crno-bijel­og tele­vi­zo­ra” (Ugrešić 2018: 95–96). U posled­njem poglavlju Lisice skrip­torsko Ja se pod­seća kako joj je pri­jatelj „pokušavao objas­ni­ti raz­liku između ’nas’ i ’njih’”, iako njoj „nije bilo pre­više jas­no tko bis­mo to tre­bali biti ’mi’ a tko ’oni’” (Ugrešić 2017: 267): „Moj pri­jatelj vraćao se s borav­ka u Ameri­ci u Europu, pored nje­ga sjedi­la je vre­meš­na saput­ni­ca, koja je na nje­go­vo pitan­je kamo putu­je nevi­no odgov­o­rila: ’U Europu. U München… München je u Europi, zar ne?’ I gospođa je, dobivši potvr­dan odgov­or da je München u Europi, zas­pala ne probu­di­vši se sve do sli­je­tan­ja na min­henš­ki aero­drom. ’Shvaćaš u čemu je raz­li­ka?! Ta žena ne zna je li München u Europi, ali je sto pos­to sig­ur­na da će tamo stići. Zato je tako mirno zas­pala. Mi’ – ovd­je je moj pri­jatelj bez puno pitan­ja i mene učlanio u svoj ’klub’ – ’mi dolaz­i­mo iz druge kul­ture, mi ni u što ne može­mo biti sig­urni, mi se ni u što ne može­mo pouz­dati. Ne može­mo biti sig­urni u to što jes­mo, da ćemo sutra biti to što smo danas; nis­mo sig­urni u jezik kojim gov­o­rimo, eto, ispostavi­lo se da gov­o­rimo tri jezi­ka, a mis­lili smo da gov­o­rimo jedan; nis­mo sig­urni u granice, u režime, u povi­jest, države (svako malo budi­mo se u dru­goj, a prit­om se nis­mo mak­li iz kreve­ta!); ne može­mo biti sig­urni u to da se slike koje se odi­grava­ju pred našim oči­ma zaista odi­grava­ju. Mi nikome ne vjeru­je­mo, jer nas redovi­to iznev­jer­ava­ju. Shvaćaš koja je to teš­ka, iscr­plju­juća, gole­ma i ner­ješi­va frus­traci­ja?! I zato dok oni mirno hrču, mi brinemo. Prit­om brinemo za sve i sva! Dok je moja saput­ni­ca mirno hrkala, ja sam u zraku, iznad Atlantskog oceana, lis­tao u mis­li­ma sve brige ovo­ga svi­je­ta, sve nepravde koje su mi nani­jeli, sve povi­jesne rane koje su mi zadali… Došao sam sve do turskog zuluma nada mnom! Uz sve to u mis­li­ma sam kon­troli­rao pilota jer tek u njih, u pilote, ne možeš biti sig­u­ran…!’” (Ugrešić 2017: 267–268). Obe pred­stave o zapad­nom čoveku su u velikoj meri stereotip­ne. Pri tome su u pitan­ju het­eros­teotip­ne pred­stave. Dok se raz­li­ka koju ističe Pipo odnosi na dinamiku (najpre „spol­jašn­jeg”) živ­ota, neimen­o­vani pri­jatelj junakin­je iz Lisice pravi, čini se, dublju dis­tinkci­ju, koja se tiče unutrašn­je, egzis­ten­ci­jalne raz­like između neevro­pl­janke i čove­ka sa Balka­na. Pipo komen­tar­iše akci­ju, dinamizam i mobil­nost čove­ka kao osnovne odlike živ­ota u Ameri­ci i naglaša­va da je svo­ju per­cep­ci­ju izgra­dio tako što je gledao fil­move. U ovom posled­njem bi se mogla ogle­dati sup­til­na ironi­ja, kao i u tome što Pipo komen­tar­iše pre sve­ga – da tako kaže­mo – „mater­i­jal­ni” sloj egzis­ten­ci­je u Ameri­ci. S druge strane, neimen­o­vani pri­jatelj u Lisi­ci naglaša­va da su osnovne osobine čove­ka sa Balka­na strah i sveopš­ta zabrin­u­tost. Naglaša­va se naroči­ta neizves­nost živ­ota na Balka­nu i, u skladu sa tim, neuh­vatljiv i nesta­lan iden­titet tamošn­jeg čove­ka. On pri tome impli­ci­ra građanske sukobe devedesetih. Strah koji je proiza­šao iz rata, Pipo, kao junak koji je nas­tao 1988. godine, svakako, nije mogao artikulisati. U reči­ma juna­ka iz novog romana sadržana je anti­rat­na ide­ja, koja je inače veo­ma čes­ta u tek­stovi­ma Dubravke Ugrešić. Kon­ačno, bez­dom­na junakin­ja će u Lisi­ci dobiti od čitao­ca – kuću (Ugrešić 2017: 134), ali će njen san o topli­ni doma ubr­zo biti raspršen, jer će kuća i pre­deo u kom se nalazi doneti mno­go krvi, rata, siro­mašt­va. Tako (ni) dom koji je zado­bi­la preko svo­je lit­er­a­ture ne pred­stavl­ja sig­urnost (n)i utočište, već je u velikoj meri sačin­jen od teskob­ne i proza­ične stvarnos­ti. Junakin­ja osta­je apa­trid, luta­jući od države do države, u potrazi za sop­stvom i domom.

    Još jed­na od tema koja autorku intere­su­je u Lisi­ci je, kako smo već istak­li, pitan­je u kojim oblici­ma književnost živi u savre­menos­ti. Skrip­torsko Ja u posled­njem poglavlju, između osta­log, opisu­je svo­je iskust­vo borav­ka u jed­noj pri­vat­noj školi Storytelling‑a, gde se bavl­jen­je književnošću pos­ma­tra kao pre­duzetništ­vo (Ugrešić 2017: 288). Na jed­noj poli­ci kod „’recep­ci­je’” ugledaće edi­ci­ju Spasi priču, koja je „nudi­la recept za spaša­van­je velik­ih književnih remek-djela od zab­o­ra­va (!): djela su data najboljim ilus­tra­tori­ma da ih ilus­tri­ra­ju i poz­na­tim savre­menim autori­ma da ih prepriča­ju” (Ugrešić 2017: 289). Ova „dajdžest” var­i­jan­ta književnos­ti dela svo­di na fab­u­lu, sadržaj i tako ih, svakako, banal­izu­je, s obzirom na to da je u lit­er­a­turi važni­je kako je priča ispričana. Među­tim, ne tre­ba zab­o­rav­i­ti da u nekim seg­men­ti­ma Lisice Dubrav­ka Ugrešić i te kako daje pred­nost „sočnoj” i intri­g­ant­noj priči (sadrža­ju), čime se, na izves­tan način, rel­a­tivizu­je i banal­nost pro­jek­ta Spasi priču. Uz to, zan­imlji­vo je što u ovom pro­jek­tu učestvu­ju istaknu­ti savre­meni pis­ci i ilus­tra­tori. U tom pro­ce­su „skr­navl­jen­ja” tek­s­ta oni svo­jim darom – da bude­mo opti­mistični – verovat­no uspe­va­ju da iz izvornog tek­s­ta pre­ne­su određenu dozu estet­skog, odnos­no poko­ji trag zavodljivosti orig­i­nalnog umet­ničkog ost­varen­ja. I sama Dubrav­ka Ugrešić, zapra­vo, u Lisi­ci prepriča­va određe­na dela. Njeno prepriča­van­je i anal­iza fil­ma Falling Down (1993) autoru ovih redo­va pružilu su nov uvid u taj film, ali, svakako, tek nakon što je pogledao film. Pomenu­ta ško­la Storytelling‑a, uz to, nosi ime Selindžerovog juna­ka Hold­e­na Kolfil­da, iako veći­na njenih učeni­ka nije čita­la roman Lovac u žitu. Među­tim, jed­na od učeni­ca sum­n­jiča­vo će postavi­ti suštin­sko pitan­je kada je reč o pisan­ju: „Može li se pričan­je priča uopće nauči­ti?”. I ova devo­jči­ca, dak­le, koja stasa­va u okružen­ju koje „kas­api” književnost, o njoj ume da razmišl­ja i na esen­ci­jal­is­tič­ki način.

    Kao kul­mu­naci­ju komer­ci­jal­izaci­je književnos­ti u savre­menos­ti autor­ka navode „iPhone-aplikaci­ju koja nudi korisne sav­jete za pisan­je”, koje se doseti­la izves­na „spisatelji­ca dečjih hito­va” (Ugrešić 2017: 298). Autor­ka ovog tek­s­ta iz znatižel­je je potraži­la tu aplikaci­ju, koja se zove „Per­sua­sive Writ­ing Tips”. Indika­tivno je i to što je teško čitati sadrža­je koji se u njoj nalaze jer se veo­ma često pojavlju­ju reklame, koje, nar­avno, nisu u vezi sa pisan­jem. Neki od save­ta koji su tu nave­deni, preve­deni sa engleskog na srp­s­ki, glase: „uživi se” u situaci­ju o kojoj pripovedaš; piši stilom koji ti je priro­dan – ne koristi se visokoparn­im izraz­i­ma; upotre­bl­javaj češće imenice i glagole, a izbe­gavaj prideve i priloge (naroči­to priloge pop­ut „mno­go”, „malo”, „veo­ma”); piši jas­no, pre­cizno; ne „ubriz­gavaj” u tekst svoj stav o neče­mu; ne objašn­javaj pre­više; itd. Savet pop­ut onog da se tre­ba koris­ti­ti imeni­ca­ma i glagoli­ma nauštrb pride­vâ i prilogâ pret­postavl­ja da je važno fokusir­ati se na junake i nji­hove akci­je, po čemu je karak­ter­is­tič­na na prvom mes­tu triv­i­jal­na lit­er­atu­ra. Ipak, na osnovu savetâ da u delu ne bi tre­ba­lo da bude dom­i­nant­no pišče­vo mišl­jen­je na određenu temu, odnos­no da autor ne tre­ba da „pre­više objašn­ja­va”, mož­da mogu i nas­ta­ti vred­na lit­er­ar­na dela.

    Bez priče se, ipak, ne može, sug­er­iše ovaj roman. Bila ona Šeherezadi­no pripovedan­je, dajdžest lit­er­atu­ra ili sto­ry­telling igra. Junakin­ja sve vreme tra­ga za kom­plek­snim odgov­orom na pitan­je kako nas­ta­ju priče, a čini se da najkonkret­ni­ji dobi­ja od svo­je osmogodišn­je nećake: „Priče nas­ta­ju iz tvo­je glave. Ismis­liš (sic! prim. M. M.) ih” (Ugrešić 2017: 292). Iako ovaj roman o sve­mu o čemu smo pisali gov­ori na zavodljiv način, na kra­ju ipak nis­mo sig­urni da li nje­gov metafik­ci­js­ki karak­ter, iz kog proizilaze pro­lif­eraci­ja i dis­perz­i­ja nar­a­tivnih rukava­ca, ukazu­je na krizu u pričan­ju priče ili upra­vo na povratak aut­en­tičnoj priči u savre­menoj književnosti.

    Lit­er­atu­ra

    Ugrešić 2002: D. Ugrešić, Kul­tura laži, Zagreb – Beograd: Kon­zor – Samiz­dat B92.

    Ugrešić 2017: D. Ugrešić, Lisi­ca, Beograd, Booka.

    Ugrešić 2018: D. Ugrešić, For­sir­an­je romana-reke, Beograd, Booka.

    [1] Po ovom romanu je u reži­ji Raj­ka Grlića sniml­jen film U ral­ja­ma živ­ota (1984), u kom glume Gor­i­ca Popović, Mira Furlan, Velimir Bata Živo­ji­nović, Bog­dan Dik­lić i drugi.

    [2] Pod­sećamo da je Nabokov bio i lepidopterolog.

    [3] Skrip­torsko Ja raz­liku­je „istinu” od „istini­tosti”: „Zato u svaku priču, čak i u bajku, pogo­to­vo bajku, mora biti ugrađe­na kom­po­nen­ta neke više ’istini­tosti’ (istini­tost prit­om ne tre­ba miješati s istin­om, s uvjerljivošću, sa živ­ot­nim iskustvom, ni s moralom), jer priča u suprot­nome neće ’radi­ti’” (Ugrešić 2017: 303).

    [4] Ž. Lakard metafik­ci­ju nazi­va nemimetičkom pro­zom, dok L. Hačn ovaj pojam nazi­va nar­cisoid­nom naraci­jom.

    [5] Dubrav­ka Ugrešić se u okviru svo­jih naučnih streml­jen­ja bavi ruskom književnošću, odak­le verovat­no i dolazi tem­ati­zo­van­je živ­otâ ruskih auto­ra u Lisi­ci. I u tom aspek­tu se, dak­le, živ­ot autorke pre­lio u literaturu.

    [6] Zan­imlji­vo je što junakin­ja sma­tra da „najpri­je tre­ba upoz­nati čitao­ca i nje­gov književni ukus da bis­mo znali može­mo li pohvale uzeti za ozbiljno” (Ugrešić 2017: 125), u čemu se ogle­da njeno (barem deklar­a­tivno) elit­is­tičko shvatan­je književnosti.