O Dubravki Ugrešić

Magda Milikić
Latest posts by Magda Milikić (see all)

    Život u raljama knjige: o nekim aspektima motivâ pisca i priče u romanu Lisica Dubravke Ugrešić

    (Dubravka Ugrešić, Lisica, Booka, Beograd, 2017)

    „[…] svi smo mi, zapravo, isti. Čekamo pucanj koji će oglasiti početak trke, onda gonimo vlastito jajašce, napadamo ga vlastitim spermatozoidima, sami sebe oplođujemo. A onda gnjavimo druge da bace pogled na rezultat naše perverzne rabote, na naše umetničko delo” (Lisica, Dubravka Ugrešić, str. 192)

    Što to večeras prikazuju na televiziji? – pitala je moja susjeda, senilna osamdesetogodišnjakinja, svoju kćerku. Počeo je rat, mama – odgovorila je kćerka. Glupost! Počeo je film – rekla je starica i udobno se namjestila u naslonjaču. (Kultura laži, Dubravka Ugrešić, str. 18)

    Dubravka Ugrešić (1949–) spada u retke savremene autore sa prostora bivše Jugoslavije koji su priznati i izvan onoga što se, pomalo nezgrapno, naziva regionom. Devedesetih godina je napustila Hrvatsku i otišla u Amsterdam, gde i danas piše i predaje književnost na univerzitetu. Zbog ovakvog životnog puta njena literatura neretko se dovodi u vezu sa tzv. „egzilantskom” književnošću. Napisala je veliki broj romana, pripovedaka, eseja, naučnih studija, kao i knjiga za decu. Čini se da su najzapaženija dela ove autorke romani Štefica Cvek u raljama života (1981)[1] i Forsiranje romana-reke (1988), odnosno knjiga „antipolitičkih eseja” Kultura laži (1996). Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima se ističu NIN-ova nagrada, za Forsiranje romana-reke, kojom je, uzgred rečeno, postala prva žena koja je dobila ovo priznanje; za isti roman dobila je i Nagradu „Meša Selimović”; Kulturа laži „ovenčana” je švajcarskom nagradom za najbolju evopsku knjigu eseja.

    Proza Dubravke Ugrešić pisana je najčešće u maniru postmoderne. U svojim delima autorka često tematizuje fenomene pisanja i fikcije, te tako najpre preispituje ontološke granice pisane reči, odnosno promišlja odnos između literature i života, ali i odnos između tzv. „niskih” i „visokih” žanrova. Stoga u njenim ostvarenjima nisu retke ni različite (mahom eruditne) mistifikacije, kao ni elementi parodije i travestije na određene književne oblike, dok je Štefica Cvek u raljama života u celosti jedna vrsta pastiša („trivijalnih”) ljubavnih romana. Ugrešićeva je, uz to, u svojim knjigama – nekad na implicitan, nekad na eksplicitan način – zapitana nad ulogom i funkcijom literature u svetu.

    Lisica je njen šesti i poslednji roman koji je do sada objavila. Publikovan je 2017. godine, u Zagrebu u okviru izdavačke kuće „Fraktura”, dok ga je Beogradu štampalo IP „Booka”. Grčki aforizam po kom lisica zna mnoge stvari, a jež samo jednu, poslužio je Isaiji Berlin da podeli pisce u dve grupe: one koji pišu i delaju koristeći se jednom idejom – ježeve, i one raznovrsne, višestruke – lisice. Na ovoj klasifikaciji počiva roman Lisica, u kom središnja tema postaje pričanje priče. U osnovi dela je suštinsko i samim tim veoma kompleksno pitanje kojim tekst i otpočinje: „Zaista, kako nastaju priče?” (Ugrešić 2017: 9). U prvom poglavlju neka vrsta odgovora se daje na osnovu teksta ruskog avangardnog pisca Borisa Pilnjaka „Priča o tome kako nastaju priče”, gde se, takođe, kaže da je lisica, kao „utjelovljenje lukavosti i izdaje”, „totem pisaca” (Ugrešić 2017: 10).

    Ova životinja je, kako skriptorsko Ja (koje je ujedno i junakinja) piše u nastavku – i to „neutralnim”, gotovo naučnim stilom – u različitim mitološko-folklornim tradicijama simbol lukavosti, spretnosti, laskavosti, laži, prevare, licemerja, sebičnosti, podlosti, samoljublja, lakomosti, zavodljivosti, seksualnosti, osvetoljubivosti, ali i usamljenosti i gubitništva (Ugrešić 2017: 14). Zanimljivo je što je u zapadnjačkoj folklorno-mitološkoj imaginaciji najčešće predstavljena u muškom, dok se u istočnjačkoj uglavnom prikazuje u ženskom rodu (Ugrešić 2017: 15). Dubravka Ugrešić bira lisicu za metaforu za pisca („Lisica je Šeherezada. Šeherezada je lisica” (Ugrešić 2017: 302)) upravo zbog kompleksnog statusa ove životinje u mitološko-folklornim tradicijama, zbog toga što, dakle, pokriva različite egzistencijalne mogućnosti, među kojima su, možemo primetiti, zastupljene gotovo isključivo kategorije koje se najčešće poimaju kao negativne. Autorka literarnog stvaraoca vidi, dakle, pre svega kao nesrećnu, nezadovoljnu i neuspešnu ličnost. Navedene osobine pisca-lisice ogledaju se i u različitim impliciranim i ekspliciranim autopoetičkim iskazima u samom romanu. Uz to, ova životinja se katkad diskretno i sporadično pojavljuje i kao neka vrsta literarnog junaka. Tako je, na primer, naslovnim motivom u delu obuhvaćena i lisica iz Egziperijevog Malog princa – ona koja pak nije lukava i samoživa, već želi da bude pripitomljena (Ugrešić 2017: 139).

    Prožimanje esejističkog, (pseudo)naučnog i (pseudo)autobiografskog diskursa u romanu u skladu je sa pritvornošću naslovne, uslovno rečeno „figure”, s obzirom na to da čitalac često ne može različiti koji segment spada u koji od navedenih diskurzivnih modaliteta. Na sličan način bi se mogla posmatrati i proliferacija završetaka priče u drugom poglavlju (Ugrešić 2017: 104–110), kao i navođenje više lokaliteta za koje se vezuje Udovičina smrt („Lisica […] čak je i u smrti uspjela zametnuti tragove” (Ugrešić 2017: 106)). U skladu sa lukavošću životinje iz naslova stoje i nepostojeći izvori koji se navode. Roman se otvara upravo „lažnim” motoom, odnosno „navodom” iz teksta kom nismo uspeli da uđemo u trag. Iako je u postmoderni još od Borhesa zastupljena hipertrofirana intertekstualnost, čini se da se izmišljanje citata i izvora, kakvo je zastupljeno i u ovom romanu, može posmatrati i kao vid povratka upravo tradicionalno shvaćenoj imaginaciji. „Теorijsko” stanovište da je lisica ujedno i simbol putenog, zavodničkog, odnosno da pisanje treba da sadrži i dozu erotskog, „realizuje” se u segmentu koji prikazuje Vladimira Nabokova i studentkinju Doroti dok tragaju za leptirima[2]; u narednom navodu, uz to, zastupljena je erotika kakvu možemo pronaći i u Nabokovljevim delima: „U tom trenutku pojavio se Nabokov. Dorothy je htjela spustiti suknju, ali on ju je preduhitrio, davši joj rukom znak da se ne miče. Dorothy je spustila pogled. Na onom pošumljenom trokutu njezina međunožja drhturio je leptir. Činilo se kao da se nožicama bio zapetljao o kovrčice i sada je bespomoćno lepetao riđim krilima” (Ugrešić 2017: 245). „Erotsko” je potrebno tekstu zbog toga što ono – za razliku od „seksualnog”, koje je uži pojam od „erotskog” – sadrži komponentu estetskog doživljaja sveta, o čemu svedoči i citat koji smo izdvojili.

    Tema pričanja priče razlistava se na brojne druge, koje se tiču pitanjâ: da li dela nastaju iz života (stvarnosti), iz same literature ili izmišljanjem i, u skladu sa tim, ima li granice između stvarnosti i fikcije; u kojim oblicima književnost danas živi (ili preživljava); koja je uloga literature i pisca u svetu; u kakvom su odnosu nacionalni identitet i pričanje priča; koje je mesto žene u istoriji književnosti itd. Priče se u Lisici vrtoglavo umnožavaju: jedna vodi u drugu, koja vodi u sledeću, čime se tvori efekat ruske „matrjoške”. U romanu se pri tome pripoveda u prvom licu; zastupljeni su elementi ljubavnog i avanturističkog romana, autobiografije, memoara, putopisa itd. U „Bookinom” izdanju svaki paragraf je, poput fragmenta, grafički izdvojen, iako među pasusima načelno postoji čvrsta logička i fabularna povezanost.

    U Lisici je implicirano pitanje: da li priča nastaje iz života, literature ili iz imaginacije? Šta od navedenog u stvaralačkom procesu ima prevagu i može li se uopšte na ovaj način promišljati literarno stvaranje? Roman koji analiziramo, svakako, ukazuje na kompleksnost fenomena pisanja, odnosno sugeriše da u tom pogledu nijedno „pravilo” ne važi bezuslovno. Takiđe, time što pisca posmatra kroz metaforu (lisice), autorka pretpostavlja jednu vrstu nepretencioznosti u promišljanju literarnog stvaranja, odnosno implicira da će fenomen fikcije posmatrati kroz prizmu same fikcije. Komentarišući Pilnjakovu „Priču o tome kako nastaju priče”, skriptorsko Ja zaključuje da za estetsku vrednost dela nije relevantno da li su junaci, Sofija i Tagaki, postojali, već je važna uverljivost same priče – njena (lisičja) „zavodljivost”: „Је li Tagaki doista postojao, je li Sofija postojala – teško da možemo znati. U svakom slučaju, prilikom čitanja ove majstorski napisane priče čitaocu ni u jednoj sekundi ne pada na pamet da bi priča mogla biti iskonstruirana; da su i ruski konzulat u gradu K., i priča o Sofiji, i njezina molba za repatrijaciju i pisac Tagaki – izmišljeni. Čitalac ostaje pogođen stopostotnom istinitošću priče, snagom kratke biografije koja se sastoji od dviju izdaja […]” (Ugrešić 2017: 13–14). „Istinitost”[3] priče ovde se implicitno dovodi u vezu sa pitanjem kako je nešto ispripovedano, odnosno sa formom književnog dela. Slično tome, dublje u romanu čitamo kako nećaka junakinje ne veruje da je njena majka umrla; naime, devojčica se ne izražava o majci kao da je „više nema”, već, gledajući njenu sliku, ona neodređeno kaže: „To je bilo kada je bila mama” (Ugrešić 2017: 267). Devojčica, dakle, ne upotrebljava reči poput „umrla”, „smrt” i slično, te je za nju jedina istina upravo ono što ona eufemistički izgovori. Obe „istinitosti”, i ona iz Pilnjakove priče i ona koja je za devojčicu jedina važeća, zasniva se na veri u (izgovorenu) reči. U skladu sa tim, negde pri kraju romana, skriptorsko Ja zaključuje: „I književnost je, ukoliko ne vjerujemo u njezinu magiju, samo besmislena hrpa riječi” (Ugrešić 2017: 304).

    Pošto je Lisica napisana u prvom licu, skriptorsko Ja koje se u njoj sve vreme oglašava, upravo pričanjem o sebi i svom iskustvu jamči verodostojnost onoga o čemu kazuje (odnosno poigrava se tom kategorijom). Junakinja u prvom poglavlju povodom Pilnjakove priče govori o detaljima iz života svoje majke, pri čemu, uzgred rečeno, nalazi „duboku poetičku povezanost” između piščeve pripovetke i majčine biografije (Ugrešić 2017: 18–19); zatim opisuje svoj boravak u Moskvi, gde je otišla povodom naučnog istraživanja (Ugrešić 2017: 21–30), te govori o odlasku na konferenciju, o različitim putovanjima itd. Na kraju segmenta autoironično ističe: „Ovo, međutim, nije priča o meni […] nego priča koja se trudi da ispriča priču, koja se pak trudi da ispriča priču o tome kako nastaju priče” (Ugrešić 2017: 30); čime se, između ostalog, sugeriše da je tanka granica između metaproze i proze i, između mimetičke i nemimetičke proze (Ž. Rikard), između priče o sebi i narcisoidne naracije[4] (L. Hačn).

    U Lisici su ispričane anegdote iz života različitih umetničkih stvaralaca, mahom književnika: govori se o Borisu Pilnjaku, Dojvberu Levinu[5], Vladimiru Nabokovu, V. A. Mocartu itd; što bi se možda moglo posmatrati i kao poigravanje biografskim pristupom umetnosti, s obzirom na to da se fokus sa delâ usmerava ka intrigama iz biografija ovih autora. Junakinja romana, kazali smo, najpre piše o Pilnjaku, i to povodom njegove „Priče o tome kako nastaju priče”, gde ruski avangardni pisac iznosi detalje iz života japanskog pisca Tagakija, koji je pritom najverovatnije izmišljena ličnost, te se u tom smislu iza stanovišta da priče mogu nastati na osnovu (zanimljivih) biografija slavnih ljudi, zapravo, krije misao da literatura izvire iz imaginacije, izmišljanja – iz lisičjeg lukavog laganja.

    Pilnjak u „Priči” najpre opisuje turbulentan i dinamičan Tagakijev život, koji umnogome nalikuje na siže kakvog avanturističkog romana: u vreme rusko-japanskih sukoba s početka 20. veka, ovaj (imaginarni) pisac upoznaje Ruskinju Sofiju i zaljubljuje se u nju: „Iako se po zakonima japanske armije japanski oficiri nisu smjeli ženiti sa strankinjama, Sofija i Tagaki ubrzo se zaručuju” (Ugrešić 2017: 11). Japanski autor nakon toga napisaće roman koji će ga proslaviti. Sofiji tek kasnije jedan ruski novinar otkriva o čemu je ovo delo: „Tagaki je cio roman posvetio njoj, opisujući svaki trenutak koji su proveli zajedno. Ispalo je da ju je taj novinar doveo pred zrcalo, gdje je ’ugledala samu sebe oživjelu na papiru, i nije važno što je u romanu kliničkom preciznošću bilo opisano kako se grčila u strasti i metežu života; strava, njeziva strava, započinjala je nakon toga. Saznala je da je sve, sav njezin život, bio materijal za promatranje, da ju je muž uhodio u svakom trenutku njezina života: tu je započinjao njezin užas, bilo je to okrutna izdaja svega što je imala’” (Ugrešić 2017: 13). Tako Pilnjakova priča pokazuje da je Tagakijev roman nastao iz piščevog lukavstva i pritvornosti prema Sofiji; on je, na izvestan način, zloupotrebio poznavanje njenog života. Time što je delo postalo bestseler se, može biti, sugeriše da su čitaoci prepoznali verodostojnost „presnih” životnih činjenica u romanu.

    Eruditni ton u pripovedanju na samom početku Lisice – koji ovde, čini se, implicira tzv. „elitističko” shvatanje književnosti – biva ubrzo izneveren time što skriptorsko Ja prepričava anegdote iz života brojnih stvaralaca, a pritom ističe da joj „smeta” „opća pomama za biografizmom” (Ugrešić 2017: 24). Tako se u romanu na osnovu metafikcije relativizuju „visoka” i „niska” literature[6]. U skladu sa tim, Udovica – koja je predstavljena kao najzaslužnija figura za afirmaciju svog muža pisca – ističe: „’Trivijalnost je sol svega, trivijalnost je vjetar koji pokreće cio mehanizam […] Velikani umjetnosti opstaju zahvaljujući trivijalnosti, jer samo umjetničko djelo očito nije dovoljno. Zaista, zašto smo tako uvjereni da je Van Gogh opstao zahvaljujući svojoj genijalnosti, a pritom podcjenujemo (sic!, prim. M. M.) detalj, odsječeno uhu? Po čemu vi pamtite živuće moderne umjetnike? Ima li ijednoga ili ijedne među njima koji nečime nisu skandalizirali javnost?’” (Ugrešić 2017: 75). Konačno, čini se da metafikcija, koja se ostvaruje (i) preko „biografskog” čitanja, u Lisici predstavlja vid povratka tradicionalnoj priči – fabuli. Tako hipertrofirana metafikcija ovde postaje svoja, uslovno rečeno, suprotnost.

    Sktiptorsko Ja u drugom poglavlju govori o svom susretu sa Poljakinjom Marlenom, devojkom koja radi za ulično pozorište u kom hoda na štulama; u ovom poslu, ističe skriptorsko Ja, „nije bila važna autentičnost, nego umjetnost proizvodnje iluzija” (Ugrešić 2017: 98), da bi odmah zatim setno zaključila da je i sama „’hodač na štulama’” (Ugrešić 2017: 98). Umetničko stvaranje, bilo ono za odabranu, intelektualnu publiku ili za „šire mase”, uvek je jedna vrsta stvaranja iluzija. U prethodnom navodu se sugeriše i da je i literarno izražavanje jedna vrsta performativnosti, koja je u savremenosti, shodno duhu epohe, dominantna, usled čega se „književni festivali ne razlikuju mnogo od srednjovjekovnih vašara, gdje publika šeće od šatre do šatre, od gutača vatre do žonglera. Pisci danas više ne gnjave publiku čitanjem, oni ’nešto izvode’” (Ugrešić 2017: 76).

    Neki segmenti Lisice mogu se posmatrati i kao autoreferencijalni i na taj način što upućuju na druga dela Dubravke Ugrešić, što bi se moglo posmatrati i kao borhesovski topos „pisanja jedne knjige”. Junakinju ovog romana i Forsiranja romana-reke povezuje, između ostalog, bol u leđima, koji se u Lisici pominje u poslednjem poglavlju: „Zatraživši od stjuardese čašu vode, popila sam još pet tamnoružičastih dvjestomiligramskih tableta ibuprofena, iako sam znala da se moja križobolja neće povući. Ja sam veteranka, s osjećajem zarađena prava svoju križobolju zovem svojom. Uklopila sam je u svoj život kao najbližeg člana obitelji, ona je moje posvojče, hranim je tabletama boje svježeg mesa, baš kao kakvu kućnu zvjerku. Ona je rezultat mojih ’migracija i tjeskoba’, migrations and anxities, kako je negdje rekla Vera Nabokov” (Ugrešić 2017: 262). Primećujemo da se o bolu u leđima u Lisici priča sa izvesnim patosom; takođe, u kontekstu besomučnog lutanja ove junakinje, „križobolja” postaje deo njenog identiteta. U Forsiranju romana-reke priča je uokvirena motivom išijasa, koji u ovom delu nije pak predstavljen sa naglašenim sentimentom; roman otpočinje sledećom rečenicom: „1. Kolovoz 1983. provela sam u krevetu prikliještena išijasom” (Ugrešić 2018: 5). U poslednjim segmentu išijas je i svojevrstan lajtmotiv: „1005. U kolovozu me na Korčuli uhvatio težak išijas pa sam desetak daan provela u krevetu, posve nepokretna. Primala sam injekcije i čitala roman poljskog pisca Jerzya Andrzejewskog Zdruzgotina i olovkom potcrtavala ona mjesta gdje se poljski pisac žali na svoj išijas” (Ugrešić 2018: 236). Kada uporedimo Lisicu (2017) i Forsiranje romana-reke (1988), čini se da se bol u leđima, ironično, izdvaja kao naročita vrsta „konstante”, „stabilnosti” u životu skriptorskog Ja.

    Neki od junaka u prozi Dubravke Ugrešić koji žive na prostoru bivše Jugoslavije izražavaju osećaj inferiornosti u odnosu na tzv. Zapad. I ovaj motiv je zastupljen i u Lisici i u Forsiranju romana-reke. Pipo, junak NIN-om nagrađenog dela, jeste pasivan, nezadovoljan i ne baš afirmisan pisac; tokom konferencije „Književni razgovori”, koja je u središtu romana, on će se zbližiti sa Amerikancem Marcom. U jednom od razgovora sa njim, Pipo na sledeći način artikuliše svoje shvatanje razlike između Amerike i Balkana: „ – Eto, zašto ja volim Ameriku […] Ti tamo, čovječe, možeš bit’ i jedno i drugo i treće… Odeš, na primjer, u Rocksprings, Texas, i zaposliš se u malom ’McDonaldsovom’ restoranu uz highway, dosadi ti, skočiš u Long Beach, California, zaposliš se kao učitelj skijanja, dižeš sidro, ides dalje, u Greenville, Smithville, Connellsville, u mitski Tombstone, ako treba, dosadi ti, i već si u New Yorku, u Villageu, u Bleecker Streetu, za svojim pisaćim stolom […] To o čemu ti govorim pitanje je neke opće energije, a ne individualnog izbora, video sam ja to u filmovima, energije svakidašnjice, ako kužiš što ti hoću reći? Kod vas sve praska, pršti, muzira… Potegneš metalni prstenčić i već ti najobičnija limenka piva govori o toj energiji! Pšššš! Kužiš? Dovoljno je da malo pritisneš Big Maca i on govori o elasticitetu! I krumpirići vam poskakuju i hruskaju! A Kentucky Fried Chicken, onako izbildani, preplanuli i meki, imaju više seksipila nego neki komad, recimo, onaj tamo crvenokosi, prijeko… Kod vas, stari, sve radi gimnastiku, sve džogira, sve federira, sve je napeto, sve u erekciji… Amerika je jedan golemi jo-jo, jedan adrenalinski perpetum mobile, jedan grandiozni, neprekidni orgazam… Kužiš?! Ti ovdje ne možeš imati to ubrzanje, tu je druga energija, drugi okretaji. To ti je kao razlika između velikog kolorca i malog, crno-bijelog televizora” (Ugrešić 2018: 95–96). U poslednjem poglavlju Lisice skriptorsko Ja se podseća kako joj je prijatelj „pokušavao objasniti razliku između ’nas’ i ’njih’”, iako njoj „nije bilo previše jasno tko bismo to trebali biti ’mi’ a tko ’oni’” (Ugrešić 2017: 267): „Moj prijatelj vraćao se s boravka u Americi u Europu, pored njega sjedila je vremešna saputnica, koja je na njegovo pitanje kamo putuje nevino odgovorila: ’U Europu. U München… München je u Europi, zar ne?’ I gospođa je, dobivši potvrdan odgovor da je München u Europi, zaspala ne probudivši se sve do slijetanja na minhenški aerodrom. ’Shvaćaš u čemu je razlika?! Ta žena ne zna je li München u Europi, ali je sto posto sigurna da će tamo stići. Zato je tako mirno zaspala. Mi’ – ovdje je moj prijatelj bez puno pitanja i mene učlanio u svoj ’klub’ – ’mi dolazimo iz druge kulture, mi ni u što ne možemo biti sigurni, mi se ni u što ne možemo pouzdati. Ne možemo biti sigurni u to što jesmo, da ćemo sutra biti to što smo danas; nismo sigurni u jezik kojim govorimo, eto, ispostavilo se da govorimo tri jezika, a mislili smo da govorimo jedan; nismo sigurni u granice, u režime, u povijest, države (svako malo budimo se u drugoj, a pritom se nismo makli iz kreveta!); ne možemo biti sigurni u to da se slike koje se odigravaju pred našim očima zaista odigravaju. Mi nikome ne vjerujemo, jer nas redovito iznevjeravaju. Shvaćaš koja je to teška, iscrpljujuća, golema i nerješiva frustracija?! I zato dok oni mirno hrču, mi brinemo. Pritom brinemo za sve i sva! Dok je moja saputnica mirno hrkala, ja sam u zraku, iznad Atlantskog oceana, listao u mislima sve brige ovoga svijeta, sve nepravde koje su mi nanijeli, sve povijesne rane koje su mi zadali… Došao sam sve do turskog zuluma nada mnom! Uz sve to u mislima sam kontrolirao pilota jer tek u njih, u pilote, ne možeš biti siguran…!’” (Ugrešić 2017: 267–268). Obe predstave o zapadnom čoveku su u velikoj meri stereotipne. Pri tome su u pitanju heterosteotipne predstave. Dok se razlika koju ističe Pipo odnosi na dinamiku (najpre „spoljašnjeg”) života, neimenovani prijatelj junakinje iz Lisice pravi, čini se, dublju distinkciju, koja se tiče unutrašnje, egzistencijalne razlike između neevropljanke i čoveka sa Balkana. Pipo komentariše akciju, dinamizam i mobilnost čoveka kao osnovne odlike života u Americi i naglašava da je svoju percepciju izgradio tako što je gledao filmove. U ovom poslednjem bi se mogla ogledati suptilna ironija, kao i u tome što Pipo komentariše pre svega – da tako kažemo – „materijalni” sloj egzistencije u Americi. S druge strane, neimenovani prijatelj u Lisici naglašava da su osnovne osobine čoveka sa Balkana strah i sveopšta zabrinutost. Naglašava se naročita neizvesnost života na Balkanu i, u skladu sa tim, neuhvatljiv i nestalan identitet tamošnjeg čoveka. On pri tome implicira građanske sukobe devedesetih. Strah koji je proizašao iz rata, Pipo, kao junak koji je nastao 1988. godine, svakako, nije mogao artikulisati. U rečima junaka iz novog romana sadržana je antiratna ideja, koja je inače veoma česta u tekstovima Dubravke Ugrešić. Konačno, bezdomna junakinja će u Lisici dobiti od čitaoca – kuću (Ugrešić 2017: 134), ali će njen san o toplini doma ubrzo biti raspršen, jer će kuća i predeo u kom se nalazi doneti mnogo krvi, rata, siromaštva. Tako (ni) dom koji je zadobila preko svoje literature ne predstavlja sigurnost (n)i utočište, već je u velikoj meri sačinjen od teskobne i prozaične stvarnosti. Junakinja ostaje apatrid, lutajući od države do države, u potrazi za sopstvom i domom.

    Još jedna od tema koja autorku interesuje u Lisici je, kako smo već istakli, pitanje u kojim oblicima književnost živi u savremenosti. Skriptorsko Ja u poslednjem poglavlju, između ostalog, opisuje svoje iskustvo boravka u jednoj privatnoj školi Storytelling-a, gde se bavljenje književnošću posmatra kao preduzetništvo (Ugrešić 2017: 288). Na jednoj polici kod „’recepcije’” ugledaće ediciju Spasi priču, koja je „nudila recept za spašavanje velikih književnih remek-djela od zaborava (!): djela su data najboljim ilustratorima da ih ilustriraju i poznatim savremenim autorima da ih prepričaju” (Ugrešić 2017: 289). Ova „dajdžest” varijanta književnosti dela svodi na fabulu, sadržaj i tako ih, svakako, banalizuje, s obzirom na to da je u literaturi važnije kako je priča ispričana. Međutim, ne treba zaboraviti da u nekim segmentima Lisice Dubravka Ugrešić i te kako daje prednost „sočnoj” i intrigantnoj priči (sadržaju), čime se, na izvestan način, relativizuje i banalnost projekta Spasi priču. Uz to, zanimljivo je što u ovom projektu učestvuju istaknuti savremeni pisci i ilustratori. U tom procesu „skrnavljenja” teksta oni svojim darom – da budemo optimistični – verovatno uspevaju da iz izvornog teksta prenesu određenu dozu estetskog, odnosno pokoji trag zavodljivosti originalnog umetničkog ostvarenja. I sama Dubravka Ugrešić, zapravo, u Lisici prepričava određena dela. Njeno prepričavanje i analiza filma Falling Down (1993) autoru ovih redova pružilu su nov uvid u taj film, ali, svakako, tek nakon što je pogledao film. Pomenuta škola Storytelling-a, uz to, nosi ime Selindžerovog junaka Holdena Kolfilda, iako većina njenih učenika nije čitala roman Lovac u žitu. Međutim, jedna od učenica sumnjičavo će postaviti suštinsko pitanje kada je reč o pisanju: „Može li se pričanje priča uopće naučiti?”. I ova devojčica, dakle, koja stasava u okruženju koje „kasapi” književnost, o njoj ume da razmišlja i na esencijalistički način.

    Kao kulmunaciju komercijalizacije književnosti u savremenosti autorka navode „iPhone-aplikaciju koja nudi korisne savjete za pisanje”, koje se dosetila izvesna „spisateljica dečjih hitova” (Ugrešić 2017: 298). Autorka ovog teksta iz znatiželje je potražila tu aplikaciju, koja se zove „Persuasive Writing Tips”. Indikativno je i to što je teško čitati sadržaje koji se u njoj nalaze jer se veoma često pojavljuju reklame, koje, naravno, nisu u vezi sa pisanjem. Neki od saveta koji su tu navedeni, prevedeni sa engleskog na srpski, glase: „uživi se” u situaciju o kojoj pripovedaš; piši stilom koji ti je prirodan – ne koristi se visokoparnim izrazima; upotrebljavaj češće imenice i glagole, a izbegavaj prideve i priloge (naročito priloge poput „mnogo”, „malo”, „veoma”); piši jasno, precizno; ne „ubrizgavaj” u tekst svoj stav o nečemu; ne objašnjavaj previše; itd. Savet poput onog da se treba koristiti imenicama i glagolima nauštrb pridevâ i prilogâ pretpostavlja da je važno fokusirati se na junake i njihove akcije, po čemu je karakteristična na prvom mestu trivijalna literatura. Ipak, na osnovu savetâ da u delu ne bi trebalo da bude dominantno piščevo mišljenje na određenu temu, odnosno da autor ne treba da „previše objašnjava”, možda mogu i nastati vredna literarna dela.

    Bez priče se, ipak, ne može, sugeriše ovaj roman. Bila ona Šeherezadino pripovedanje, dajdžest literatura ili storytelling igra. Junakinja sve vreme traga za kompleksnim odgovorom na pitanje kako nastaju priče, a čini se da najkonkretniji dobija od svoje osmogodišnje nećake: „Priče nastaju iz tvoje glave. Ismisliš (sic! prim. M. M.) ih” (Ugrešić 2017: 292). Iako ovaj roman o svemu o čemu smo pisali govori na zavodljiv način, na kraju ipak nismo sigurni da li njegov metafikcijski karakter, iz kog proizilaze proliferacija i disperzija narativnih rukavaca, ukazuje na krizu u pričanju priče ili upravo na povratak autentičnoj priči u savremenoj književnosti.

    Literatura

    Ugrešić 2002: D. Ugrešić, Kultura laži, Zagreb – Beograd: Konzor – Samizdat B92.

    Ugrešić 2017: D. Ugrešić, Lisica, Beograd, Booka.

    Ugrešić 2018: D. Ugrešić, Forsiranje romana-reke, Beograd, Booka.

    [1] Po ovom romanu je u režiji Rajka Grlića snimljen film U raljama života (1984), u kom glume Gorica Popović, Mira Furlan, Velimir Bata Živojinović, Bogdan Diklić i drugi.

    [2] Podsećamo da je Nabokov bio i lepidopterolog.

    [3] Skriptorsko Ja razlikuje „istinu” od „istinitosti”: „Zato u svaku priču, čak i u bajku, pogotovo bajku, mora biti ugrađena komponenta neke više ’istinitosti’ (istinitost pritom ne treba miješati s istinom, s uvjerljivošću, sa životnim iskustvom, ni s moralom), jer priča u suprotnome neće ’raditi’” (Ugrešić 2017: 303).

    [4] Ž. Lakard metafikciju naziva nemimetičkom prozom, dok L. Hačn ovaj pojam naziva narcisoidnom naracijom.

    [5] Dubravka Ugrešić se u okviru svojih naučnih stremljenja bavi ruskom književnošću, odakle verovatno i dolazi tematizovanje životâ ruskih autora u Lisici. I u tom aspektu se, dakle, život autorke prelio u literaturu.

    [6] Zanimljivo je što junakinja smatra da „najprije treba upoznati čitaoca i njegov književni ukus da bismo znali možemo li pohvale uzeti za ozbiljno” (Ugrešić 2017: 125), u čemu se ogleda njeno (barem deklarativno) elitističko shvatanje književnosti.