O književnoj kritici

Lat­est posts by Zoran Bog­nar (see all)

    mikroe­se­ji, reflek­si­je, kontemplacije

    .

            Mišl­jen­ja o književnoj krit­i­ci veo­ma su podel­je­na i najčešće opreč­na. Jed­ni mis­le da ona nije izraz stvar­alačkog čina, da je u sve­mu zav­is­na od takoz­vanog književnog stvaran­ja, da mu je neka vrs­ta uslužne delat­nos­ti, da je s℗retna ili nes℗retna veza između književnog dela i čita­lačke pub­like, da je u kra­jn­jem ishodu zanat koji se može, kao i sva­ki dru­gi, bol­je ili loši­je nauči­ti. Dru­gi pak tvrde da je književ­na kri­ti­ka izraz stvar­alačkog čina, da je umet­nost u istoj meri kao i svi dru­gi književni rodovi. Teško je uskla­di­ti tako velike pro­tivurečnos­ti koje vode ka isključivos­ti­ma, a isto je tako teško odred­i­ti pra­va težiš­ta književno-kri­tičkog mišl­jen­ja. Jedi­ni izlaz iz pro­tivurečnog mišl­jen­ja je, svakako, u anal­i­tičkoj proceni same kri­tike, u određen­ju njene prirode i suš­tine… Tako ćemo pokaza­ti i dokaza­ti da su i jed­ni i dru­gi u pravu i da kri­ti­ka biva umet­nost samo onda kada uspe da „odvo­ji žito od kukol­ja“; kada je sva u znaku borbe za veću, izraža­jni­ju i smeli­ju stvar­alačku slo­bo­du; kada je koris­no oruž­je u bor­bi pro­tiv ostata­ka reak­cionarne mis­li, pro­tiv kul­turne zaostalosti, dekaden­ci­je i dog­ma­tiz­ma; kada je oruže u izgrad­nji književne kulture…

    .

    * * *

     

               Sve­do­ci smo da se danas, više nego ika­da rani­je, može postavi­ti pitan­je dobron­amer­nos­ti poje­dinih kri­tičk­ih mišl­jen­ja, a ima i razlo­ga za zabrin­u­tost što se često objek­tivno kri­tičko mišl­jen­je nalazi u defanzivi. Neki se kri­tičari naroči­to povlače u defanzivu pre­ma onoj krit­i­ci koja vred­nu­je knjige, jer su u sred­stvi­ma javnog informisan­ja suženi, čak i ograničeni pros­tori za prikazi­van­je knji­ga. Ako i pos­to­je, oni su uglavnom suženi na infor­ma­ci­je, a nisu retke pojave da se kroz takve infor­ma­ci­je knjige sum­n­jive vred­nos­ti pro­tu­ra­ju kao izuzetni stvar­alač­ki poduh­vati. U poplavi takve kri­tičke ori­jentaci­je pravi kri­tičar teško može da delu­je, ali on, ipak, mora biti u akci­ji, mora se osećati odgov­orn­im za situaci­ju u književnos­ti kojoj pri­pa­da i mora krči­ti put prav­im vrednostima.

    .

    * * *

    .….…Naša real­nost pri­pa­da žan­ru groteske koja je prois­tekla iz toga što je bit­no posta­lo nebit­no, a nebit­no bit­no… i što su lju­di na sve to pristali… Naša real­nost je dubo­ki žig trećemileni­jum­skih pošasti i pore­mećenih vred­nos­ti, ali i snažni krik pro­tiv vre­me­na u kojem je ver­nost značen­je koje nes­ta­je; vre­me­na u kojem znamo koliko šta koš­ta, ali ne znamo više koliko šta vre­di… gde se trgu­je svim i svačim, pa i istin­skom slo­bodom i ljud­skim dostojanstvom…

    .

    * * *

               U književnos­ti kao pro­fe­si­ji uvek je bilo teško. Stal­no si pred iskušen­ji­ma da li da (moral­no) pok­lekneš pred ispla­tivim šun­dom ili da pros­to „jedeš svoj gor­ki lebac“ i istin­s­ki služiš umet­nos­ti. Ars lon­ga, vita brevis!

    .

    * * *

               Umet­nost je posta­la roba široke potrošn­je, kao voda ili stru­ja, neš­to što je potreb­no (ne i banal­no) i čiji bi se nedostatak ose­tio tek kad je ne bi bilo.

    .

    * * *

             Živi­mo u društvu koje vode lju­di koji poli­tič­ki legal­izu­ju šund kao način komu­nikaci­je: pre­varu, laž, obmanu, min­i­miziran­je vred­nos­ti, mar­gin­al­i­zo­van­je sve­ga što je duhovno. Svi naši duhovni živ­ot­ni izvori su otrovani, celo naše građan­sko društ­vo poči­va na kužnom zemljiš­tu laži… Ubili su nas u pojam. Lju­di veru­ju da će im neko dru­gi reši­ti prob­leme. Zna­ju da od obećan­ja iz razno­raznih izbornih kam­pan­ja nema niš­ta (višedeceni­jsko iskust­vo im to potvrđu­je), ali lakše im je da povere svo­je živ­ote drugi­ma. Ta apati­ja i odsust­vo odgov­ornos­ti za bližn­je koš­ta­ju nas mno­go. Zav­isi­mo od milosti beskrupu­loznih lju­di, i to veći­ni nije sig­nal da potisne strah u sebi i da se, napokon, čuje i nji­hov glas…

    .

    * * *

                Lju­di bi tre­ba­lo uvek da se bore da održe svo­je dos­to­janst­vo. I što je situaci­ja teža, to su bitke veće. To je naša i sud­bi­na i obaveza. Ipak, reč nekolicine odvažnih nije dovoljno glas­na da bi u ljudi­ma probudi­la hrabrost. Mno­gi od njih su izgu­bili samopoš­to­van­je u teškim vre­meni­ma, pa gleda­ju kako da prežive. Mno­go puta se u istori­ji zapalila iskra kada je niko nije očeki­vao, ali mi smo potrošili mno­go energi­je. Račun je god­i­na­ma ras­tao… postao je pre­v­e­lik i nema ko da ga plati. Poli­tičari i tajku­ni neće, a nar­od ne može. Ovaj nar­od je umoran od iščeki­van­ja slamke spasa… A bez vere nema svet­losti i zato smo u mraku deceni­ja­ma. Voleo bih kada bi naša deca uspela da se ugleda­ju na najvred­ni­je među nji­ma i da na taj način men­ja­ju sebe i sis­tem. Daće Bog da tako i bude…

    .

    .

    .

    .

    .