O Mariji Dragnić

Lat­est posts by Bojana Milosavl­je­vić (see all)

    .

    .

    Čitam, dak­le, postojiš

    .

    (Mar­i­ja Drag­nić, Kon­fab­u­lacije, PPM Enkla­va, Beograd, 2019)

    ,

    „Kakvi mu se to okrn­j­ci kližu i nižu pod nepcem, na jeziku? Kakvi drn­davi sug­las­ni­ci, kakvi unjkavi, iski­dani, urlikavi, vabeći-mameći, vrskavi, sop­tavi, lelekavi, meke­tavi izdu­vci? Drži se za glavu, hoće da mu se raspukne. Sva­ka reč traži izlaz, sva­ka hoće da izda i ocrni. Za reči se kažn­ja­va, a tako lako izlete. Zar je on šta rekao? Zar on ima išta da kaže? Ne, napro­tiv, to se reči gov­ore u nje­ga, one spol­ja prodiru kroz pro­zore nje­gove glave oči i uši, vija­ju se ovde u pro­ma­ji i, potiski­vane drugi­ma, uvlače se u skrivene šupljine da se zaleg­nu i zam­ru. Ali ne da budu zab­o­ravl­jene, da dadu mira.“ (Tiš­ma 2015: 48–49) Čini se da infor­ma­ci­je koje Tišmin svez­na­jući pripovedač daje o Eugenu Pataku, odnos­no nje­gov­om odno­su pre­ma reči­ma, koji je mahom egzis­ten­ci­jal­is­tič­ki određen, savršeno odgo­vara­ju defin­isan­ju seman­tičke, struk­turne i tem­atske strane zbirke Mar­i­je Drag­nić – Kon­fab­u­lacije, u izdan­ju izdavačke kuće PPM Enkla­va, za koju je 2018. godine autor­ka osvo­ji­la prvo mesto na Ratkoviće­vim večer­i­ma poez­i­je. Sva­ka napisana reč pokuša­va da pron­ađe svo­je mesto unutar zbirke. One su dvostruko određene – sto­je naspram pes­nikin­je, ali i naspram čita­la­ca, čeka­jući pogo­dan trenu­tak da pro­dru u nji­hovu maš­tu i tu zaleg­nu. Ne žele da im daju mira, napro­tiv. Nas­to­je da ih pokrenu da postanu deo igre, čija je prav­i­la Mar­i­ja Drag­nić, kroz iskaze svo­jih lirskih sub­jeka­ta, unapred odredi­la. Reči su iski­dane i drn­dave jer se pes­ničke slike brzo smen­ju­ju jed­na za dru­gom, ostavl­ja­jući za sobom praz­nine koje bi sva­ki čita­lac tre­ba­lo sam da pop­uni. Neo­bičnog i intri­g­antnog, poma­lo egzotičnog naslo­va, ova pes­nič­ka zbir­ka mlade autorke pred­stavl­ja aut­en­tičan spoj izmaš­tanih, doslovnih i metaforičnih sli­ka, lirskih dnevni­ka, filo­zof­skih promišl­jan­ja, žan­rovskih eksper­i­me­na­ta i igre između dve stvarnosti.

    Prvo pitan­je koje postavl­ja ova zbir­ka vezano je za naslov zbirke, a samim tim istovre­meno i za pozi­ci­ju čitao­ca. Da se očeku­je povećana aktivnost recip­i­jen­ta, upra­vo je sig­nal­izira­no naslovom. Ter­min kon­fab­u­laci­ja podrazume­va pro­ces dop­un­ja­van­ja prazn­i­na koje poje­d­inac ima u sećan­ju, i to izmišl­jen­im ili fik­tivn­im epi­zo­dama, fan­tastičn­im priča­ma ili detalji­ma. Prelaskom sa spol­jašn­jeg na unutrašn­ji prist­up prouča­van­ja književnog dela, kako je to nau­ka o književnos­ti pokaza­la, pro­ce­su čitan­ja i čitaocu dato je znača­jni­je mesto u recep­ci­ji književnog dela, a ovo­ga je autor­ka i te kako sves­na, i to znan­je koristi u želji da aktivi­ra čitao­ca i imenu­je ga kao pod­jed­nako važnog člana nas­tan­ka i kas­ni­jeg pos­to­jan­ja njene poez­i­je koliko je i ona sama. Sto­ga će stvaran­je mnošt­va mes­ta neo­dređenos­ti u pes­ma­ma imati za cilj ost­vari­van­je čitaočeve veće angažo­vanos­ti, odnos­no, pred­stavl­jaće poziv da se praz­nine ispune čita­lačkom maš­tom i reflek­si­jom, što će omogući­ti pos­to­jan­je nerask­idive veze između auto­ra i čitao­ca, u kojoj obe instance ima­ju stvar­alačku moć. Sa druge strane, naslov knjige je istovre­meno tehničke prirode, jer je u pitan­ju ter­min zas­tu­pljen u med­i­ci­ni i srod­nim naučn­im dis­ci­plina­ma, koje pod poj­mom kon­fab­u­lacije podrazumeva­ju ne samo anal­iziran­je stan­ja bolesni­ka koji je, usled mož­danog oštećen­ja ili demen­ci­je, izgu­bio pamćen­je, već i otkri­van­je nači­na na koje pojed­in­ci uspe­va­ju da ovako uzroko­vane puko­tine u sećan­ju ispune mešan­jem imag­i­naci­je i mem­o­ri­je. Zbog toga je ova zbir­ka svo­jevrsno zanatsko delo, jer u nje­mu pes­nikin­ja čitaocu metaforič­ki objašn­ja­va posao koji tre­ba da obavi pri­likom čitan­ja Kon­fab­u­laci­ja, ukazu­jući na vezu između pukoti­na u pamćen­ju bolesni­ka, koje on sam ispun­ja­va, i pukoti­na koje je ona sama stvo­rila u tek­stu, za koje očeku­je da ih čita­lac dop­uni. Ona insi­s­ti­ra na važnoj ulozi ljudske imag­i­naci­je za svet književnos­ti i uopšte njen nas­tanak. Mes­ta neo­dređenos­ti omogući­la su ide­ja­ma koje nas­ta­ju u sferi čitaočeve podsvesti da pro­dru u pes­ničku fan­taz­i­ju autorke. Bez takvih aktivnos­ti zbir­ka osta­je nepot­puna. To je, na primer, vidlji­vo u čes­tim pitan­ji­ma koje lirs­ki sub­jek­ti postavl­ja­ju, a na koje nikad ne daju odgov­ore: „da umir­iš sav­jest / ubrzavaš / pre­pone posta­ju pre­vi­soke / za tvoj slab odraz / sjetiš se / naskačeš na Boga / nis­ki majušni džoke­ju / koliko je skoko­va potreb­no / da se umori tvoj konj? / uporno se kladim / na tu izmučenu živ­ot­in­ju“ (12); „prl­ja­vo je / vidi ti se sve / dok ti preskačeš sebe / i pobogu ženo / žul­ja li te ima­lo taj tvoj Bog? (13). To nisu retorič­ka pitan­ja; čita­lač­ki odgov­ori su neophod­ni kako bi sva­ka pes­ma dostigla onaj zado­vol­java­jući ste­pen jas­nos­ti, koji dal­je umnoža­va i usložn­ja­va značen­ja. Na čitaoci­ma je da daju odgov­ore na pitan­ja, ne bi li shvatili ostatak tek­s­ta. Puko­tine pos­to­je i između stro­fa. Naime, pes­ničke slike se ponekad smen­ju­ju bez reda, dinamično i neočeki­vano, te uko­liko čita­lac međupros­tor ne pop­uni sop­stven­om imag­i­naci­jom, taj­na koju pes­ma sadrži osta­je neotkrive­na: „pre­vr­nu­la sam cijelu tor­bu / i našla da ne fali niš­ta, / baš sve je bilo na mjes­tu: / novčanik, par­fem, čet­ka, čet­ki­ca, / prl­jav veš, neko­liko knji­ga / i stid  / / na plas­tičnom livu jedne od rep­li­ka / čov­je­ka koji pati, / i koji se još uvi­jek dobro pro­da­je. / na tržiš­tu vla­da veli­ka potražn­ja / za opšteprim­jenljivom plas­tikom“ (38).

    Kon­fab­u­lacije obuh­vata­ju 34 pesme čiji naslovi, uvek mal­im slovom obeleženi, izrečeni kroz reč-dve (zoo bal­a­da, hit me, hep­i­end, po pozivu), izraze ili sin­tagme (soba u kojoj se završa­va svi­jet, nakon što je odbi­la da se odrekne kri­la, teror­izam samoće ili šizofreni­ja na opštem mjes­tu) ili pak čitave rečenice (brat i ja bis­mo se često potuk­li za man­ju polov­inu jabuke, i pot­puno zab­o­rav­ili na glad. davno je to bilo, trka s pre­pona­ma ili zaš­to ne nosim bije­lo u bijelom gradu, pusti­la sam gavrana micu kroz pro­zor i mama je rekla da će ga to izv­jes­no ubiti, đed je jed­nom ubio posko­ka koji mi je prepri­ječio stazu…), pred­stavl­ja­ju nji­hovu sušt­inu. Ipak, teško je pre­cizno odred­i­ti o čemu Mar­i­ja Drag­nić peva, poseb­no što na prvo čitan­je sve delu­je neverovat­no kon­fuzno. Sva­ka pes­ma sadrži aut­en­tičnu poet­sku sliku, za koju je inspiraci­ju autor­ka, kao što i sama u više navra­ta ističe, pron­ašla u spol­jašn­jim, svakod­nevn­im deša­van­ji­ma, kao i emo­tivn­im, živ­ot­nim iskustvi­ma, i koje je, u duhu sop­stvene poet­ike, trans­formisala u poez­i­ju koja je posta­la mno­go više od banal­nih intimističk­ih ispovesti. Nemogućnost pes­nikin­je da se odluči za jed­nos­tra­no i dosled­no pevan­je ogle­da se u ambiva­lent­noj pozi­ci­ji lirskog sub­jek­ta. Naime, pos­to­janost lirskog sub­jek­ta u prvom licu jed­nine žen­skog roda naruša­va neočeki­vano pojavlji­van­je glasa u muškom rodu, takođe u prvom licu. Pokaza­vši da u post­mod­ernističkoj poet­i­ci i iden­titet onog koji peva može biti nepos­to­jan, odnos­no da žen­s­ki sub­jekat lako može pro­gov­oriti iz muške per­spek­tive, autor­ka uspe­va da sruši sve pre­dra­sude o raz­lika­ma između muškara­ca i žena i da ih u pevan­ju izjed­nači. Nedosled­nost u rod­nom određen­ju lirskog sub­jek­ta odgo­vara u pot­punos­ti suš­ti­ni kon­fab­u­laci­ja. Smen­ji­van­je muškog i žen­skog glasa zaus­tavl­ja na trenutke pevan­je u trećem licu, koje unosi dozu objek­tivnos­ti. Osta­je pitan­je da li više­glas­je zaista pos­to­ji u zbir­ci ili je prom­e­na roda nesves­ni pos­tu­pak autorke, kom­bi­naci­ja njenih razmišl­jan­ja i emo­ci­ja u datom trenutku. Kao i muš­ki glas koji se pojavlju­je kao pes­nik, koji će pisati kratke pjesme, kako bi vježbao pre­ciznost, i pis­ma svo­jim ljubavni­ca­ma usnulim uvi­jek daleko od središ­ta borbe za živ­ot ili živ­ot, žen­s­ki glas takođe piše poez­i­ju. Ona se, među­tim, češće obraća svom ljubavniku ili o nje­mu peva, dok se on osvrće na svo­je doživl­ja­je koji posta­ju povod da razmišl­ja o njoj. Ta dvostru­ka, a mož­da bi adek­vat­ni­je bilo reći i trostru­ka pozi­ci­ja zaista stvara više­glas­je, jer je nemoguće zane­mar­i­ti veze koje pos­to­je između njih i per­spek­tive iz kojih se o sve­mu doživl­jenom peva. Osim u gra­matičkoj kat­e­gori­ji, smen­ji­van­je i pre­li­v­an­je iz jednog u dru­gi glas ost­varu­je se i u književnom izrazu lirskih sub­jeka­ta, koji je u direk­t­noj vezi sa pomenu­tom žan­rovskom hib­rid­nošću zbirke. Pre­li­v­a­ju se značen­ja reči, rečeni­ca, pes­ničk­ih sli­ka, pred­meta i poja­va. Zbog toga ovaj lirs­ki tekst gubi jasne kon­ture usled pre­li­v­an­ja i mešan­ja, te se celokup­no delo ne pojavlju­je kao jed­noz­nač­na, her­metič­na tvorevina, jer iz nje­ga prois­tiču mno­gostru­ka značen­ja, mogućnos­ti inter­pretaci­je i anal­ize. Zatvorenost Kon­fab­u­laci­ja je priv­id­na; u nji­ma, s razl­o­gom, pos­to­je pukotine.

    Sva­ka pes­ma u zbir­ci pred­stavl­ja celinu za sebe, s tim što se u kom­pozi­ci­ji zbirke lako može uoči­ti veza među pes­ma­ma, i to posred­stvom istovet­nih moti­va, ide­ja i detal­ja. Orga­ni­zo­vane u tri tem­atske celine, koje nema­ju poseb­na obelež­ja i koje bi čitao­ci sami tre­bali da uoče, Kon­fab­u­lacije prob­lema­tizu­ju i preispitu­ju sta­tus poez­i­je, razotkri­va­ju tzv. pes­nike-gorile, otvara­ju pitan­je o pos­to­jan­ju Nove Špani­je, kojom je lirs­ki sub­jekat očaran, uvode ide­ju o crn­im prsti­ma poez­i­je kon­fron­ti­ran­im belim prsti­ma, kao i crn­im prsti­ma ljubavni­ka koji su neretko kom­ple­men­tarni sa belim prsti­ma lirskog sub­jek­ta. Mar­i­ja Drag­nić kroz sim­bole demisti­fiku­je sva emo­tiv­na stan­ja poje­d­i­naca, poseb­no ona potis­nu­ta, isprovo­ci­rana, društveno namet­nu­ta. Pokuša­va da pron­ađe uzroke u otuđi­van­ju lju­di, greška­ma u komu­nikaci­ji. Usuđu­je se da otvori poje­dine teme koje su društveno intri­g­antne. Pre­m­da veći­na pesama podrazume­va uni­verzal­nost, potra­ga za sop­stven­om indi­vid­u­al­nošću ne izosta­je. Na primer, u pes­mi uvi­jek nado­h­vat ruke, iako se nai­zlged promišl­ja samo o složenom odno­su između žene i muškar­ca, upli­tan­jem fig­ure pes­ni­ka tekst od ispovesti posta­je potre­ba za otkri­van­jem sop­stvenog iden­tite­ta: „nije osje­tio / kad je spusti­la dlan / na nje­govu šaku / ispod koje je izlazi­la / uvi­jek nova / onak­va kak­va / voli da bude / baš onak­va / kak­va jeste / mis­lila je / i u nju tiho / kao da ne čuje on / ša pu ta la la / ti si moj / ti si moj / omil­jeni pjes­nik“ (33).

    Osim toga, Mar­i­ja Drag­nić nije samo pes­nikin­ja, ona je istovre­meno i pripovedači­ca. U Kon­fab­u­laci­ja­ma ona pokazu­je da ne pos­to­ji jas­na grani­ca između poet­skog i proznog izraza. Briše je slo­bod­nim pričan­jem u slo­bod­nim sti­hovi­ma, koje je već posta­lo karak­ter­is­tično za postmoderni(ji) diskurs srpske poez­i­je. Na trenutke njeni sti­hovi kao da prate poet­sku lin­i­ju Milene Marković, Ane Vučković i Gorana Korunovića svo­jim vok­ab­u­larom, izra­zom i tem­atsko-motivskom strukturom.

    Autor­ka u više navra­ta pod­vlači znača­jnu istinu svo­je zbirke – ne pos­to­ji niš­ta što je real­no, sve je plod imag­i­naci­je, iako porek­lo vodi iz stvarnog živ­ota i spol­jašn­jih impul­sa; „…u stvari je svako izmišl­jan­je unapred bilo opterećeno; mog­lo se izmišl­jati samo onako kako se događa­lo, i nikako drugačije.ˮ – zbirku stidlji­vo otvara kratak citat Bil­jane Jovanović, bun­tovnice s razl­o­gom, o načinu ljud­skog izmišl­jan­ja, odnos­no ide­ji da porek­lo naše mašte tre­ba traži­ti u stvarnos­ti. Svo­ju fasci­naci­ju radom ljud­skog uma i nje­gov­om sposob­nošću da zameni teze, izmis­li ili izmaš­ta Drag­nić ne kri­je i sves­no prenosi u pol­je razmišl­jan­ja lirskog sub­jek­ta. Zaš­to prva pes­ma, naslovl­je­na brat i ja bis­mo se često potuk­li za man­ju polov­inu jabuke, i pot­puno zab­o­rav­ili na glad. davno je to bilo. počin­je sti­hovi­ma „crni prsti tuđe poez­i­je / uprti su put mojih oči­ju, / povlače se, pa opet upiru, / brzi kao igla / na maši­ni za šiven­je“ (7)? Na te crne prste tuđe poez­i­je nadoveza­će se crni prsti mog ljubavni­ka, da bi lirs­ki sub­jekat sam, na kra­ju, crne prste rasklo­pio duž ekrana. Crna boja postaće lajt­mo­tiv Kon­fab­u­laci­ja, boja tame, bez­nađa, nepoz­natog i mist­ičnog, neis­traženog pros­to­ra. U takvoj atmos­feri pojav­iće se neo­bič­na pes­ma pro­voka­tivnog naslo­va, koja će vrati­ti iskustveno nazad u poez­i­ju – volim da te gledam: „dok se svlačiš / nad tas­tatur­om tim prozirn­im / prsti­ma ispi­si­vala si tako / lako adrese naših / sus­re­ta po koži riječi / koje nes­ta­ju / za dodirom kao uvi­jek / s tvo­jih dahom što sam ga otključavao (?!) baca­jući / kalauz u mrak kroz / nje­ga smo ple­sali nad / opš­tim mjes­ti­ma udo­va / ispre­ple­tanih pop­ut sti­ho­va / koji­ma to nika­da ne bi / mogla dočarati nikom / dru­gom spuš­tao sam / dlan na tvo­je O da / bol­je čujem koliko si / moja, O da moja / omil­je­na pjes­nikin­ja“ (40). Iako dosled­no sprove­de­no opko­račen­je oteža­va recep­ci­ju i razumevan­je tek­s­ta pesme, sen­zual­na igra kojom lirs­ki sub­jekat zanosi čitaoce jed­na je od najvećih vrli­na Kon­fab­u­laci­ja.

    Mar­i­ja Drag­nić piše, kako se čini, jed­nos­tavn­im jezikom karak­ter­is­tičn­im za raz­gov­orni stil. Među­tim, sve pes­ničke slike obo­gaćene su živopis­nim, nes­vaki­dašn­jim i pot­puno neočeki­van­im detalji­ma: „uz samo tri zvjer­s­ka ugriza / u utrobu sam ti smjes­tio / detek­tor / za one koje Bog voli“ (8) ili „da, svakako, doći ću, rekla sam,  / i još kada dođem, zapal­iću ti kuću / i to sam kaza­la, / čim sam prek­in­u­la vezu“ (22). Iako na momente izgle­da da se pesme ne mogu proči­tati do kra­ja, jer ih apstrak­ci­ja isu­više pri­tiska, pes­nikin­ja se tru­di da prikaže svakod­nevicu običnih lju­di i otkri­va je taman ono­liko koliko je čitaocu potreb­no da bi sam uspeo da dovrši njene (za)misli. Prisut­nost jekavskog izgov­o­ra umekša­va njen izraz i gura u stranu težinu poruke koju prenosi; unosi dozu egzotičnos­ti u glasu lirskih sub­jeka­ta, zajed­no sa odabirom poje­d­i­načnih reči koje odu­dara­ju od raz­gov­ornog sti­la. A u vezi sa tim odu­daran­jem jeste i pes­nikin­ji­na gori­la koja se pojavlju­je u neko­liko pesama koja je pred­stavl­je­na kroz ljudske osobine. Još će se u pes­mi video-nad­zor u gorili­noj vili reći da „ne znamo ko ih je poz­vao, / ali ostaće tu do kra­ja knjige. / djelu­ju ravn­odušno, / kao anđeli, ili kamere“ (15). One su nemi pos­ma­trači živ­ota i prom­e­na koje se događa­ju. Iako će neka­da nji­ho­vo pris­ust­vo biti sig­nal­izira­no samo naslovom (gorile su odlučile), one se neće pojav­i­ti, već će treće lice ogoli­ti odnos muškar­ca i žene i nji­ho­va razmišl­jan­ja o mogućnos­ti savršen­st­va utrob­nih gravu­ra. Sim­bol gorile pes­nikin­ji je dozvo­lio da o svakod­nevn­im deša­van­ji­ma i međuljud­skim odnosi­ma ne peva doslovno, već da metaforič­ki pro­ba da pokaže svu složenost tog dela postojanja.

    Vankn­jižev­na stvarnost prodire u književni tekst vrlo živo i kon­stant­no, i sus­reće se sa našim poje­d­i­načn­im real­nos­ti­ma, koje autor­ka želi da ogoli do uni­verzal­nih isti­na. Kreiran­je sop­stvenog živ­otnog nar­a­ti­va, na kom pes­nikin­ja insi­s­ti­ra u pes­ma­ma, posta­je kon­stan­ta Kon­fab­u­laci­ja. Goto­vo metafiz­ičku zamisao o mogućnos­ti da sop­stven­om maš­tom može­mo uti­cati na praz­nine koje imamo u sećan­ju i pamćen­ju i koje pop­un­ja­van­jem posta­ju živ­ot Mar­i­ja Drag­nić razobliča­va, pojed­nos­tavlju­je, a zatim nado­građu­je uz pomoć svakod­nevnih pri­zo­ra iz živ­ota običnih lju­di, nji­hove zap­i­tanos­ti o sebi i sve­tu u kome (pokušava­ju da) egzi­s­ti­ra­ju. A celoku­pan boravak u izmaš­tan­im pros­tori­ma Kon­fab­u­laci­ja čitaocu stavl­ja do znan­ja da bi se, tek ako odgov­ori na postavl­je­na pitan­ja, mož­da mogao vrati­ti sebi.

    .

    .

    .

    .