O Savi Stijepoviću

Sanja Gligorić
Lat­est posts by San­ja Glig­orić (see all)

     Divlji ples u Prekras­nim rušev­ina­ma „Amer­ičkog snaˮ

    (Savo Sti­je­pović,  Prekrasne ruševine, Dere­ta, Beograd, 2020)

     „To je to

    zaba­va je završena

    smrt svake radosti

    stigla je.ˮ[1]

    Roman Prekrasne ruševine Sava Sti­je­povića objavl­jen je 2020. godine i nedugo nakon toga ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu, kao i za Evrop­sku nagradu za književnost. Slo­je­vi­tost samog dela i opseg tema koje se u nje­mu prikazu­ju alati su koji­ma Sti­je­pović veš­to bara­ta u pokuša­ju da, prateći nar­a­tiv, koji na trenutke uskače u ruho mag­i­jskog real­iz­ma, seci­ra urušen­je etosa „Amer­ičkog snaˮ, kao i posledice ovog proce­sa, koji su kroz književnu istori­ju u svo­jim deli­ma ispi­ti­vali mono­li­ti amer­ičke spisateljske scene, pop­ut Fren­sisa Sko­ta Ficdžer­al­da i Artu­ra Milera.

    Sti­je­povićev roman bi se na prvi pogled mogao klasi­fiko­vati kao primer onih nar­a­ti­va u koji­ma se prikazu­je avan­tu­ra na putu (on the road roman). Među­tim, ovo delo žus­tro se opire stro­gom žan­rovskom određen­ju i pred­stavl­ja mešav­inu više žan­ro­va, ili čak medi­ja. Tako se polaz­na Sti­je­poviće­va ide­ja može loci­rati u muzi­ci, čineći vezivno tki­vo ovog romana, koji i sam pred­stavl­ja posve­tu velikim muz­ičari­ma pop­ut Vana Morisona, Tima Bak­li­ja, Dži­ma Morisona, Nila Jan­ga, i mnogih drugih velikana anglo­fone muz­ičke scene, čije numere čine prateći deo ovog nar­a­ti­va. Junaci (koji na trenutke popri­ma­ju neke odlike anti-juna­ka), Dante Kovač i detek­tiv Virdžil Bak Mali­gen odluču­ju da se otis­nu na put kroz vene Amerike s cil­jem da u ime izdavačke kuće „Vejn­ra­jtˮ i izdavača Mak­sa Beke­ta, koji se nalazi na njenom čelu, pron­ađu Mar­ti­na Komana, auto­ra rukopisa Mahag­o­ni hol. Puto­van­je se odvi­ja u Ameri­ci sedamde­setih god­i­na XX veka, u deka­di koja čini prekret­nicu u istori­ji ove države, budući da je tada kon­ti­nent pre­plavio posled­nji talas hip­i­ja, koji se urušio na isti način na koji se i formi­rao – burno, ostavl­ja­jući za sobom deponi­ju razorenog „Amer­ičkog snaˮ.

    Nemi­novno se može zapaz­i­ti da zain­tereso­vanost domaće scene za duh amer­ičkog pod­nebl­ja nije nima­lo nova poja­va. Zato se, kao jedan izraz tog intereso­van­ja, mogu izd­vo­ji­ti mno­gi lokalni ben­dovi koji već god­i­na­ma unazad nas­tu­pa­ju, a koji­ma se prip­isu­je da pri­pada­ju tzv. Amerikana muz­ičkoj sceni. U vezi sa tim, jas­no je zaš­to se u nji­hovom zvuku već na prvo slušan­je može uoči­ti odjek muzike koja se stvara u Ameri­ci, pri čemu je, takođe, važno nagl­a­siti da su najčešće u pitan­ju kan­tau­tors­ki ben­dovi, što ne pred­stavl­ja niš­ta dru­go do jed­nu vrstu stvar­alačkog kre­da karak­ter­is­tičnog za amer­ičke muz­ičare. I Sti­je­povićev roman sadrži jed­nu takvu sličnu melodi­ju, zbog čega najpre tre­ba istaći uspeli pod­vig auto­ra, koji min­u­ciozno ispitu­je amer­ičko društ­vo i smeš­ta roman na naz­načeni geograf­s­ki i kul­tur­ološ­ki teren, da onemogući čitaoci­ma da se odupru oseća­ju da stran­ice ove knjige odišu Amerikom. Ovo postignuće maes­tralnog opi­si­van­ja duha jednog speci­fičnog pod­nebl­ja u Prekras­nim rušev­ina­ma tre­ba poseb­no pohval­i­ti, naroči­to ima­jući u vidu to da se Sti­je­pović zapra­vo nika­da nije otis­nuo putem Amerike i sa njom i njenom kul­tur­om ost­vario neposredan dodir.

    Kao što je već napomenu­to, roman nije moguće smesti­ti unutar okvi­ra jednog žan­rovskog određen­ja, ali jed­no jeste sig­urno – može se uspešno tumači­ti kao post­mod­erni nar­a­tiv. Rask­id sa lin­earn­im se zato uoča­va upra­vo u tome što se prvo­bit­ni zaplet – potra­ga za Komanom, autorom rukopisa Mahag­o­ni hol – koji je naiz­gled ključan za dalji tok razvo­ja romana, u jed­nom trenutku napuš­ta i ne biva raz­jašn­jen i ispripovedan do kra­ja. Iako pro­tag­o­nisti pronalaze Komana pri­likom puto­van­ja kroz Ameriku, dolazi do preokre­ta, te se stiče uti­sak da pomenu­ti rukopis i nije toliko važan, poš­to i sam izdavač od diže ruke od pre­go­varan­ja i pub­liko­van­ja ovog dela. Svo­jstveno deli­ma koja nas­ta­ju na ide­ja­ma post­mod­ern­iz­ma i koja se iz te vizure i tumače, odgov­or na dati prob­lem ili nje­go­vo rešen­je nika­da nisu ni bili važni. Akce­nat je nasuprot tome stavl­jen na sam čin potrage, u ovom sluča­ju na avan­tu­ru kroz Ameriku, te tako ova nar­a­tiv­na nit posta­je sme­lo oruž­je u ruka­ma pis­ca, čija je pri­mar­na ide­ja da čitaoce tokom puto­van­ja kroz kon­ti­nent zapra­vo upoz­na sa rušev­ina­ma sna na koji­ma je naci­ja izgrađe­na i koji je toliko dugo činio znača­jan deo u kon­sti­tu­isan­ju viz­ije živ­ota svakog amer­ičkog stanovnika.

    S tim na umu, pomis­li­ti da su Kovač i Mali­gen junaci uobiča­jenog puto­van­ja čije je odredište unapred određeno veli­ka je var­ka. Što sa nji­ma dublje zalaz­i­mo u utrobu Amerike, jas­ni­ja posta­je sli­ka rušev­ina u koje se pre­točio „Amer­ič­ki sanˮ, nekadašn­ja pogon­s­ka sila tog društ­va. Ovaj kon­cept se u lit­er­a­turi pojavio tridesetih god­i­na XX veka, nakon što ga je defin­isao emi­nent­ni istoričar Dže­jms Adams, pri čemu su koreni ove ide­je bili loci­rani u ličnom razvo­ju, uz prateće obećan­je da će svi koji vred­no rade uspeti i da se ost­vare. Tokom deceni­ja koje su usledile, u peri­o­du Velike ekonomske krize koja je pogodi­la sam cen­tar Amerike i poljul­jala vred­nos­ti koji su se do tada sma­trale uko­ren­jen­im i neprobo­jn­im pred bilo čim, a zatim učvršći­van­ja kap­i­tal­is­tičk­ih vred­nos­ti u društvu, san je pretr­peo mno­go­b­ro­jne promene, sve dok se u pot­punos­ti nije iščašio iz zglo­ba. U tom trenutku se lični razvoj našao u zapećku usled pre­tendovan­ja ka ost­varen­ju mater­i­jalnog uspe­ha, gomi­lan­ju kap­i­ta­la i zado­bi­jan­ju slave.

    Naši junaci zatek­li su se u rušev­ina­ma amer­ičkog društ­va, nepre­gled­nim pol­jana­ma kras­nih ide­ja koje je naci­ja obećavala svi­ma koji se u Ameriku upute u nameri da se ost­vare putem rada. Hipi komu­na Lafa­je­tovih jed­no je tak­vo odredište u ovom romanu, gde Kovač i Mali­gen spoz­na­ju obrise ide­ja koje su hipi­ci uzi­mali za svo­je polazne vred­nos­ti. Na tu pozor­nicu raspolućenog amer­ičkog društ­va, koje se oda­lo alko­holu, droga­ma i sek­su, Sti­je­pović uvo­di ele­mente mag­i­jskog real­iz­ma, te tako na scenu stu­pa­ju i demoni sa različitim žel­ja­ma i pro­hte­vi­ma (na primer, demon Abadon želi da uzme dušu dušu juna­ka Skipa Lenskog, jednog od hipi­ka koji živi u spomenu­toj komu­ni Edgin). U trenutku kada čita­lac pomis­li da je u pot­punos­ti uro­nio u mrak Amerike i njenih urušenih vred­nos­ti time što je upoz­nao i tam­nu stranu ove orga­ni­zo­vane zajed­nice hipi­ka, kao i tužnu sud­binu Indi­janaca koji su uvek u položa­ju podređenog, onog „dru­gogˮ, nad kim suro­vo društ­vo u čijim je ruka­ma moć i dal­je ima pri­mat, on izne­na­da shva­ta da Sti­je­pović ide korak dal­je; zato se može pret­postavi­ti da uvođen­je demon­skih sila u ovom romanu služi tome da se još dublje pro­dre u tamu u koju je zaroni­lo čita­vo društ­vo i time se ukaže da je i ono samo posta­lo odraz demon­skog i nečovečnog, te da su ljudske duše lako zavodljive, jer se u nji­ma već kri­je mrak svesti, tama čovečnos­ti i prekrasne ruševine nekadašn­jih obećava­jućih ideja.

    U prilog mogućnos­ti tumačen­ja knjige iz vizure post­mod­ern­iz­ma služi i čin­jeni­ca da se u ovom romanu raza­z­na­ju ele­men­ti metafik­ci­je, te tako Kovač na trenutke i sam komen­tar­iše pro­ces poten­ci­jalnog pisan­ja romana pod nazivom Prekrasne ruševine. Neposred­no pre nego što se prvi put sas­tane sa Maligenom u baru pod nazivom „Blue Flamin­goˮ i sa njim se otisne na put u srce Amerike, Sti­je­povićev junak će istaći da ima sličnos­ti sa Rober­tom Lui­som Stivensenom, te da je tako i on „tim stvari­ma sklon, hitrom izmišl­jan­ju uz malo utemel­jenih čin­jeni­caˮ kao da priča istinu koja je nepore­ci­va i „svi­ma obećanaˮ, pa da naposletku i samog sebe ube­di u to. On, takođe, razmišl­ja i o tome da bi upra­vo Stiven­sonovim reči­ma mogla da otpočne „cela ova pričaˮ, mis­leći na knjigu koju mi već drži­mo u ruka­ma i išči­tava­mo. Poigrava­jući se post­mod­ern­im nar­a­tivom, for­mom romana i žan­rovskim određen­ji­ma, Sti­je­pović stvara delo koje ne pruža odgov­ore, već postavl­ja pitan­ja, što nije niš­ta dru­go do još jedan od post­mod­ernističk­ih manira.

    Svet Sti­je­poviće­vih juna­ka teskoban je i na trenutke delu­je kao da su junaci zatočeni na pozor­ni­ci koju ure­đu­ju propast vred­nos­ti i urušen­je sis­tema, koji je neka­da obećavao velike stvari svi­ma koji se odvaže da pokuša­ju i pruže vlasti­ti mak­si­mum. Iz tame ovih liko­va ipak izran­ja Babet Lafa­jet, najsvetli­ja tač­ka u ovim rušev­ina­ma, ali čak ni ona ne uspe­va da doseg­ne sreću za kojom tra­ga. Zatočeni u okove kap­i­tal­iz­ma i raspolućenog, nemilos­rdnog društ­va, junaci su zakopani u mes­tu i ne uspe­va­ju da pro­dru do sebe, ne bi li tako pron­ašli beg iz surove stvarnos­ti u kojoj su se zade­sili. Na trenutke tur­oban, ali do samog kra­ja pre­plavl­jen izvrsnim roken­rol numera­ma, Sti­je­povićev roman pred­stavl­ja kom­plek­san nar­a­tiv koji izazi­va ura­gan pitan­ja i nes­vaki­dašn­ju spregu polaznih ide­ja i nji­hove real­izaci­je, ne pre­tendu­jući da osvo­ji visine domaće književne scene (iako se može zapaz­i­ti da mu to ipak uspe­va), već da čitaoce poduči da se odupru bina­rnom pogle­du na svet – jer niš­ta nije samo crno ili belo, dobro ili loše, već se sušti­na loci­ra u nijansama koje se pro­stiru između. Ovaj roman širom otvara „vra­ta per­cep­ci­jeˮ oni­ma koji su sprem­ni da real­nost sagleda­ju iz više uglo­va tako što neće očeki­vati da im se odgov­ori pruže, već će razumeti da za nji­ma sami mora­ju tra­gati, čak i nakon što zatvore posled­nju stran­icu knjige.

    [1] Odlo­mak iz pesme „Amer­ič­ka molit­vaˮ Dže­jm­sa Daglasa Morisona u pre­vo­du Zorana Paunovića, koja je u celosti objavl­je­na u časopisu Gradac, broj 194–195, 2014.