O Vladanu Krečkoviću

Uroš Đurković
Lat­est posts by Uroš Đurković (see all)

    .

    .

    .

    Pariz, Tek­sas i sve između – poet­s­ki prvenac Vladana Krečkovića

    .

    (Vladan Krečković, Pariz, Tek­sas, PPM Enkla­va, 2020)

    -

    .

                  Mis­lio sam da je Vladan proz­na duša i pres­rećan sam što nisam bio u pravu.

                  Razu­ve­rio me je kom­pak­tom, silovit­om i lucid­nom zbirkom, u kojoj je blista kon­den­zo­vano lično iskust­vo. Pariz, Tek­sas je zbir­ka puto­van­ja, gde je prom­e­na u pros­toru uvek u nadop­un­ju­jućem razmi­moilažen­ju sa unutrašn­jim kre­tan­ji­ma. Iz tog tren­ja, odnosa između više (značen­ja) kre­tan­jâ, nas­ta­je kramp kamp-priko­lice, koji, ako i ne razbi­ja lede­no more u nama, onda nas još jed­nom pod­seća da je pro­ces puto­van­ja uvek suvis­li­ji od odrediš­ta. Gajeći nos­tal­gi­ju kao kućnu biljku, ali ne bežeći od divl­jen­ja sve­tom, Vladan pri­grlju­je sve ono najbol­je iz beat-gen­eraci­je, tri­jum­fal­no uspevši da izbeg­ne sve njene zablude, površnos­ti i klopke.

                  Mož­da su najbol­ja vra­ta do nje­gov­ih sti­ho­va zao­bi­laz­na – preko pri­ta­jene fil­mo­grafi­je zbirke, u kojoj su doz­vani Venders, Linč, Vong Kar-Vai, ali i čuveni Vinipeg Gaja Med­i­na, koji pred­stavl­ja jed­nu sasvim poseb­nu geopo­et­ičku kat­e­gori­ju, dos­tup­nu samo oni­ma koji pate od ide­alne nesan­ice. Ono što je zajed­ničko Vladanovoj zbir­ci i fil­movi­ma svih spomenu­tih režis­era, jeste osobe­na poet­i­ka pros­to­ra, koja nam pokazu­je kako atmos­fera može biti izuzetno dalekosežan književni čini­lac. Ima tu nečeg od onog Slo­ter­dijkovog zapažan­ja iz druge knjige Sfera gde tvr­di kako je atmos­fera nein­foram­tiv­na (str. 137) – ne nein­for­ma­tiv­na na način nemogućnos­ti njenog opažan­ja, već u smis­lu nesvo­di­vosti na poje­d­i­načne utiske. Atmos­fera jeste, sto­ga, dos­tup­na, goto­vo mis­te­ri­ozno, ili u svo­joj celi­ni, ili nikako. Jer, uko­liko se samo jedan njen ele­ment osamostali, pada cela kon­struk­ci­ja – a mi, umesto spomenute spoz­natljive neobuh­vatljivosti, dobi­jamo neki neod­go­vara­jući suro­gat. Zato je pokušaj odgov­o­ra na neod­gov­orivost atmos­fere jedan od večno nadah­n­ju­jućih književnih ideala.

                  Sves­tan posredne prirode atmos­fere, oživ­otvoru­jući okolinu kroz gov­or stvari, Vladan dozvol­ja­va mis­ter­i­ja­ma da dišu. Ne guši ih suvišnos­ti­ma, niti, toliko danas prisut­nom, šupljom škr­tošću. I iako pokatkad u dosluhu sa tiši­nom, put nje­gove poez­i­je nikad nije usmeren na nereč­je, mater­n­ju melodi­ju, ili neku pro­jek­to­vanu drevnost (iako ima razmišl­jan­ja o njoj – hlađen­je sijal­ice i prapoče­tak sve­ta (56) ili, „dese­to­hil­jadugodišn­ja ljubav” (53)), koliko na uni­verzum sadašn­jeg trenut­ka, u svoj svo­joj recep­tivnoj moći. Nema zaum­nos­ti, niti pame­to­van­ja, već pozi­va na saput­ništ­vo, u kojem je ocr­tana čita­va istori­ja sas­tana­ka, ras­tana­ka i međuljud­skih mimoilažen­ja što u sećan­ju ima­ju samostalne, zaseb­ne živote.

                  Tako bi u svetlu spomenu­tih tema, Vladanovoj poet­i­ci najbliži bili Ogn­jen Aksen­ti­je­vić i Maša Seničić, čiji je izraz, doduše, neš­to apstrak­t­ni­ji, što svakako ne mora da bude dobro po samu poez­i­ju. Napro­tiv, u konkret­nos­ti nekonkretnog, Vladan uspe­va da obis­ti­ni zahtev jednog svog sti­ha – „Neophod­no je prati­ti sin­tak­su zenice.” (12). Ovaj, ne samo autopo­et­ič­ki vredan stih, pred­stavl­ja i jedan pri­jateljs­ki gest, savet za otvaran­je sve­ta sti­ho­va koji mame na ponov­na čitan­ja: „sve što kadri­ra pros­tor / vit­raž je otpa­da” (10); „Pre­seče­na sta­bla / ostavl­jala su eho godo­va” (24); „U julu se noć / navlači preko neba / kao iznoše­na maji­ca / i zvezde će usko­ro / pokaza­ti zube.” (51) ili „Dvoriš­ta su grlila kuće, / sim­foni­ju veša na žici, / lica nepoz­nate dece / bez osme­ha” (55).

                  Ipak, na tragu moje napomene sa počet­ka, tre­ba primeti­ti da ima ovde i izrazite prozne siline koja čeka da bude doseg­nu­ta, ali kojoj su sti­hovi pravi dom. Ipak, kad se dopre do nje, jez­gro je opet lirsko, kao kad se zagrize prali­na sa tečn­im pun­jen­jem. Grle se.

                  I za kraj, uvek, nar­avno, ima pros­to­ra za dalji pokret, za napredak, i ako iko to zna, to je sam Vladan, koji je načinio neverovatan pomak od svog prvog romana Alek­sa ili kroz sne­gove i sirene i postao, već ovom zbirkom, zaista respek­ta­bi­lan poet­s­ki glas.

    P.S. Jed­no od vrlo intri­g­ant­nih pitan­ja za tumačen­je (ne samo) ove zbirke jeste na koji se način lirs­ki glas men­ja u odno­su na tipove pre­voza. Sam pro­ces puta kao saz­na­van­ja sve­ta se u poez­i­ji neretko prene­bre­ga­va, a može pred­stavl­jati izuzetno zan­imljiv inter­pre­ta­tivni čini­lac. Tako ovde možete pron­aći upisane ili neposred­no pred­stavl­jene: vozove, bicik­le, avione, auto­mo­bile, kao i, kako dig­i­tal­no, tako i fiz­ičko tumaran­je. Ipak, kako to inače biva obećava­jućom poez­i­jom, najveći koraci su unutrašnji.

    .

    .

    .

    .

    .

    .