Od impresije do metode

Lat­est posts by Snežana Milosavl­je­vić Mil­ić (see all)

    .

    .

    ČITAN­jE POEZIJE U KRITICI BRANKA LAZAREVIĆA

    .

    .

    .….U radu se anal­izira­ju književnokri­tič­ki tek­stovi o poez­i­ji i pes­nici­ma srp­skog mod­ern­iz­ma književnog kri­tičara Bran­ka Lazare­vića. Osnovne izvore čine Lazare­viće­vi tek­stovi o pes­nici­ma: Svetislavu Ste­fanoviću, Milanu Rak­iću, Vladislavu Petkoviću Disu, Milo­radu Mitro­viću, Alek­si Šan­tiću, Milutinu Bojiću, Josipu Mil­ičiću. Pro¬učavanje istori­jskopo­et­ičk­ih i retoričk­ih aspeka­ta Lazare­vićeve kri­tike tre­ba­lo bi da nam pruži odgov­ore na pitan­ja o njenoj impre­sion­is­tičkoj metodološkoj zas­no­vanos­ti, o implic­it­nim ili eksplic­it­nim estet­skim mer­il­i­ma pri­men­jen­im pri­likom tumačen­ja pes­ničkog tek­s­ta, o odno­su između inter­pretaci­je i vred­no­van­ja, kao i o njenom mes­tu i znača­ju u istori­ji književnos­ti srpske mod­erne. Otud je važno i ukazi­van­je na povezanost Lazare­viće­vih kri­tičarskih impre­si­ja sa nje­gov­im estetičkim i metakri­tičkim ese­ji­ma, ali i sa onim duhovn­im, stil­skim i emo­cional­nim težiš­ti­ma koja karak­ter­išu pes­ničko stvar­alašt­vo srpske moderne.

    .….Ključne reči: impre­sion­is­tič­ki metod, stvar­alač­ka kri­ti­ka, metakri­ti­ka, mod­er­na u srp­skoj književnosti.

    .….U prvoj fazi mod­erne u srp­skoj književnos­ti, u peri­o­du od počet­ka dvade­se­tog veka do Prvog svet­skog rata jedan od najak­tivni­jih književnih kri­tičara bio je Branko Lazare­vić (1883–1968). Kako piše J. Deretić, Lazare­vić je u književnost ušao rano, već 1907, i kao kri­tičar bio najak­tivni­ji upra­vo u ovom peri­o­du. On je, pre­ma Deretiću, znača­jan i kao spona „između velikog doba kri­tike Popovića i Sker­lića i među­ratne kri­tike i ese­jis­tike“ (De-retić 1983: 440). Sam je isti­cao da se nje­gov ulazak u književnost podu­dario sa vrhuncem „one naše velike rene­sanse 1895–1920“, koja se odvi­jala „na svim planovi­ma mis­li i akci­je“ (Puvačić 1975: 7). Branko Lazare­vić je, među­tim, bio izuzetno plo­dan stvar­alac i u kas­ni­jim peri­odi­ma svog veo­ma dinamičnog živ­ota. Pored književnokri­tičk­ih tek­sto­va, pisao je dela iz pozorišne kri­tike, teori­je kri­tike, estetike, filo­zofi­je. Veli­ki deo ovih tek­sto­va do nedavno je bio u rukopisu u Herceg Novom, a sada su nam dos­tup­ni zah­valju­jući priređi­vačkom radu Pre­dra­ga Palavestre i Dušana Puvačića.

    .….Lazare­vić je pisao o svim znača­jni­jim pisci­ma mod­erne, pes­nici­ma, pripovedači­ma, dram­skim pisci­ma. Štam­pani najpre u ondašn­joj peri­od­i­ci, najveći broj ovih tek­sto­va je iza­šao u prve dve Lazare­vićeve knjige: Impre­si­je iz kljiževnos­ti (1912, dru­ga knji­ga 1924). Lazare­vić je pisao o „velikim“ pisci­ma, kao što su: Petar Kočić, Vladislav Petković Dis. Bora Stanković, Alek­sa Šan­tić, Branislav Nušić, ali i o onim man­je uspešn­im ili danas zab­o­ravl­jen­im: Miti Dim­itri­je­viću, Alek­san­dru Iliću, Srđanu Tuciću. Diskurzivni obli­ci u koji­ma su se ovi tek­stovi javl­jali, bili su različi­ti: mono­graf­s­ka studi­ja, pre­gled­ni članak, tekst sa prigodnog pre¬davanja, tekuća kri­ti­ka, polemike. Raz­like su uočljive i u pogle­du drugih kri­ter­i­ju­ma: vred­no­van­ja, istraži­vačk­ih težiš­ta, širine zah­va­ta, metodološkog pris­tu­pa, prirode kon­tek­stu­al­izaci­je. Ipak, ono što je zajed­nič­ka odli­ka ovih tek­sto­va, tiče se polaznih kri­tičk­ih metodološk­ih premisa.

    .….Lazare­vić je naš najpoz­nati­ji impre­sion­is­tič­ki kri­tičar. Osim uti­ca­ja rodon­ačel­ni­ka ovog meto­da čitan­ja, Ana­to­la Fransa i Žila Leme­tra, na tokove Lazare­vićeve recep­ci­je u velikoj meri je uti­cao i nje­gov učitelj, Jovan Sker­lić. Lazare­viće­va sarad­n­ja u Srp­skom književnom glasnnku, kome su osnovnu kri­tičku ori­jentaci­ju davali Sker­lić i Bog­dan Popović. rezul­ti­rala je pri­h­vatan­jem onih kri­tičk­ih načela koja su u časopisu pre­ovla­davala, bilo u eksplic­it­nom obliku (man­i­festi, metakri­tike), ili u implic­it­nom vidu (pre­vo­di i orig­i­nal­ni književni prilozi).

    .….Pre­ma defini­ci­ji, impre­sion­is­tič­ka kri­ti­ka je takav vid kri­tike u kojoj autor, pišući o delu, izraža­va svo­je osnovne utiske, impre­si­je koje je delo u nje­mu iza­z­va­lo, emo­ci­je koje je pokrenu­lo, razmišl­jan­ja na koje ga je nag­na­lo. Impre­sion­ista, pre­ma onoj čuvenoj defini­ci­ji Ana­to­la Fransa, više gov­ori o sebi nego o delu do koga se, inače, ni ne može dru­gači­je dopreti. Polazeći od filo­zof­skog agnos­ti­ciz­ma i rel­a­tiviz­ma kan­tovske ori­jentaci­je, ovaj mod­el čitan­ja prvi je u književnoj krit­i­ci, nakon njenog kon­sti­tu­isan­ja kao naučne dis­ci­pline u 19. veku, pos­tuli­rao ulogu čitao­ca o kojoj se u pro­tek­lim deceni­ja­ma toliko pisa­lo. Osim od poz­i­tivnog određen­ja, impre­sion­is­tič­ka kri­ti­ka polazi i od neg­a­tivnih pos­tu­la­ta: eksplic­it­no (u teori­jskokri­tičkom obliku), odbacu­je sva­ki oblik metodološkog dog­ma­tiz­ma, načela koja bi bila namet­nu­ta spol­ja, izvan tek­s­ta. Prethod­na dom­i­nant­na poz­i­tivis­tič­ka nauč­na par­a­dig­ma, koja se u krit­i­ci ispol­javala u vidu biografske, istori­jsko-soci­ološke, psi­hološke kriti¬ke, bila je osnovno polaz­ište na čijoj se negaci­ji kon­sti­tu­isao novi vid kri­tike na početku dvade­se­tog veka. U svo­jim metakri­tičkim radovi­ma, koji su istovre­meno i dopri­nos teori­ji i istori­ji kri­tike, B. Lazare­vić sasvim neposred­no i ekplic­it­no odbacu­je prethod­no kri­tičko nasleđe. Kao najveće nedostatke „dok­tri­narne“, „psi­hološke“, „deter­min­is­tičke“, „istori­jske“, „biografske“, „impre­sion­is­tičke“, „hedo­nis­tičke“, „naučne“ i „utilitar¬no-etičke“ kri­tike Lazare­vić navo­di sledeće: slepu poko­rnost reg­u­la­ma i teori­ja­ma, svođen­je umet­ničkog dela na istori­js­ki doku­ment, pre­naglašeni deter­minizam, jed­nos­tra­nost u pris­tupu i suvo inven­tarisan­je. Čak i kada gov­ori o impre­sion­is­tičkoj krit­i­ci, sma­tra ovaj ter­min neadekvatnim.

    .….„Ne tre­ba joj pride­vati ni pridev ‘impre­sion­is­tič­ka’, iako joj on najviše pril­iči. I ako karak­ter­is­tikon ‘impre­sion­is­tič­ka’ znači celokup­nu reak­ci­ju koju nam psi¬hološko-estetički orga­ni­zam daje na jed­nu stvar ili pojavu, i odjek je punog živ­ota, ipak se ni taj najprik­lad­ni­ji pridev ne tre­ba da meće uz imenicu kri­ti­ka. Kri­ti­ka je — da ponovi­mo — kri­ti­ka: poja­va živ­ota umet­nos­ti. Živo biće, isti­na živ­ota.“ (Lazare­vić 1975: 345).

    .….U ese­ju „Stvar­alač­ka kri­ti­ka“, koji ima karak­ter man­i­fes­ta, Lazare­vić u više eksp­likaci­ja definiše tip kri­tike za koji se zalaže:
    „( … ) osnovni imper­a­tiv kri­tike je nje­na puna slo­bo­da. Samo slo­bod­na kri­ti­ka je pra­va i veli­ka kri­ti­ka; sve druge, one koje su vezane za razne duhovne, soci­jalne, — poli-tičke i druge ori­jentaci­je — sve druge izazi­va­ju kri­tiku.“ (Lazare­vić 1975: 338).

    .….Iznoseći osnov­na načela stvar­alačke kri­tike, Lazare­vić, pre­m­da polazi od aktuelnog trenut­ka i od negi­ran­ja u prak­si znača­ja kri­tike i njenih dometa, ima dalekosežni­ji cilj. Krećući se u pros­toru teori­je i filo­zofi­je kri­tike, Lazare­vić od odbrane prelazi na pos­tu­pak zas­ni­van­ja kri­tike kao zasebnog književnog žan­ra (roda), koji uz to ima pra­vo da se svrs­ta u umet­nost. (Ovde važnu ulogu ima kri­ter­i­jum „stvar­alač­ki“ kao argu­ment u kome se pre­poz­na­je još uvek prisu­tan uti­caj roman­tičarskog i neoro­man­tičarskog kon­cep­ta umet­nos­ti, a koji je danas u post­struk­tu­ral­iz­mu izno­va reak­tu­al­i­zo­van). Raz­ma­tra­jući je u relaciji sa pub­likom, tradi­cional­nim meto­dama, kri­ter­i­ju­mi­ma vred­no­van­ja, žan­rovskim klasi­fikaci­ja­ma, nau¬kom, Lazare­vić tra­ga za svo­jevrsnim ide­al­nim obrascem kri­tike koji će u sebi sadržati viševekovnu „kvin­tes­en­ci­ju mudrosti“.

    .….„Poli­tič­ki pro­gra­mi, ekonomske kon­cep­ci­je, klasne i verske raz­like, moral­ni ka-noni, nisu sad u prvom planu, nego su u pred­njem planu umet­nič­ki izraz a sve je dru­go pre­deo, ilus­traci­ja, ‘dop­una.“ (Lazare­vić 1975: 362).

    .….Preko intu­ici­je i spon­tanos­ti, kojom samo poje­di­ni mogu biti obdare¬ni, dolazi se do „total­i­tarne kri­tike“: „U velikoj krit­i­ci, u ekspre­si­ji je ceo kopm­pleks: umet­nost, religi­ja, rasa, vreme, filo­zofi­ja, sve to, kraće rečeno, u velikom duhu živi i dejstvu­je“ (Lazare­vić 1975: 355).

    .….Iako nije bio jedi­ni metod srpske mod­erne, impre­sion­is­tič­ka kriti¬ka, kako piše P. Palaves­tra, bila je sred­st­vo kri­tičkog delo­van­ja u kul­turi i odgo­var­ala je zahte­vi­ma mod­ernog indi­vid­u­al­iz­ma i nje­gov­og pre­galačkog doživl­ja­ja slo­bode (Palaves­tra 2008: 166). Među­tim, motive za Lazare­viće­vo razd­va­jan­je impre­sion­is­tičke od stvar­alačke kri­tike Palaves­tra nalazi upra­vo u toj pop­u­larnos­ti impre­sion­is­tičkog meto­da koji se u svom neg­a­tivnom obliku man­i­festo­vao u pub­licis­tičkim tek­stovi­ma dok­tri­narnog smera (Palaves­tra 2008: 237).

    .….Iako ovde neće­mo ulaz­i­ti u detaljni­ju genezu Lazare­viće­vih kri­tičko – estetičk­ih shvatan­ja (o tome su opširno i u više navra­ta pisali D. Jere­mić, V. Puvačić, P. Palaves­tra), mora se pomenu­ti da je, kao Sker­lićev učenik i jedan od najbližih sarad­ni­ka ured­ništ­va Srp­skog književnog glas­ni­ka, Lazare­vić preuz­i­mao i neka Sker­liće­va načela iz teori­je kri­tike. Para­lela koja se uoča­va između Sker­lićeve studi­je (objavl­jene u Srp­skom književnom glas­niku 1902. godine), u kojoj se kon­trastivnoj anal­izi pod­vr­ga­va dog­matič­ka i impre­sion­is­tič­ka kri­ti­ka i dve deceni­je kas­ni­je objavl­jenih Lazare­viće­vih teori­jskokri­tičk­ih tek­sto­va, otkri­va sličnos­ti u pogle­du osnovnih karak­ter­is­ti­ka nove kri­tike: prodor u sušt­inu dela u nekoj vrsti recep­ci­jskog total­ite­ta, i, što je poseb­no simp­go­matično, Lazare­vić pon­avl­ja Sker­lićev zahtev da dobar kri­tičar mora imati pro­te­jsku sposob¬nost udva­jan­ja, razvi­ja­jući ovu dimen­z­i­ju recep­ci­jskog uran­jan­ja u metaforu o bezbroj kuća u koji­ma se dobar kri­tičar uvek oseća kao u svom domu.

    .….Pravi uvid u načela i razvoj Lazare­vićeve kri­tičke mis­li moguć je tek unutar sagle­da­van­ja nje­gov­ih ostal­ih rado­va, filo­zof­skih, estetičk­ih, metakri­tičk­ih, tek­sto­va iz muzikologi­je. Iako je napisao mno­go više dela iz teori­je i filo­zofi­je kri­tike, nego prak­tičnih, književnokri­tičk­ih tek­sto­va, za potrebe ovog rada naša pažn­ja će biti usmer­e­na upra­vo ka onim Lazare­viće­vim tek­stovi­ma koji su nas­ta­jali u pre­drat­noj mod­erni i koji gov­ore o srp­skim pes­nici­ma ovog peri­o­da. Pri tom ćemo pokušati i da odgov­o­rimo na pitan­je u kojoj meri je Lazare­vić bio dosledan svo­jim esen­ci­jal­is­tičkim (ili, kako se to u krit­i­ci o nje­mu ističe, „elit­is­tičkim“), nače­li­ma u praksi.

    .….Naši istoričari književnos­ti koji su pisali o prvom tala­su srp­skog mod­ern­iz­ma, ističu ide­jnu, poet­ičku i estetičku het­erogenost ovog peri­o­da (V. Matović, J. Delić, P. Palaves­tra, J. Deretić. R Vučković, S. Peković). Verovat­no je, kako piše Jovan Delić, prvi put u srp­skoj književnos­ti, „estet­s­ka funkci­ja posta­la samosv­jes­no dom­i­nant­na. Zasluge /…/ široko shvaćene književne kri­tike za to su nem­jerljive“ (Delić 2008: 18).

    .….Prist­up, šir­inu i dubinu zah­va­ta Lazare­vić je pri­lagođavao povo­du. Veći­na rado­va o srp­skim pes­nici­ma objavlji­vana je najpre u ondašn­jim časopisi­ma (Srp­s­ki književni glas­nik, Novo vreme. Bosan­s­ka vila, Letopis Mat­ice srpske), a zatim u prvoj ili dru­goj knjizi Impre­si­ja iz književnos­ti (1912, 1924). Tek iza­šla zbir­ka pesama, potre­ba za sin­tetičkim pri¬stupom već etabli­ran­im pes­nici­ma, ili za nji­hovom odbra­nom od neg­a­tivne (nepravedne?) kri­tike (studi­ja o Disu), ukazi­van­je na nadolazeće ten­den­ci­je (Lazare­viće­vi radovi u almanasi­ma), pre­da­van­ja po pozivu – bili su neki od povo­da za kri­tičku aktivnost. U ovom prvom peri­o­du svog rada Lazare­vić je bio najbliži onoj, po defini­ci­ji (i eti­mološkom porek­lu) naj­važni­joj funkci­ji kri­tike – da ocen­ju­je, informiše i pre­poruču­je. Kas­ni­je će doći tek­stovi pisani „sa dis­tance“ u koji­ma nije bilo živog i neposrednog kon­tak­ta sa, ili konkret­nim, ili aktuel­nim, ili savre­menim književn­im deli­ma. Među­tim, ono što ukazu­je na stvar­alač­ki kon­ti­nu­itet, metodološku dosled­nost i neku vrstu aut­en­tičnos­ti ili „iskrenos­ti“ (kri­ter­i­jum na koji se sam pisac često pozi­vao), jeste pris­ust­vo teori­jskokri­tičkog, estetičkog ili filo­zof­skog diskur­sa već u ovim ran­im Lazare­viće­vim radovi­ma. Kao ekp­lika­tiv­na dop­una, u vidu digre­si­je koja ponegde i pre­raste u prikrivenu cen­tral­nu temu, ovi ese­jis­tič­ki ekskur­si potvrđu­ju suštin­sku vokaci­ju Lazare­vića, pre kao mis­lio­ca nego kao kritičara.

    .….Pišući o srp­skim pes­nici­ma mod­ernisti­ma, Lazare­vić je izd­va­jao sledeće istraži­vačke aspek­te: anal­izu tem­atsko-motivskih, ver­si­fikaci­jskih i stilis­tičk­ih ele­me­na­ta, raz­ma­tran­je ekspre­sivnih (emo­cional­nih) slo­je­va pesme i lirskog sub­jek­ta, razvo­jni put pes­ni­ka i genezu pesme ili čitave zbirke. Isko­rak u kon­tekst, pre­m­da nije bio dom­i­nan­tan kri­ter­i­jum, javl­jao se spo­radično i sa različitim vidovi­ma zah­va­ta (kon­tek­stu­al­izaci­je), po-tvrđu­jući uti­caj još uvek prisutne kri­tike poz­i­tivis­tičko-soci­ološke (deter­min­is­tičke) ori­jentaci­je. Eksplic­it­no tumačen­je takve het­ero­gene prirode kri­tike J. Sker­lić će proklam­o­vati u tek­stu Dog­matič­na i impre¬sionistička kri­ti­ka, u kome se ističe da se dobra kri­ti­ka „ne zaus­tavl­ja samo na spoljn­im uslovi­ma, ona ne zab­o­ravl­ja i samo delo, svu onu količinu živ­ota koju ono sadrži, gledište, pišče­vu osetljivost, stil i kom­pozi­ci­ju“ (Sker­lić 2000: 21).

    .….Nepos­to­jan­je stil­skog jedin­st­va unutar pre­dratne mod­ernističke kri­tike (Palaves­tra 2008: 161), kao i na nivou čitavog prvog talasa mod­erne, vidlji­vo je i na mikro-planu, u poje­d­i­načn­im tek­stovi­ma, kao što je slučaj kod Lazare­vića. Ten­z­i­ja koja se primeću­je u nje­gov­im ran­im radovi­ma, prois­tiče iz nedo­voljne usaglašenos­ti pes­ničkog i poet­ičkog nasleđa i novog duha indi­vid­u­al­iz­ma u književnos­ti i književnoj krit­i­ci, kao i unutar samog kon­cep­ta stvar­alačke kritike.

    .….Već u tek­stu o Svetislavu Ste­fanoviću Lazare­vić tačno zapaža osnovne odlike mod­ernističke poez­i­je i težn­je pesnika:
    „oseti­ti detalj i detaljno ga izneti, kaza­ti sve one tanane obmane čula; u običn­im stvari­ma naći samo ono što je stra­no oku neum­nih i kratko­vidih, naći ono što je neo­bično i najzad i najteže i najređe i u neo­bičnome i u retkome naći onaj detalj koji je u nje­mu teško uočljiv – to je novi deo pro­gra­ma naše pes­ničke gen­eraci­je“ (Lazare­vić 2003:7).

    .….Iako je goto­vo o svakom pes­niku pisao polazeći upra­vo od tog novog pes­ničkog sen­z­i­bilite­ta, estetske, umet­ničke domete nji­hovih pesama nije izjednačavao.

    .….Neu­jed­načenost koju nalaz­i­mo u Lazare­vićevom pris­tupu pes­nici­ma mod­erne, mogla bi nam dati za pra­vo da ovaj pre­gled nje­gove kri­tičarske recep­ci­je uradi­mo idući od jednog do dru­gog pes­ni­ka. Odlučili smo se, ipak da pokušamo da pred­stavi­mo sin­tetič­ki ključ­na mes­ta, zajed­ničke tačke pre­se­ka, u nadi da bis­mo se tako bar donek­le pri­b­ližili Lazare­viću kao kri­tičaru mod­erne. Sto­ga smo izd­vo­jili sledeće aspek­te nje­gove recep­ci­je: 1) tem­atsko-motivs­ki i ide­ološ­ki sloj pesme; 2) poet­s­ka sub­jek­tivnost i duhovno-psi­hološko jez­gro pesme; 3) stilis­tič­ka anal­iza; 4) versifika¬cijska anal­iza; 5) metakri­tič­ki ekskur­si i eksplic­it­ni kri­ter­i­ju­mi vrel¬novanja.

    .

    .….Tem­atsko-motivs­ki i ide­ološ­ki sloj pesme

    .

    .….Pišući o srp­skim mod­ernističkim pes­nici­ma, Lazare­vić na više mes­ta uoča­va nova tem­ats­ka težiš­ta, dru­gači­ja intereso­van­ja. U tek­stu indika­tivnog naslo­va: „Oni što dolaze“, neposred­no je obra­zlože­na ta nova tema:
    „Mla­di, /…/ počin­ju da tre­ti­ra­ju jed­nu sasvim mod­er­nu temu. To je tema naših halu­ci­naci­ja, nemi­ra, splina, dosade, naših živa­ca koji su i suviše zateg­nu­ti i pre­draženi živ­o­tom koji vodi­mo“ (Lazare­vić 2003: 87).

    .….Kada je o tem­atskim slo­je­vi­ma poez­i­je reč, opas­nost koja vre­ba kri­tičara sadržana je u poten­ci­jal­nim klasi­fikaci­ja­ma i najčešće veš­tačkom obuz­da­van­ju obil­ja. Lazare­vić, i kada polazi od ovog kri­ter­i­ju­ma, ne zadrža­va se na polazn­im dis­tinkci­ja­ma, već brzo prelazi na opš­ta pitan­ja o poet­skoj funkci­ji. U Ste­fanovićevoj poez­i­ji nalazi više vrs­ta sone­ta (sa filo­zof­skim temama, mitološke, ljubavne, čis­to opisne), ali ukratko prelazi preko sadrža­ja samo prve dve vrste.

    .….Više pažn­je Lazare­vić posveću­je motivskoj anal­izi pesama Miluti­na Bojića (1914), izd­va­ja­jući poseb­no motiv žene i otadžbine. Pre­poz­na­jući u erot­skim aspek­ti­ma Bojićeve poez­i­je „religi­ju strasti“, Lazare­vić, poma­lo neočeki­vano, genezu ovakvog pes­nikovog doživl­ja­ja žene obra­zlaže poz­i­tivis­tičkim kri­ter­i­ju­mi­ma porekla koji imp­liku­je snažne heterostereotipe.

    .….„Mi se neprestano bran­i­mo da nis­mo Azi­jati. Ali, mi smo to; U ovom sluča­ju, bar. Uostalom, zaš­to se bran­i­ti? Ovde je ta ‘azi­jati­ka’ tako iskre­na i intu­itiv­na i, naroči­to, umet­nič­ka da nam ona može biti i pohval­na i orig­i­nal­na karak­ter­is­ti­ka“ (Lazare­vić 2003: 234).

    .….Pre­vazi­lažen­je ten­den­ci­je koja se postiže de-konkretizaci­jom tema iz neposredne stvarnos­ti, jedan je od nači­na da se dopre do suš­tine, pisaće Lazare­vić povodom patri­otske poez­i­je M. Bojića.

    .….Sociokul­turni kon­tekst je inter­pre­ta­tivno polaz­ište i u Lazare­vićevoj studi­ji „Žena u našoj mod­er­noj liri­ci“. Naglašava­jući da piše sa rodne pozi­ci­je muškar­ca koja će impli­ci­rati lim­i­ti­ra­nost (da li zato ne piše o žena­ma pes­nikin­ja­ma?), Lazare­vić je goto­vo u fem­i­nis­tičkom ključu na tragu tumačen­ja mar­gin­al­izaci­je žene u društvu i oblikotvornih sna­ga dom­i­nant­nih naučnih diskurzivnih prak­si (med­i­cine, gramatike).

    .….„Kad bi se žene mno­go više bav­ile nauka­ma i književnošću, one bi stvo­rile sebi dru­gi položaj. ( … ) Mi stvaramo države i sto­ga sve njene ‘avanz­mane’ zadržava­mo za sebe; mi stvaramo i zakone, i sto­ga je ona, i u nji­ma, uvek žrt­va” (Lazare­vić 2003: 180).

    .….Kada nije kon­tek­stu­al­i­zo­vao sa spol­jašn­jih, „ne-umet­ničk­ih“ pozi­ci­ja, što je češće, i što je podrazumeva­lo više vred­nosne sudove, Lazare­vić je iza konkret­nih moti­va tra­gao za topo­som, za onim što je opšte i uni­verzal­no. Pes­ma je uto­liko vred­ni­ja uko­liko pes­nik pre­vazi­lazi onu polaznu sliku stvarnos­ti koja daje početne impulse, prvi uti­sak. Indika­tivno je nje­go­vo zapažan­je o Rak­ićevoj poeziji.

    .….„Između nje­ga i izraza ima vrlo malo spoljne i svetske stvarnos­ti – taman ono­liko koliko je potreb­no da se iza­đe iz ton­sko­ga u ver­bal­no. Prva viz­i­ja kakve nje­gove pesme, kod čitao­ca, ima veze sa objek­tivnom i spoljnom stvarnošću, i puna je stvarnih pojedi­nos­ti, položa­ja i mes­ta; ali, kad se oseti pes­ma, i kad se pođe od njene osnovne emo­ci­je, ta stvarnost je samo prikaz, pomoćno sred­st­vo i objek­ti­vaci­ja, pro­ji­ci­ran­je ton­skog i ide­jnog na ver­bal­no i na izraz” (Lazare­vić 2003: 107).

    .….Lazare­viće­vo zao­bi­lažen­je ili otk­lon od ref­er­en­ci­jalne funkci­je poez­i­je (mož­da radi poma­ka ka autoref­er­en­ci­jal­noj funkci­ji), — prois­tiče iz nje­gov­og sta­va da poet­s­ka ekspre­si­ja može biti samo rezul­tat poet­ske impre­si­je. Otud je sva­ka vrste ide­ološkog i aksi­ološkog raz­ma­tran­ja pe¬sme tes­no povezana sa anal­i­zom stvar­alačke ličnos­ti, odnos­no, pes­nikove subjektivnosti.

    .

    .….Poet­s­ka sub­jek­tivnost i duhovno-psi­hološko jez­gro pesme

    .

    .….Lazare­vić raz­liku­je dve vrste sub­jek­tivnos­ti: onu man­je vred­nu (auto¬biografsku, psi­hološku, nepre­rađenu sub­jek­tivnost), koja preteru­je u neukus­nom ispovedan­ju („piros­fer­s­ki stadi­jum, prim­i­ti­van, sa urlikan­jem ego­cen­triz­ma“), ili je, usled nedostat­ka tal­en­ta, puki manir, i drugu, umet­nič­ki vred­nu, koja se u poet­skom izrazu pre­o­braža­va i sub­lim­iše. Preuz­i­ma­jući kri­ter­i­jum iskrenos­ti iz tradi­cionalne poet­ike, Lazare­vić je odbaci­vao pojed­nos­tavl­jeni kri­ter­i­jum „auto­bi­ografske isti­nolju­bivosti“ (Sia­mi 1998: 21). Tra­gan­je za duhovno-psi­hološkim jez­grom pesme je kri­tičarev pokušaj uspostavl­jan­ja njene geneze u čemu se pre­poz­na­je, s jedne strane, mod­ernistič­ki povratak roman­tičarskoj sub­jek­tivnos­ti, a s druge strane svež uti­caj deter­min­is­tičko-psi­hološkog, sci­jen­tis­tičkog nasleđa. Već u ovim ran­im kri­tičkim tek­stovi­ma Lazare­vić anticipi­ra i cen­tral­nu stilis­tičku kat­e­gori­ju duhovnog eti­mona koju u književnokri­tičku metodologi­ju uvo­di Leo Špicer.

    .….Prob­lem prirode poet­ske sub­jek­tivnos­ti Lazare­vić raz­ma­tra u kraćim ili dužim ese­jis­tičkim ekskur­si­ma povodom zbir­ki različi­tih pes­ni­ka: Ste­fanovića, Rak­ića, Disa, J. Mil­ičića, Bojića, V. Petro­vića, Dučića. U unutrašn­joj priro­di pes­ni­ka kri­tičar uoča­va izves­nu zakoni­tost, po kojoj se fiziološko sučel­ja­va sa psi­hološkim i oda­tle „izbi­ja u estetičko“, „gde se podsves­no i nesves­no nalaze u starim slo­je­vi­ma i, pod vatrom nadah­nuća koja je u nepoz­na­toj piros­feri, izbacu­ju u podsves­no i sves­no, i odavde u izraz“ (studi­ja o Milanu Rak­iću, Lazare­vić 2003:106). U tek­stu o M. Bojiću Lazare­vić tra­ga za „psi­ho­gene­zom pes­nikove impre­si­je“ kako bi se doš­lo do „unutrašn­jeg kvalite­ta” same impre­si­je (Lazare­vić 2003: 238). Najviše domete u trans­formisan­ju unutrašn­je emo­ci­je (impre­si­je), u umeg­ničku ekspre­si­ju Lazare­vić je video kod Dučića.

    .….„On sada više ne gov­ori o običn­im, jas­nim i starim osobi­na­ma naše duše i savesti; napro­tiv, on je sad sav u nijansama i pre­liv­i­ma jedno­ga pes­ni­ka koji, sa najviše kule sno­va, san­ja i nasluću­je osećan­ja onih koji će doći“ (Lazare­vić 2003: 97).

    .….I mada mu aksi­ološ­ka dis­tinkci­ja autorskog JA i lirskog sub­jek­ta omoguća­va da više pros­to­ra posveti anal­izi nove emo­cional­nos­ti, Lazare­vić ipak pokazu­je selek­tivnost u pris­tupu „novoj lirskoj duši“. Indika­ti­van je u tom pogle­du jedan frag­ment iz tek­s­ta o poez­i­ji Josi­pa Miličića:

    .….„Naša nova lirs­ka duša je vrlo ner­voz­na, Kad se pos­ma­tra kao celi­na, naš novi­ji lirs­ki pokret je dos­ta složen, i pun paradok­sa. Ko više, ko man­je, ko intu­itivno, a ko preko knji­ga, naši su lir­ičari ušli u sasvim nove prob­leme naše svesti, i iz nje ekspre­sir­a­ju mahom ono što je u njoj egzotičko, ili ekstrav­a­gang­no ili satanis­tičko. /…/ U pogle­du ekspre­si­je doš­lo je do kra­ja: doš­lo se do paradok­sa da sama ekspre­si­ja bude impre­si­ja“ (Lazare­vić 2003: 228).

    .….Na ovom mes­tu Lazare­vić se otkri­va kao vrlo pažljiv čita­lac koji je imao dovoljno sen­z­i­bilite­ta da pre­poz­na tu speci­fičnu poet­iku paradok­sa koju je donela mod­er­na. Dru­go je pitan­je koliko je Lazare­vić bio spre­man da razume sve glasove „onih što dolaze“. Pod­se­ti­mo se, poez­i­ju S. Ste­fanovića je odba­cio kao nejas­nu i izveš­tačenu. U to vreme u Srp­skom književ¬nom glas­niku vodeći srp­s­ki kri­tičari su isti­cali „par­nasovsko pes­ničko umeće, nji­hov jasan i logičan izraz i usklađenost forme i sadrža­ja“ (Cvetičanin 2006: 87). Očigled­no, pes­nik koji dolazi imao je sud­binu da čeka čitaoce koji će doći.

    .

    .

    .….Stilis­tič­ka i ver­si­fikaci­js­ka analiza

    .

    .….Pitan­ja sti­la i ver­si­fikaci­je nisu bila obavezan prati­lac Lazare­viće­vih tek­sto­va o pes­nici­ma. Takođe, u raz­ma­tran­ju ovih aspeka­ta pesama, polazi­lo se od različi­tih ili povre­meno poet­ič­ki neartikulisanih metodološk­ih pozi­ci­ja, pa su rezul­tati vred­no­van­ja sadržavali pro­tivrečnost, nebran­jenu ili hotim­ičnu sub­jek­tivnost i ten­den­cioznost. Dobar primer pruža upored­ni pre­gled stil­sko-ver­si­fikaci­jske anal­ize pesama S. Ste­fanovića, M. Rak­ića i M. Bojića. Zan­imlji­vo je da Lazare­vić nije polazio od tradi­ci­je, što je bio priro­dan put u anal­izi novih ver­si­fikaci­jskih mom­e­na­ta naših pes­ni­ka mod­ernista, osim kada je ukazi­vao na neg­a­tivne primere sti­la Laze Kostića. Kri­tičare­vi kri­ter­i­ju­mi vred­no­van­ja i deskrip­ci­je bili su neka vrs­ta kom­bi­naci­je tradi­cionalnog poet­ičkog (retoričkog) pris­tu­pa i obnovl­jenog neoro­man­tičarskog kul­ta sub­jek­tivnos­ti. Dobar stil se, na način tradi­cionalnog poet­ičkog promišl­jan­ja, vezi­vao za iskrenost kao onaj „oblik stro­gosti i aut­en­tičnos­ti, poš­to­van­ja kako pre­ma samom sebi, tako i pre­ma pub­li­ci“ (Sia­mi 1998: 21). Tre­ba­lo je, dak­le, pri­lagodi­ti ovaj kri­ter­i­jum novoj oseća­jnos­ti pre­ma kojoj je Lazare­vić imao ambiva­len­tan odnos. Tako je, na primer, lek­sičke neol­o­gizme kod jed¬nih pes­ni­ka hvalio (M. Bojić), a kod drugih napadao (S. Ste­fanović). Zahtev za prirod­nim, neposred­nim preno­som impre­si­je u for­mu (ritam, rima, tonalitet), pred­stavl­jao je neku vrstu vred­nosne kon­stante, nasuprot vešta¬čkom opon­ašan­ju reg­u­la „poet­ike“ i „stilis­tike“.

    .….Iako je imao poz­i­ti­van stav pre­ma jez­ičko-stil­skim nov­ina­ma u poez­i­ji svo­jih savre­meni­ka (uvođen­je novih reči, nove forme, novog rit­ma, punoća sti­ha, preko­račen­je), Ste­fanoviću je Lazare­vić zam­erao na prekomer­nos­ti, neu­ravnoteženos­ti i neprirod­nos­ti u upotre­bi ovih pos­tu­pa­ka. „Nejas­no izraža­van­je“, prois­tek­lo iz „neo­bičnih figu­ra“ i „neočeki­vanih upoređen­ja“ (Lazare­vić 2003: 9), za Lazare­vića je znak namerne izveš­tačenos­ti („snobovsko pozi­ran­je“) i pukog negi­ran­ja poet­ičk­ih i poseb­no, metričk­ih pravil­nos­ti. „Akro­bats­ki slikovi“ i podređenost sin­tak­sičke struk­ture sti­ha rit­mu i rimi u Ste­fanovićevoj poez­i­ji nije tumače­na kao pes­nič­ki izraz novog mod­ernog sen­z­i­bilite­ta, već je u tom for­mal­nom izn­ev­er­aean­ju naš kri­tičar video kon­ti­nu­itet jedne neg­a­tivne tradi­ci­je i uti­ca­ja koji polaze od Laze Kostića. Lazare­viće­vi zaključ­ci, među­tim, bili su opšte kon­stat­aci­je prois­tek­le iz uti­sa­ka, a nikako u retoričko-poet­ičkom ključu argu­men­to­vane anal­ize. Svo­jevrsni je paradoks da je i na taj način Lazare¬vić, zapra­vo, dobro ose­tio orig­i­nal­nost Ste­fanovićevog sti­ha, ali ga je stro­gi par­nasovs­ki kri­ter­i­jum sprečavao da pri­h­vati tu pes­mu koja „kip­ti spored­nos­ti­ma, izgle­da obezglavl­je­na, obez­matiče­na“ (Lazare­vić 2003: 27). Potre­ba pisaca mod­erne da se „suprot­stave sve­mu što je nor­ma­tivno i akadem­sko“, „da šoki­ra­ju sve one koji se kreću u okvir­i­ma šablona nor­mi i akadem­iz­ma“ (Peković 2002: 146), bila je pre­poz­na­ta, ali, oči­to ne i prihvaćena.

    .….Ovu našu tvrd­nju još više potkre­plju­je Lazare­viće­vo ver­si­fikaci­jsko čitan­je Rak­ićeve poez­i­je. Iako je sada reč o visoko poz­i­tivnom vred­no­van­ju, simp­to­matično je da je Lazare­vić opet prelazio preko suštin­skih ino­v­a­tivnih Rak­iće­vih rešen­ja. Posveću­jući poseb­no poglavl­je ver­si­fikaci­jskoj anal­izi Rak­iće­vih pesama, Lazare­vić je naglašavao one kvalitete koji su u savre­menim čitan­ji­ma Rak­ića doživeli pril­ičnu reval­orizaci­ju. Suženi rečnik, jed­no­li­ka, uravnoteže­na, tač­na, ali ne i boga­ta ver­si­fikaci­ja, čist par­nasovs­ki stih preuzet od fran­cuskih pes­ni­ka, neusklađenost melodi­je strofe i ide­ja, zaključ­ci su, koje, nakon pri­h­vatan­ja savre­menih uvi­da u poez­i­ju mod­erne, moramo uzeti sa rez­er­vom i kao simp­tom Lazare­vićevog ner­azumevan­ja novog sen­z­i­bilite­ta koji je doneo Rak­ićev stih. Osta­je nam poma­lo da žal­imo što se sa više argu­mentaci­je ili metodološ­ki egza­k­t­ni­jeg pris­tu­pa (uprkos impre­sion­is­tičkom načelu!), nije pisa­lo o inače dobro uočenom efek­tu opko­račen­ja, bril­jant­noj, zvučnoj rimi i zvučn­im aspek­ti­ma strofe. A to su bili Rak­iće­vi kvaliteti koje je Lazare­vić poseb­no istakao. Zapra­vo, mož­da se pravi Lazare­vić u pomenu­toj studi­ji najviše otkri­va na njenom početku, u uvod­nom ese­jis­tičkom ekskur­su koji razvi­ja temu o porek­lu poez­i­je i vezi zvu­ka i smis­la. Kaže­mo, pravi, jer Lazare­vić nije bio kri­tičar kratkog daha, tekuće, ocen­ji­vačke kri­tike. Kon­tekst nje­gove impre­si­je čak i kada je bio zamagljen, nepro­ho­dan ili pro­tivurečan, dot­i­cao se neretko teori­je i filo­zofi­je kri­tike, kao i nek­ih veči­to aktuel­nih književnoteo¬rijskih pitan­ja. Osta­je za nas, Lazare­vićeve tumače, otvoreno pitan­je zaš­to Lazare­viće­va kri­ti­ka nije više crpela sa izvo­ra nje­gove teori­je. Mož­da se odgov­or nasluću­je u nes­razmeri, počet­noj ali stal­no pul­sir­a­jućoj neusaglašenos­ti između tele­ološke usmerenos­ti teori­jskog diskur­sa i dolazećeg, pre­vrat­ničkog pes­ničkog govora.

    .

    Metakri­tič­ki i književno­te­ori­js­ki diskurs

    .

    .….Povodom Lazare­vićeve impre­sion­is­tičke kri­tike stvar­alačkog tipa P. Palaves­tra je napisao da je usled kri­tičareve prože­tosti lib­er­al­nim ide­ja­ma este­tiz­ma, nje­go­va kri­ti­ka bila bliža ese­ju nego kri­tičkoj oceni ili književnoj studi­ji (Palaves­tra 2008: 166). U sko­ro sva­ki tekst o pes­nici­ma srpske mod­erne Lazare­vić je uno­sio kraće ili duže ese­jis­tičke ekskurse o različitim temama: genezi lirike, kri­ter­i­ju­mi­ma vred­no­van­ja, odbrani kri¬tike, odno­su zvu­ka i značen­ja, sone­tu, mod­er­noj emo­cional­nos­ti, sub­jek­tivnos­ti pesme, sud­bi­ni čove­ka. Veći­ni ovih tema Lazare­vić se vra­tio neko­liko god­i­na kas­ni­je i u dužem peri­o­du stvar­alašt­va razvi­jao ih je i dograđi­vao. Otud se ovi rani teori­js­ki seg­men­ti mora­ju čitati i kao proto­forme ili u funkci­ji geneze Lazare­vićevog obimnog filo­zof­skog i teori­jskokri­tičkog dela.

    .….Uvod­ni deo studi­je o Rak­iću Lazare­vić počin­je ese­jom o melodi­jskom izrazu kao praob­liku lirike koji je pretho­dio ver­bal­nom momen­tu. Što je pes­nik neposred­ni­ji u doživl­ja­ju i prenošen­ju ton­skih efeka­ta, uto­liko je nje­go­va reč kao „ekspre­si­ja“ bliža intu­ici­ji i impre­si­ji. Mireći neoro­man­tičars­ki interes za čul­no i ira­cional­no sa mod­ernisgičkim for­mal­nim este­tiz­mom, Lazare­vić dolazi do ide­ala „apso­lutne poez­i­je“, „čiste, visoke i oslobođene“, koja može ponu­di­ti filo­zof­sko saz­nan­je. U toj tač­ki može se pomir­i­ti unutrašn­ja, psi­hološ­ka isti­na sa har­moni­jom koja nadi­lazi trenu­tak ili objek­tivnu stvarnost. A da bi se to umeće pes­ni­ka oseti­lo i pokaza­lo, i kri­tičar mora poći od sop­stvene impre­si­je. Neo­pla­tonizam je vidljiv, ne samo u Lazare­vićevom promišl­jan­ju pes­ničkog stvaran­ja, već i čina kri­tičkog čitan­ja. Udvo­ji­ti se, posta­ti dru­go pes­niko­vo JA, oseti­ti nje­govu impre­si­ju, prvi je korak ka doživl­ja­ju pesme. U zaključku studi­je o poez­i­ji V. Petro­vića Lazare­vić kaže:
    .….„Ako ih (pes­nike, prim. S. M. M.), hoće­mo pra­vo i tačno da ocen­i­mo, mi moramo da živi­mo živ­o­tom svih njih, da, jed­novre­meno, imamo sve nji­hove ličnos­ti; jer, naše je da iz njih gov­o­rimo o nji­ma ako hoće­mo da bude­mo viso­ki i viši od njih, ako hoće­mo da bude¬mo pred­stavni­ci književnog roda koji je posled­nji došao u književnost i koji izisku­je toliko isto stvar­alašt­va koliko i ostali rodovi“ (Lazare­vić 2003: 246).

    .….Navod dobro pokazu­je u kojoj meri je empati­ja, kao oblik men­talne sim­u­lacije, posta­jala početkom dvade­se­tog veka važan uslov izraža­van­ja, ne samo u književnos­ti (gde je bila sred­st­vo prodo­ra u psi­hološ­ka stan­ja), već i u krit­i­ci. Ese­jis­tič­ki zapis o činu udva­jan­ja kao činu kreaci­je pred­stavl­jao je uvod u teori­ju stvar­alačke kri­tike, koja će kas­ni­je kod Lazare­vića biti cen­tral­na tema teori­je kritike.
    .….Pri­h­vata­jući Sker­lićev i Popovićev zahtev da se književnoj krit­i­ci da zasluženi sta­tus, Lazare­vić će na više mes­ta povodom kri­tike pes­ni­ka pisati u odbranu ovog „književnog“ roda. Zahtev impre­sion­is­tičke kri­tike da povodom dela piše o sebi, u ovom sluča­ju se potvrđi­vao preko autopo­et­ičk­ih (ali nika­da ne i pojed­nos­tavl­jenih auto­bi­ograf­skih uti­sa­ka) i metakri­tičk­ih inter­po­laci­ja: „ /…/ neka se nikako ne zab­o­ravi da u književnos­ti pos­to­ji rod, koji se zove kri­ti­ka i koji kao umet­ničko delo sto­ji na onoj istoj visi­ni na kojoj i ostali rodovi“ (Lazare­vić 2003: 96).

    .….Ono što će u ovoj prvoj fazi biti gru­ba, neo­rig­i­nal­na i nesistem­atič­na odbrana kri­tike, u kas­ni­jim Lazare­viće­vim ese­ji­ma pre­ras­ta u razvi­jeni filo­zof­s­ki sis­tem. Tu sklonost ka filo­zof­skim digre­si­ja­ma Lazare­vić u ese­ji­ma o pes­nici­ma pokazu­je kada, na primer, piše o čoveku novog doba (studi­je o Dučiću, Rak­iću, Bojiću, Ste­fanoviću), ili o prelazu iz pes­imiz­ma u mist­i­cizam (studi­ja o Rakiću).
    .….Nas­ta­jali različitim povodi­ma i različi­tih dometa, u rasponu od nagov­eš­ta­ja do razvi­jenih anal­i­tičk­ih uvi­da, svi ovi Lazare­viće­vi diskurzivni ume­ci ima­ju jed­nu zajed­ničku karak­ter­is­tiku. Pisani su strasno, retorič­ki povišeno, sa pato­som, povre­meno pre­naglašeni u svo­joj eksplic­it­nos­ti. Mada impre­sion­ista, Lazare­vić nika­da nije prelazio u intro­spekci­ju ili intim­nu ispovest. Ned­vos­mis­len je u tom pogle­du nje­gov zaključak u studi­ji o M. Bojiću: „Uostalom, u pes­niku ne tre­ba traži­ti sebe nego njega“.

    .….Razuđe­na, ponekad ras­plin­u­ta retori­ka Lazare­viće­vih kri­tičk­ih uti­sa­ka, uvek je raču­nala na jed­no inper­son­al­no ili uni­verzal­no značen­je. Nji­ho­va isključivost ili dosled­nost nije, čini nam se, uvek proizilazi­la iz čvrs­tine teori­jskog i metodološkog polaz­iš­ta, koliko je bila podređe­na estet­skoj, aksi­ološkoj, saz­na­jnoj i pokatkad ide­ološkoj inten­ci­ji auto­ra. Takođe, efekat nes­razmere u tem­atsko-ide­jnom ili stil­skom pogle­du između ovih delo­va i primera konkretne anal­ize, ide u prilog našem zaključku da su rane Lazare­vićeve studi­je o pes­nici­ma srpske mod­erne svo­jim eklek­tičn­im, her­metičn­im sadrža­jem više imale antic­i­pa­torsku (za kas­ni­ji autorov opus) i književnois­tori­jsku vred­nost, nego što su bile rel­e­van­tan dopri­nos prvom tala­su kri­tičke recep­ci­je ovih pesnika.

    .

    .

    LITERATURA

    Delić 2008: J. Delić, O poez­i­ji i poet­i­ci srpske mod­erne, Beograd: Zavod za udžbenike
    Deretić 1983: J. Deretić, Istori­ja srpske književnos­ti, Beograd: Nolit
    Lazare­vić 1975: B. Lazare­vić, „Stvar­alač­ka kri­ti­ka“, u: Kri­tič­ki radovi Bran­ka Lazare­vića, prire­dio D. Puvačić, Beograd, Novi Sad: Insti­tut za književnost i umet­nost, Mat­i­ca srpska
    Lazare­vić 2003: B. Lazare­vić, Impre­si­je iz književnos­ti i pozoriš­ta. Beograd: Zavod za udžbenike i nas­tavna sredstva
    Nenin 2007: M. Nenin, Sitne kljige, Novi Sad: DOO Dnevnik
    Palaves­tra 2008: P. Palaves­tra, Istori­ja srpske književne kri­tike, Novi Sad: Mat­i­ca srpska
    Peković 2002: S. Peković, Osnovni poj­movi mod­erne, Beograd: Nar­o­d­na knjiga.
    Puvačić 1975: D. Puvačić, „Književni kri­tičar Branko Lazare­vić“, u: Kri¬tički radovi Bran­ka Lazare­vića, prire­dio D. Puvačić, Beograd, Novi Sad: Insti­tut za književnost i umet­nost, Mat­i­ca srpska
    Sia­mi 1998: A. Sia­mi, Poet­i­ka, Beograd: Plato
    Sker­lić 2000: J. Sker­lić, Pis­ci i knjige, Beograd: Zavod za udžbenike i na¬stavna sredstva
    Cvetičanin 2006: V. Cvetičanin, Fran­cus­ka književnost u „Srp­skom knji¬ževnom glas­niku“, Niš: Filo­zof­s­ki fakultet

    .

    .

    .

    .

    .