Đorđe Kadijević

Odlomci

.

.

.

BOŽIJA VOLJA

(Odlomci iz istoimenog romana)

Pauk

Na plafonu, kod lustera, nadžedžio se pauk. To je onaj od kućne sorte, sitnog trupa, dugih, kao dlake tankih pipaka. Samo noću se vidi, danju ga nema.

            Tek kad jutro zarudi na prozoru, nama lakne. Bogu hvala, noćas nisu došli!… Otac, onako obučen, u uniformi, spusti se na krevet, dremne malo, pa krene na dužnost, u Ministarstvo vojske. Ode on, a u nas uđe novi strah. Ko zna da li će da se vrati? Jer oni mogu i tamo, u kancelariji da ga uhapse.

            Šta se dogodilo? U Ministarstvu vojske, Nedićeve „Srpske državne straže“, Nemci pohapsili neke oficire, optužene zbog tajne veze sa komunistima, i oterali ih u logor, na Banjicu. Onda se podignu ostali iz Ministarstva, i preko ministra vojnog, i samog predsednika Nedića, zatraže od Nemaca da oslobode uhapšene, za koje svedoče da su lažno potkazani. Potpisima svojim prime oni odgovornost za svoje kolege. Među potpisanima i moj otac. I Nemci puste uhapšene… A ti oficiri, čim su izašli iz logora, nisu ni do sutra čekali – svi do jednog pobegli u šumu, partizanima. Sad oni koji su svedočili za njih, već znaju šta ih čeka. Zna to i moj otac.

            Zašto ne bežiš, skloniš se negde, pita ga majka. Šta će onda biti sa vama, reče on. Zar da pustim da tebe saslušavaju, mrcvare, traže da kažeš gde ti je muž? Ako mene uhapse, onda tebe neće dirati… Kuku nama, ječi majka, oteraće te u Jajince, na streljanje. Neće, kaže otac. Nemci će nas, oficire, za kaznu da pošalju u Nemačku, u zarobljenički logor.

            Dan odmiče, mi brojimo sate. Majka na terasi, presamićena preko ograde, gleda tamo, prema Nemanjinoj ulici, odakle otac treba da naiđe. A onda, opet noć, opet čekanje, trzanje na svaki šum u stepeništu. I onaj pauk na plafonu… Gledam ga ja. Što se ne pomeri? Šta li čeka?… On će tako da miruje, ma šta se dole, u sobi s nama događalo.

            A te noći kad su došli… Te noći, svi smo spavali. Tako otac odlučio. Rekao: dosta! Već mu bilo dozlogrdilo to do zore čekanje.

            „Sine, ugasi svetlo!“

            Probudilo nas lupanje na vrata… Bilo ih je trojica, jedan naš, iz policije, u civilu, i dva Nemca, esesovca, sa mašinkama na grudima.

            „Pođite s nama! Uzmite stvari… Samo najpotrebnije“.

            Otac pred njima, u pidžami. Vidim kako ga je stid. Danima ih je čekao na nogama, u uniformi, kao vojnik. A gle sad!… Nemci pretresaju stan. Ja gledam iz kreveta: pauk, nakostrešen, stoji na podu, nasred sobe. Oko njega trupkaju nemačke čizme. Otkud li se nađe tu, pitam se. Što ne beži!…

            Otac pita policajca:

            „Mogu li da se oprostim od svojih?“

            „Može… samo kratko!“

            Uze on mene u krilo:

            „Sine, tata ide. A ti… ti si moj sin, muškarac. Čuvaj našu kuću. Čuvaj mamu i baku. Vratiću se ja. Doći će tata…“

            Ja drhtim, gušim se, suze mi vrcaju. Otac me ljubi. Stežem zube, hteo bih da se smešim, kao on… Krajičkom oka vidim: Nemac nagazio pauka, petom ga dopola prignječio. Pauk gmiže preostalim pipcima, pod krevet se zavlači. Gle, kako se ta životinja bori za život! Otkud ta snaga u tom majušnom telu? Hoće li preživeti? Ili mu je ovo poslednja noć.

            Ta noć kada su došli da odvedu oca…

Zabat

 

Kroz moj prozor vidi se zabat zgrade preko puta ulice. Sura, omalterisana površina, nagruzena vlagom. Malter je tu i tamo otpao, otkrio gole, riđe cigle. Kad osvane dan, taj zabat, okrenut istoku, obasjan jutarnjom svetlošću, izgleda nekako svečan, spreman za doček novog dana. A kad dan odmakne, slika se menja. Vidi se da je to obična sura, hrapava zidina, sa jedne strane zelenkasta od buđu, a sa druge riđa, natopljena rđom što u kišne dane curi iz oluka.

            Gledam taj zabat otkako znam za sebe. On je bio tu i onda kada mene nije bilo. A biće njega takvog kakav je, i kada mene ne bude… I jutros ga vidim kroz prozor moje sobe. Ozaren zrakom sunca, izgleda kao nov, čist, mlad. Ali… ima nešto što ne može okom da se vidi, a nema reči da se kaže. U glavi mi misao koja se pretvara u sliku – a nije ni slika ni misao: dunu sirene, tresne bomba. Na mestu zabata zine praznina…

                                                                          Dača

 

Ujutru, uveče, po suncu, po kiši, stoji čiča Dača ispred kapije svoje kuće. Sin njegov i snaja jedva ga u kuću uvedu. Ali on uvreba priliku: sedi kod vrata, kao na iglama, pa čim se oni okrenu šmugne napolje, na kapiju se vrati.

            Evo minula godina otkako sin i snaja muku muče s Dačom. Njih bilo sramota kad čuju šta se u varoši priča: da nakraj čaršije, pored druma za Beograd, vazda stoji lud starac i blene u daljinu.

            Unuk njegov, Branko, učio trgovačku školu u Beogradu. Pred kraj rata dobio diplomu. Isti dan, nova vlast proglasila mobilizaciju. Ode Branko na Sremski front… Prošla zima, bližio se kraj rata, a od Branka ni glasa ni glasnika. Otac njegov otišao u Beograd, u komandu vojske, pitao za sina. Rekli mu u komandi: „Nema Brankovog imena na spisku poginulih, nego se vodi kao nestao…“ Onda otac krenuo u Srem, u Slavoniju, obilazio ratište, bojišta, kasarne, bolnice, raspitivao se za Branka. Lutao po vojničkim grobljima, ime svoga sina tražio.

            Vratio se na Umku, i na kući crni barjak istakao. A čiča Dača, dotle nem, zgranut, najedared se prenuo, skinuo barjak sa kuće, izišao pred kapiju, stao da viče:

            „Aman, ljudi, živ je moj Branko! Znam ja da je živ… Evo, ide kući, dika dedina!…“

.

.

.

.

.


Đorđe Kadijević

(Šibenik, 6. januar 1933) je srpski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar. Studije istorije umetnosti završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavi se likovnom kritikom, publicistikom i esejističkim pisanjem o umetnosti, pored toga što se bavi i samom umetnošću (film, kolaž, proza). Likovno-kritičke i esejističko teorijske oglede objavljuje u dnevnim listovima (Politika), kao i u stručnim časopisima. Od šezdesetih godina prošlog veka pa do danas likovnu kritiku objavljuje u nedeljniku NIN. Autor je brojnih stručnih napisa o jugoslovenskim slikarima i vajarima u katalozima i monografijama. Predavao je Istoriju kulture, a bio je predavač i u filmskoj školi „Dunav film“. Jedna od njegovih najznačajnijih esejističko-teorijskih knjiga je Prva i druga umetnost, a objavio je i knjigu 100 kritika. Dr Dejan Ognjenović objavio je knjigu razgovora sa Đorđem Kadijevićem pod naslovom Više od istine. Njegovi najznačajniji filmovi su: Praznik (1967), Pohod (1968), Darovi rođake Marije (TV, 1969), Pukovnikovica (1972), Čudo (TV, 1971), Leptirica (TV, 1973), Devičanska svirka (TV, 1973), Štićenik (TV, 1973), Zakletva (TV, 1974), Karađorđeva smrt (TV, 1983), Sveto mesto (1990), Napadač (TV, 1993), te serije Vuk Karadžić (1987) i Nikola Pašić: poslednja audijencija (2012). Ovom nizu trebalo bi dodati i dokumentarni film Tito i umetnost (2014) u okvitu serijala „Titova soba tajni“. Njegova serija Vuk Karadžić (1987) – Nagrada GRAN PRI za režiju na TV festivalu u Čijancenu kod Rima za najbolju evropsku TV seriju 1988. godine – smatra se i danas najboljom TV serijom ikada snimljenom na prostorima Jugoslavije. Umberto Eko posvetio je jedan esej ovom Kadijevićevom ostvarenju. Krajem 2019. godine otvorena je njegova prva samostalna izložba kolaža. Pored pomenute, dobitnik je još mnogo značajnih nagrada i priznanja.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja