Odlomci

Lat­est posts by Đorđe Kadi­je­vić (see all)

    .

    .

    .

    BOŽIJA VOLJA

    (Odlom­ci iz istoimenog romana)

    Pauk

    Na pla­fonu, kod lus­tera, nadžedžio se pauk. To je onaj od kućne sorte, sitnog tru­pa, dugih, kao dlake tankih pipa­ka. Samo noću se vidi, dan­ju ga nema.

                Tek kad jutro zaru­di na pro­zoru, nama lakne. Bogu hvala, noćas nisu došli!… Otac, onako obučen, u uni­for­mi, spusti se na krevet, dremne malo, pa krene na dužnost, u Min­istarst­vo vojske. Ode on, a u nas uđe novi strah. Ko zna da li će da se vrati? Jer oni mogu i tamo, u kance­lar­i­ji da ga uhapse.

                Šta se dogodi­lo? U Min­istarstvu vojske, Nedićeve „Srpske državne straže“, Nem­ci pohap­sili neke ofi­cire, optužene zbog tajne veze sa komu­nis­ti­ma, i oter­ali ih u logor, na Ban­jicu. Onda se podignu ostali iz Min­istarst­va, i preko min­is­tra vojnog, i samog predsed­ni­ka Nedića, zatraže od Nemaca da oslo­bode uhapšene, za koje sve­doče da su lažno potkazani. Pot­pisi­ma svo­jim prime oni odgov­ornost za svo­je kolege. Među pot­pisan­i­ma i moj otac. I Nem­ci puste uhapšene… A ti ofi­ciri, čim su iza­šli iz logo­ra, nisu ni do sutra čekali – svi do jednog pobegli u šumu, par­ti­zan­i­ma. Sad oni koji su sve­dočili za njih, već zna­ju šta ih čeka. Zna to i moj otac.

                Zaš­to ne bežiš, skloniš se negde, pita ga maj­ka. Šta će onda biti sa vama, reče on. Zar da pus­tim da tebe saslušava­ju, mrc­vare, traže da kažeš gde ti je muž? Ako mene uhapse, onda tebe neće dirati… Kuku nama, ječi maj­ka, oter­aće te u Jajince, na strel­jan­je. Neće, kaže otac. Nem­ci će nas, ofi­cire, za kaznu da pošalju u Nemačku, u zarobljenič­ki logor.

                Dan odmiče, mi bro­ji­mo sate. Maj­ka na terasi, pre­samiće­na preko ograde, gle­da tamo, pre­ma Neman­ji­noj uli­ci, odak­le otac tre­ba da naiđe. A onda, opet noć, opet čekan­je, trzan­je na sva­ki šum u ste­peniš­tu. I onaj pauk na pla­fonu… Gledam ga ja. Što se ne pomeri? Šta li čeka?… On će tako da miru­je, ma šta se dole, u sobi s nama događalo.

                A te noći kad su došli… Te noći, svi smo spavali. Tako otac odlučio. Rekao: dos­ta! Već mu bilo dozlo­grdi­lo to do zore čekanje.

                „Sine, ugasi svetlo!“

                Probudi­lo nas lupan­je na vra­ta… Bilo ih je tro­ji­ca, jedan naš, iz poli­ci­je, u civilu, i dva Nem­ca, esesov­ca, sa mašinka­ma na grudima.

                „Pođite s nama! Uzmite stvari… Samo najpotrebnije“.

                Otac pred nji­ma, u pidža­mi. Vidim kako ga je stid. Dan­i­ma ih je čekao na noga­ma, u uni­for­mi, kao vojnik. A gle sad!… Nem­ci pre­tre­saju stan. Ja gledam iz kreve­ta: pauk, nakostrešen, sto­ji na podu, nasred sobe. Oko nje­ga trup­ka­ju nemačke čizme. Otkud li se nađe tu, pitam se. Što ne beži!…

                Otac pita policajca:

                „Mogu li da se opros­tim od svojih?“

                „Može… samo kratko!“

                Uze on mene u krilo:

                „Sine, tata ide. A ti… ti si moj sin, muškarac. Čuvaj našu kuću. Čuvaj mamu i baku. Vratiću se ja. Doći će tata…“

                Ja drhtim, gušim se, suze mi vrca­ju. Otac me lju­bi. Stežem zube, hteo bih da se smešim, kao on… Kra­jičkom oka vidim: Nemac nagazio pau­ka, petom ga dopo­la prign­ječio. Pauk gmiže pre­ostal­im pipci­ma, pod krevet se zavlači. Gle, kako se ta živ­ot­in­ja bori za živ­ot! Otkud ta sna­ga u tom majušnom telu? Hoće li preživeti? Ili mu je ovo posled­n­ja noć.

                Ta noć kada su došli da odve­du oca…

    Zabat

     

    Kroz moj pro­zor vidi se zabat zgrade preko puta ulice. Sura, oma­l­ter­isana površi­na, nagruzena vlagom. Mal­ter je tu i tamo otpao, otkrio gole, riđe cigle. Kad osvane dan, taj zabat, okrenut istoku, obas­jan jutarn­jom svet­lošću, izgle­da nekako svečan, spre­man za doček novog dana. A kad dan odmakne, sli­ka se men­ja. Vidi se da je to obič­na sura, hra­pa­va zid­i­na, sa jedne strane zelenkas­ta od buđu, a sa druge riđa, nato­plje­na rđom što u kišne dane curi iz oluka.

                Gledam taj zabat otkako znam za sebe. On je bio tu i onda kada mene nije bilo. A biće nje­ga takvog kakav je, i kada mene ne bude… I jutros ga vidim kroz pro­zor moje sobe. Ozaren zrakom sun­ca, izgle­da kao nov, čist, mlad. Ali… ima neš­to što ne može okom da se vidi, a nema reči da se kaže. U glavi mi misao koja se pret­vara u sliku – a nije ni sli­ka ni misao: dunu sirene, tresne bom­ba. Na mes­tu zaba­ta zine praznina…

                                                                              Dača

     

    Ujutru, uveče, po sun­cu, po kiši, sto­ji čiča Dača ispred kapi­je svo­je kuće. Sin nje­gov i sna­ja jed­va ga u kuću uve­du. Ali on uvre­ba pri­liku: sedi kod vra­ta, kao na iglama, pa čim se oni okrenu šmugne napol­je, na kapi­ju se vrati.

                Evo min­u­la god­i­na otkako sin i sna­ja muku muče s Dačom. Njih bilo sramo­ta kad čuju šta se u varoši priča: da nakraj čarši­je, pored dru­ma za Beograd, vaz­da sto­ji lud starac i blene u daljinu.

                Unuk nje­gov, Branko, učio trgo­v­ačku školu u Beogradu. Pred kraj rata dobio diplo­mu. Isti dan, nova vlast pro­glasi­la mobi­lizaci­ju. Ode Branko na Srem­s­ki front… Prošla zima, bližio se kraj rata, a od Bran­ka ni glasa ni glas­ni­ka. Otac nje­gov otišao u Beograd, u koman­du vojske, pitao za sina. Rek­li mu u koman­di: „Nema Brankovog ime­na na spisku pogin­ulih, nego se vodi kao nes­tao…“ Onda otac kren­uo u Srem, u Slavoni­ju, obi­lazio ratište, bojiš­ta, kasarne, bol­nice, raspi­ti­vao se za Bran­ka. Lutao po vojničkim groblji­ma, ime svo­ga sina tražio.

                Vra­tio se na Umku, i na kući crni bar­jak istakao. A čiča Dača, dotle nem, zgranut, najedared se pren­uo, skin­uo bar­jak sa kuće, izišao pred kapi­ju, stao da viče:

                „Aman, lju­di, živ je moj Branko! Znam ja da je živ… Evo, ide kući, dika dedina!…“

    .

    .

    .

    .

    .