Opera za Galinu

Lat­est posts by Gali­na Višn­jevs­ka (see all)

    .

    .

    .

    .….Sud­bi­na Galine Pavlovne Višn­jevske veo­ma liči na Pepeljug­inu sud­binu: od sirote napuštene djevo­jčice postaće oper­s­ka pje­vači­ca, pri­madona Baljšoj tea­ta, u kome će tumači­ti uloge princeza i kralji­ca. Doživ­jela je razne nedaće i lične tragedi­je još od male­na, kada su je roditelji napustili, osta­vivši je kod babe po ocu. Živ­ot joj je neko­liko puta u buk­val­nom smis­lu visio o kon­cu. Gali­na je žel­jela da pokaže svo­jim roditelji­ma da nije tre­ba­lo da je ostave, i to je bio njen glavni pokre­tač da uspi­je u živ­o­tu i da pre­bro­di sve.

    .….Polu­ci­gan­ka po maj­ci, nasli­jedi­la je od nje glas i lje­po­tu. Još kao djevo­jči­ca, pos­je­dovala je oforml­jen glas izuzetnog dijapa­zona. Rano je počela da pje­va. Odluči­la je da joj pje­van­je postane pro­fe­si­ja. Osta­lo je odluči­vala sud­bi­na i neo­bič­na sreća. Gali­na će sa dvade­set četiri godine posta­ti prvak­in­ja opere sa svim glavn­im uloga­ma u fan­tastičnom pro­gra­mu Baljšoj teatra.

    .….Iako je već bila uda­ta, sus­ret sa poz­na­tim vio­lončelis­tom Mstislavom Ros­tropovičem, bio je tako silovit da je Gali­na posli­je četiri dana nji­ho­va poz­nanst­va posta­la nje­go­va žena.

    .….Tako će živ­ot dvo­je vrhun­skih umjet­ni­ka pro­t­i­cati kao u baj­ci. Puto­vaće zajed­no ili odvo­jeno po inos­transtvu – na raz­na gos­to­van­ja. Biće poz­vani u Kremlj, u sami vrh vlasti, i sva će im vra­ta biti otvore­na. I ona koja oni nikako nije­su žel­jeli – vra­ta KGB‑a. Sve je upotri­je­bljeno da se Gali­na nagov­ori na špi­ju­nažu. Odbi­la je velikim muka­ma, poš­to se u nju bio zalju­bio Miko­jan, morala je da ga zamoli da je oslo­bo­di te napasti.

    .….Kada je početkom sedamde­setih god­i­na doš­lo do afere Solžen­jicin, Ros­tropoviči su budućem slavnom roman­si­jeru pružili utočište i dali mu kućicu pored svog ljet­njikov­ca da se tu skloni i piše. Ota­da Ros­tropoviči pada­ju u nemilost. Biva­ju šikani­rani na sve načine do te mjere da Mstislav više nema posla i počin­je da pije. Posli­je svih pokuša­ja da spri­ječi da se njen muž izlaže razn­im poniža­van­ji­ma, Gali­na Višn­jevs­ka odluču­je da ga spasi tako što će otputo­vati u inos­transt­vo – na samo dvi­je godine. Dozvolu za odlazak su dobili tek poš­to su se lično obratili Brežn­je­vu. Tako Gali­na napuš­ta svoj vol­jeni teatar posli­je dvade­set dvi­je godine blješ­tave karijere.

    .….Sov­jetske vlasti im usko­ro zatim oduz­i­ma­ju sov­jet­sko državl­janst­vo, što je znači­lo da im je onemogućeno da se vrate u svo­ju zemlju. To Gal­inu stra­hovi­to pogađa.

    .

    Gali­na Pavlov­na, večeras ćemo pris­ustvo­vati pre­mi­jeri opere “Gali­na” koju je napisao Marsel Lan­dovs­ki na osnovu vaših memo­ara. Vi ste bili na pred­premi­jeri. Kakav je Vaš utisak ?

    .

    Lan­dovs­ki je napisao libre­to po mojoj knjizi, dao da se prevede i ponudio mi nau­vid. Meni se dopa­lo. Goto­vo četiri godine pisao je muziku. Muzi­ka je odlič­na, pje­vači­ca je dobra, ozbilj­na i pamet­na, a vrlo je važno da je oper­s­ka pje­vači­ca pamet­na; uz to ima i dobar glas. Sasvim sam zadovoljna.

    .

    .

    Doživ­jeli ste lenjin­grad­sku blokadu, roditelji su Vas rano napustili. Da li je sve to dopri­nosi­lo Vašoj umjet­nos­ti – da što vjerni­je izrazite svo­ja osjećanja?

    .

    Vjeru­jem da je tako. Zamis­lite kako sam se osjećala kao napušteno siroče! Roditelji su me odba­cili i ja sam to strašno teško pod­ni­jela, mno­go pati­la, bila bolesna zbog toga, pa sam zato, vjerovat­no podsv­jes­no, htjela da budem najbol­ja po svaku cijenu. Da bih upra­vo roditelji­ma pokaza­la da nije tre­ba­lo da me odbace. To je posta­la moja opsesi­ja, to mi je oformi­lo karak­ter, moju glu­mu uopšte. Da su mi roditelji umr­li to bih ja sasvim dru­gači­je pri­h­vati­la, ali oni su bili živi i mla­di, a ipak su me napustili.

    ,

    .

    Vaši memo­ari se odnose samo na dio Vašeg živ­ota, do odlas­ka iz Sov­jet­skog Saveza, 1974. Da li imate nam­jeru da ih nastavite?

    ,

    Ja sam opisala jedan već završeni, preživ­jeli dio živ­ota. Moguće je da dop­unim knjigu nekim epi­zo­dama, jer se može beskon­ačno pisati. Ali da bih napisala novu knjigu tre­ba­lo bi da preživim dru­gi dio živ­ota, za sad je taj rok još kratak i ja na to još nije­sam spremna.

    ,

    .

    Da li ste patili dok ste pisali svo­je memoare?

    ,

    Mno­go. Strašno mi je bilo. Pati­la sam, nar­avno. Sama sam pisala i sama pati­la. Nije­sam dozvo­lila nikome nijednog slo­va da doda. Ko bi mogao umjesto mene da opisu­je moja osjećan­ja i moje mis­li. Nije­sam dozvo­lila ni da neko redigu­je moj tekst. Napisala sam svo­ju knjigu do zad­njeg slo­va. Pisala sam je goto­vo četiri godine.

    ,

    .

    Gali­na Pavlov­na, Vama su ipak dobre vile bile naklonjene.

    ,

    Ja sam od svog živ­ota uvi­jek mno­go očeki­vala. Ali i pored toga što mi je živ­ot dao, a dao mi je mno­go, nije­sam dobi­la više nego što sam željela.

    ,

    .

    Jeste li zadovoljni?

    ,

    Zado­volj­na sam. I kao lek­ci­ja se može izvući zaključak: tre­ba htjeti. Tre­ba zahti­je­vati mak­si­mal­no u sve­mu, i u živ­o­tu i u umjet­nos­ti, i za to se boriti.

    ,

    Koje Vas osjećan­je naj­jače obuz­i­ma kad ste na sceni, kada Vam aplaudiraju?

    ,

    To je osjećan­je tri­jum­fa. Kada izlaz­im na scenu tada pre­ovlađu­je osjećan­je sreće, ali kada mi aplaudi­ra­ju tada osjećam kao neku pob­je­du. Kada sam osjeti­la da me više nije obuz­i­ma­lo osjećan­je sreće kad izlaz­im na scenu, nego osjećan­je obaveze, ja sam se povuk­la. Što se glasa tiče, mogla sam da pje­vam još god­i­na­ma, ali sam nam­jer­no pre­sta­la. Ja sam dugo pje­vala. Danas se navrša­va 53 godine mog pro­fe­sion­alnog živ­ota na sceni.

    ,

    .

    Vi ste, Gali­na Pavlov­na, imali sreću da veli­ki Šostakovič kom­ponu­je speci­jal­no za Vas. Takođe i Britn. Kako ste se osjećali kada su Vam takvi kom­poz­i­tori posveći­vali svo­ju muziku?

    ,

    Ja se još i danas divim i čudim kako se to dogodi­lo da mi jedan kom­poz­i­tor kao što je Šostakovič posveti muziku. Bendžamin Britn mi je posve­tio «Rat­ni rekvi­jem» i cik­lus Puški­novih sti­ho­va, Šostakovič mi je posve­tio «Satire», «Vokalni cik­lus» na sti­hove Blo­ka, zatim «Ples smr­ti», i sve vri­jeme dok je pisao Četr­naes­tu sim­foni­ju mis­lio je na moj glas. Ja sam se cije­lo vri­jeme pita­la: Bože, da li je moguće da se to meni događa?! U stvari, ja sig­urno nije­sam tada bila sasvim svjes­na što to znači. Tada to nije­sam pot­puno shvata­la. Kada je Šostakovič klekn­uo na kol­je­na pre­da mnom – ja sam zani­jeml­jela! Dvade­set god­i­na smo mi zajed­no dočeki­vali Novu god­inu, iz dana u dan smo bili u vezi, živ­jeli smo jed­ni pored drugih, stanovi su nam bili sasvim jedan do dru­gog. Dače su nam takođe bile jed­na pored druge, pa smo i lje­ta provodili zajed­no. Mi smo imali izvanredne odnose. Kad već gov­orim o Šostakoviču, vidim da je proš­lo već dvade­set god­i­na od nje­gove smr­ti. Pa i Brit­nu je već goto­vo dvade­set god­i­na od smr­ti. Danas, kad na to mis­lim, imam uti­sak da sam to doživ­jela u nekom dru­gom životu.

    ,

    .

    Ali baj­ka se nas­tavl­ja: Lan­dovs­ki Vam je posve­tio neko­liko kom­pozi­ci­ja, a danas cijelu ope­ru, koja nosi Vaše ime – «Gali­na». Jeste li sada svjes­ni što to znači, opera s vašim imenom?

    ,

    Ne, vjerovat­no ću to shvati­ti kroz neko­liko god­i­na. Kad vidim plakat s mojim imenom – kao da to nema veze sa mnom. Čud­no se osjećam.

    ,

    .

    Vi i Vaš muž ste nastradali zato što ste pružili gosto­prim­st­vo Solžen­ji­inu i nje­gov­oj porod­i­ci. Zbog toga ste i morali da napustite zemlju. Da li ste ika­da zažalili što ste to uradili? Da li ste se pokajali?

    ,

    Ne, nika­da. I želim da kađem da ako bi tre­ba­lo pono­vo da doživim svoj živ­ot – ja niš­ta iz nje­ga ne bih isključi­la, apso­lut­no niš­ta! Bilo je i greša­ka u živ­o­tu, a kako da ne bude greša­ka, ja bih i njih žel­jela da ponovim. Takav je moj karak­ter i moja ličnost. Mis­lim da sam u živ­o­tu uradi­la sve onako kako sam bila duž­na da uradim. Proči­taću vam dio Solžen­ji­ci­novog pis­ma koje nam je napisao deset god­i­na poš­to je bio ist­jer­an iz zeml­je. «Dra­gi Galoč­ka i Sla­va, pri­b­liža­va se dese­to­godišn­ji­ca moga izg­nanst­va, pa mi oživl­java­ju slike strašno zamornih god­i­na pred tim izg­nanos­tvom. Ja i Alja se pod­sjećamo: bez vašeg pokroviteljst­va i podrške ja te godine jed­nos­tavno ne bih izdržao, srušio bih se, jer je sna­ga bila na izmaku. I nije­sam imao gdje da živim, jed­nos­tavno, u Rjazanau bi me udavili, nije bilo tišine, ni vaz­duha, znači, ni mogućnos­ti da se radi, a kad rad ne ide i živ­ot se guši… Vi ste mi stvo­rili uslove o kakvim u Sov­jet­skom Savezu nije­sam mogao ni da maš­tam… Vi ste za to skupo platili… Naroči­to Gal­ja koja je nepovrat­no izgu­bi­la svoj teatar. Takve gubitke nikak­va moja zah­val­nost ne može da nadoknadi…»

    ,

    .

    Zan­imlji­va je priča Vašeg sus­re­ta sa Ros­tropovičem. Vi ste bili već udati i nje­mu niš­ta nije smet­a­lo da Vas zaprosi. Neka viša sila Vam je poslala takvog muža.

    ,

    Vjerovat­no. Ne može biti dru­gači­je. Zamis­lite, bila sam uda­ta već deset god­i­na i posli­je četiri dana poz­nanst­va ja sam pob­jegla od muža. I uzeli smo se, a da se nijes­mo ljud­s­ki ni upoz­nali. On mene nije bio čuo kako pje­vam niti sam ja nje­ga bila čula kako na vio­lončelu svi­ra. To je vrlo važno da se pod­vuče da su se dvo­je umjet­ni­ka, koji su zauz­i­mali određe­na mjes­ta u muz­ičkom svi­je­tu, sa rep­utaci­ja­ma, i odrasli lju­di, da su se uzeli prak­tično se ne znajući!

    Imam ja neku moju domaću filo­zofi­ju po kojoj izlazi da čov­jek obično dobi­je ono što zasluži. Ja jed­nos­tavno pri­mam ono što mi se pruža i zah­val­na sam sud­bi­ni. I bila je veli­ka sreća što sam srela Ros­tropoviča. Mi smo već 41 god­inu u braku. Vjerovat­no sam to zasluži­la, kako kažete. To mi je bio pok­lon od sud­bine. Ja imam dvi­je kćeri i šestoro unuča­di – pet dječa­ka i jed­na djevo­jči­ca. Jed­na kćer sa četvoro djece živi u Parizu, dru­ga u Nju­jorku. Danas će mi, za pre­mi­jeru, stići dvo­je unučadi.

    ,

    .

    Kad ste napustili Rusi­ju, da li Vas je obuz­i­mala nostalgija?

    ,

    Znate, ja nika­da nije­sam osjećala nos­tal­gi­ju. Mene je obuz­i­ma­lo osjećan­je bije­sa zbog zabrane povrat­ka u zemlju, nos­tal­gi­ju nije­sam nikad osjeti­la. Inače, kod mene je uvi­jek bilo Rusa, sri­je­tali smo se sa kim smo mi htjeli.

    ,

    .

    Žrtvo­vali ste svo­ju kar­i­jeru za spas muža.

    ,

    Da, izgu­biti svoj teatar nije mala šala. Niš­ta na zemlji­noj kugli vam ne može zami­jen­i­ti, nadok­na­di­ti teatar. Mno­go se može nadok­na­di­ti, ali teatar ne. I to kakav teatar. Baljšoj, najveći u Sov­jet­skom Savezu, pa i u svi­je­tu! U nje­mu sam bila pune dvade­set dvi­je godine, kori­jene sam bila pusti­la, a ako se tome doda da sam bila pri­madona, onda ćete me shvati­ti. Tamo je bila moja atmos­fera, tamo sam živ­jela stvara­jući. A dru­ga je stvar kada se ski­ta po svijetu.

    ,

    .

    Na Zapadu je dru­gi sis­tem rada…

    ,

    Sasvim dru­gi, Vi to znate. Ovd­je se radi po ugov­oru, a kod nas su ansam­bli, stalne trupe, lju­di su zapošl­jeni za cio živ­ot. Pla­ta je mala, ali je rad zan­imljiv, stvar­alač­ki. Imali smo sve najbol­je i najsavršeni­je, od umjet­ni­ka-izvođača do režis­era, diri­gena­ta. Svako­ga znamo, i veli­ka je stvar kad se radi sa diri­gen­tom koji zna naše sposob­nos­ti, sa režis­erom takođe. Svi smo radili zajed­no i na jed­nom mjes­tu. Imali smo izvanred­na sred­st­va za naše pred­stave. Za to se nije šted­je­lo. To poseb­no važi za Baljšoj teatar, jer je to jedin­stveni teatar u Rusi­ji, a mož­da i u svi­je­tu. Radi­ti u takvom pozoriš­tu je čast za umjet­ni­ka. Poš­to sam ja bila prva oper­s­ka pje­vači­ca, pri­madona, svi su bili na mom raspo­la­gan­ju. I izgu­biti sve to, odreći se od sve­ga toga – nije bilo lako ni jed­nos­tavno. Nije bilo pros­to. Ja to ne bih nika­da učini­la niza­š­to, ali je to bio otac moje djece, moj muž, zar je tre­ba­lo da ga pre­pus­tim piću koje bi ga odvelo u propast? Nikad nije­sam požalila zbog toga.

    ,

    .

    Vi ste i hrabri. KaGeBe-ovci­ma krešete istinu u oči kada Vam prekipi, pa što bude. Kako ste uopšte postali svjes­ni da je taj, toliko proklam­ovani i hval­jeni soci­jal­izam-komu­nizam u stvari čista fasa­da i da sa istin­om nema veze? Kako i kad ste vid­jeli da je sve to laž i propaganda?

    ,

    Mis­lim da sam posta­la svjes­na sve­ga toga posli­je sus­re­ta sa Šostakovičem koji je mno­go stradao od reži­ma. To je bilo šezde­setih god­i­na. Čudo da nije podle­gao sve­mu tome, odnos­no da nije umro od svih muka i ponižen­ja. A onda, posli­je smr­ti Stalji­na, sva Hruščevl­je­va raskrinka­van­ja su dop­uni­la ono što smo znali. Mno­go šta smo i znali, jer nas je i atmos­fera koja nas je okruži­vala obav­ješ­tavala i formi­rala, osjećao se teror, laž – svi ti slonovs­ki spomeni­ci. I ako nijes­mo niče­ga bili pot­puno svjes­ni, to se taloži­lo u našoj glavi, pamćen­ju i pojavlji­va­lo se u pogod­nom trenutku da bi smo neš­to shvatili.

    ,

    .

    Kada ste se spri­jateljili sa Solžen­ji­ci­nom, da li je to dop­uni­lo vaše poz­na­van­je sistema?

    ,

    Ne, ne, to je tra­ja­lo samo četiri godine. Sve nam je već bilo jas­no. Jer mi smo išli na Zapad, čitali knjige… Onda su događa­ji u Mađarskoj i u Čehoslo­vačkoj bili dovoljni… Mi smo upra­vo koji dan pri­je prašk­ih događa­ja prošli kroz Čehoslo­vačku i iz vaz­duha smo neš­to shvatili. Nije bilo jas­no što, ali se osjeća­lo neš­to neprijatno.

    ,

    .

    Molim Va da nam kažete kako se priprema jed­na oper­s­ka uloga.

    ,

    Sva­ki čov­jek ima svo­ju meto­du. Kad sam ja uzi­mala uloge, rec­i­mo poz­natih djela, kao što je «Rat i mir», ja nikad ne bih čita­la književno dje­lo, ne bih uzi­mala književni izvor. Zato što je kom­poz­i­tor napisao muziku, opera je za mene dje­lo kom­poz­i­to­ra. Kao što je pisac opisao svog juna­ka, tako je i kom­poz­i­tor pred­stavio svo­ga: hoću reći, on može da bude sasvim različit od lit­er­arnog. Uzmite, na prim­jer, «Pikovu damu», kad se stavi «opera po Pušk­inu» to je veli­ka glu­post, to je neš­to što ne odgo­vara Čajkovskom, jer je to roman­tični heroj, nije hlad­ni grof kao kod Pušk­i­na. Liza nije ližisa­han, bijed­ni­ca, siva kao miš, nego je to nasljed­ni­ca, grofi­ca, najbo­gati­ja djevo­j­ka. To su sasvim različi­ti karak­teri, roman­tični sa otvoren­im osjećan­ji­ma. Kod Čajkovskog, Ger­man se koc­ka zbog ljubavi, da bi dobio novac i ože­nio se. Zbog sve­ga toga se ne može stavi­ti «po Pušk­inu». Zato je za mene glavni izvor – muzi­ka. Ja, znači, uzi­mam muziku i sijedam za instru­ment i učim melodi­ju, frazu po frazu, i pon­avl­jam beskon­ačno, izučavam intonaci­ju, pitam se zaš­to je neš­to tako napisano, što je kom­poz­i­tor htio da izrazi. To je intonaci­ja. Ne radim ja tako samo novu ope­ru, nego i staru, koju znam napamet kao, rec­i­mo, «Trav­i­jatu». Isti je pos­tu­pak: tre­ba sjesti za klavir i polako, kratkim fraza­ma, istraži­vati i sva­ki put se nađe neš­to novo, čak i kod najpoz­nati­jih opera. Jer se tako kom­poz­i­tor sluša na dru­gi način.

    ,

    .

    Da li pos­to­ji neka ulo­ga koju poseb­no volite?

    ,

    U raz­na vre­me­na vol­jela sam različite uloge. Sve zav­isi od okol­nos­ti. God­i­na­ma sam najviše vol­jela Aidu. Tat­janu nije­sam vol­jela na početku, jer sam bila mla­da, a tada sam htjela da igram neke trag­ične uloge; kas­ni­je sam je otkri­la kada sam shvati­la svu lje­po­tu lika.

    ,

    .

    A kako dram­s­ki ulazite u ulogu?

    ,

    Opet preko muzike. Muzi­ka je naj­važni­ja, ona daje beskon­ačne mogućnos­ti pronalažen­ja svo­ga sta­va u ulozi, pronalažen­ja svo­je intonaci­je, muz­ičk­ih akce­na­ta. Neprestano ispi­ti­vati muz­ič­ki tekst, pri­je sve­ga. Muzi­ka daje neograničene mogućnos­ti za rad.

    ,

    .

    Kad ste radili sa Šostakovičem, da li ste neš­to uz nje­ga naučili?

    ,

    Vjerovat­no – da. Pored toga što je za mene napisao, ja sam tumači­la ulogu Katarine iz opere «Ledi Mag­bet iz Mcenske oblasti».

    ,

    .

    Da li ste imali pri­like da se sret­nete sa Paster­nakom? Ili sa Ahman­tovom, od koje ste takođe dobili jedan divan poklon?

    .

    Ne. Ahma­to­va je čak o meni napisala pjes­mu kada me je jedne večeri slušala preko radi­ja, dok sam pje­vala «Brazil­sku bahovi­janu»; ona je tada bila u bol­ni­ci. To je bilo 19. decem­bra 1961. Prvi put sam pje­vala tu pjes­mu i ona ju je toliko potres­la da je napisala pjes­mu o tome u bol­ni­ci. Meni se dopa­da ta pjesma.

    ,

    .

    Znam da se Vaš muž, Ros­tropovič, odlično znao sa Prokof­je­vim i da je on čak pred­sjed­nik Udružen­ja pri­jatel­ja Prokof­je­va, da puno čini na oču­van­ju uspomene na nje­ga. Da li ste se sa njim upoznali?

    ,

    Ne lično, ali znam da je bio jedne večeri, dok sam pje­vala u Baljšom, u sali. On je imao nes­reću da umre istrog dana kad i Staljin, tako da smo jed­va usp­jeli da kupi­mo cvi­jeće za nje­ga, jer je sve bilo za «ono­ga» i jed­va smo do Umjet­ničkog teatra prošli kroz gomile «ojađenog» nar­o­da. Ja sam ga samo jed­nom vid­jela, ali moj muž je, još dok je bio mladić, bio nje­gov pri­jatelj i mno­go su se družili. Prokof­jev je na mog muža imao veli­ki uti­caj ne samo kao muz­ičar, nego i kao čov­jek. Moj se muž tru­dio da mu bude sličan, pa se događa­lo da mu lju­di kažu da liči na Prokof­je­va, što je za Slavu bio ogro­man kom­pli­ment. On ga je toliko podržavao, da je prvog jutra, poš­to sam došla u nje­govu kuću, za doručkom bio obukao kom­plet­no odi­je­lo i kra­vatu i na moje pitan­je kuda će, on je odgov­o­rio da je to zbog doruč­ka sa mnom, jer «Sergej Serge­je­vič Prokof­jev nikad nije dopus­tio sebi da sjedne za sto u kućnom ogr­taču», pa ni on neće. Ali to mu nije smet­a­lo da treće jutro sje­di za stolom u kupaćim gaća­ma. Od prvog dana našeg poz­nanst­va Sla­va je počeo da mi priča o nje­mu sa takvim oduševl­jen­jem da sam ga i ja zavol­jela. Sjećam se da smo otišli u pos­je­tu kod žene Prokof­je­va i tu sam vid­jela koliko se u toj kući čuvala uspom­e­na na tog velikog čov­je­ka. Imala sam sreću da cijel­og svog živ­ota imam veze sa nje­gov­om muzikom: pje­vala sam Natašu Ros­tovu u «Ratu i miru», u operi «Semjon Kok­to» i «Kockaru», pje­vala sam Polinu, koja je bila moja posljed­n­ja ulo­ga u Baljšom, s kojom sam se opros­ti­la od tog teatra, opros­ti­la se s Rusi­jom. Prokof­jev je imao nes­reću što je umro istog dana kad i Staljin, te nije imao zado­voljst­vo da saz­na za smrt svog dže­la­ta koji ga je cijel­og živ­ota mal­tre­ti­rao i pro­go­nio. Nije se mogao naći cvi­jet za nje­gov kovčeg niti se naš­lo mjes­ta u nov­ina­ma za nje­gov nekrolog, jer je Mosk­va u his­ter­i­ji i suza­ma sahran­ji­vala svo­ga tiran­i­na. I to je Rusija.

    ,

    .

    Na sam­rt­noj postelji, Vaša maj­ka Vas upo­zo­ra­va da je kao mla­da bolo­vala od tuberku­loze i kaže vam da se pri­pazite. Tada nije bilo ni pom­e­na o nekoj Vašoj tuberku­lozi, ali se zaista dogodi­lo da ste se veo­ma teško razboljeli…

    ,

    U to vri­jeme sam mno­go radi­la i puto­vala po Rusi­ji, dajući kon­certe iz gra­da u grad i često u vrlo lošim uslovi­ma. Osjećala sam veli­ki zamor. Kada sam pro­plju­vala krv otišla sam kod ljekara koji mi je rekao da je to sig­urno pukao neki krvni sud u grlu i da to nije niš­ta, da je obič­na prehla­da. Na moje insi­s­ti­ran­je da hoću rend­gen i anal­izu, ljekar je preko vol­je pris­tao i otkri­lo se da imam Kohov bacil sa otvoren­im kav­er­na­ma, tako reći galopi­ra­juću tuberku­lozu. To je bilo u provin­ci­ji. U Lenjin­gradu, kud sam se hit­no vrati­la, ljekari su htjeli da me spa­su iza­z­vavši pneu­mo­toraks. Rekla sam da sam pje­vači­ca i ako je moguće da se to izb­jeg­ne. Ljekar je odgov­o­rio da čak nije sig­urno ni da će mi živ­ot spa­siti, a da je pje­van­je sasvim spored­na stvar. Tako sam se našla na opera­cionom stolu. I u tim odsud­nim trenuci­ma počin­jem da razmišl­jam: spasiće mi živ­ot i ja ću da se bijed­no vučem kroz egzis­ten­ci­ju, a pje­van­je će biti za mene završeno! Bol­je je da umrem nego tako da živim! U tom trenutku je injek­ci­ja sa anestez­i­jom bila sprem­na i već su mi trl­jali alko­holom mjesto gdje je tre­ba­lo da me ubo­du. Ja sam kriknu­la: «Ne dira­jte me!» i pob­jegla sa opera­cionog sto­la. Kod kuće sam se predala pot­punoj apati­ji u očeki­van­ju smr­ti. Niš­ta me nije zan­i­ma­lo, odnos­no pri­h­vati­la sam da nes­tanem. Prvi put sam se u živ­o­tu odmar­ala, to je jedi­no bilo pri­jat­no. Jer sam u živ­o­tu doživ­jela blokadu, gladovan­je, porođaj, smrt svog djete­ta, neprekid­no sam radi­la i puto­vala, puto­vala i nas­tu­pala, nas­tu­pala… I znate što me je spasi­lo! Čitan­je! U jed­nom trenutku sam požel­jela da čitam Tur­gen­je­va. I čita­jući o velikim ljubav­i­ma shvati­la sam da bih i ja mogla da ličim na te zaljubljene i srećne junakin­je, bila sam mla­da, tek mi je bilo 23 godine. I počela sam da jedem, da se borim. Strep­tomicin se tek bio pojavio, ali samo na crnoj berzi. Moj muž i ja, kako nijes­mo imali nov­ca, pro­dali smo sve što smo imali da bi sakupili 3600 rubal­ja, koliko je bilo potreb­no za dozu za moje liječen­je, jer je jedan gram koš­tao trideset rubal­ja – koliko sam ja dobi­jala za jedan kon­cert. Priml­je­na sam u sana­tori­jum blizu Lenjingra­da i sa dvostrukom dnevnom dozom strep­tomic­i­na počela sam brzo da se opo­ravl­jam, tako da sam posli­je dva mjese­ca bila izli­ječe­na. Vol­ja za živ­o­tom koja mi se tada vrati­la odi­grala je važnu ulogu u mom liječen­ju. Dak­le, imam da zah­val­im dvi­je­ma stvari­ma što sam osta­la čita­va: prva, htjela sam da saču­vam orga­ni­zam za pje­van­je i dru­go, što mi je čitan­je vrati­lo želju da se borim za živ­ot. Dvi­je umjetnosti!

    ,

    .

    Vi ste i izvanredan hroničar: bilo da se radi o živ­o­tu uz Baljšom teatru ili o događa­ji­ma u društveno-poli­tičkom živ­o­tu, Vi sve to odlično opisu­jete u svo­jim memo­ari­ma. Tu se poseb­no ističu detalji o tome kako su mal­tre­ti­rani umjet­ni­ci Prokof­jev i Šostakovič i sahrana Stalji­na. Zatim, Vaš ispraćaj posljed­nje večeri pred polazak za inostranstvo…

    ,

    Neposred­no po završetku opere zamo­lila sam Mstisla­va Ros­tropoviča, muža Galine Višn­jevske, da mi kaže svo­je utiske o muzi­ci i spek­tak­lu opere «Gali­na». Evo što je rekao: «Teško mi je da gov­orim, jer sam pri kra­ju spek­tak­la plakao, jer je to ipak priča o živ­o­tu moje žene i o našem živ­o­tu. Pri­je sve­ga, sma­tram da je kom­poz­i­tor veli­ki junak. On je napravio u operi najteže stvari, jer je uklo­pio citate Baha i Pučini­ja, Verdi­ja i Šumana u svo­ju muziku i to je izvanred­no učin­jeno, vrlo tak­tično i s velikim majs­torstvom. Što se tiče tehničke, scenske strane, ja jed­nos­tavno nije­sam očeki­vao da je moguće na tako visokom nivou brza prom­je­na deko­ra. U samom spek­tak­lu ima intere­sant­nih pronalaza­ka, otkrića, kao, na prim­jer, pro­jek­to­van­je kinožur­nala na crvenoj zas­tavi što izazi­va dubok uti­sak, dok se iza zav­jese mijen­ja­ju deko­ri. Orig­i­nal­no je riješe­na sce­na na dači sa Solžen­ji­ci­nom i Višn­jevskom. Izvanred­no su zamišl­jen­je i izve­dene stvari. «Gali­na» nije ni fran­cus­ka ni rus­ka opera. To je pose­ban rod opere, opera s kine­matograf­skim efek­ti­ma. Sada tre­ba traži­ti nove oblike i ja sam ubi­jeđen da će se oni naći. Klasi­ka će osta­ti klasi­ka, sve geni­jalne opere će nas­tavi­ti da žive. Ali, danas je nemoguće prav­i­ti i pisati takve opere. I mi imamo posled­n­ja remek-djela dvade­se­tog vije­ka koja će zau­vi­jek osta­ti. To su opere koji­ma sam ja dirigo­vao: «Živ­ot s idiotom» i «Džezual­do» Alfre­da Šnitke, «Loli­ta» Rodi­ona Ščed­ri­na. To su izvanred­na djela. Kao i opera «Gali­na», i one su napravl­jene na nov način. «Gali­na» je postavl­je­na na intere­san­tan način – kao hroni­ka živ­ota. Ona nema završeni dram­s­ki siže. To je skup epi­zo­da koje se ređa­ju u živ­o­tu. A kroz živ­ot Višn­jevske pokazan je i živ­ot zeml­je uopšte. To je vrlo važno. I ne samo zato što su tamo Višn­jevs­ka i Solžen­jicin, nego zato što će lju­di saz­nati i tre­ba da saz­na­ju, da je pos­to­jao sis­tem (nadam se i molim Boga da se nikad ne vrati) u koje­mu je apstrak­t­na ide­ologi­ja bila vodil­ja. Apstrak­t­na ide­ologi­ja mark­siz­ma-lenjiniz­ma potčini­la je sebi ljude i umjet­nost i stvo­rila je, uopšte uzevši, od jedne zeml­je duhovnu tam­nicu. Reži­ja me duboko potres­la. I Gali­na je bila vrlo uzbuđe­na. Ona je pono­vo preživ­jela trenutke dolas­ka u Baljšoj teatar i oproš­taj s njim. Opera je napisana po Galin­i­noj knjizi. Ja mis­lim da je nje­na veli­ka zaslu­ga što je knji­ga ne samo preve­de­na na 18 sve­jt­skih jezi­ka, nego što je sada ovaploće­na u ope­ru. Iz duše se radu­jem tome i srećan sam zbog nje.

    .

    .

    .

    ——-.….….……Raz­go­var­ala Bran­ka Bogavac

    .

    .

    .

    .

    .