Opustošeno prostranstvo: Kada te ugase požari

Lat­est posts by Jele­na Cvetić (see all)

    .

    .

    (Ogn­jen­ka Lak­iće­vić, Vodič kroz požare, Lom, Beograd, 2019)

    .

    .

    .….Požar podrazume­va širen­je vatre na bro­jn­im tačka­ma. Požar je napadač i aktiv­na destruk­tiv­na priro­da koja naruša­va bezbed­nost i mora da se sani­ra. Požar pokreće uzbunu i opas­nost. Nakon nje­ga uglavnom osta­je pus­toš u kojoj poje­d­inac mora da se snađe. Požari su, dak­le, pro­jek­ci­ja velikog bro­ja uza­stop­nih ili istovre­menih buktanja.

    .….Iako je vokaci­ja priručni­ka prvo što se nameće pri čitan­ju naslo­va, ova zbir­ka pesama to nije. Sen­z­i­bilitet koji teži da sebe objas­ni i utemelji stru­ji kroz sti­hove, preživl­java­jući svo­je intimne požare. Oni buk­te u svakoj pes­mi, unutrašn­ji nevoljno eskponi­rani ostaci snažnih emo­ci­ja: ljubavi, tuge, usaml­jenos­ti, čežn­je, stra­ha. Vatra i požar posta­ju metaforično obelež­je sve­ga što pre­vazi­lazi mogućnos­ti duha, svih kras­nih i opas­nih čes­ti­ca hipersen­z­i­bil­nos­ti koje izbi­ja­ju na površinu, ne zna­jući da li će tu preživeti, ali svesne opas­nos­ti da ostanu tamo gde već jesu.

    .….Motiv vatre i požara se ne tako stidlji­vo već pojavlji­vao u prethod­nim zbirka­ma Ogn­jenke Lak­iće­vić. Pred­stavl­jen je kroz male lokalitete njime zah­vaćene – skupšt­inu, sop­stveno telo, budućnost, glob­al­izu­jući se na „čitav svet gori” (Mrz­im poez­i­ju). Čini se da ovde ima man­je sti­ho­va o vatri i pla­menu, za raz­liku od prethod­ne zbirke u kojoj sve od njih vrvi: „eksploz­i­je kada se čes­tice razlete i sve postane niš­ta” (Sve je pank i sve je poez­i­ja), „kao hil­jade cig­a­re­ta gašenih po mojoj unutrašn­josti” (Dom), „sprženi prizori”…

    .….Lirs­ki sub­jekt saži­ma svo­je emo­ci­je sa spol­jašn­jim sve­tom i nje­gov­im živ­ot­nim tokom, stapa­jući zaključke kroz jed­nu bol­no otrežn­ju­juću sliku – sve je isto napolju kao i unutra, čak i gore, zato nema poboljšan­ja, spasen­ja, nade.

    .….Pros­tor ove zbirke je per­son­al­i­zo­vano opus­tošeno pros­transt­vo koje se oporavlja.

    .….Neposred­na i vizuel­no veo­ma uspela deskrip­tivnost pes­ničk­ih sli­ka uspostavl­ja kon­takt koji pre­poz­na­je stih ne samo seman­tič­ki, niti pik­toral­no, već počin­je da ga oseća. Neposred­nost koju gaje muz­ič­ka i vizuel­na umet­nost prodire kroz zapisanu reč direk­t­no do čitao­ca, nalazeći u nje­mu ne samo empati­ju već i dubin­sko suoča­van­je sa opus­tošenošću pre­dela sop­stvenog života.

    .….Na momente se čini da je obraćan­je pažn­je na fokalizaci­ju, odnos­no loci­ran­je lirskog sub­jek­ta, pot­puno obesmišl­jeno. Lirs­ki sub­jekt je neprestano tu, on podrazume­va sop­stvenu, izuzetno ličnu i do kra­jnos­ti sub­jek­tivi­zo­vanu persperk­tivu, istovre­meno reflek­tu­jući pot­punu uni­verza­l­i­ju ljud­skog iskust­va: samoću, usaml­jenost, nedorečenost između sebe i sve­ta, nedosta­jan­je, gnev, potre­bu za nežnošću, sećan­ja na det­injst­vo. Gov­oreći kao „ja”, „ti”, „on”, „mi”, lirs­ki sub­jekt insi­s­ti­ra na ličnom, intim­nom kon­tak­tu i na pris­nos­ti. Nema pros­to­ra za obraćan­je oni­ma koji se nalaze prekop­u­ta, združeni i dru­gači­je okrenu­ti. „Vi” nije pravac kre­tan­ja lirskog sub­jek­ta, kao ni „oni”. Isu­više mist­ični i nedo­voljno blis­ki da bi se osetili, oni osta­ju po stranu praveći mes­ta samo za prisutne i nekog ko je to rani­je bio.

    .….Kom­pozi­ci­ja je goto­vo pravil­na, cik­lič­na, uz dva dodat­ka. Čini se da ne pred­stavl­ja­ju nikak­vo izmeš­tan­je u nepoz­na­to, kao da je u pitan­ju nemogućnost otpo­ra jed­nom sve­de­nom kom­pozi­cionom toku, koji teče prirod­no pop­ut godišn­jih doba i nosi nji­hove nazive. Zbir­ka počin­je cik­lu­som pod nazivom U tvo­joj kosi, kojem pri­pada­ju dve pesme, jedine izd­vo­jene osećan­ji­ma zaljubljenos­ti i pri­padan­ja, srećne emo­ci­je koja se kas­ni­je izvrće, beži, gubi, na momente vraća, pa pono­vo nes­ta­je. Kroz čitavu zbirku sle­di tra­gan­je za tim pes­ma­ma. Nigde se više ne pronalazi domov­ina („biću tvo­ja prva i poslednja/ domov­ina”), a ni smisao živ­ota („u čemu je smisao života/ u tvo­joj kosi”).

    .….Leto je puno „neosporive tuge” koja „mož­da nije moja ali je posta­la ja”, leto je poče­tak, leto je top­lo i strašno. Leto pod­seća da zap­i­tanost iz det­injst­va još uvek tra­je. Biće se ne slaže sa poretkom („dak­le, ovako izgle­da poredak”), čiji mod­el prvo spoz­na­je u det­injstvu kroz porod­icu, a zatim školu i šire okružen­je. S pes­mom Nikad obazrivost počin­ju požari. Pred­stavl­jen je do kra­jnos­ti oprečan prist­up bića – žel­ja za pri­men­jenom destruk­tivnošću i žel­ja za održa­van­jem sve­ga u har­moni­ji „zapalila bih svet/ da bih čim krene da gori/ telom gasi­la vatru/ i izv­in­javala se svi­ma”. Čitav cik­lus je cik­ličan, a pes­ma Kom­p­liko­vana tuga opom­in­je da će kraj živ­ota biti jed­nak početku, dok se neprestano preuz­i­ma­ju mod­eli pon­ašan­ja, mod­eli vol­jen­ja, intimne jedin­stvene neponovljive unapred šablon­s­ki pre­do­dređene ljubavi.

    .….U cik­lusu Jesen pon­avl­ja se jedan manir iz prethod­nih zbir­ki – telo je man­i­fest unutrašn­je sla­bosti. Kroz jesen je proš­lo sve: i osvrt na pre­poz­na­van­je ljubavi, i rem­i­nis­cen­ci­je na rana živ­ot­na raz­dobl­ja koje oprav­dava­ju neke sadašn­je pos­tup­ke, i gubitak, i preispi­ti­van­je, i strah.

    .….Cen­tral­ni deo zbirke zauz­i­ma Zima. Ona ne pred­stavl­ja samo godišn­je doba, čak ni reflek­si­ju unutrašn­jeg stan­ja. Ona se pojavlju­je kao privre­me­na neu­molji­va smrt („jedi­no se radovao/ samoubi­ca u meni”). U pes­mi-poe­mi, u čijoj for­mi je obliko­van ovaj cik­lus, nema niče­ga što navo­di na opti­mizam. Zima je sa sobom ubi­la sve osta­lo. Zim­s­ki kvar­tal proširen je, dupli­ran („šest mese­ci je sneg padao i top­io se”), zauzeo je polov­inu jedne godine, deo jednog živ­otnog iskust­va („ali ovo je bila zima mog živ­ota”), apsostrofi­ra­jući nepro­laznost svog uticaja.

    .….Upore­do sa ovim delom zbirke tu je i cik­lus Idiott. Iako uvek aso­ci­ja­tivno vodi ka Dos­to­jevskom, ovo malo (beograd­sko[1]) sklonište koje pruža zak­lon od zime dobi­lo je ulogu podrške. Pred­stavl­ja skupinu Drugih u koji­ma lirsko Ja traži svoj pros­tor. Tu se (pro)nalaze lju­di koji na isti način pokušava­ju da prežive, svako svo­ju zimu.

    .….Pro­leće pod­seća na prošlu zimu, nosi se sa onim što je nakon nje o℗stalo, ali nudi i nov, svež, empir­i­js­ki razvi­jen pogled na živ­ot. Tako Pis­mo mojim ses­tra­ma posta­je neka vrs­ta pam­fle­ta ženske sol­i­darnos­ti, ses­trin­skih save­ta. Nadreal­is­tič­ki momen­ti pro­tiču kroz zbirku, dopri­noseći vizuelizaci­ji kom­plek­snos­ti stan­ja duha.

    .….Drveće je čest motiv u ovoj zbir­ci (u pes­mi Moj savez sa drvećem „sta­bla me pod­seća­ju na/ ono što mi fali/ dos­to­janst­vo”). Oseća se izves­na povezanost između nje­ga i pes­ničkog ja. Ipak, često je u nekoj sprezi sa domom. Nudi razumevan­je, podršku i ute­hu lirskom sub­jekt. Moguće i da odraža­va pois­toveći­van­je. Lirs­ki sub­jekt usled usaml­jenos­ti i oseća­ja nepri­padan­ja u potrazi je za mestom koje je izgu­bio – domom. Drvo nikad nije unutar doma, već u dvoriš­tu, ispred kuće, nado­mak. Drveće najlakše pok­lekne pred požarom, a požar se brzo širi kroz šume, ostavl­ja­jući dim u tim bro­jn­im velikim i mal­im svet­skim plućima.

    .….U pes­mi Koliko je sati na fejs­buku stih „požar im je iza leđa” upuću­je na opomenu sreći, pod­seća da neš­to može pok­var­i­ti čak i pros­ečne bezbedne sreće koje ne razmišl­ja­ju o opoz­it­noj mogućnos­ti koja vreba.

    .….Pes­ma Često san­jam kako gori moja zgra­da pojavlju­je se kao kul­mi­naci­ja stra­ha pred nes­ta­jan­jem. Biće se nalazi u kon­flik­tu neposred­no pre oslobađan­ja: „jed­va čekam da izgore do kraja/ ste­penice niz koje si posled­nji put sišao”, ali i „ja tražim tvo­je deči­je fotografije/ ne idem nikud bez njih”. Ipak, Ustanak svi­ta­ca najavlju­je pokre­tan­je u dugom pravcu. Svi­ci kao par­a­dig­ma mal­im požari­ma, ali oni­ma koji osvetl­java­ju put u mraku, koji pod­seća­ju na neprestanu promenljivost i nesta­bil­nu pre­di­vnu krhkost živ­ota, trepere, dajući svet­lost mračnom vazduhu.

    .….Zbir­ka se završa­va Letom i osvr­tom ka ljubavi i njen­im efek­ti­ma i mogućnos­ti­ma. Uobiča­jene  neo­bično opi­ja­juće slike iz svakod­nevnice, bliske oni­ma na samom početku zbirke, stižu do pros­to­ra na koje ljubav odlazi kada se naslute bezvre­menske odred­nice koje ovde nisu upotre­bljene, pop­ut: stal­no, do prestanka živl­jen­ja, zajed­ništ­vo, završava­jući u maniru nežne naredbe osnaženog duha spremnog na nove požare.

     

    .

    .

    [1] Zaključak donet na osnovu koor­di­na­ta koje su postavl­jene u poje­din­im pes­ma­ma iz ove zbirke (Povratak kući, Rođen­dan).

    .

    .

    .

    .

    .

    One thought on “Opustošeno prostranstvo: Kada te ugase požari

    Comments are closed.