Živko Grozdanoski

Otac

.

.

.

OTAC

.

Sećam se, jednom sam sa ocem otišao na vašar. Sami, nas dvojica. Koračao sam pored njega po travi i dok me je držao za ručicu, kao opijen sam zagledao uokolo i samo ponekad podizao glavu i klempave uši ka njegovom sveže obrijanom licu. U jednom trenutku nešto mi je odvuklo pažnju, otrgao sam se ocu i potrčah ka livadama prepunim igara, muzike, nasmejanih devojaka i svakakvog šarenila.

Tek sam nakon izvesnog vremena shvatio da sam sâm. Presekao me je strah. Rastrčao sam se, unaokolo tražeći oca. Kao da mi je čitav život prošao u trčanju, sve do onog trenutka kada sam se, gurajući se među ljude, napokon zaustavio ispred stakla jednog automobila u kome sam prepoznao odraz sveže obrijanog lica. Kada sam mu se osmehnuo i lice u staklu mi se nasmešilo. U sledećem trenutku neko me je povukao za nogavicu i ja sam pogledao ka travi. Odozdo, u mene je zurilo preplašeno dete klempavih ušiju – Tata, gde si bio do sada?

.

.

.

PISMO IZETU SARAJLIĆU

 .

Našao sam tvoju zbirku „Izabrane pjesme”, i čitam je na autobuskoj stanici kod Doma Armije. Već je devetnaest i trideset pet, eno šesnaeske-be, svakog trenutka bi mogla da krene prema Koševskom brdu. Ja sjedim na stanici, i čitam te. “Ko će s mojim stihovima / šetati sutra kroz predvečerja? / Po liku moje nade, ko svoj će da iskleše lik?” Čitam, a u sebi, vičem: “Ja, ja!” k’o neki đak iz prve klupe.

Autobus kreće. A ja nisam u njemu. А očekivao sam da se on zaustavi preda mnom, prije nego što ode. Kad je s tvojim riječima u rukama, Izete, čovijek očekuje da mu prostru crveni tepih do vrata autobusa, pa da djevojke bacaju latice cvijeća sa obje strane, a da vozač siđe i lično poželi dobrodošlicu onome ko te čita.

Ali, očigledno, niko nije ovom vozaču rekao da ja čitam tvoje stihove – zato on kreće, a ja još uvijek sjedim ovdje, zbunjen, pa tek onda ustajem i počinjem da trčim pločnikom, sa knjigom u ruci, dok mi je jedan prst u njoj kako ne bih izgubio stranicu: trčim i gledam autobus ispred mene – ubrzava, usporava, zaustavlja se malo, opet ubrzava… a ja letim po trotoaru, pored kola, pored pasa i njihovih miljenika, trčim, kao što si sigurno i ti nekad trčao ovdje, kao što se sigurno samo u Sarajevu može trčati…

Nakon tri minute trčanja, autobus pali žmigavac ispred Narodnog pozorišta, zaustavlja se, i ja ulazim.

Silazim jednu stanicu ranije. Hoću da odem do supermarketa. Fali mi daska, za kuhinju – u stanu PEN-centra nema kuhinjskih daski: daska na kojoj bi rezao kupus, zelenu salatu, šargarepu… A lijepo sam rekao Ameli iz PEN-centra, kad me je pitala da li funkcioniše internet, lijepo sam joj rekao da mi ne treba internet, fali mi samo daska. A ona je došla, sa svojom drugaricom, povezala mi je internet, i otišle su. A ja sam ostao bez kuhinjske daske. A evo ni u supermarketu nema daski.

Ni u Vahidinom minimarketu nema daski. Mada Vahida kaže da tamo ima sve što mi ikada može zatrebati. Da, Vahida je upravo tako rekla, Izete, ali u meni, kao i u tebi, vjerujem, vlada jedna prirodna selekcija riječi, tako da, ono što je u meni ostalo jest – Vahida kaže da ima sve što mi ikada može zatrebati.

Vahida je kneginja na kasi (“Dvije maarkice!”), Vahida mi podaje kesu, Vahida zna sve šifre voća i povrća, Vahida vaga jabuke. I baš je briga što ni ja ne znam šifru kojom bi izvagao lakoću njenog smijeha koji odjekuje između polica kad je pitam – “Aha, ti se znači zoveš ‘persona’?”, jer tako piše na poleđini onog kartončića s njenim imenom, koji je ona namjerno okrenula, kako je ne bi “smarali“ na Fejsu.

Naredni put, stojim kraj vage sa kesom s bananama u ruci. Neko je odnjeo šifru. “Persona!”, vičem, i ona dolazi, sva preplavljena tim svojim smijehom. I, okreće odjednom onaj kartončić, a ja vidim i njeno ime, i njeno prezime. Eto šifre. “Mogu, znači, da te potražim?” A ona se smiješi.

Sad se penjem na Koševsko Brdo, Izete, i razmišjlam o mom današnjem postu, jer je petak, i o danima koji slijede, i da je sutra dan Svetog Vasilija Ostroškog, vječna Mu slava, i da iduće sedmice počinje i njen post eto, a ja sav zbunjen razmišljam o svemu tome, pa dok pokušavam da odredim najbezbjedniji dan kad bih je mogao vidjeti i pitati da li mogu da je poljubim, ja zamišljam nju i sebe, kako ona i ja trčimo između ovih dana – kao pod unakrsnom vatrom. Kao što se sigurno samo u Sarajevu može trčati pod unakrsnom vatrom.

Eto tako, dok s tvojim stihovima šetam kroz predvečerje ulicom Antuna Hangija i okrećem se ka minimarketu, po liku tvoje nade, Izete, nadam se da ćemo na kraju i ona i ja izvući živu glavu.

.

.

.

.

.


Živko Grozdanoski

Rođen 1986. godine u Kičevu, Zapadnoj Makedoniji. Sa srednim obrazovanjem stekao se u privatnoj američkoj gimnaziji „Nova” u Skoplju, a diplomirao je na Filoloskom fakultetu „Blaže Koneski” u Skoplju, otsek talijanski jezik i knjizevnost. Kao stipendista, imao je jednomesečni prestoj na University of Winston-Salem u SAD, i dvomesečni prestoj na Università per Stranieri di Perugia. Objavio je zbirku pjesme „Pesak i svila” (2005), zbirka kratke-kratke priče „Otiske na kockice leda” (2009/2016), zbirka priča „Neka nam oproste trave” (2011), zbirka tri novele „Kufer za troje” (2014), roman „Posledne ime budučnosti” (2018) i, pod psevdonimom Jules Menard, zbirka „50 priče – izbor iz deset zbirke priče” (2019). Preveo je sa italijanskog šest knjige od Niccolò Ammaniti, Alessandro Baricco, Emanuele Trevi, Italo Svevo i Eugenio Montale. U 2007 na filmskom festivalu u Kanu prikazan je njegov amaterski kratak dokumentarni film „In cage”, snimljen 2006. u Kosovskoj Mitrovici. Njegove priče i roman prevedeni su na srpski, bugarski, albanski, slovenecki i talijanski jezik.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja