Otac

Lat­est posts by Živko Groz­danos­ki (see all)

    .

    .

    .

    OTAC

    .

    Sećam se, jed­nom sam sa ocem otišao na vašar. Sami, nas dvo­ji­ca. Koračao sam pored nje­ga po travi i dok me je držao za ručicu, kao opi­jen sam zagledao uoko­lo i samo ponekad podizao glavu i klem­pave uši ka nje­gov­om sveže obri­janom licu. U jed­nom trenutku neš­to mi je odvuk­lo pažn­ju, otr­gao sam se ocu i potrčah ka livadama pre­punim igara, muzike, nas­me­janih devo­ja­ka i svakakvog šarenila.

    Tek sam nakon izvesnog vre­me­na shva­tio da sam sâm. Pre­sekao me je strah. Ras­trčao sam se, unaoko­lo tražeći oca. Kao da mi je čitav živ­ot prošao u trčan­ju, sve do onog trenut­ka kada sam se, gura­jući se među ljude, napokon zaus­tavio ispred stak­la jednog auto­mo­bi­la u kome sam pre­poz­nao odraz sveže obri­janog lica. Kada sam mu se osmehn­uo i lice u stak­lu mi se nas­meši­lo. U sledećem trenutku neko me je povukao za nogav­icu i ja sam pogledao ka travi. Odoz­do, u mene je zuri­lo pre­plašeno dete klem­pavih uši­ju — Tata, gde si bio do sada?

    .

    .

    .

    PISMO IZETU SARAJLIĆU

     .

    Našao sam tvo­ju zbirku „Izabrane pjesme”, i čitam je na auto­buskoj stani­ci kod Doma Armi­je. Već je devet­naest i trideset pet, eno šes­naeske-be, svakog trenut­ka bi mogla da krene pre­ma Koševskom brdu. Ja sjed­im na stani­ci, i čitam te. “Ko će s mojim sti­hovi­ma / šetati sutra kroz pred­večer­ja? / Po liku moje nade, ko svoj će da iskleše lik?” Čitam, a u sebi, vičem: “Ja, ja!” k’o neki đak iz prve klupe.

    Auto­bus kreće. A ja nisam u nje­mu. А očeki­vao sam da se on zaus­tavi pre­da mnom, pri­je nego što ode. Kad je s tvo­jim riječi­ma u ruka­ma, Izete, čovi­jek očeku­je da mu prostru crveni tepih do vra­ta auto­busa, pa da djevo­jke baca­ju lat­ice cvi­jeća sa obje strane, a da vozač siđe i lično poželi dobrodošlicu onome ko te čita.

    Ali, očigled­no, niko nije ovom voza­ču rekao da ja čitam tvo­je sti­hove — zato on kreće, a ja još uvi­jek sjed­im ovd­je, zbun­jen, pa tek onda usta­jem i počin­jem da trčim pločnikom, sa knjigom u ruci, dok mi je jedan prst u njoj kako ne bih izgu­bio stran­icu: trčim i gledam auto­bus ispred mene – ubrza­va, uspo­ra­va, zaus­tavl­ja se malo, opet ubrza­va… a ja letim po tro­toaru, pored kola, pored pasa i nji­hovih mil­jeni­ka, trčim, kao što si sig­urno i ti nekad trčao ovd­je, kao što se sig­urno samo u Sara­je­vu može trčati…

    Nakon tri minute trčan­ja, auto­bus pali žmi­gavac ispred Nar­o­dnog pozoriš­ta, zaus­tavl­ja se, i ja ulazim.

    Silaz­im jed­nu stan­icu rani­je. Hoću da odem do super­mar­ke­ta. Fali mi das­ka, za kuhin­ju — u stanu PEN-cen­tra nema kuhin­jskih das­ki: das­ka na kojoj bi rezao kupus, zelenu salatu, šar­gare­pu… A lije­po sam rekao Ameli iz PEN-cen­tra, kad me je pita­la da li funkcioniše inter­net, lije­po sam joj rekao da mi ne tre­ba inter­net, fali mi samo das­ka. A ona je došla, sa svo­jom dru­gari­com, poveza­la mi je inter­net, i otišle su. A ja sam ostao bez kuhin­jske daske. A evo ni u super­mar­ke­tu nema daski.

    Ni u Vahidi­nom min­i­mar­ke­tu nema das­ki. Mada Vahi­da kaže da tamo ima sve što mi ika­da može zatre­bati. Da, Vahi­da je upra­vo tako rekla, Izete, ali u meni, kao i u tebi, vjeru­jem, vla­da jed­na prirod­na selek­ci­ja riječi, tako da, ono što je u meni osta­lo jest — Vahi­da kaže da ima sve što mi ika­da može zatrebati.

    Vahi­da je knegin­ja na kasi (“Dvi­je maar­kice!”), Vahi­da mi poda­je kesu, Vahi­da zna sve šifre voća i povrća, Vahi­da vaga jabuke. I baš je briga što ni ja ne znam šifru kojom bi izva­gao lakoću njenog smi­je­ha koji odjeku­je između poli­ca kad je pitam — “Aha, ti se znači zoveš ‘per­sona’?”, jer tako piše na poleđi­ni onog kar­tončića s njen­im imenom, koji je ona nam­jer­no okrenu­la, kako je ne bi “smar­ali“ na Fejsu.

    Nared­ni put, sto­jim kraj vage sa kesom s banana­ma u ruci. Neko je odnjeo šifru. “Per­sona!”, vičem, i ona dolazi, sva pre­plavl­je­na tim svo­jim smi­je­hom. I, okreće odjed­nom onaj kar­tončić, a ja vidim i njeno ime, i njeno prez­ime. Eto šifre. “Mogu, znači, da te potražim?” A ona se smiješi.

    Sad se pen­jem na Koševsko Brdo, Izete, i razmišjlam o mom današn­jem pos­tu, jer je petak, i o dan­i­ma koji sli­jede, i da je sutra dan Sve­tog Vasil­i­ja Ostroškog, vječ­na Mu sla­va, i da iduće sed­mice počin­je i njen post eto, a ja sav zbun­jen razmišl­jam o sve­mu tome, pa dok pokušavam da odred­im najbezb­jed­ni­ji dan kad bih je mogao vid­jeti i pitati da li mogu da je polju­bim, ja zamišl­jam nju i sebe, kako ona i ja trči­mo između ovih dana — kao pod unakrsnom vatrom. Kao što se sig­urno samo u Sara­je­vu može trčati pod unakrsnom vatrom.

    Eto tako, dok s tvo­jim sti­hovi­ma šetam kroz pred­večer­je uli­com Antu­na Hangi­ja i okrećem se ka min­i­mar­ke­tu, po liku tvo­je nade, Izete, nadam se da ćemo na kra­ju i ona i ja izvući živu glavu.

    .

    .

    .

    .

    .