Pevam, dakle, postoji

Tamara Stojanović
Lat­est posts by Tama­ra Sto­janović (see all)

    .

    .

     

    (Mil­isav Sav­ić, Dok­to­ra Valenti­na Trubara i ses­tre mu Simon­ete povest čud­no­vatih događa­ja u Srbi­ji, Ago­ra, Beograd, 2018)

    I šta to vidi? nas­tavi Valentino.

    Sve ono o čemu peva. Vidi Urv­inu plan­inu na kojoj umire Marko Kraljević.

    Kako može da vidi plan­inu za koju mu kažu da ne pos­to­ji? prekide ga Valentino.

    Pos­to­ji, reče Slepac. Čim o njoj peva.

    Novi (ako nam lit­er­ar­na hiper­pro­duk­ci­ja dozvol­ja­va da delo koje ne samo da je objavl­jeno pre god­inu dana, nego je i u rel­a­tivno kratkom peri­o­du, god­inu dana doc­ni­je, doživelo ponovl­jeno izdan­je, označi­mo kao novo) roman Mil­isa­va Sav­ića Dok­to­ra Valenti­na Trubara i ses­tre mu Simon­ete povest čud­no­vatih događa­ja u Srbi­ji prati, kako to naslov, sadržeći u sebi žan­rovsko, pa i izves­no siže­jno-fab­u­larno naz­načen­je, sug­er­iše, avan­ture glavnog juna­ka, Valenti­na Trubara, te ses­tre mu i saput­nice Simon­ete. One će biti proživl­jene na prop­uto­van­ju kroz Srbi­ju, a sve u neu­mornom tra­gan­ju za tada u sve­tu neopozi­vo priz­na­tim, srp­skim nar­o­d­nim stvar­alaštvom, ili, što je još važni­je, u nje­mu apos­trofi­ran­im lokalite­ti­ma i man­a­s­tir­i­ma, a u cilju utvrđi­van­ja kore­spon­dent­nos­ti između topografi­je zas­tu­pljene u pes­ma­ma i one stvarne. Biće to, čini se, a tako i iz rečenog proi­zlazi, tra­gan­je za istin­om i/ili čudom.

    Sviknut na to da mu pogled bude privučen imeni­ma auto­ra što su neretko štam­pana pred­i­men­zioni­ran­im fontom preko kor­i­ca romana (u nekom kutu nađe se mes­ta i za naziv dela, no ličnost auto­ra, zna se, ima pri­or­itet), čita­lac nema raz­glo­ga za zabrin­u­tost. Roman Mil­isa­va Sav­ića čita se brže negoli nje­gov naslov. Aneg­dotske struk­ture, a bajkovi­tog ustro­jst­va sve­ta, na istoj ontološkoj ravni oku­pl­ja veštice, vam­pire, vile, haj­duke, babe, knegin­je, pros­jake, žeteoce, pre­varene muževe i igu­mane. Crpeći poten­ci­jal hrono­ta puta („Jer puto­van­je je”, veli pripovedač, „otac svake priče”) i ne man­je hrono­topa pričan­ja, autor u istu pros­tor­nu i vre­men­sku ravan pozi­cioni­ra junake različi­tog porekla, sta­tusa, pola i uzras­ta, one koji ima­ju svo­je pro­to­tive u srp­skoj istori­ji (pop­ut Knjaza, iza koga se, posve jas­no, kri­je istori­js­ki lik kneza Miloša Obren­ovića i kneževog berbe­ri­na Nići­fo­ra Ninkovića) i one koji su u pot­punos­ti plod stvar­alačke imag­i­naci­je. Otu­da se stiče uti­sak da su prošlost (slav­na, neman­jić­ka, veliča­j­na), pripoved­na sadašn­jnost, tj. trenu­tak u koji je rad­n­ja pozi­cioni­rana (pos­tus­tanič­ka Srbi­ja kneza Miloša, obeleže­na satrapi­jom i jed­nouml­jem, ali u kojoj se i dal­je dešava­ju čuda i nas­ta­je izvrsna poez­i­ja) i budućnost deo istog kon­tin­u­uma. Mogle bi ovim Sav­iće­vim romanom biti inspirisane i imagološke („U ovoj priči Srbi­ju ćeš vide­ti”, obraća se nara­tor liku Valenti­na Trubara koga igri­vo kon­sti­tu­iše pred oči­ma čita­la­ca, „svo­jim oči­ma, oči­ma stran­ca, a tebe ću pos­ma­trati ja, tvoj pripovedač, koji je u neku ruku i tvoj domaćin”) i nara­tološke studi­je. Ipak, za nedo­voljno obaveštenog čitao­ca (Eko je sada razočaran!), onog čija čula nisu izoštre­na za uviđan­je prelas­ka sa dru­gog na treće lice pripovedan­ja (uslovl­jeno sadrža­jem, dakako), niti dis­tinkci­ju koja se uspostavl­ja između lika auto­ra i nara­to­ra, na koju se, u humornom, u ovoj knjizi dom­i­nant­nom tonu, pripovedač osvrće („sada ti se obraća pripovedač, ne pisac, i on ti odmah stavl­ja do znan­ja da je u ovoj priči od počet­ka prisan sa tobom”), osta­je najz­nača­jni­je saz­nan­je da su se jedan Latin, dok­tor Valenti­no Trubar, i nje­go­va, čitaocu iz romana Le sans pareille poz­na­ta, efe­mer­na, belop­u­ta ses­tra Simon­e­ta, zaputili u epsku Srbi­ju, a stigli u onu u kojoj ih zatiče naiz­gled isključi­vo triv­i­jal­na, a neretko i friv­ol­na, suro­va svakod­nevi­ca. Izvor humo­ra, a otu­da i lakoća recep­ci­je, umno­gome poči­va­ju na takvoj koliz­iji, zbog čega je ipak neophod­no biti i obavešten i pre­dostrožan, u suprot­nom bi dalekosežne poruke ovo­ga dela mogle osta­ti neopažene.

    Sarad­nik Jerne­ja Kopi­tara dok­tor Valenti­no Trubar, po nje­gov­om nalogu i detaljn­im uput­stvi­ma, dolazi u Srbi­ju kako bi se uspeo po planin­skim vrleti­ma do kojih hro­mi Vuk zasig­urno nije mogao stići, te prove­rio, pos­to­je li odista one crkve što ih nar­o­d­ni pevač, Slepac, gus­lar, nadah­nu­to kat­aloš­ki niže. No, čita­lac, kome ne želimo sve da otkri­je­mo i time ga liši­mo potrebe da delo proči­ta, poste­peno otkri­va da su motivi Trubarovi uneko­liko složeni­ji. Osta­jući u okvir­i­ma post­mod­erne, baš kada se njene mogućnos­ti čine posve iscr­pljen­im, a pos­tup­ci pred­vidljivim, Mil­isav Sav­ić postavl­ja neko­li­ka, nikad dovoljno rablje­na  pitan­ja:  Šta je isti­na? i Može li se do nje stići? i, ako može, ima li ona snagu veću negoli lepa laž imag­ini­ran­ja? Pogod­ni­jeg tla za tražen­je odgov­o­ra od ono­ga na kome se preispitu­je odnos istori­je i fik­ci­je, čini se da nema. Sav­ićev roman sav je u znaku kole­ban­ja između doku­men­tarnog i fik­tivnog, povesnog i čudesnog, stvarnog i izmišl­jenog, pos­to­jećeg i ispe­vanog. Otu­da se pro­tag­o­nista, a ne man­je ni čita­lac, suoča­va sa pitan­ji­ma – pos­to­ji li zbil­ja crk­va Jan­ja, o kojoj peva­ju pesme doba Neman­jića, je li Knjaz onakav kakvim ga je Vuk prikazao u biografi­ji ili u pis­mu, može li se začeti od ispi­jan­ja čaše vina sa pra­hom od svečeve loban­je, ili je, za to pak potreb­no muško seme, pos­to­ji li raskovnik i da li je moguće pron­aći ga?

    Tra­gan­je za odgov­orom na pitan­je „Pos­to­ji li samo jed­na ili pak mnoge istine?” nije jed­i­na post­mod­ernistič­ka opsesi­ja kojom je autor afi­ci­ran. Ova, kako sveprisut­ni glas autorskog pripovedača naz­nača­va, pus­tolovno-ljubav­na priča, ujed­no bi se dala čitati i kao svo­jevrsna priča o priči i pričan­ju. Otu­da, nije neo­bično što prvi seg­ment romana počin­je obz­nanom, jed­nos­tavnom, goto­vo podrazumeva­jućom: „Počin­je priča.” Obil­jem meta­nar­a­tivnih komen­tara pripovedač ispitu­je sop­stvene pos­tup­ke, ali i motive da se priča ispriča, ukazu­je na pra­vo mesto njenog počet­ka, anticipi­ra njen tok i završe­tak, sug­er­iše njene domete i moći, pita se ko će biti i ko bi tre­ba­lo da bude njen recip­i­jent. Pisac, pripovedač i lik, sarad­ni­ci u najtešn­joj vezi, nose i kon­sti­tu­išu nar­a­tiv. Nadah­nut spisi­ma Nići­fo­ra Ninkovića, Ota Pirha, Leopol­da Rankea, Vuka Karadžića i Joaki­ma Vujića, a u nas­to­jan­ju da stekne slavu, dok­tor Trubar nam­er­a­va da svom prop­uto­van­ju posveti dve knjige – jed­nu doku­men­tarnog karak­tera (što prate izves­na žan­rovs­ka kole­ban­ja: hoće li to biti putopis, dnevnik ili pis­ma) i jed­nu fik­tivnog (reč je o pus­tolovi­ni), čije bi pisan­je, nadah­nu­to dnevničkim beleška­ma, radi­je, radi nepris­trasnos­ti, pre­pus­tio nekom dru­gom. Prva će osta­ti u nje­gov­oj glavi (ali ne i nesaopšte­na!), a drugu će pover­i­ti hodočas­niku (ili samo dru­gom licu pripovedača) koga na povratku iz Srbi­je sreće u zemu­n­skom karan­ti­nu, i to u grozni­ci, da bi nju, više prepričanu nego preve­de­nu, čitaocu pre­dočio, kako to sve­doči nara­tor: „pisac čije se ime nalazi na kori­ca­ma ove knjige”. Kako u nar­o­d­nom stvar­alaštvu, tako i u Sav­ićevom romanu, priča se prenosi i višestruko posre­du­je, te „ubr­zo okri­lati” i pri­ma u sebe i neš­to od ono­ga što se nije ili nije „baš tako” dogodi­lo. Isti nar­a­tivi tre­ti­ra­ju se bit­no dru­gači­je, te događaj dat u svoj neposred­nos­ti proživl­jenog lako pre­ras­ta u zapis blizak lek­siko­graf­skoj odred­ni­ci. Žel­ja da priča bude saopšte­na kako bi proslav­i­la svog pro­tag­o­nis­tu u doživl­jeno unosi čudesno, no ne isključu­je mogućnost da se čudo odista i zbilo.

    Pomenute post­mod­ernističke opsesi­je (pisan­je o priči i pripovedan­ju, te ispi­ti­van­je sta­tusa istine) nalaze se u najtešn­joj vezi. One se, shod­no tome, ispitu­ju posred­stvom bril­jant­no ukrštenih hrono­topa pričan­ja i puta. Putu­jući da bi prove­rio vero­dos­to­jnost ispe­vanog, tra­ga­jući za istin­om, dok­tor Valenti­no pronalazi čudo. A šta je čudo do puni­je, zan­imljivi­je, a neretko i istini­ti­je nal­ič­je istine? Ukazu­jući na sposob­nost poez­i­je „da se nosi sa tim čudovištem od zla koje, kao tama, pri­tiska svet” pripovedač ukazu­je na njenu ontološku nužnost (Ima li veće pohvale?). Ako „živ­ot bez varkan­ja i nade nije živ­ot”, onda je posve jas­no da pes­ma, koja iz živ­ota crpi svo­je sadrža­je, „ne može bez laguck­an­ja”. Ne može­mo odoleti iskušen­ju da u pomoć pri­zove­mo Aris­totela, tog apolo­ge­tu književnos­ti, što je uvideo da je  „pes­ništ­vo više filo­zof­s­ka i ozbiljni­ja stvar nego isto­ri­ografi­ja, jer pes­ništ­vo pokazu­je više ono što je opšte”. To, isti­ni za volju, i Sav­ićev roman sug­er­iše, no fik­ci­ji je u nje­mu prip­isana i jed­na odista nepo­jmlji­va (da ne kaže­mo čudesna!) moć: pes­ma ne samo što peva o onome što se mog­lo dogodi­ti, već se ono o čemu ona peva, odista i moralo dogodi­ti, čak i ako fak­ta to negi­ra­ju, jer da se nije dogodi­lo, makar i u pros­tori­ma stvar­alačke imag­i­naci­je, s one strane empir­i­js­ki saz­natljivog, pevač je ne bi ispevao.

    Ne tre­ba prene­breg­nu­ti: da bi se čudo doživelo, za njime se, kao za zakopan­im blagom u crkvi Jan­ji, mora tra­gati. Doživeti čudo, znači preći put. Kako kroz pros­tor, tako i kroz nar­a­tiv i nje­gove nadasve igrive mean­dre („Ovak­va priča, započe­ta dolaskom u Beograd, pril­ično će tra­jati, sve dok se ne izvrgne u onu koja odgo­vara naslovu na kori­ca­ma rukopisa koji čita­lac sada čita.”). Bez čudesnog živ­ot u Srbi­ji, u kojoj se za reč izgov­orenu pro­tiv Knjaza odse­ca­ju ruke i jezi­ci i bati­na­ju pro­ro­ci, ne bi bio moguć, ali sa čudi­ma, kao i sa stvarnošću, tre­ba biti oprezan. Neka čuda najbol­je je ne doživeti. U takvoj Srbi­ji, zemlji lep­ih i svirepih čude­sa, a ne „u toplim bib­lioteka­ma i udob­n­im dvorci­ma” i baš zbog takve Srbi­je, nas­ta­je veli­ka poez­i­ja, kao potvr­da Valenti­novog utiska da je ona „zeml­ja neo­bičnih suprot­nos­ti. Zeml­ja sa više lica.”

    Sav­ićev roman, dak­le, ne samo da postavl­ja pitan­ja: ima li čudo sta­tus kakav ima isti­na, i zaslužu­je li fik­ci­ja sta­tus kao kakav doku­ment?, on na njih pruža i jedin­stvene odgov­ore. „Radu­jem se pri­zori­ma koje vidiš, nije važno da li stvarno ili u mašti.” (jer ih vidiš!) Pes­nič­ka prav­da, veli pripovedač, rav­na je Boži­joj. Ona najzad sustiže i Knjaza, dajući sud o nje­gov­oj vla­davi­ni ispun­jenoj tirani­jom i jed­nouml­jem, no ona mu ne odriče punoću i živopis­nost karak­tera. Pos­to­ji mogućnost, rekao je jed­nom Pekić, da istinu o prošlosti saz­namo kroz vra­ta umet­nos­ti. Vra­ta Sav­ićeve umet­nos­ti ima­ju karneval­s­ki kolorit.

    Mno­gi odgov­ori, među­tim, ne daju se do kra­ja iznaći, ni među fak­ti­ma, ni među čudes­i­ma. Jed­i­na kon­stan­ta jeste tra­gan­je, jer „svet poči­va na taj­na­ma”. Zato obz­nanu da priča počin­je, prati ona da je doš­lo vreme za njen „Epi­log”, sav u znaku autopo­et­ičkog preispi­ti­van­ja. Epi­l­o­gom, koji pred­stavl­ja dija­log između pripovedača i nje­gov­og pis­ca, ne stavl­ja se tač­ka na priču. Njime se sug­er­iše da je priča neu­morno tra­gan­je za otk­lan­jan­jem nedoumi­ca koje se ne daju sasvim otk­loni­ti, na čemu poči­va­ju nje­na neophod­nost i neu­niš­tivost. On je ujed­no i posled­n­ja oda njenoj vred­nos­ti, jer se pis­ci, održava­jući svet na konci­ma priče, još jedi­no njome bore pro­tiv nepravde.

    Novi roman Mil­isa­va Sav­ića čitaoci­ma se ne pre­poruču­je samo jedin­stven­im i za tumačen­je iza­zovn­im odno­som pre­ma priči i pripovedan­ju, fak­tograf­skom i fik­cional­nom. Naklon­jen kratkoj for­mi, Sav­ić u nizu priča koje tvore organ­sku i, rek­li bis­mo, nedeljivu celinu, pokazu­je lucid­nost u izboru i pri­meni nar­a­tivnih pos­tu­pa­ka i stil­sko-jez­ičk­ih sred­sta­va, što, pored izb­o­ra žan­ra i tem­atike, umno­gome dopri­nosi dinam­i­ci fab­ule i recep­ci­ji samo­ga dela. Ono se čita u jed­nom dahu, sa glas­nim, katka­da od spoz­na­je gorkim, a katka­da oslobađa­jućim sme­hom. Vred­nost i značaj dela, svo­jevrsne istori­jske metafik­ci­je, čita­lač­ka pub­li­ka je, nema sum­n­je, pre­poz­nala. Na to upuću­je i čin­jeni­ca da je doživelo ponovno izdan­je. Ova kri­ti­ka naš je pokušaj da delo izno­va pre­poruči­mo, ali i da sug­er­iše­mo moguće puteve istraži­vačkog čitan­ja, koji se čine neophod­nim, jer ono za to nudi mnošt­vo povoda.

    .

    .

    .

    .