Tamara Stojanović

Pevam, dakle, postoji

.

.

 

(Milisav Savić, Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji, Agora, Beograd, 2018)

I šta to vidi? nastavi Valentino.

Sve ono o čemu peva. Vidi Urvinu planinu na kojoj umire Marko Kraljević.

Kako može da vidi planinu za koju mu kažu da ne postoji? prekide ga Valentino.

Postoji, reče Slepac. Čim o njoj peva.

Novi (ako nam literarna hiperprodukcija dozvoljava da delo koje ne samo da je objavljeno pre godinu dana, nego je i u relativno kratkom periodu, godinu dana docnije, doživelo ponovljeno izdanje, označimo kao novo) roman Milisava Savića Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji prati, kako to naslov, sadržeći u sebi žanrovsko, pa i izvesno sižejno-fabularno naznačenje, sugeriše, avanture glavnog junaka, Valentina Trubara, te sestre mu i saputnice Simonete. One će biti proživljene na proputovanju kroz Srbiju, a sve u neumornom traganju za tada u svetu neopozivo priznatim, srpskim narodnim stvaralaštvom, ili, što je još važnije, u njemu apostrofiranim lokalitetima i manastirima, a u cilju utvrđivanja korespondentnosti između topografije zastupljene u pesmama i one stvarne. Biće to, čini se, a tako i iz rečenog proizlazi, traganje za istinom i/ili čudom.

Sviknut na to da mu pogled bude privučen imenima autora što su neretko štampana predimenzioniranim fontom preko korica romana (u nekom kutu nađe se mesta i za naziv dela, no ličnost autora, zna se, ima prioritet), čitalac nema razgloga za zabrinutost. Roman Milisava Savića čita se brže negoli njegov naslov. Anegdotske strukture, a bajkovitog ustrojstva sveta, na istoj ontološkoj ravni okuplja veštice, vampire, vile, hajduke, babe, kneginje, prosjake, žeteoce, prevarene muževe i igumane. Crpeći potencijal hronota puta („Jer putovanje je”, veli pripovedač, „otac svake priče”) i ne manje hronotopa pričanja, autor u istu prostornu i vremensku ravan pozicionira junake različitog porekla, statusa, pola i uzrasta, one koji imaju svoje prototive u srpskoj istoriji (poput Knjaza, iza koga se, posve jasno, krije istorijski lik kneza Miloša Obrenovića i kneževog berberina Nićifora Ninkovića) i one koji su u potpunosti plod stvaralačke imaginacije. Otuda se stiče utisak da su prošlost (slavna, nemanjićka, veličajna), pripovedna sadašnjnost, tj. trenutak u koji je radnja pozicionirana (postustanička Srbija kneza Miloša, obeležena satrapijom i jednoumljem, ali u kojoj se i dalje dešavaju čuda i nastaje izvrsna poezija) i budućnost deo istog kontinuuma. Mogle bi ovim Savićevim romanom biti inspirisane i imagološke („U ovoj priči Srbiju ćeš videti”, obraća se narator liku Valentina Trubara koga igrivo konstituiše pred očima čitalaca, „svojim očima, očima stranca, a tebe ću posmatrati ja, tvoj pripovedač, koji je u neku ruku i tvoj domaćin”) i naratološke studije. Ipak, za nedovoljno obaveštenog čitaoca (Eko je sada razočaran!), onog čija čula nisu izoštrena za uviđanje prelaska sa drugog na treće lice pripovedanja (uslovljeno sadržajem, dakako), niti distinkciju koja se uspostavlja između lika autora i naratora, na koju se, u humornom, u ovoj knjizi dominantnom tonu, pripovedač osvrće („sada ti se obraća pripovedač, ne pisac, i on ti odmah stavlja do znanja da je u ovoj priči od početka prisan sa tobom”), ostaje najznačajnije saznanje da su se jedan Latin, doktor Valentino Trubar, i njegova, čitaocu iz romana Le sans pareille poznata, efemerna, beloputa sestra Simoneta, zaputili u epsku Srbiju, a stigli u onu u kojoj ih zatiče naizgled isključivo trivijalna, a neretko i frivolna, surova svakodnevica. Izvor humora, a otuda i lakoća recepcije, umnogome počivaju na takvoj koliziji, zbog čega je ipak neophodno biti i obavešten i predostrožan, u suprotnom bi dalekosežne poruke ovoga dela mogle ostati neopažene.

Saradnik Jerneja Kopitara doktor Valentino Trubar, po njegovom nalogu i detaljnim uputstvima, dolazi u Srbiju kako bi se uspeo po planinskim vrletima do kojih hromi Vuk zasigurno nije mogao stići, te proverio, postoje li odista one crkve što ih narodni pevač, Slepac, guslar, nadahnuto kataloški niže. No, čitalac, kome ne želimo sve da otkrijemo i time ga lišimo potrebe da delo pročita, postepeno otkriva da su motivi Trubarovi unekoliko složeniji. Ostajući u okvirima postmoderne, baš kada se njene mogućnosti čine posve iscrpljenim, a postupci predvidljivim, Milisav Savić postavlja nekolika, nikad dovoljno rabljena  pitanja:  Šta je istina? i Može li se do nje stići? i, ako može, ima li ona snagu veću negoli lepa laž imaginiranja? Pogodnijeg tla za traženje odgovora od onoga na kome se preispituje odnos istorije i fikcije, čini se da nema. Savićev roman sav je u znaku kolebanja između dokumentarnog i fiktivnog, povesnog i čudesnog, stvarnog i izmišljenog, postojećeg i ispevanog. Otuda se protagonista, a ne manje ni čitalac, suočava sa pitanjima – postoji li zbilja crkva Janja, o kojoj pevaju pesme doba Nemanjića, je li Knjaz onakav kakvim ga je Vuk prikazao u biografiji ili u pismu, može li se začeti od ispijanja čaše vina sa prahom od svečeve lobanje, ili je, za to pak potrebno muško seme, postoji li raskovnik i da li je moguće pronaći ga?

Traganje za odgovorom na pitanje „Postoji li samo jedna ili pak mnoge istine?” nije jedina postmodernistička opsesija kojom je autor aficiran. Ova, kako sveprisutni glas autorskog pripovedača naznačava, pustolovno-ljubavna priča, ujedno bi se dala čitati i kao svojevrsna priča o priči i pričanju. Otuda, nije neobično što prvi segment romana počinje obznanom, jednostavnom, gotovo podrazumevajućom: „Počinje priča.” Obiljem metanarativnih komentara pripovedač ispituje sopstvene postupke, ali i motive da se priča ispriča, ukazuje na pravo mesto njenog početka, anticipira njen tok i završetak, sugeriše njene domete i moći, pita se ko će biti i ko bi trebalo da bude njen recipijent. Pisac, pripovedač i lik, saradnici u najtešnjoj vezi, nose i konstituišu narativ. Nadahnut spisima Nićifora Ninkovića, Ota Pirha, Leopolda Rankea, Vuka Karadžića i Joakima Vujića, a u nastojanju da stekne slavu, doktor Trubar namerava da svom proputovanju posveti dve knjige – jednu dokumentarnog karaktera (što prate izvesna žanrovska kolebanja: hoće li to biti putopis, dnevnik ili pisma) i jednu fiktivnog (reč je o pustolovini), čije bi pisanje, nadahnuto dnevničkim beleškama, radije, radi nepristrasnosti, prepustio nekom drugom. Prva će ostati u njegovoj glavi (ali ne i nesaopštena!), a drugu će poveriti hodočasniku (ili samo drugom licu pripovedača) koga na povratku iz Srbije sreće u zemunskom karantinu, i to u groznici, da bi nju, više prepričanu nego prevedenu, čitaocu predočio, kako to svedoči narator: „pisac čije se ime nalazi na koricama ove knjige”. Kako u narodnom stvaralaštvu, tako i u Savićevom romanu, priča se prenosi i višestruko posreduje, te „ubrzo okrilati” i prima u sebe i nešto od onoga što se nije ili nije „baš tako” dogodilo. Isti narativi tretiraju se bitno drugačije, te događaj dat u svoj neposrednosti proživljenog lako prerasta u zapis blizak leksikografskoj odrednici. Želja da priča bude saopštena kako bi proslavila svog protagonistu u doživljeno unosi čudesno, no ne isključuje mogućnost da se čudo odista i zbilo.

Pomenute postmodernističke opsesije (pisanje o priči i pripovedanju, te ispitivanje statusa istine) nalaze se u najtešnjoj vezi. One se, shodno tome, ispituju posredstvom briljantno ukrštenih hronotopa pričanja i puta. Putujući da bi proverio verodostojnost ispevanog, tragajući za istinom, doktor Valentino pronalazi čudo. A šta je čudo do punije, zanimljivije, a neretko i istinitije naličje istine? Ukazujući na sposobnost poezije „da se nosi sa tim čudovištem od zla koje, kao tama, pritiska svet” pripovedač ukazuje na njenu ontološku nužnost (Ima li veće pohvale?). Ako „život bez varkanja i nade nije život”, onda je posve jasno da pesma, koja iz života crpi svoje sadržaje, „ne može bez laguckanja”. Ne možemo odoleti iskušenju da u pomoć prizovemo Aristotela, tog apologetu književnosti, što je uvideo da je  „pesništvo više filozofska i ozbiljnija stvar nego istoriografija, jer pesništvo pokazuje više ono što je opšte”. To, istini za volju, i Savićev roman sugeriše, no fikciji je u njemu pripisana i jedna odista nepojmljiva (da ne kažemo čudesna!) moć: pesma ne samo što peva o onome što se moglo dogoditi, već se ono o čemu ona peva, odista i moralo dogoditi, čak i ako fakta to negiraju, jer da se nije dogodilo, makar i u prostorima stvaralačke imaginacije, s one strane empirijski saznatljivog, pevač je ne bi ispevao.

Ne treba prenebregnuti: da bi se čudo doživelo, za njime se, kao za zakopanim blagom u crkvi Janji, mora tragati. Doživeti čudo, znači preći put. Kako kroz prostor, tako i kroz narativ i njegove nadasve igrive meandre („Ovakva priča, započeta dolaskom u Beograd, prilično će trajati, sve dok se ne izvrgne u onu koja odgovara naslovu na koricama rukopisa koji čitalac sada čita.”). Bez čudesnog život u Srbiji, u kojoj se za reč izgovorenu protiv Knjaza odsecaju ruke i jezici i batinaju proroci, ne bi bio moguć, ali sa čudima, kao i sa stvarnošću, treba biti oprezan. Neka čuda najbolje je ne doživeti. U takvoj Srbiji, zemlji lepih i svirepih čudesa, a ne „u toplim bibliotekama i udobnim dvorcima” i baš zbog takve Srbije, nastaje velika poezija, kao potvrda Valentinovog utiska da je ona „zemlja neobičnih suprotnosti. Zemlja sa više lica.”

Savićev roman, dakle, ne samo da postavlja pitanja: ima li čudo status kakav ima istina, i zaslužuje li fikcija status kao kakav dokument?, on na njih pruža i jedinstvene odgovore. „Radujem se prizorima koje vidiš, nije važno da li stvarno ili u mašti.” (jer ih vidiš!) Pesnička pravda, veli pripovedač, ravna je Božijoj. Ona najzad sustiže i Knjaza, dajući sud o njegovoj vladavini ispunjenoj tiranijom i jednoumljem, no ona mu ne odriče punoću i živopisnost karaktera. Postoji mogućnost, rekao je jednom Pekić, da istinu o prošlosti saznamo kroz vrata umetnosti. Vrata Savićeve umetnosti imaju karnevalski kolorit.

Mnogi odgovori, međutim, ne daju se do kraja iznaći, ni među faktima, ni među čudesima. Jedina konstanta jeste traganje, jer „svet počiva na tajnama”. Zato obznanu da priča počinje, prati ona da je došlo vreme za njen „Epilog”, sav u znaku autopoetičkog preispitivanja. Epilogom, koji predstavlja dijalog između pripovedača i njegovog pisca, ne stavlja se tačka na priču. Njime se sugeriše da je priča neumorno traganje za otklanjanjem nedoumica koje se ne daju sasvim otkloniti, na čemu počivaju njena neophodnost i neuništivost. On je ujedno i poslednja oda njenoj vrednosti, jer se pisci, održavajući svet na koncima priče, još jedino njome bore protiv nepravde.

Novi roman Milisava Savića čitaocima se ne preporučuje samo jedinstvenim i za tumačenje izazovnim odnosom prema priči i pripovedanju, faktografskom i fikcionalnom. Naklonjen kratkoj formi, Savić u nizu priča koje tvore organsku i, rekli bismo, nedeljivu celinu, pokazuje lucidnost u izboru i primeni narativnih postupaka i stilsko-jezičkih sredstava, što, pored izbora žanra i tematike, umnogome doprinosi dinamici fabule i recepciji samoga dela. Ono se čita u jednom dahu, sa glasnim, katkada od spoznaje gorkim, a katkada oslobađajućim smehom. Vrednost i značaj dela, svojevrsne istorijske metafikcije, čitalačka publika je, nema sumnje, prepoznala. Na to upućuje i činjenica da je doživelo ponovno izdanje. Ova kritika naš je pokušaj da delo iznova preporučimo, ali i da sugerišemo moguće puteve istraživačkog čitanja, koji se čine neophodnim, jer ono za to nudi mnoštvo povoda.

.

.

.

.


Tamara Stojanović

Rođena u Beogradu, gde je završila Filološku gimnaziju. Apsolvent je na grupi Srpska književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Posebno je interesuje književnost dvadesetog veka. Bavi se novinarstvom. Piše književnu kritiku.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja