Milica Ćuković

Poetska JASa Existentia: „mestoimenija“ Marije i JHVH-a

.

.

.

(Teotokos – Tedeum – Tudum – M – m m m: o poeziji Đorđa Markovića Kodera i Dragana Boškovića)

.

 

„Prosto mleko, prosta Mati, nevina, blaga, milostiva, bez razlike roda, veroispovedanja, stanja i imanja, Jevrejski EM. Mati. E (alef) prvo slovo, M (mem) srednje Bog veli: JA sam E M eS (emes), tj. Početak, sredina i Konac svetskih krasotah je u mojoj vladi, i znači istina.“

 („O Materi“, Đorđe Marković Koder[1])

.

„i kada bih s tobom, Gospode,
s tobom, Bogorodice,
jednom za sva vremena postao pesnik,
pesma bi počela sa jen-dva-tri-dva,
imala bi dva rifa i istinu,
a završila se sa Amen,
uz dva zakasnela udarca bubnja,
znate ono: tu-dum.

Dakle:
Amen.
Tu-dum.“

                                                     („Kada bih bio pesnik (Izgibosmo, Gospode!)“[2], Dragan Bošković)

            Godinu dana nakon objavljivanja pesničke zbirke Otac, koja je nagovestila poetičko-stilske promene, a dve godine pre objavljivanja zbirke pesama The Clash, kao prve knjige poetskog triptiha (The ClashAve Maria!Breaking the Waves) u kojem je ostvaren poetički zaokret u odnosu na raniju liriku, Dragan Bošković priredio je, za antologijsku ediciju Deset vekova srpske književnosti, Đorđa Markovića Kodera. Predgovor ove knjige, naslovljen „Koderov kosmos“, može se čitati kao teorijska „razjasnica“ ontološkog poretka i „koordinata“ lirskog kosmosa pesničkih knjiga sâmog Dragana Boškovića. Pored motiva matere (pojedinačnih matera i Bogomajke), koji predstavlja konstantu poezije i proze Đorđa Markovića Kodera i kojim je Markovićevo stvaralaštvo povezano sa poezijom  Dragana Boškovića, ipak bi se moglo zaključiti da sa lirikom, spevovima i prozom srpskog (pred)romantičara/protosimboliste poezija Dragana Boškovića ulazi u dijalog ne na tematskom planu, već prvenstveno na planu stila, jezika i ontološkog ustrojstva poetskog i proznog diskursa.

            Pesnik kulture i veliki erudita, Đorđe Marković Koder stvorio je celovito, zaokruženo, ali po jezičko-stilskim karakteristikama hermetično, neprozirno, zagonetno pesničko delo. Pišući o ontološkom statusu bića i jezika Koderovog kosmosa, Dragan Bošković primećuje „Kao pedantno zatvoren sistem, Koderova poetika nam raskriva prepoznatljiv i ’statičan’ ontološki red, ona determiniše sve aspekte i entitete svoga sveta, ostavljajući pesničku ’fabulu’ lišenu dinamike zbivanja.“[3] Analogno ovome, za poeziju Dragana Boškovića može se, takođe, primetiti da ona predstavlja „pedantno zatvoren sistem“ koji do krajnosti obnažuje[4], raskriva, čini providnim prepoznatljiv i statičan (u vrednosnom smislu) ontološki poredak, ujedno determinišući sve aspekte i entitete svoga sveta, s tom razlikom što kod Dragana Boškovića lirska fabula ne ostaje nepomična i lišena dinamike zbivanja. U zatvorenosti Koderovog pesničkog sistema Dragan Bošković prepoznao je srednjovekovnu zaokruženost slike sveta, koja uprkos fragmentarnosti i interdiskurzivnosti (u Koderovoj poeziji „se mešaju legendarni, mitološki, paganski, hrišćanski, pa ako hoćete i gnostički i kabalistični momenti“[5]), ipak ne dozvoljava raspadanje realnosti, težeći koherentnosti, povezanosti i celovitosti slike sveta „koja je objedinjavala sve aspekte postojanja u duhu ’evokacije jedne mitsko-mitološko-hrišćanske strukture sveta u kojoj postoji hijerarhijska podela na ovozemaljsko i nebesko, kao i niz posrednika između ta dva sveta.“[6] Iako jezičko-stilski i tematsko-motivski mnoštvena i imanentno intermedijalna, poezija Dragana Boškovića, poput Koderove poezije, ne dozvoljava raspadanje realnosti; oscilirajući neprekidno između (lične) mitologije, (lične) teologije i (lične) kulturnoistorijske i književnoistorijske pozicije, ova poezija se, nedvosmisleno i eksplicitno „vraća ontološkom statusu jezika, poeziji kao kulturi nasuprot racionalizma…“[7], nalikujući, pritom, na „Koderov pesnički metaistorizam, koji celokupnu stvarnost otvara svome biću“[8], pri čemu se ovo otvaranje prepoznaje kao smeo i inovativan zaokret ne s one nego s ove strane jezika i poezije.[9] Nastala u prepletu i plodnom ukrštaju dehijerarhizovano shvaćenih diskurzivnih praksi i kulturnih fenomena (visoke i popularne književnosti, religije, filozofije, mitologije, ali i alternativnih, subkulturnih umetničkih izraza, kao i drugih umetnosti, poput muzike, filma i stripa), poezija Dragana Boškovića bliska je Koderovom eklekticizmu i enciklopedizmu[10], u kojem su svi elementi pesničke slike sveta, iako mnogostruki i divergentni, ipak stabilni i sa jasno utvrđenim pozicijama, funkcijama i vrednostima. Po još jednoj odlici, na tematskom planu, poezija Dragana Boškovića, podseća na „Koderov kosmos“: naime, nastala u doba nacionalnog preporoda, u omladinsko doba, doba srpskog (pred)romantizma, doba predominacije herojske i epske paradigme, Koderova lirika, epika i proza odudarala je upravo svojom intimnošću, individualnošću, dimenzijom ličnog nasuprot dimenziji kolektivnog iskustva, a na sličan način, iako svestan značaja i istrajne dominacije „patrijarhalnog estetskog koda“[11] i epskog, herojskog modela u formiranju magistralne linije srpskog književnog i kulturnog obrasca, Dragan Bošković, „jeretički“ se opredeljuje za drugo(st) nacionalnog kanona[12], za druge i drugačije kulturne i (književno)umetničke prakse, konačno, za drugost sâmog jezika kojim su obuhvaćeni totalitet bića i totalitet stvarnosti. Za Koderov „jezik-univerzum“, „Ludilo jezika, bolest rečnika, ludost pisanja i konstrukcije“[13], karakteristične su ontološki povlašćene kategorije i pojmovi sa ustaljenim značenjem i zakonomernošću pojavljivanja unutar pesničkog sistema, a ove kategorije Dragan Bošković precizno je popisao, prepoznavši ih u „Majci, Bogu, JASu, JASi, JASnidanu, Javlenu, Alfi i alfi, Istini, Dobrom, Lepom, Devesilju, Stidku, vilama, bilju, pticama.“[14] U epiloškom segmentu speva „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, naslovljenom „JUSTA ili JUSTINA“, dve dominantne ženske sile Alka i Vaska, određene su nizom sinonimnih „mestoimenija“ i igrom rečima koja zadivljuje zvučnošću „Alka i Vaska su na Zemlji imena Nadevci – obe su Mestoimenije. Zamirke. Jalka, Javlenka, Begojava, Begojavlenka, i Leluj i Jà.“[15], da bi se na ovaj pasaž nadovezalo dalje objašnjenje:

            „Ovo Ja dolazi od A i podmetnuta i J(jota), evo a = Ja i znači deset, tj. Jedinica.

            JAS = Bog, Slovo, Silvîna, Sìla vina (uzròk)

            Vaska zastupa Alku

            JASa Existentia“[16]

pri čemu je, u istom spevu, „JASA existence Suščestvo“[17], određeno etimološki, kao „Jako sa nami Bog“:

            „Jako sa nami Bog.

 

            JA je – jedinica : 1.

            K – kao

            O – Osnutijem Sunca

            S – Sila

            A – Alvasskinja

            N – navedena

            A –  alfa mati

            M – mala

            I – Istina

            Bog – Jedinica, Ujedin, Jedinstvo[18]

Poput Boga iz speva „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, imenovanog kao „JASa Existentia“, „JASA existence Suščestvo“ i „Jako sa nami Bog“, u poemi Ave Maria! Dragana Boškovića, Bog je određen kao Jahve, JHVH (zanimljiv je podatak koji u pogovoru poeme Ave Maria! iznosi Časlav Nikolić, tvrdeći da je prvobitni naslov ove poeme glasio JHVH![19]), pri čemu je karakteristično etimološko dekonstruisanje Božijeg imena, Božijeg Slova, na pojedinačna slova, na zasebna onomastička „suščestva“, koja na Koderovu poeziju podsećaju kako ontološkim poverenjem u egzistenciju označitelja, tako i raskošnom zvučnošću:

           „Da, u knjizi piše da si onaj koji jeste,

Piše J i H i V i opet H,

samo slova, slova, slova, HA-HA-HA!,

a u plamenu piše da si onaj koji će doći

(omega, lopov u noći)“[20]

Posredstvom metafore „lopov u noći“[21] određeni su, u poemi Ave Maria!, Bog i pesma, čime je izvršeno njihovo značenjsko izjednačavanje, kao dolazećih, budućih, razoružavajućih, obnažujućih entiteta. Tako, pored Boga (JHVH-a), za kojeg se eksplicitno kaže da je „onaj koji će doći / (omega, lopov u noći)“,  i pesma / poezija prikazana je na sličan način:

            „A pesma, ova pesma, tu je i tek će u svitanje doći,

Obnažena, obnažila je sve

(: Što napisah – napisah!),

jer ona je samo ritam dolaska, ritam kanonada

(Musha ring dumb a do dumb a da!),

(…)

samo je, lopov u noći, krala reči, razbacivala se sobom

(i niko je nije razumeo, neće razumeti, niko),

a ja ću biti srećan, veoma, kao Isaija srećan,

bez straha, slobodan od sebe

            (ništa sam, volim)“[22]

Nesumnjivu povezanost motiva Boga, „lopova u noći“, ljubavi („ništa sam, volim“), jezika i poezije, iz poeme Ave Maria!, potvrđuje i bliskost ovih motiva u pesmi „Kva-kva!“ (zbirka The Clash):

„Lopov sam već obijene banke,

pesnik bez prave pesme,

raspada mi se jezik, raspada govor,

ali ostaju: napuklo jutro i onomatopeje.“[23]

Na stilsko-jezičkom, leksičkom planu, poezija Dragana Boškovića nalikuje poeziji Đorđa Markovića Kodera (ali i odlikama Koderovog poetskog pisma koje je Bošković imenovao „poetičkim nasleđem srednjeg veka“) svojstvima koja bismo mogli odrediti kao: onomatopeje i sinonimičnost. Posvećeni proučavalac i priređivač Koderovih spevova, Božo Vukadinović, ukazao je na specifičnost pesničkih opisa Đorđa Markovića „Opisi su takođe u zvučnim i optičkim slikama, same onomatopeje.“[24] S druge strane, Dragan Bošković autor je pesme „Onomatopeje“, u kojoj su koderovskim opisima-onomatopejama „regulisani“ odnosi između ontološki povlašćenih entiteta poezije Dragana Boškovića:

            „Sedneš, sabereš dva i dva i dobiješ četiri.

Tako je lepo znati brojati, tako lepo,

ali, naš odnos, kao ni ova poezija, nije algebra,

niz je onomatopeja:

kva-kva,

grrrrrrr,

DžDžDžDžDžDžDž (rif gitare),

tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum,

obrnuto e – əəəəəəəə,

mlјac,

bang-bang,

mhhhhmm…

Toliko smešan strip još nije nacrtan.“[25]

a, isto tako, onomatopeje, kao i motiv Boga (JHVH-a), povezani su sa motivom ljubavi i koderovskim principom sinonimije[26], principom koji, u poeziji Dragana Boškovića, obuhvata ne samo pojedinačne lekseme / motive, nego i sintagme, delove rečenica i cele rečenice, te se tako „(ništa sam, volim)“, iz poeme Ave Maria! preobraća u sinonimni ekvivalent „ništa smo, i niko nam ne može pomoći“ pesme „Onomatopeje“:

            „sviram te, draga, moj si klavir, ja tvoj bubanj,

drangdrangdrang, tu-tup, csssss, dum-dum,

ništa smo, i niko nam ne može pomoći,

onomatopeje smo nad totalnom tišinom,

a meci, meci fijuču, bang-bang, paf-paf, 2 + 2,

a mi se ljubimo, ljubimo,

forever and ever.“[27]

kao što će „ništa“ i „beskraj ništa“ postati povlašćene metafore ljubavi u poemi Ave Maria!:

„tu, u ljubavi, miru i beskraju,

gotovo je, ništa smo, volimo, ovde smo, tu, tu-dum, m m m,

jedno smo, ništa, trunčice, tvoja, tvoj, trep, i sve je tu“[28]

ili:

„i stvari će se smanjiti, biće tako male, smanjićemo se i mi

            (u ljubavi se sve tako brzo smanjuje,

            ljubav je ono što može da stane u malu šaku,

            trunčica, tek mrvica je ljubav)“[29]

sve do molitvenog, epiloškog klimaksa ove poeme:

Sveta Marija, Majko Božja,

cvetamo, rastemo, jedno smo, ništa, mrvice, vidi,

sada, i u veke vekova. Amen.[30]

Onomatopeje kao zvučne i optičke slike, na kojima su sazdani opisi u poeziji Đorđa Markovića Kodera, postaju, u poeziji Dragana Boškovića, princip tvorenja Božijeg imena. Oznaka za udarac bubnja „Tu-dum“ (pesma „Kada bih bio pesnik (Izgibosmo, Gospode!“), zvučnim i fonetskim sklopom, doziva u prisustvo molitveni zaziv Boga „Te Deum“, približavajući prilog za način (za opis Božijeg dolaska) vlastitoj imenici, imenu onog koji će doći i koji će biti tu kao onaj koji će biti tu:

           „jer, dečaci i devojčice, ne može se dalje od Tedeuma,

i zato u pukotinu krenite, u prolom ljubavi – Grigorije Niski toliko žuri

(Dodaj taj gas, Grigorije, gas, gas, gas…!)“[31]

odnosno:

           „čulo bi se, čuće se, dođi, slušaj, psssst, slušaj,

evo ga, dolazi, treći nebeski bubanj:

DUM-DUM,

TU-DUM,

TE-DEUM:

dum-dum, tu-da-dam-dam, tu-dum, TE DEUM!

Tek nazalno: VOLIM TE!“[32]

čime se, nanovo (onomatopejama, ali i principom ponavljanja i tematske sinonimije), motivom ljubavi koji ocrtava koncentrične krugove oko onomatopejski imenovanog Boga, navedeni stihovi poeme Ave Maria! približavaju pesmi „Aleluja“ zbirke The Clash, koja počinje stihovima:

                      „Čuo sam taj tajanstveni akord,

Sammy ga je odsvirao,

čuo sam tu-dum bubnja,

Tarju i njen sopran,

ali ti ne mariš za muziku, zar ne?

Draga, to ide ovako:

jedan, dva, tu-dum: Aleluja!“[33]

            a završava stihovima:

                       „Dao sam ti sve ono što imam, što nemam,

i ono što nisam ni znao da imam,

nije bilo mnogo, ni malo,

govorio samo istinu, nikada lagao nisam,

ostao sam bez vere, pokušao da te dodirnem,

i ćutao ono ništa, na jeziku, u ovom stihu,

i ćutao ono ništa Aleluja.“[34]

Za razliku od Boga (JHVH-a), čije je imenovanje ritmički blisko onomatopejskoj kombinaciji fonema, Bogorodica je, u poeziji Dragana Boškovića, određena drugim principom karakterističnim za poeziju Đorđa Markovića Kodera: principom nizanja sinonima. Koja je funkcija sinonimnih određenja Boškovićeve Bogorodice? Pišući o sinonimima u poeziji Đorđa Markovića Kodera, Dragan Bošković zapaža „Marković, dakle, u izobilju nagomilava sinonime, ne zato da bi uneo smisaone nijanse, niti da bi odabrao onu reč koja bi između svih ostalih reči ’pogodila cilj’, jer Koderove reči nikada i ne pogađaju cilj, nego se one sinonimno nižu kao po periferiji kruga da bi uokvirile neizgovorljivost ontološkog centra: sve energije i sile, svi atributi i vrednosti se upijaju u reč i predmet koji je u njoj.“[35] Dakle, može se zaključiti da sinonimna određenja Boškovićeve Bogorodice nemaju za cilj značenjsko nijansiranje ili izbor jedne jedine adekvatne reči kojom bi Marija bila imenovana, već se ovi sinonimi ukazuju kao strategija uokvirenja neizgovorljivosti ontološkog centra: Bogorodica bi bila ontološki centar poezije Dragana Boškovića[36], a varijetetsko sinonimno (pre)označavanje Bogorodice samo pesnički metod kojim se omogućava da se „…ono fenomenološki neperceptibilno učini perceptibilnim.“[37] Sa nizom sinonima kojima je određena Bogorodica u pesmi „Into My Arms“ (zbirka The Clash):

„Ne, nisi ti ona Bogorodica iz srpske poezije,

Trojeručica i sl.,

nego majka moje majke, Ivanke od Straha,

vaga od horoskopa, Davidov toranj,

zvezda sa konzerve Heineken-a,

Bogorodica Beogradska, prva linija galicijskog fronta,

Salve, Regina, mater misericordiae,

majko lutalica, Marija od Starog sajmišta,

majko beskućnika, jednostavno The Marija, Zaštitnica

                                                                           hardcore-a,

Santa Maria moga zagrlјaja

(čiji suprug mi je rekao:

Ti ne treba da brineš!),

ti nisi tek jedna nego obe Marije koje nosim oko vrata…“[38]

korespondiraju i određenja Bogorodice kao ona koja ima „oči malog jaguara“ (pesma „Kva-kva!“)[39], koja ima „prljava i kriva stopala“ (pesma „She loves You, Yeah, Yeah, Yeah“)[40], koja je posmatrana, u zadimljenom, prepunom noćnom klubu u Grčkoj, „kako pleše od svetla do svetla“, koja ima „vatrenosmeđe oči“ i koja je bila „kao oluja, a tako mirna u sebi“ (pesma „Grčka“[41]), koja je „rođena na prelazu noći u dan“ i koja „voli onih 20 dana između godišnjih doba, / zalazak, praskozorje, purpur, crveno, putovanja“, koja „sve živi ’Kako se zalomi!’“ (pesma „Kako se zalomi“)[42], koja „je sve platila“ (pesma „Bogorodica je sve platila“)[43], koja „samo ćuti“, ali i „peva White Riot“, koja „u moj život je upala iz duplog Smirnoff-a / i dovela me do kraja…“ (pesma „Došao sam do kraja“)[44], ona koja jagodicama prstiju čita ovu poeziju „Pogledaj, pogledaj, vidi ovo: / jagodicama svojih prstiju, / što vire iz pocepanih rukavica moga života, / Devica Marija već čita ovu poeziju“ (pesma „Jagodice“)[45] i „Samo kroz pocepane rukavice beogradske magle, / jagodice Bogorodičinih prstiju dodiruju moje lice…“ (pesma „[Nikada nisam bio ovako usamljen]“)[46], ali i ona čije će jutro tek doći (pesma „Jutro moje Bogorodice tek dolazi“):

           „Ja imam Bogorodicu i Clash i ovaj grad

ja imam Blaženu Devicu,

ja imam Clash i imam grad,

ja imam jutro svakoga jutra,

ja molim za jutro, lutalice, Hamburg, Beograd,

ja čujem Clash, rhythm i blues,

ja svakim stihom imam rif, imam jutro i glas,

i svako jutro Janis peva Lennon-u Happy Birthday,

i imam njen zarazni smeh, njene sklopljene oči i jutro,

ali jutro moje Bogorodice tek dolazi.“[47]

odnosno, ona koja je najbrža „(Bogorodica je najbrža od svih svetih, zuuuuuum m m m!)“[48], te ona koja je prisutna atributima: jutra koje će tek doći „samo akord i melodija dolaska jutra moje Bogorodice / (: Zdravo, Marija!)“; zagrljaja „biću tu, tu, ovde, kao onaj koji ću biti, / u zagrljaju Bogorodice, na njenim grudima“; usana / poljupca „sada ćemo se celivati (usnama Bogorodice), / a između tih, naših usana, plamteće već iskupljena patnja“; male šake, zveckavih cipela / crvenih starki i (pret)komora srca „…A kada bih bio pesnik, kada bih bio: / Bogorodica, Proud Mary, Mala Šaka, sa rukama deteta, / došla bi, evo je, u zveckavim cipelama dolazi (zvec-zvec), / (Sve se ubrzavaaaaaaaa!), / uz damar bubnjeva, tu-dum, trrrrrrrrr-bum-tup-csssssss / (Udri taj bubanj, Alfonso! / Izrastajte, srca! izrastajte, pretkomore!), / dolazila bi, idu starkice, dolazi, dolazim, hoću, evo me, / i zato biću tu, pesnik koji ću biti tu, timpan i doboš“; ruku „i Bogorodica će me držati pod ruku (klik), / a cipele, crvene starke, će ići, dolaziti same, / a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti“, ili „i Bogorodica će me držati pod ruku, / i poljupci će biti tako slatki, ni usne neće biti potrebne“ i dolaska „i došla bi, došla, evo je, Bogorodica dolazi, dolazi pesma, / evo je, tu, tu, došla je, Dođi, beBoooo!, / kao dažd, najezda skakavaca, olujna noć, / crveni polumesec na obodu čaše, / i više nas ništa ni mm razdvojiti neće“, odnosno „(Da, doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’“.

Motivi koraka, zveckavih cipela, crvenih starki i crvenih dubokih čizama nerazdvojni su deo semantičkog polja motiva Bogorodice u poeziji Dragana Boškovića „nosiće me Bogorodica, nosiće nas, ritam i bluz će je nositi / (Znao sam, znao da ću je sresti, / i da će vazduh biti trudan od Blagovesti…), / nosiće nas ritam koraka, hod / savršeno usklađeno zveckanje poludubokih crnih cipela i tup-tap zelenih kripersica / (tup-zvec-tap-zvec)“[49], „a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti, / ritam naših koraka, nerođene devojčice, deca / (tup-zvec-tap-zvec)“[50], „i koračaćemo (tup-zvec-tap-zvec) kao jagnjad / (a cipele će ići, u ritmu, čvrsto, rešeno, jako (klik)“[51]. Iako Bogorodica u poeziji Dragana Boškovića nije određena onomatopejama već sinonimima, ipak se dolazak Bogorodice i jutro Bogorodice, jutro koje će tek doći, dosledno imenuje onomatopejskim sklopom grupe fonema kao „tup-zvec-tap-zvec“. Bliska stihovima „tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum“ i „drangdrangdrang, tu-tup, csssss, dum-dum,“ pesme „Onomatopeje“[52] (zbirka The Clash), onomatopejska dominanta poezije Dragana Boškovića „tup-zvec-tap-zvec“, kojom je simbolizovan dolazak Bogorodice, ritam njenih koraka, ritam budućeg jutra i budućih, dolazećih bića „okrenućete oči ka meni, njoj, tim dolazećim bićima, biću tu, / kroz nemoguću poeziju o polupanima a živima“[53], povezana je i sa rečima, tj. imperativom (obraćanjem) koji Bogorodica izgovara („Dođiiiii“), ali i sa motivom smirenosti, mira njenog Dođiiii „mir vama, miiiiiiiiiiiiir: / Mir njenog: Dođi!“[54], „doći ću, Bože, Dođi!, tek ću doći, miran i blag, / i biće jutro, pa veče – dan sedmi, dan prvi, 7AM“[55], „a biću tako blag, miran, da, doći ću, mio i blag, Dođi: / Biću tu, biću tu, biću tu![56], „i znaću sve, dolaziti, doći, i nikada doći neću, / i držaću te na dlanu, draga, Dođi[57], „hodaću, hodaće patike, cipele, green suede shoes, / dalje, dalje, oh, još više, rašću u večnost, Like Rolling Stone, / i biću zauvek odložena reč, Dođi mi, brzo, brzo, dođiiiiii![58], „a m m m će značiti ’ljubi me’, ’gde si pošao’, Dođi, / i biće toliko neuporedivo / (a neuporedivo je samo ono / što se prvi put u životu radi)“[59], „biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolazim, hodam, drugačiji i novi“[60], „jer nemam gde da odem, Dođi, evo me, ni mm, ni m od tebe“[61], „(Da, doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’ / ‒ peva na Sionu sto četrdeset i četiri hiljade devstvenika, / evo me, došao sam tu kao onaj koji sam došao tu, / tu, tu, tu, tu, tu-dum, tu, / jutro je, vreme je, jeste, tu sam, tu: / Mir vama, predragi, mir njenog Tvoja sam: Miiiiiiiiiiiiiir!“[62], kao što je i onomatopejska predstava Boga (JHVH-a) povezana sa motivom dolaska (Jahve je u poeziji Dragana Boškovića uvek onaj koji će biti tu kao onaj koji će biti tu; onaj koji će tek doći i uvek tek dolaziti) „Tebe, Boga, da, Tebe Boga hvalimo, / (Tebe, Jesi, Jeste!), / jer i ti nisi, i doći ćeš, Dođi!, / i bićeš tu kao onaj koji ćeš biti tu / (tako piše u tvojoj starozavetnoj ličnoj karti), / imaćeš lice koje si imao i koje nikada imao nisi / (vitraž u oluji)“[63], „a dubina će me dozivati, Deep Calls to Deep, evo me, dolazim“[64], a zanimljivo je da je i lirski subjekt, pored Boga i Bogorodice, takođe obeležen motivom dolaska, kao buduće, dolazeće biće „A ja, ja, / Dragan, Ivan, Marija, / živ sam, verujem, / i doći ću, doći, / : Dođi, Gale, s Police on my back (ni-na-ni-na-ni-na), / ne čekajte me, dolazim, evo me, stižem, tu“[65], odnosno „i: biću tu, bićemo, s nevinih daljina, s očima zvezda / (…) /  biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolazim, hodam, drugačiji i novi“[66]

U oblikovanju figura JHVH-a, Marije i lirskog subjekta poezije Dragana Boškovića uočljiv je neoplatonistički, teurgijski i fihteovski princip emanacije, po kojem se sloboda doživljava „….kao pribiranje protičuće mnogostrukosti ’sile’, ’slova’ u jednu tačku i širenje te ’sile’, ’slova’ iz te središne tačke, ka mnogostrukosti koja se samo na taj način održava i prosvetljava. Ovo je Fihteova ideja, kompatibilna i Plotinu i Koderu.“[67] i koja se prepoznaje u stihovima „gotovo je, ništa smo, volimo, ovde smo, tu, tu-dum, m m m, / jedno smo, ništa, trunčice, tvoja, tvoj, trep, i sve je tu“[68], „i bićemo jedno telo, jedan jauk, jedan smeh / (celim telom: HA-HA-HA!)“[69], „i konačno ćemo imati samo jedno srce, ne dva, tri, dva, ne, ne, ne, / i sijaće jedan polumesec, ne dva, ne, ne, ne, / i, ne, Aku, bebe, neće više vladati vremenom, / i neće biti razlike između juče, danas, sutra, ne / (vremena nema, nema, nema…), / da, Amen: nemA, nemA, nemA, / samo biću tu, da, da, da, Aleluja: / Lu (Andreas-Salomé), Lula, Luja, duja, tuja, truja, / Lu, Lu i ja, i tog svitanja, novog, melodija…“[70], „i neću halucinirati, videću, gledaću, / očima dalekim, zenicama Jana Curtisa, / gledaću Bogorodicu, sebe, jedno smo, tu.“[71] i konačno „Ave Maria, milosti puna, / jedno sam s tobom / (…) Sveta Marija, Majko Božja, / cvetamo, rastemo, jedno smo, ništa, mrvice, vidi, / sada, i u veke vekova. Amen. // Trep![72] „Pad u jezik“ poezije autora Ave Maria! „oprostite, praštajte što padam u jezik, Aleluja, u teologiju, / a samo jurim / (Gas, Grigorije, gas!) / u Laudeamus, Teotokos, Te Deum, TU-DUM, / toliko mi se žuri, žuri, praštajte, molim vas, praštajte, / još samo malo, Aleluja, molim, praštajte.“[73], jedna je od ključnih karakteristika poetike ovog autora, karakteristika kojom se Boškovićeva poezija, na jezičko-stilskom planu, približava poeziji Đorđa Markovića Kodera. Pesnički govor Đorđa Markovića Kodera, imenovan kao „romor“, određen je kao mirakul „Mirakul je fonetski oblik života svetinja. Porodica svetinja sporazumeva se romorenjem, govorom koji smo imenovali kao romor, ali su fonetske vrednosti romora čisto mirakulne. Glasovna sila je moć kojom se obznanjuje i pojavljuje svetinja.“[74]. Mirakulski i metapoetski samoosvešćen je i (pad u) jezik u poeziji Dragana Boškovića. Mirakulska vrednost romora Đorđa Markovića Kodera identična je „jeziku kitova“[75] poezije Dragana Boškovića „ova poezija je napisana na jeziku kitova“[76], jeziku kojim se „porodica svetinja“ (porodica budućih, dolazećih bića, ontološki povlašćenih pojmova i ideja) međusobno sporazumeva, i jeziku kojim se obznanjuje i pojavljuje svetinja – svetinja pisma, ali i glas(ov)a, izgovorenog (glasom, dahom i duhom oživljenog) slova (poezija Dragana Boškovića namenjena je i za čitanje i za slušanje / izvođenje, otuda ova dvostruka vrednost, vrednost i glasa i pisma, i reči i stvari). Kao što je za Đorđa Markovića Kodera primetio Božo Vukadinović „Jezički sistem ove pesničke mitologije moguć je samo ako nema propusta u rečničkoj građi, ako je pesnik dosledan građenju mitoloških odredaba.“[77], tako se ovo određenje može primeniti i na pesničko troknjižje The ClashAve Maria!Breaking the Waves Dragana Boškovića, kao jezički sistem koji je dosledno izgrađen i u kojem nema propusta u jezičkoj (ali ni pojmovnoj) građi, dok se iskazi Dragana Boškovića posvećeni Koderovoj poeziji „Reči se sada objašnjavaju međusobno, a zadatak pesnika kulture, kakav je Koder, jeste u konstantnom komentarisanju, i konstantnoj otvorenosti nekom budućem, nezavršenom komentaru, govoru bez kraja, čime on čini odlučujući korak ka modernom.“[78], mogu interpretirati i kao autopoetički, budući da se i poezija savremenog pesnika kulture, kakav je Dragan Bošković, može sagledati kao konstantno komentarisanje, govor bez kraja i permanentna otvorenost nekom budućem, nezavršenom komentaru ili kao sâm taj budući, nezavršeni komentar, autoreferencijalan, metapoetički, zagledan u sebe i svoju književnu i teurgijsku dubinu (Deep Calls to Deep)[79], mirakulski i emanacijski komentar totaliteta bića, kulture i stvarnosti.

 

 

.

.

.

[1] Đorđe Marković Koder, Narečenno. Kratke prozne forme, priredili Sava Damjanov i Vesna Malbaški Pupovac, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 44.

[2] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 12.

[3] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

[4] Snažno su simbolični i u potpunosti autoreferencijalni stihovi poeme Ave Maria! „A pesma, ova pesma, tu je i tek će u svitanje doći, / obnažena, obnažila je sve / (: Što napisah – napisah!)“, Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 22.

[5] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

[6] Isto.

[7] Isto.

[8] Isto.

[9] Negativno vrednovano, u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića, Koderovo jezikotvorstvo, doživljeno je i predstavljeno na sledeći način: naime, po Deretiću, Koder je „otišao dalje od svih i našao se s onu stranu jezika i s onu stranu poezije“ (nav. prema: Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8), a zanimljivo je i indikativno da ovu Deretićevu tvrdnju Dragan Bošković relativizuje, tragajući u Koderovom stvaralaštvu, za enciklopedizmom i srednjovekovnom strukturom znakova, ali ne „s one“ nego „s ove“ strane jezika i poezije, i vrednujući Koderov pesnički rukopis kao „zalogu istorije prisustva, ali i prestupa, od antike do moderniteta.“ Etapu geneze i sastavni deo ove istorije prisustva ali i prestupa od antike do moderniteta, činila bi i poezija Dragana Boškovića.

[10] Formalna i jezičko-stilska neobičnost poetike Đorđa Markovića Kodera doprinela je tome da se u mnogim interpretacijama opus ovog pisca shvati metaistorijski: Koder-avangardni pisac, Koder-modernista, Koder-postmodernista, ili pak Koder kao preteča svih umetničnih pravaca koji su počivali na formalnom eksperimentu ili enciklopedijskoj paradigmi. Ipak, u ovom radu poezija i proza Đorđa Markovića Kodera ne shvata se kao stvaralački podsticaj za formalno ili jezičko-stilsko „izvanumište“ Dragana Boškovića, već se ono posmatra kao jedan od uzora za nastanak pesničkog troknjižja (The Clash Ave Maria!Breaking the Waves) Dragana Boškovića, po mnogo dubljim, suštinski(ji)m svojstvima pesničkog izraza, po sličnim  ontološkim „iskonima“ pesničkog doživljaja sveta.

[11] Dragan Bošković, „Stari zavet: predgovor jednoj (ne)mogućoj antologiji srpske poezije 20. veka“, u: Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Razvojni tokovi srpske poezije, II tom, Međunarodni slavistički centar, Beograd, 2013, str.784.

[12] Iako se po izboru tema Đorđe Marković Koder može doživeti kao ne-narodni pesnik, on nikako ne može i ne sme da se odredi kao a-narodni pesnik, pa čak je više nego jasno i da je Koderova ne-narodnost samo privid i pogrešna percepcija, proizašla iz inertnosti tumačenja književnih dela određenih pisaca i inertnosti nihovog pozicioniranja u kanonu nacionalne literature. Nastalo u epohi (pred)romantizma, epohi „borbe za jezik i pravopis“, tj. epohi koju je obeležio spor oko književnog i narodnog jezika, Koderovo delo, celo proizašlo iz najdubljih, najarhaičnijih, magijsko-obrednih slojeva narodnog govora (govora neukih srpskih matera), zapravo je jedan od jačih argumenata u prilog tezi onovremenih filologa vukovske orijentacije, jedan od jačih dokaza ne o nemoći nego upravo o moći i mogućnosti narodnog jezika (i neologizama nastalih po ugledu na narodni jezik) da obuhvati totalitet svega postojećeg i (za)mišljenog, te je, prema tome, Koderovo delo, izrazito nacionalno, plodno i tvorački, kreativno (a ne jalovo i podražavajuće) nacionalno književno delo. S druge strane, u vreme poetičkog i jezičkog pluralizma, kada stvara Dragan Bošković, i dalje se može primetiti da su narodnost (nacionalno-mitološka paradigma), (u)poznatost, ustaljenost i automatizacija (kako na tematskom tako i na stilskom planu) one odlike koje piscima omogućavaju potencijalni ulazak u kanon srpske književnosti, dok svetskoistorijskim i nacionalnoistorijskim metanarativima, Dragan Bošković suprotstavlja poeziju koja je „autobiografski destilat, tek čista bol, / moj rock’n’roll DNK, literarna lična karta i otisak kažiprsta, / bezgrešno začeće smrti, Alien.“ (Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 101), poeziju koja je kreativno narodna (onoliko koliko je lična), kreativno individualna (onoliko koliko je kosmopolitska, enciklopedijska i eruditna) i kreativno kanonska (onoliko koliko sa tim kanonom ulazi u dijalog, transformišući ga, dopunjujući, menjajući, rečju, trajno ga obogaćujući i nadograđujući).

[13] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8.

[14] Isto, str. 9.

[15] Đorđe Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 453.

[16] Isto.

[17] Isto, str. 412.

[18] Isto, str. 405.

[19] Časlav Nikolić beleži: „Početkom januara 2017. godine pročitao sam prvu verziju pesničke knjige Ave Maria!, čiji je radni naslov bio JHVH!.“ Videti:  Časlav Nikolić, „Ritam dolaska ili Blaženi samo tiho odu“, pogovor u: Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 37.

[20] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 10.

[21] Iako starozavetni Bog, za JHVH-a u poeziji Dragana Boškovića, vezana je novozavetna metafora „lopova u noći“, iz Jevanđelja po Mateju „Ovo zapamtite: kad bi domaćin znao u koju će noćnu stražu doći lopov, bdio bi i ne bi dopustio da mu prokopa kuću! Zato i vi budite pripravni, jer će Sin Čovečji doći u čas kad se ne nadate.“ Biblija. Stari i Novi Zavjet, Stvarnost, Zagreb, 1968, „Novi zavjet“, str. 23, a ova metafora nagoveštava i obuhvata motiv očekivanja / čekanja Božjeg dolaska.

[22] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 21-22.

[23] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 128.

[24] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 15.

[25] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 126.

[26] Na tragu uvida Bojane Stojanović Pantović „Stoga je Koder težio da stvori neku osnovu za jedan jezik-sistem, odnosno jezik-univerzum: romoranku, koja bi ujedno sadržavala svu bogatu jezičku sinonimiju.“ (Bojana Stojanović Pantović, „Koderov mitološki rečnik ili duša snova“, predgovor u: Đorđe Marković Koer, Mitološki rečnik, priredio Božo Vukadinović, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, 2005, str. 16), Dragan Bošković primećuje „Sinonimičnim, jezičkim i leksičkim zgušnjavanjem, Marković čini, u srednjovekovnom i obrednom duhu, da se i praznina i punoća mogu osetiti, čulno opaziti, da se ambivalentno oblikovanim sintagmama (fenomenima, slikama, stihovima) ono fenomenološki neperceptibilno učini perceptibilnim.“ Videti: Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[27] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 127.

[28] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 31.

[29] Isto, str. 19.

[30] Isto, str. 31.

[31] Isto, str. 10.

[32] Isto, str. 9.

[33] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 23.

[34] Isto, str. 24.

[35] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[36] Za razliku od rane poezije Dragana Boškovića (koja se završava zbirkom Otac), u kojoj Bogorodica nije imala ulogu ontološkog centra, za poeziju Dragana Boškovića nastalu nakon priređivanja Đorđa Markovića Kodera, karakteristična je figura Bogorodice kao stabilnog, nesumnjivog ontološkog središta, čime se poezija Dragana Boškovića približava poeziji Đorđa Markovića Kodera, u kojoj je ženski princip zapravo modelativni princip izgradnje slike sveta, na šta je ukazano donekle u tekstu Bojane Stojanović Pantović („Koderov mitološki rečnik ili duša snova“, predgovor u: Đorđe Marković Koder, Mitološki rečnik, priredio Božo Vukadinović, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, 2005, str. 11-30), a znatno više u tekstu Dragane Bošković („Poštovalac duge kose: ženski princip u Koderovom epu“, u: Žanrovi srpske književnosti: poreklo i poetika oblika, zbornik, ur. Zoja Karanović i Selimir Radulović, Filozofski fakultet-Orfeus, Novi Sad, 2005, str. 143-159). Ne sugerišem ovom tvrdnjom, naravno, da je isključivo zahvaljujući Koderu došlo do transformacije ontološkog centra Boškovićeve poezije, niti da je Koder jedini uticao na ovu transformaciju, već samo da u nizu teoloških, filozofskih i književnih uticaja na opis Bogorodice u poeziji Dragana Boškovića, treba uzeti u obzir i stvaralaštvo autora „Sna matere srpske“.

[37] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[38] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 117.

[39] Isto, str. 129.

[40] Isto, str. 134.

[41] Isto, str. 38. i 39.

[42] Isto, str. 136.

[43] Isto, str. 138-139.

[44] Isto, str. 145.

[45] Isto, str. 151.

[46] Isto, str. 97.

[47] Isto, str. 152.

[48] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 25.

[49] Isto, 17.

[50] Isto.

[51] Isto, str. 27-28.

[52] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 126-127.

[53] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 23.

[54] Isto, str. 5.

[55] Isto.

[56] Isto, str. 6.

[57] Isto, str. 8.

[58] Isto.

[59] Isto, str.20.

[60] Isto, str. 24.

[61] Isto.

[62] Isto, str. 28-29.

[63] Isto, str. 9-10.

[64] Isto, str. 11.

[65] Isto.

[66] Isto, str. 23. i 24.

[67] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 16.

[68] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 31.

[69] Isto, str. 11.

[70] Isto, str. 26.

[71] Isto, str. 28.

[72] Isto, str. 31. Ritam dolaska ovih budućih bića brz je, hardcore, new wave ritam koji je obeležila kako muzika bendova Kreator i Kraftwerk (donekle i Codex of Death), tako i pesma „At Home He’s A Tourist“ benda Gang of Four „dva koraka napred / (šest koraka nazad, šest koraka nazad), / mali korak za nju / (veliki skok za mene, veliki skok za mene)“, „navučen sam na nebo, dotičem dno, / veza je prekinuta, Bog zove, / rastanak je tu, samo te ljubim / (zbogom, zbogom, zbogom, zbogom, zbogom), / dva koraka napred, šest koraka unazad, / promena će vam dobro doći“ (pesma „Odiseja“, Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 49 i 51), i „a vi ćete se vrteti u krug, vrteti, fijuuuuu / (jedan korak napred / šest koraka unazad / šest koraka unazad)“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 15), ali i pesma „I’m the hunted“ benda Charged GBH „jer tako zvuči Te Deum, I’m the hunted, / himna dolaska, hardcore Salut“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 25), „Da, oduvek me je zanimalo / kakva će biti ta melodija svitanja, himna dolaska, nebesa, / i uvek sam je osećao u speed-u, trash-u / (ljubav je tako brza i beskrajna), / da, rekoh, Kreator, Upright Citizens, Codex of Death, / trube Jerihona, trubači Apokalipse, / sedam gromova, Te Deum, I’m the hunted“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 26), dok je, ujedno, ljubav povezana sa usporavanjem, mirom „njenog Dođiiii“ i beskrajem ništa „Ljubav tako ubrzava, iznutra, / usporavajući nas u odnosu na svet: / elipsa, ontološko kočenje i suspenzija pokreta.“, odnosno „Ljubav nije ecstasy, turbomlazni izlazak, / ulazak je, u mir, u nju, ljubav, / sve mirnije i tiše, / u tebe, / sebe, Trinity…“ (pesma „Pisati kao ljubavnik (Nešto)“, Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 28-29).

[73] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 10.

[74] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 8.

[75] „Jeziku kitova“ blizak je u epiloškom segmentu poeme Ave Maria! pomenut neki drugi, naš jezik „A iz tog beskraja ništa, / konačno i prvi put, na nekom drugom, našem jeziku, / m m m“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 31).

[76] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. (2; napeginisana strana, po redu druga).

[77] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 10.

[78] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 12.

[79] Najdraži psalam Dragana Boškovića jeste „Psalam 42“, sa rečima „Bezdan doziva bezdan bukom slapova tvojih: / sve vode tvoje i vali preko mene prijeđoše.“ Biblija. Stari i Novi Zavjet, Stvarnost, Zagreb, 1968, str. 501.

.

.

.

.


Milica Ćuković

Rođena je u Pančevu 1987. godine. Studentkinja je doktorskih studija srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radi u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Eseje i književnu kritiku objavljuje u periodici.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja