Poetska JASa Existentia: „mestoimenija“ Marije i JHVH‑a

Milica Ćuković
Lat­est posts by Mil­i­ca Ćuković (see all)

    .

    .

    .

    (Teotokos – Tedeum – Tudum – M – m m m: o poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera i Dra­gana Boškovića)

    .

     

    „Pros­to mleko, pros­ta Mati, nev­ina, bla­ga, milosti­va, bez raz­like roda, verois­povedan­ja, stan­ja i iman­ja, Jevre­js­ki EM. Mati. E (alef) prvo slo­vo, M (mem) sred­nje Bog veli: JA sam E M eS (emes), tj. Poče­tak, sre­d­i­na i Konac svet­skih kra­so­tah je u mojoj vla­di, i znači istina.“

     („O Materi“, Đorđe Marković Koder[1])

    .

    „i kada bih s tobom, Gospode,
    s tobom, Bogorodice,
    jed­nom za sva vre­me­na postao pesnik,
    pes­ma bi počela sa jen-dva-tri-dva,
    imala bi dva rifa i istinu,
    a završi­la se sa Amen,
    uz dva zakas­nela udar­ca bubnja,
    znate ono: tu-dum.

    Dak­le:
    Amen.
    Tu-dum.“

                                                         („Kada bih bio pes­nik (Izgi­bosmo, Gospode!)“[2], Dra­gan Bošković)

                God­inu dana nakon objavlji­van­ja pes­ničke zbirke Otac, koja je nagovesti­la poet­ičko-stilske promene, a dve godine pre objavlji­van­ja zbirke pesama The Clash, kao prve knjige poet­skog trip­ti­ha (The ClashAve Maria!Break­ing the Waves) u kojem je ost­varen poet­ič­ki zaokret u odno­su na rani­ju liriku, Dra­gan Bošković prire­dio je, za antologi­jsku edi­ci­ju Deset veko­va srpske književnos­ti, Đorđa Markovića Kodera. Pred­gov­or ove knjige, naslovl­jen „Koderov kos­mos“, može se čitati kao teori­js­ka „raz­jas­ni­ca“ ontološkog poret­ka i „koor­di­na­ta“ lirskog kos­mosa pes­ničk­ih knji­ga sâmog Dra­gana Boškovića. Pored moti­va matere (poje­d­i­načnih mat­era i Bogo­ma­jke), koji pred­stavl­ja kon­stan­tu poez­i­je i proze Đorđa Markovića Kodera i kojim je Markoviće­vo stvar­alašt­vo povezano sa poez­i­jom  Dra­gana Boškovića, ipak bi se mog­lo zaključi­ti da sa lirikom, spevovi­ma i pro­zom srp­skog (pred)romantičara/protosimboliste poez­i­ja Dra­gana Boškovića ulazi u dija­log ne na tem­atskom planu, već prven­stveno na planu sti­la, jezi­ka i ontološkog ustro­jst­va poet­skog i proznog diskursa.

                Pes­nik kul­ture i veli­ki eru­di­ta, Đorđe Marković Koder stvo­rio je celovi­to, zaokruženo, ali po jez­ičko-stil­skim karak­ter­is­tika­ma her­metično, neprozirno, zagonet­no pes­ničko delo. Pišući o ontološkom sta­tusu bića i jezi­ka Koderovog kos­mosa, Dra­gan Bošković primeću­je „Kao pedant­no zatvoren sis­tem, Kodero­va poet­i­ka nam raskri­va pre­poz­natljiv i ’sta­tičan’ ontološ­ki red, ona deter­miniše sve aspek­te i entitete svo­ga sve­ta, ostavl­ja­jući pes­ničku ’fab­u­lu’ lišenu dinamike zbi­van­ja.“[3] Analog­no ovome, za poez­i­ju Dra­gana Boškovića može se, takođe, primeti­ti da ona pred­stavl­ja „pedant­no zatvoren sis­tem“ koji do kra­jnos­ti obnažu­je[4], raskri­va, čini provid­nim pre­poz­natljiv i sta­tičan (u vred­nos­nom smis­lu) ontološ­ki poredak, ujed­no deter­minišući sve aspek­te i entitete svo­ga sve­ta, s tom raz­likom što kod Dra­gana Boškovića lirs­ka fab­u­la ne osta­je nepomič­na i liše­na dinamike zbi­van­ja. U zatvorenos­ti Koderovog pes­ničkog sis­tema Dra­gan Bošković pre­poz­nao je sred­njovekovnu zaokruženost slike sve­ta, koja uprkos frag­men­tarnos­ti i inter­diskurzivnos­ti (u Koderovoj poez­i­ji „se meša­ju leg­en­darni, mitološ­ki, pagan­s­ki, hrišćan­s­ki, pa ako hoćete i gnos­tič­ki i kabal­is­tični momen­ti“[5]), ipak ne dozvol­ja­va ras­padan­je real­nos­ti, težeći koher­ent­nos­ti, povezanos­ti i celovi­tosti slike sve­ta „koja je objed­in­javala sve aspek­te pos­to­jan­ja u duhu ’evokaci­je jedne mit­sko-mitološko-hrišćanske struk­ture sve­ta u kojoj pos­to­ji hijer­arhi­js­ka podela na ovoze­maljsko i nebesko, kao i niz posred­ni­ka između ta dva sve­ta.“[6] Iako jez­ičko-stil­s­ki i tem­atsko-motivs­ki mnoštve­na i ima­nent­no inter­medi­jal­na, poez­i­ja Dra­gana Boškovića, pop­ut Koderove poez­i­je, ne dozvol­ja­va ras­padan­je real­nos­ti; oscili­ra­jući neprekid­no između (lične) mitologi­je, (lične) teologi­je i (lične) kul­turnois­tori­jske i književnois­tori­jske pozi­ci­je, ova poez­i­ja se, ned­vos­mis­leno i eksplic­it­no „vraća ontološkom sta­tusu jezi­ka, poez­i­ji kao kul­turi nasuprot racional­iz­ma…“[7], naliku­jući, prit­om, na „Koderov pes­nič­ki metais­tor­izam, koji celokup­nu stvarnost otvara svome biću“[8], pri čemu se ovo otvaran­je pre­poz­na­je kao smeo i ino­v­a­ti­van zaokret ne s one nego s ove strane jezi­ka i poez­i­je.[9] Nasta­la u pre­ple­tu i plod­nom ukrš­ta­ju dehi­jer­arhi­zo­vano shvaćenih diskurzivnih prak­si i kul­turnih fenom­e­na (visoke i pop­u­larne književnos­ti, religi­je, filo­zofi­je, mitologi­je, ali i alter­na­tivnih, sub­kul­turnih umet­ničk­ih izraza, kao i drugih umet­nos­ti, pop­ut muzike, fil­ma i stri­pa), poez­i­ja Dra­gana Boškovića bliska je Koderovom eklek­ti­ciz­mu i encik­lo­pe­di­z­mu[10], u kojem su svi ele­men­ti pes­ničke slike sve­ta, iako mno­gostru­ki i diver­gent­ni, ipak sta­bil­ni i sa jas­no utvrđen­im pozi­ci­ja­ma, funkci­ja­ma i vred­nos­ti­ma. Po još jed­noj odli­ci, na tem­atskom planu, poez­i­ja Dra­gana Boškovića, pod­seća na „Koderov kos­mos“: naime, nasta­la u doba nacionalnog pre­poro­da, u omladin­sko doba, doba srp­skog (pred)romantizma, doba pre­dom­i­naci­je hero­jske i epske par­a­digme, Kodero­va liri­ka, epi­ka i proza odu­dar­ala je upra­vo svo­jom intim­nošću, indi­vid­u­al­nošću, dimen­z­i­jom ličnog nasuprot dimen­z­i­ji kolek­tivnog iskust­va, a na sličan način, iako sves­tan znača­ja i istra­jne dom­i­naci­je „patri­jarhalnog estet­skog koda“[11] i epskog, hero­jskog mod­ela u formi­ran­ju magis­tralne lin­i­je srp­skog književnog i kul­turnog obras­ca, Dra­gan Bošković, „jeretič­ki“ se opre­delju­je za drugo(st) nacionalnog kanona[12], za druge i dru­gači­je kul­turne i (književno)umetničke prakse, kon­ačno, za dru­gost sâmog jezi­ka kojim su obuh­vaćeni total­itet bića i total­itet stvarnos­ti. Za Koderov „jezik-uni­verzum“, „Ludi­lo jezi­ka, bolest rečni­ka, ludost pisan­ja i kon­struk­ci­je“[13], karak­ter­is­tične su ontološ­ki povlašćene kat­e­gori­je i poj­movi sa ustal­jen­im značen­jem i zakonomer­nošću pojavlji­van­ja unutar pes­ničkog sis­tema, a ove kat­e­gori­je Dra­gan Bošković pre­cizno je popisao, pre­poz­navši ih u „Maj­ci, Bogu, JASu, JASi, JAS­nidanu, Javlenu, Alfi i alfi, Isti­ni, Dobrom, Lep­om, Devesilju, Stid­ku, vil­a­ma, bilju, pti­ca­ma.“[14] U epi­loškom seg­men­tu spe­va „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, naslovl­jenom „JUSTA ili JUSTINA“, dve dom­i­nantne ženske sile Alka i Vas­ka, određene su nizom sinon­imnih „mestoimeni­ja“ i igrom reči­ma koja zadi­vlju­je zvučnošću „Alka i Vas­ka su na Zemlji ime­na Nade­v­ci – obe su Mestoimeni­je. Zamirke. Jal­ka, Javlen­ka, Bego­ja­va, Bego­javlen­ka, i Leluj i Jà.“[15], da bi se na ovaj pasaž nadoveza­lo dal­je objašnjenje:

                „Ovo Ja dolazi od A i pod­met­nu­ta i J(jota), evo a = Ja i znači deset, tj. Jedinica.

                JAS = Bog, Slo­vo, Sil­vî­na, Sìla vina (uzròk)

                Vas­ka zas­tu­pa Alku

                JASa Exis­ten­tia“[16]

    pri čemu je, u istom spe­vu, „JASA exis­tence Suščest­vo“[17], određeno eti­mološ­ki, kao „Jako sa nami Bog“:

                „Jako sa nami Bog.

     

                JA je – jedini­ca : 1.

                K – kao

                O – Osnu­ti­jem Sunca

                S – Sila

                A – Alvasskinja

                N – navedena

                A –  alfa mati

                M – mala

                I – Istina

                Bog – Jedini­ca, Ujedin, Jedin­st­vo[18]

    Pop­ut Boga iz spe­va „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, imen­o­vanog kao „JASa Exis­ten­tia“, „JASA exis­tence Suščest­vo“ i „Jako sa nami Bog“, u poe­mi Ave Maria! Dra­gana Boškovića, Bog je određen kao Jahve, JHVH (zan­imljiv je podatak koji u pogov­oru poeme Ave Maria! iznosi Časlav Nikolić, tvrdeći da je prvo­bit­ni naslov ove poeme glasio JHVH![19]), pri čemu je karak­ter­is­tično eti­mološko dekon­stru­isan­je Boži­jeg ime­na, Boži­jeg Slo­va, na poje­d­i­nač­na slo­va, na zaseb­na ono­mas­tič­ka „suščest­va“, koja na Koderovu poez­i­ju pod­seća­ju kako ontološkim pov­eren­jem u egzis­ten­ci­ju označitel­ja, tako i raskošnom zvučnošću:

               „Da, u knjizi piše da si onaj koji jeste,

    Piše J i H i V i opet H,

    samo slo­va, slo­va, slo­va, HA-HA-HA!,

    a u pla­menu piše da si onaj koji će doći

    (omega, lopov u noći)“[20]

    Posred­stvom metafore „lopov u noći“[21] određeni su, u poe­mi Ave Maria!, Bog i pes­ma, čime je izvršeno nji­ho­vo značen­jsko izjed­nača­van­je, kao dolazećih, budućih, razoružava­jućih, obnažu­jućih entite­ta. Tako, pored Boga (JHVH‑a), za kojeg se eksplic­it­no kaže da je „onaj koji će doći / (omega, lopov u noći)“,  i pes­ma / poez­i­ja prikazana je na sličan način:

                „A pes­ma, ova pes­ma, tu je i tek će u svi­tan­je doći,

    Obnaže­na, obnaži­la je sve

    (: Što napisah – napisah!),

    jer ona je samo ritam dolas­ka, ritam kanonada

    (Musha ring dumb a do dumb a da!),

    (…)

    samo je, lopov u noći, krala reči, razbaci­vala se sobom

    (i niko je nije razumeo, neće razumeti, niko),

    a ja ću biti srećan, veo­ma, kao Isai­ja srećan,

    bez stra­ha, slo­bo­dan od sebe

                (niš­ta sam, volim)“[22]

    Nesum­n­jivu povezanost moti­va Boga, „lopo­va u noći“, ljubavi („niš­ta sam, volim“), jezi­ka i poez­i­je, iz poeme Ave Maria!, potvrđu­je i bliskost ovih moti­va u pes­mi „Kva-kva!“ (zbir­ka The Clash):

    „Lopov sam već obi­jene banke,

    pes­nik bez prave pesme,

    ras­pa­da mi se jezik, ras­pa­da govor,

    ali osta­ju: napuk­lo jutro i ono­matope­je.“[23]

    Na stil­sko-jez­ičkom, lek­sičkom planu, poez­i­ja Dra­gana Boškovića naliku­je poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera (ali i odlika­ma Koderovog poet­skog pis­ma koje je Bošković imen­o­vao „poet­ičkim nasleđem sred­njeg veka“) svo­jstvi­ma koja bis­mo mogli odred­i­ti kao: ono­matope­je i sinon­im­ičnost. Posvećeni proučavalac i priređi­vač Koderovih spevo­va, Božo Vukadi­nović, ukazao je na speci­fičnost pes­ničk­ih opisa Đorđa Markovića „Opisi su takođe u zvučn­im i optičkim slika­ma, same ono­matope­je.“[24] S druge strane, Dra­gan Bošković autor je pesme „Ono­matope­je“, u kojoj su koderovskim opisi­ma-ono­matope­ja­ma „reg­ulisani“ odnosi između ontološ­ki povlašćenih entite­ta poez­i­je Dra­gana Boškovića:

                „Sed­neš, sabereš dva i dva i dobi­ješ četiri.

    Tako je lepo znati bro­jati, tako lepo,

    ali, naš odnos, kao ni ova poez­i­ja, nije algebra,

    niz je onomatopeja:

    kva-kva,

    grrrrrrr,

    DžDžDžDžDžDžDž (rif gitare),

    tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum,

    obr­nu­to e – əəəəəəəə,

    mlјac,

    bang-bang,

    mhh­hh­mm…

    Toliko smešan strip još nije nacr­tan.“[25]

    a, isto tako, ono­matope­je, kao i motiv Boga (JHVH‑a), povezani su sa motivom ljubavi i koderovskim prin­cipom sinon­im­i­je[26], prin­cipom koji, u poez­i­ji Dra­gana Boškovića, obuh­va­ta ne samo poje­d­i­načne lekseme / motive, nego i sin­tagme, delove rečeni­ca i cele rečenice, te se tako „(niš­ta sam, volim)“, iz poeme Ave Maria! pre­o­braća u sinon­imni ekvi­va­lent „niš­ta smo, i niko nam ne može pomoći“ pesme „Ono­matope­je“:

                „svi­ram te, dra­ga, moj si klavir, ja tvoj bubanj,

    drang­drang­drang, tu-tup, csssss, dum-dum,

    niš­ta smo, i niko nam ne može pomoći,

    ono­matope­je smo nad total­nom tišinom,

    a meci, meci fijuču, bang-bang, paf-paf, 2 + 2,

    a mi se lju­bi­mo, ljubimo,

    for­ev­er and ever.“[27]

    kao što će „niš­ta“ i „beskraj niš­ta“ posta­ti povlašćene metafore ljubavi u poe­mi Ave Maria!:

    „tu, u ljubavi, miru i beskraju,

    goto­vo je, niš­ta smo, volimo, ovde smo, tu, tu-dum, m m m,

    jed­no smo, niš­ta, trunčice, tvo­ja, tvoj, trep, i sve je tu“[28]

    ili:

    „i stvari će se sman­ji­ti, biće tako male, sman­jiće­mo se i mi

                (u ljubavi se sve tako brzo smanjuje,

                ljubav je ono što može da stane u malu šaku,

                trunči­ca, tek mrvi­ca je ljubav)“[29]

    sve do molitvenog, epi­loškog kli­mak­sa ove poeme:

    Sve­ta Mar­i­ja, Majko Božja, 

    cve­ta­mo, raste­mo, jed­no smo, niš­ta, mrvice, vidi, 

    sada, i u veke veko­va. Amen.[30]

    Ono­matope­je kao zvučne i optičke slike, na koji­ma su saz­dani opisi u poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera, posta­ju, u poez­i­ji Dra­gana Boškovića, prin­cip tvoren­ja Boži­jeg ime­na. Ozna­ka za udarac bub­n­ja „Tu-dum“ (pes­ma „Kada bih bio pes­nik (Izgi­bosmo, Gospode!“), zvučn­im i fonet­skim sklopom, dozi­va u pris­ust­vo molitveni zaziv Boga „Te Deum“, pri­b­ližava­jući prilog za način (za opis Boži­jeg dolas­ka) vlasti­toj imeni­ci, imenu onog koji će doći i koji će biti tu kao onaj koji će biti tu:

               „jer, dečaci i devo­jčice, ne može se dal­je od Tedeuma,

    i zato u pukot­inu kren­ite, u pro­lom ljubavi – Grig­ori­je Nis­ki toliko žuri

    (Dodaj taj gas, Grig­ori­je, gas, gas, gas…!)“[31]

    odnos­no:

               „čulo bi se, čuće se, dođi, slušaj, psssst, slušaj,

    evo ga, dolazi, treći nebes­ki bubanj:

    DUM-DUM,

    TU-DUM,

    TE-DEUM:

    dum-dum, tu-da-dam-dam, tu-dum, TE DEUM!

    Tek nazal­no: VOLIM TE!“[32]

    čime se, nano­vo (ono­matope­ja­ma, ali i prin­cipom pon­avl­jan­ja i tem­atske sinon­im­i­je), motivom ljubavi koji ocr­ta­va kon­cen­trične kru­gove oko ono­matope­js­ki imen­o­vanog Boga, nave­deni sti­hovi poeme Ave Maria! pri­b­ližava­ju pes­mi „Alelu­ja“ zbirke The Clash, koja počin­je stihovima:

                          „Čuo sam taj tajanstveni akord,

    Sam­my ga je odsvirao,

    čuo sam tu-dum bubnja,

    Tar­ju i njen sopran,

    ali ti ne mar­iš za muziku, zar ne?

    Dra­ga, to ide ovako:

    jedan, dva, tu-dum: Alelu­ja!“[33]

                a završa­va stihovima:

                           „Dao sam ti sve ono što imam, što nemam,

    i ono što nisam ni znao da imam,

    nije bilo mno­go, ni malo,

    gov­o­rio samo istinu, nika­da lagao nisam,

    ostao sam bez vere, pokušao da te dodirnem,

    i ćutao ono niš­ta, na jeziku, u ovom stihu,

    i ćutao ono niš­ta Alelu­ja.“[34]

    Za raz­liku od Boga (JHVH‑a), čije je imen­o­van­je rit­mič­ki blisko ono­matope­jskoj kom­bi­naci­ji fone­ma, Bogorod­i­ca je, u poez­i­ji Dra­gana Boškovića, određe­na drugim prin­cipom karak­ter­is­tičn­im za poez­i­ju Đorđa Markovića Kodera: prin­cipom nizan­ja sinon­i­ma. Koja je funkci­ja sinon­imnih određen­ja Boškovićeve Bogorodice? Pišući o sinon­im­i­ma u poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera, Dra­gan Bošković zapaža „Marković, dak­le, u izo­bilju nagomila­va sinon­ime, ne zato da bi uneo smisaone nijanse, niti da bi odabrao onu reč koja bi između svih ostal­ih reči ’pogodi­la cilj’, jer Koderove reči nika­da i ne pogađa­ju cilj, nego se one sinon­im­no nižu kao po per­ifer­i­ji kru­ga da bi uokvir­ile neiz­gov­orljivost ontološkog cen­tra: sve energi­je i sile, svi atribu­ti i vred­nos­ti se upi­ja­ju u reč i pred­met koji je u njoj.“[35] Dak­le, može se zaključi­ti da sinon­im­na određen­ja Boškovićeve Bogorodice nema­ju za cilj značen­jsko nijan­sir­an­je ili izbor jedne jedine adek­vatne reči kojom bi Mar­i­ja bila imen­o­vana, već se ovi sinon­i­mi ukazu­ju kao strate­gi­ja uokviren­ja neiz­gov­orljivosti ontološkog cen­tra: Bogorod­i­ca bi bila ontološ­ki cen­tar poez­i­je Dra­gana Boškovića[36], a var­i­jetet­sko sinon­im­no (pre)označavanje Bogorodice samo pes­nič­ki metod kojim se omoguća­va da se „…ono fenom­e­nološ­ki neper­cep­ti­bil­no uči­ni per­cep­ti­bil­nim.“[37] Sa nizom sinon­i­ma koji­ma je određe­na Bogorod­i­ca u pes­mi „Into My Arms“ (zbir­ka The Clash):

    „Ne, nisi ti ona Bogorod­i­ca iz srpske poezije,

    Tro­jeruči­ca i sl.,

    nego maj­ka moje majke, Ivanke od Straha,

    vaga od horoskopa, Davi­dov toranj,

    zvez­da sa konz­erve Heineken‑a,

    Bogorod­i­ca Beograd­s­ka, prva lin­i­ja gali­ci­jskog fronta,

    Salve, Regi­na, mater misericordiae,

    majko lutal­i­ca, Mar­i­ja od Starog sajmišta,

    majko beskućni­ka, jed­nos­tavno The Mar­i­ja, Zaštitnica

                                                                               hardcore‑a,

    San­ta Maria moga zagrlјaja

    (čiji suprug mi je rekao:

    Ti ne tre­ba da brineš!),

    ti nisi tek jed­na nego obe Mar­i­je koje nosim oko vra­ta…“[38]

    kore­spondi­ra­ju i određen­ja Bogorodice kao ona koja ima „oči mal­og jaguara“ (pes­ma „Kva-kva!“)[39], koja ima „prl­ja­va i kri­va stopala“ (pes­ma „She loves You, Yeah, Yeah, Yeah“)[40], koja je pos­ma­trana, u zadiml­jenom, pre­punom noćnom klubu u Grčkoj, „kako pleše od svet­la do svet­la“, koja ima „vatrenos­međe oči“ i koja je bila „kao olu­ja, a tako mir­na u sebi“ (pes­ma „Grč­ka“[41]), koja je „rođe­na na prelazu noći u dan“ i koja „voli onih 20 dana između godišn­jih doba, / zalazak, prasko­zor­je, pur­pur, crveno, puto­van­ja“, koja „sve živi ’Kako se zalo­mi!’“ (pes­ma „Kako se zalo­mi“)[42], koja „je sve plati­la“ (pes­ma „Bogorod­i­ca je sve plati­la“)[43], koja „samo ćuti“, ali i „peva White Riot“, koja „u moj živ­ot je upala iz duplog Smirnoff‑a / i dovela me do kra­ja…“ (pes­ma „Došao sam do kra­ja“)[44], ona koja jagodica­ma prsti­ju čita ovu poez­i­ju „Pogledaj, pogledaj, vidi ovo: / jagodica­ma svo­jih prsti­ju, / što vire iz pocepanih rukav­i­ca moga živ­ota, / Devi­ca Mar­i­ja već čita ovu poez­i­ju“ (pes­ma „Jagodice“)[45] i „Samo kroz pocepane rukav­ice beogradske magle, / jagodice Bogorodičinih prsti­ju dodiru­ju moje lice…“ (pes­ma „[Nika­da nisam bio ovako usaml­jen]“)[46], ali i ona čije će jutro tek doći (pes­ma „Jutro moje Bogorodice tek dolazi“):

               „Ja imam Bogorod­icu i Clash i ovaj grad

    ja imam Blaženu Devicu,

    ja imam Clash i imam grad,

    ja imam jutro svako­ga jutra,

    ja molim za jutro, lutal­ice, Ham­burg, Beograd,

    ja čujem Clash, rhythm i blues,

    ja svakim sti­hom imam rif, imam jutro i glas,

    i svako jutro Janis peva Lennon‑u Hap­py Birth­day,

    i imam njen zarazni smeh, njene sklo­pljene oči i jutro,

    ali jutro moje Bogorodice tek dolazi.“[47]

    odnos­no, ona koja je najbrža „(Bogorod­i­ca je najbrža od svih svetih, zuu­u­u­u­um m m m!)“[48], te ona koja je prisut­na atribu­ti­ma: jutra koje će tek doći „samo ako­rd i melodi­ja dolas­ka jutra moje Bogorodice / (: Zdra­vo, Mar­i­ja!)“; zagrl­ja­ja „biću tu, tu, ovde, kao onaj koji ću biti, / u zagrl­ja­ju Bogorodice, na njen­im grudi­ma“; usana / poljup­ca „sada ćemo se celi­vati (usna­ma Bogorodice), / a između tih, naših usana, plamteće već isku­plje­na pat­n­ja“; male šake, zveck­av­ih cipela / crvenih star­ki i (pret)komora srca „…A kada bih bio pes­nik, kada bih bio: / Bogorod­i­ca, Proud Mary, Mala Šaka, sa ruka­ma dete­ta, / došla bi, evo je, u zveck­av­im cipela­ma dolazi (zvec-zvec), / (Sve se ubrzavaaaaaaaa!), / uz damar bub­n­je­va, tu-dum, trrrrrrrrr-bum-tup-csssssss / (Udri taj bubanj, Alfon­so! / Izras­ta­jte, srca! izras­ta­jte, pretko­more!), / dolazi­la bi, idu star­kice, dolazi, dolaz­im, hoću, evo me, / i zato biću tu, pes­nik koji ću biti tu, tim­pan i doboš“; ruku „i Bogorod­i­ca će me držati pod ruku (klik), / a cipele, crvene starke, će ići, dolaz­i­ti same, / a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti“, ili „i Bogorod­i­ca će me držati pod ruku, / i poljup­ci će biti tako slat­ki, ni usne neće biti potreb­ne“ i dolas­ka „i došla bi, došla, evo je, Bogorod­i­ca dolazi, dolazi pes­ma, / evo je, tu, tu, došla je, Dođi, beBoooo!, / kao dažd, najez­da skakava­ca, olu­j­na noć, / crveni pol­umesec na obo­du čaše, / i više nas niš­ta ni mm razd­vo­ji­ti neće“, odnos­no „(Da, doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’“.

    Motivi kora­ka, zveck­av­ih cipela, crvenih star­ki i crvenih dubok­ih čiza­ma ner­azd­vo­jni su deo seman­tičkog pol­ja moti­va Bogorodice u poez­i­ji Dra­gana Boškovića „nosiće me Bogorod­i­ca, nosiće nas, ritam i bluz će je nosi­ti / (Znao sam, znao da ću je sresti, / i da će vaz­duh biti tru­dan od Blagovesti…), / nosiće nas ritam kora­ka, hod / savršeno usklađeno zveck­an­je poludubok­ih crnih cipela i tup-tap zelenih kriper­si­ca / (tup-zvec-tap-zvec)“[49], „a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti, / ritam naših kora­ka, nerođene devo­jčice, deca / (tup-zvec-tap-zvec)“[50], „i koračaće­mo (tup-zvec-tap-zvec) kao jag­n­jad / (a cipele će ići, u rit­mu, čvrsto, rešeno, jako (klik)“[51]. Iako Bogorod­i­ca u poez­i­ji Dra­gana Boškovića nije određe­na ono­matope­ja­ma već sinon­im­i­ma, ipak se dolazak Bogorodice i jutro Bogorodice, jutro koje će tek doći, dosled­no imenu­je ono­matope­jskim sklopom grupe fone­ma kao „tup-zvec-tap-zvec“. Bliska sti­hovi­ma „tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum“ i „drang­drang­drang, tu-tup, csssss, dum-dum,“ pesme „Ono­matope­je“[52] (zbir­ka The Clash), ono­matope­js­ka dom­i­nan­ta poez­i­je Dra­gana Boškovića „tup-zvec-tap-zvec“, kojom je sim­boli­zo­van dolazak Bogorodice, ritam njenih kora­ka, ritam budućeg jutra i budućih, dolazećih bića „okrenućete oči ka meni, njoj, tim dolazećim bići­ma, biću tu, / kroz nemoguću poez­i­ju o polu­pan­i­ma a živi­ma“[53], povezana je i sa reči­ma, tj. imper­a­tivom (obraćan­jem) koji Bogorod­i­ca izgo­vara („Dođi­i­i­ii“), ali i sa motivom smirenos­ti, mira njenog Dođi­i­ii „mir vama, mii­i­i­i­i­i­i­i­i­i­i­ir: / Mir njenog: Dođi!“[54], „doći ću, Bože, Dođi!, tek ću doći, miran i blag, / i biće jutro, pa veče – dan sed­mi, dan prvi, 7AM“[55], „a biću tako blag, miran, da, doći ću, mio i blag, Dođi: / Biću tu, biću tu, biću tu![56], „i znaću sve, dolaz­i­ti, doći, i nika­da doći neću, / i držaću te na dlanu, dra­ga, Dođi[57], „hodaću, hodaće patike, cipele, green suede shoes, / dal­je, dal­je, oh, još više, rašću u večnost, Like Rolling Stone, / i biću zau­vek odlože­na reč, Dođi mi, brzo, brzo, dođi­i­i­i­ii![58], „a m m m će znači­ti ’lju­bi me’, ’gde si pošao’, Dođi, / i biće toliko neu­pore­di­vo / (a neu­pore­di­vo je samo ono / što se prvi put u živ­o­tu radi)“[59], „biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolaz­im, hodam, dru­gači­ji i novi“[60], „jer nemam gde da odem, Dođi, evo me, ni mm, ni m od tebe“[61], „(Da, doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’ / ‒ peva na Sionu sto četrde­set i četiri hil­jade devstveni­ka, / evo me, došao sam tu kao onaj koji sam došao tu, / tu, tu, tu, tu, tu-dum, tu, / jutro je, vreme je, jeste, tu sam, tu: / Mir vama, pre­dra­gi, mir njenog Tvo­ja sam: Mii­i­i­i­i­i­i­i­i­i­i­i­ir!“[62], kao što je i ono­matope­js­ka pred­sta­va Boga (JHVH‑a) povezana sa motivom dolas­ka (Jahve je u poez­i­ji Dra­gana Boškovića uvek onaj koji će biti tu kao onaj koji će biti tu; onaj koji će tek doći i uvek tek dolaz­i­ti) „Tebe, Boga, da, Tebe Boga hval­imo, / (Tebe, Jesi, Jeste!), / jer i ti nisi, i doći ćeš, Dođi!, / i bićeš tu kao onaj koji ćeš biti tu / (tako piše u tvo­joj staroza­vet­noj ličnoj kar­ti), / imaćeš lice koje si imao i koje nika­da imao nisi / (vit­raž u olu­ji)“[63], „a dubi­na će me dozi­vati, Deep Calls to Deep, evo me, dolaz­im“[64], a zan­imlji­vo je da je i lirs­ki sub­jekt, pored Boga i Bogorodice, takođe obeležen motivom dolas­ka, kao buduće, dolazeće biće „A ja, ja, / Dra­gan, Ivan, Mar­i­ja, / živ sam, veru­jem, / i doći ću, doći, / : Dođi, Gale, s Police on my back (ni-na-ni-na-ni-na), / ne čeka­jte me, dolaz­im, evo me, stižem, tu“[65], odnos­no „i: biću tu, biće­mo, s nevinih dalji­na, s oči­ma zvez­da / (…) /  biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolaz­im, hodam, dru­gači­ji i novi“[66]

    U obliko­van­ju figu­ra JHVH‑a, Mar­i­je i lirskog sub­jek­ta poez­i­je Dra­gana Boškovića uočljiv je neo­pla­ton­is­tič­ki, teurgi­js­ki i fih­teovs­ki prin­cip emanaci­je, po kojem se slo­bo­da doživl­ja­va „.…kao pribi­ran­je pro­tičuće mno­gostrukosti ’sile’, ’slo­va’ u jed­nu tačku i širen­je te ’sile’, ’slo­va’ iz te središne tačke, ka mno­gostrukosti koja se samo na taj način održa­va i prosvetl­ja­va. Ovo je Fih­teo­va ide­ja, kom­pat­i­bil­na i Plot­inu i Koderu.“[67] i koja se pre­poz­na­je u sti­hovi­ma „goto­vo je, niš­ta smo, volimo, ovde smo, tu, tu-dum, m m m, / jed­no smo, niš­ta, trunčice, tvo­ja, tvoj, trep, i sve je tu“[68], „i biće­mo jed­no telo, jedan jauk, jedan smeh / (celim telom: HA-HA-HA!)“[69], „i kon­ačno ćemo imati samo jed­no srce, ne dva, tri, dva, ne, ne, ne, / i sijaće jedan pol­umesec, ne dva, ne, ne, ne, / i, ne, Aku, bebe, neće više vla­dati vre­menom, / i neće biti raz­like između juče, danas, sutra, ne / (vre­me­na nema, nema, nema…), / da, Amen: nemA, nemA, nemA, / samo biću tu, da, da, da, Alelu­ja: / Lu (Andreas-Salomé), Lula, Luja, duja, tuja, tru­ja, / Lu, Lu i ja, i tog svi­tan­ja, novog, melodi­ja…“[70], „i neću halu­cini­rati, videću, gledaću, / oči­ma dalekim, zeni­ca­ma Jana Cur­tisa, / gledaću Bogorod­icu, sebe, jed­no smo, tu.“[71] i kon­ačno „Ave Maria, milosti puna, / jed­no sam s tobom / (…) Sve­ta Mar­i­ja, Majko Bož­ja, / cve­ta­mo, raste­mo, jed­no smo, niš­ta, mrvice, vidi, / sada, i u veke veko­va. Amen. // Trep![72] „Pad u jezik“ poez­i­je auto­ra Ave Maria! „opros­tite, praš­ta­jte što padam u jezik, Alelu­ja, u teologi­ju, / a samo jurim / (Gas, Grig­ori­je, gas!) / u Laudea­mus, Teotokos, Te Deum, TU-DUM, / toliko mi se žuri, žuri, praš­ta­jte, molim vas, praš­ta­jte, / još samo malo, Alelu­ja, molim, praš­ta­jte.“[73], jed­na je od ključnih karak­ter­is­ti­ka poet­ike ovog auto­ra, karak­ter­is­ti­ka kojom se Boškoviće­va poez­i­ja, na jez­ičko-stil­skom planu, pri­b­liža­va poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera. Pes­nič­ki gov­or Đorđa Markovića Kodera, imen­o­van kao „romor“, određen je kao mirakul „Mirakul je fonet­s­ki oblik živ­ota svet­in­ja. Porod­i­ca svet­in­ja spo­razume­va se romoren­jem, gov­orom koji smo imen­o­vali kao romor, ali su fonetske vred­nos­ti romo­ra čis­to mirakulne. Glasov­na sila je moć kojom se obz­nan­ju­je i pojavlju­je svet­in­ja.“[74]. Mirakul­s­ki i metapo­et­s­ki samoosvešćen je i (pad u) jezik u poez­i­ji Dra­gana Boškovića. Mirakul­s­ka vred­nost romo­ra Đorđa Markovića Kodera iden­tič­na je „jeziku kito­va“[75] poez­i­je Dra­gana Boškovića „ova poez­i­ja je napisana na jeziku kito­va“[76], jeziku kojim se „porod­i­ca svet­in­ja“ (porod­i­ca budućih, dolazećih bića, ontološ­ki povlašćenih poj­mo­va i ide­ja) među­sob­no spo­razume­va, i jeziku kojim se obz­nan­ju­je i pojavlju­je svet­in­ja – svet­in­ja pis­ma, ali i glas(ov)a, izgov­orenog (glasom, dahom i duhom oživl­jenog) slo­va (poez­i­ja Dra­gana Boškovića namen­je­na je i za čitan­je i za slušan­je / izvođen­je, otu­da ova dvostru­ka vred­nost, vred­nost i glasa i pis­ma, i reči i stvari). Kao što je za Đorđa Markovića Kodera prime­tio Božo Vukadi­nović „Jez­ič­ki sis­tem ove pes­ničke mitologi­je moguć je samo ako nema pro­pus­ta u rečničkoj građi, ako je pes­nik dosledan građen­ju mitološk­ih odred­a­ba.“[77], tako se ovo određen­je može pri­meni­ti i na pes­ničko trokn­již­je The ClashAve Maria!Break­ing the Waves Dra­gana Boškovića, kao jez­ič­ki sis­tem koji je dosled­no izgrađen i u kojem nema pro­pus­ta u jez­ičkoj (ali ni poj­movnoj) građi, dok se iskazi Dra­gana Boškovića posvećeni Koderovoj poez­i­ji „Reči se sada objašn­java­ju među­sob­no, a zadatak pes­ni­ka kul­ture, kakav je Koder, jeste u kon­stant­nom komen­tarisan­ju, i kon­stant­noj otvorenos­ti nekom budućem, neza­vršenom komen­taru, gov­oru bez kra­ja, čime on čini odluču­jući korak ka mod­er­nom.“[78], mogu inter­pre­ti­rati i kao autopo­et­ič­ki, budući da se i poez­i­ja savre­menog pes­ni­ka kul­ture, kakav je Dra­gan Bošković, može sagle­dati kao kon­stant­no komen­tarisan­je, gov­or bez kra­ja i per­ma­nent­na otvorenost nekom budućem, neza­vršenom komen­taru ili kao sâm taj budući, neza­vršeni komen­tar, autoref­er­en­ci­jalan, metapo­et­ič­ki, zagledan u sebe i svo­ju književnu i teurgi­jsku dubinu (Deep Calls to Deep)[79], mirakul­s­ki i emanaci­js­ki komen­tar total­ite­ta bića, kul­ture i stvarnosti.

     

     

    .

    .

    .

    [1] Đorđe Marković Koder, Narečen­no. Kratke prozne forme, priredili Sava Dam­janov i Ves­na Mal­baš­ki Pupo­vac, Službeni glas­nik, Beograd, 2011, str. 44.

    [2] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 12.

    [3] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

    [4] Snažno su sim­bolični i u pot­punos­ti autoref­er­en­ci­jal­ni sti­hovi poeme Ave Maria! „A pes­ma, ova pes­ma, tu je i tek će u svi­tan­je doći, / obnaže­na, obnaži­la je sve / (: Što napisah – napisah!)“, Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 22.

    [5] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

    [6] Isto.

    [7] Isto.

    [8] Isto.

    [9] Neg­a­tivno vred­no­vano, u Istori­ji srpske književnos­ti Jovana Deretića, Kodero­vo jezikotvorst­vo, doživl­jeno je i pred­stavl­jeno na sledeći način: naime, po Deretiću, Koder je „otišao dal­je od svih i našao se s onu stranu jezi­ka i s onu stranu poez­i­je“ (nav. pre­ma: Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8), a zan­imlji­vo je i indika­tivno da ovu Deretiće­vu tvrd­nju Dra­gan Bošković rel­a­tivizu­je, tra­ga­jući u Koderovom stvar­alaštvu, za encik­lo­pe­di­z­mom i sred­njovekovnom struk­tur­om znako­va, ali ne „s one“ nego „s ove“ strane jezi­ka i poez­i­je, i vred­nu­jući Koderov pes­nič­ki rukopis kao „zalogu istori­je pris­ust­va, ali i prestu­pa, od antike do moder­nite­ta.“ Eta­pu geneze i sas­tavni deo ove istori­je pris­ust­va ali i prestu­pa od antike do moder­nite­ta, čini­la bi i poez­i­ja Dra­gana Boškovića.

    [10] For­mal­na i jez­ičko-stil­s­ka neo­bičnost poet­ike Đorđa Markovića Kodera doprinela je tome da se u mnogim inter­pretaci­ja­ma opus ovog pis­ca shvati metais­tori­js­ki: Koder-avan­gard­ni pisac, Koder-mod­ernista, Koder-post­mod­ernista, ili pak Koder kao preteča svih umet­ničnih prava­ca koji su poči­vali na for­mal­nom eksper­i­men­tu ili encik­lo­pe­di­jskoj par­a­dig­mi. Ipak, u ovom radu poez­i­ja i proza Đorđa Markovića Kodera ne shva­ta se kao stvar­alač­ki pod­sti­caj za for­mal­no ili jez­ičko-stil­sko „izvan­u­mište“ Dra­gana Boškovića, već se ono pos­ma­tra kao jedan od uzo­ra za nas­tanak pes­ničkog trokn­již­ja (The Clash Ave Maria!Break­ing the Waves) Dra­gana Boškovića, po mno­go dubljim, suštinski(ji)m svo­jstvi­ma pes­ničkog izraza, po sličn­im  ontološkim „iskon­i­ma“ pes­ničkog doživl­ja­ja sveta.

    [11] Dra­gan Bošković, „Stari zavet: pred­gov­or jed­noj (ne)mogućoj antologi­ji srpske poez­i­je 20. veka“, u: Naučni sas­tanak slav­ista u Vukove dane, Razvo­jni tokovi srpske poez­i­je, II tom, Među­nar­o­d­ni slav­is­tič­ki cen­tar, Beograd, 2013, str.784.

    [12] Iako se po izboru tema Đorđe Marković Koder može doživeti kao ne-nar­o­d­ni pes­nik, on nikako ne može i ne sme da se odre­di kao a‑narodni pes­nik, pa čak je više nego jas­no i da je Kodero­va ne-nar­o­d­nost samo priv­id i pogreš­na per­cep­ci­ja, proiza­šla iz inert­nos­ti tumačen­ja književnih dela određenih pisaca i inert­nos­ti nihovog pozi­cioni­ran­ja u kanonu nacionalne lit­er­a­ture. Nasta­lo u epo­hi (pred)romantizma, epo­hi „borbe za jezik i pravopis“, tj. epo­hi koju je obeležio spor oko književnog i nar­o­dnog jezi­ka, Kodero­vo delo, celo proiza­š­lo iz naj­dubljih, najarhaični­jih, mag­i­jsko-obred­nih slo­je­va nar­o­dnog gov­o­ra (gov­o­ra neuk­ih srp­skih mat­era), zapra­vo je jedan od jačih argu­me­na­ta u prilog tezi onovre­menih filolo­ga vukovske ori­jentaci­je, jedan od jačih dokaza ne o nemoći nego upra­vo o moći i mogućnos­ti nar­o­dnog jezi­ka (i neol­o­giza­ma nastal­ih po ugle­du na nar­o­d­ni jezik) da obuh­vati total­itet sve­ga pos­to­jećeg i (za)mišljenog, te je, pre­ma tome, Kodero­vo delo, izraz­i­to nacional­no, plod­no i tvo­rač­ki, kreativno (a ne jalo­vo i podražava­juće) nacional­no književno delo. S druge strane, u vreme poet­ičkog i jez­ičkog plu­ral­iz­ma, kada stvara Dra­gan Bošković, i dal­je se može primeti­ti da su nar­o­d­nost (nacional­no-mitološ­ka par­a­dig­ma), (u)poznatost, ustal­jenost i autom­a­ti­zaci­ja (kako na tem­atskom tako i na stil­skom planu) one odlike koje pisci­ma omogućava­ju poten­ci­jal­ni ulazak u kanon srpske književnos­ti, dok svet­skois­tori­jskim i nacional­nois­tori­jskim meta­nar­a­tivi­ma, Dra­gan Bošković suprot­stavl­ja poez­i­ju koja je „auto­bi­ograf­s­ki des­ti­lat, tek čista bol, / moj rock’n’roll DNK, lit­er­ar­na lič­na kar­ta i oti­sak kažiprs­ta, / bez­grešno začeće smr­ti, Alien.“ (Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 101), poez­i­ju koja je kreativno nar­o­d­na (ono­liko koliko je lič­na), kreativno indi­vid­u­al­na (ono­liko koliko je kos­mopolit­s­ka, encik­lo­pe­di­js­ka i eru­dit­na) i kreativno kanon­s­ka (ono­liko koliko sa tim kanonom ulazi u dija­log, trans­formišući ga, dop­un­ju­jući, men­ja­jući, rečju, tra­jno ga obo­gaću­jući i nadograđujući).

    [13] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8.

    [14] Isto, str. 9.

    [15] Đorđe Marković Koder, Spevovi, prire­dio Božo Vukadi­nović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 453.

    [16] Isto.

    [17] Isto, str. 412.

    [18] Isto, str. 405.

    [19] Časlav Nikolić beleži: „Početkom jan­u­ara 2017. godine proči­tao sam prvu verz­i­ju pes­ničke knjige Ave Maria!, čiji je rad­ni naslov bio JHVH!.“ Vide­ti:  Časlav Nikolić, „Ritam dolas­ka ili Blaženi samo tiho odu“, pogov­or u: Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 37.

    [20] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 10.

    [21] Iako staroza­vet­ni Bog, za JHVH‑a u poez­i­ji Dra­gana Boškovića, vezana je novoza­vet­na metafo­ra „lopo­va u noći“, iz Jevanđel­ja po Mate­ju „Ovo zapamtite: kad bi domaćin znao u koju će noćnu stražu doći lopov, bdio bi i ne bi dopus­tio da mu prokopa kuću! Zato i vi budite pripravni, jer će Sin Čovečji doći u čas kad se ne nadate.“ Bib­li­ja. Stari i Novi Zav­jet, Stvarnost, Zagreb, 1968, „Novi zav­jet“, str. 23, a ova metafo­ra nagov­eš­ta­va i obuh­va­ta motiv očeki­van­ja / čekan­ja Bož­jeg dolaska.

    [22] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 21–22.

    [23] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 128.

    [24] Božo Vukadi­nović, „Pes­ničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, prire­dio Božo Vukadi­nović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 15.

    [25] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 126.

    [26] Na tragu uvi­da Bojane Sto­janović Pan­tović „Sto­ga je Koder težio da stvori neku osnovu za jedan jezik-sis­tem, odnos­no jezik-uni­verzum: romoranku, koja bi ujed­no sadržavala svu bogatu jez­ičku sinon­im­i­ju.“ (Bojana Sto­janović Pan­tović, „Koderov mitološ­ki rečnik ili duša sno­va“, pred­gov­or u: Đorđe Marković Koer, Mitološ­ki rečnik, prire­dio Božo Vukadi­nović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Vuk Karadžić“, Kragu­je­vac, 2005, str. 16), Dra­gan Bošković primeću­je „Sinon­im­ičn­im, jez­ičkim i lek­sičkim zgušn­ja­van­jem, Marković čini, u sred­njovekovnom i obred­nom duhu, da se i prazn­i­na i punoća mogu oseti­ti, čul­no opaz­i­ti, da se ambiva­lent­no obliko­van­im sin­tag­ma­ma (fenomeni­ma, slika­ma, sti­hovi­ma) ono fenom­e­nološ­ki neper­cep­ti­bil­no uči­ni per­cep­ti­bil­nim.“ Vide­ti: Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

    [27] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 127.

    [28] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 31.

    [29] Isto, str. 19.

    [30] Isto, str. 31.

    [31] Isto, str. 10.

    [32] Isto, str. 9.

    [33] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 23.

    [34] Isto, str. 24.

    [35] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

    [36] Za raz­liku od rane poez­i­je Dra­gana Boškovića (koja se završa­va zbirkom Otac), u kojoj Bogorod­i­ca nije imala ulogu ontološkog cen­tra, za poez­i­ju Dra­gana Boškovića nastalu nakon priređi­van­ja Đorđa Markovića Kodera, karak­ter­is­tič­na je figu­ra Bogorodice kao sta­bilnog, nesum­n­jivog ontološkog središ­ta, čime se poez­i­ja Dra­gana Boškovića pri­b­liža­va poez­i­ji Đorđa Markovića Kodera, u kojoj je žen­s­ki prin­cip zapra­vo mod­el­a­tivni prin­cip izgrad­nje slike sve­ta, na šta je ukazano donek­le u tek­stu Bojane Sto­janović Pan­tović („Koderov mitološ­ki rečnik ili duša sno­va“, pred­gov­or u: Đorđe Marković Koder, Mitološ­ki rečnik, prire­dio Božo Vukadi­nović, Nar­o­d­na bib­liote­ka „Vuk Karadžić“, Kragu­je­vac, 2005, str. 11–30), a znat­no više u tek­stu Dra­gane Bošković („Poš­to­valac duge kose: žen­s­ki prin­cip u Koderovom epu“, u: Žan­rovi srpske književnos­ti: porek­lo i poet­i­ka obli­ka, zbornik, ur. Zoja Kara­nović i Selimir Radulović, Filo­zof­s­ki fakul­tet-Orfeus, Novi Sad, 2005, str. 143–159). Ne sug­er­išem ovom tvrd­njom, nar­avno, da je isključi­vo zah­valju­jući Koderu doš­lo do trans­for­ma­ci­je ontološkog cen­tra Boškovićeve poez­i­je, niti da je Koder jedi­ni uti­cao na ovu trans­for­ma­ci­ju, već samo da u nizu teološk­ih, filo­zof­skih i književnih uti­ca­ja na opis Bogorodice u poez­i­ji Dra­gana Boškovića, tre­ba uzeti u obzir i stvar­alašt­vo auto­ra „Sna matere srpske“.

    [37] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

    [38] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 117.

    [39] Isto, str. 129.

    [40] Isto, str. 134.

    [41] Isto, str. 38. i 39.

    [42] Isto, str. 136.

    [43] Isto, str. 138–139.

    [44] Isto, str. 145.

    [45] Isto, str. 151.

    [46] Isto, str. 97.

    [47] Isto, str. 152.

    [48] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 25.

    [49] Isto, 17.

    [50] Isto.

    [51] Isto, str. 27–28.

    [52] Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 126–127.

    [53] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 23.

    [54] Isto, str. 5.

    [55] Isto.

    [56] Isto, str. 6.

    [57] Isto, str. 8.

    [58] Isto.

    [59] Isto, str.20.

    [60] Isto, str. 24.

    [61] Isto.

    [62] Isto, str. 28–29.

    [63] Isto, str. 9–10.

    [64] Isto, str. 11.

    [65] Isto.

    [66] Isto, str. 23. i 24.

    [67] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 16.

    [68] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 31.

    [69] Isto, str. 11.

    [70] Isto, str. 26.

    [71] Isto, str. 28.

    [72] Isto, str. 31. Ritam dolas­ka ovih budućih bića brz je, hard­core, new wave ritam koji je obeleži­la kako muzi­ka ben­do­va Kreator i Kraftwerk (donek­le i Codex of Death), tako i pes­ma „At Home He’s A Tourist“ ben­da Gang of Four „dva kora­ka napred / (šest kora­ka nazad, šest kora­ka nazad), / mali korak za nju / (veli­ki skok za mene, veli­ki skok za mene)“, „navučen sam na nebo, dotičem dno, / veza je prek­in­u­ta, Bog zove, / ras­tanak je tu, samo te lju­bim / (zbo­gom, zbo­gom, zbo­gom, zbo­gom, zbo­gom), / dva kora­ka napred, šest kora­ka unazad, / prom­e­na će vam dobro doći“ (pes­ma „Odis­e­ja“, Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 49 i 51), i „a vi ćete se vrteti u krug, vrteti, fiju­u­u­uu / (jedan korak napred / šest kora­ka unazad / šest kora­ka unazad)“ (Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 15), ali i pes­ma „I’m the hunt­ed“ ben­da Charged GBH „jer tako zvuči Te Deum, I’m the hunt­ed, / him­na dolas­ka, hard­core Salut“ (Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 25), „Da, odu­vek me je zan­i­ma­lo / kak­va će biti ta melodi­ja svi­tan­ja, him­na dolas­ka, nebe­sa, / i uvek sam je osećao u speed‑u, trash‑u / (ljubav je tako brza i beskra­j­na), / da, rekoh, Kreator, Upright Cit­i­zens, Codex of Death, / trube Jer­i­hona, trubači Apokalipse, / sedam gro­mo­va, Te Deum, I’m the hunt­ed“ (Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 26), dok je, ujed­no, ljubav povezana sa uspo­ra­van­jem, mirom „njenog Dođi­i­ii“ i beskra­jem niš­ta „Ljubav tako ubrza­va, iznu­tra, / uspo­rava­jući nas u odno­su na svet: / elip­sa, ontološko kočen­je i sus­pen­z­i­ja pokre­ta.“, odnos­no „Ljubav nije ecsta­sy, tur­bom­lazni izlazak, / ulazak je, u mir, u nju, ljubav, / sve mirni­je i tiše, / u tebe, / sebe, Trin­i­ty…“ (pes­ma „Pisati kao ljubavnik (Neš­to)“, Dra­gan Bošković, The Clash, Kul­turni cen­tar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 28–29).

    [73] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 10.

    [74] Božo Vukadi­nović, „Pes­ničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, prire­dio Božo Vukadi­nović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 8.

    [75] „Jeziku kito­va“ blizak je u epi­loškom seg­men­tu poeme Ave Maria! pomenut neki dru­gi, naš jezik „A iz tog beskra­ja niš­ta, / kon­ačno i prvi put, na nekom dru­gom, našem jeziku, / m m m“ (Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. 31).

    [76] Dra­gan Bošković, Ave Maria!, Samiz­dat, Beograd, 2018, str. (2; napegin­isana strana, po redu druga).

    [77] Božo Vukadi­nović, „Pes­ničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe Marković Koder, Spevovi, prire­dio Božo Vukadi­nović, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 10.

    [78] Dra­gan Bošković, „Koderov kos­mos“, u: Đorđe Marković Koder, prire­dio Dra­gan Bošković. Antologi­js­ka edi­ci­jia Deset veko­va srpske književnos­ti, Izdavač­ki cen­tar Mat­ice srpske, Novi Sad, 2014, str. 12.

    [79] Naj­draži psalam Dra­gana Boškovića jeste „Psalam 42“, sa reči­ma „Bez­dan dozi­va bez­dan bukom slapo­va tvo­jih: / sve vode tvo­je i vali preko mene pri­jeđoše.“ Bib­li­ja. Stari i Novi Zav­jet, Stvarnost, Zagreb, 1968, str. 501.

    .

    .

    .

    .