Poplava

Lat­est posts by Alek­san­dar B. Laković (see all)

    (o vodi i knjigama)

    .

    .

    .….Nedavno sam, preko elek­tron­skih knjižara, naručio knjigu Titan iz vasione Iva Der­meza. Tvrd povez. Noli­to­vo izdan­je iz 1963. godine.
    .….Kada sam je preuzeo od poš­tara, moja žena pažlji­vo ju je pre­gledala. Sa izves­nom nev­eri­com. Nikako nije mogla sebi da objas­ni, zaš­to sam baš tu knjigu, za dečji, even­tu­al­no, škol­s­ki uzrast kupio, jer me, dotad, tak­va lit­er­atu­ra nije poseb­no interesovala.
    .….Da bih to objas­nio svo­joj ženi, morao sam da se pre­pus­tim svo­jim sećanjima…
    .….U doba kad sam imao pet­naes­tak god­i­na, goto­vo svi moji vršn­jaci, naroči­to oni koji su živeli u stanovi­ma u zgradama, zaposedali su skučene podrumske pros­tori­je, drven­im letvi­ca­ma pre­građene, obično, od deset ili više kvadra­ta. Praveći improvi­zo­vanu izo­laciju, pret­var­ali su ih u pros­tor gde je, na primer, vežbao lokalni bend. Nar­avno, rok-bend, jer smo tada verovali, da je rok, ne samo muzi­ka, nego i način živ­ota i promišl­jan­ja. Neki su, pak, podrume pret­var­ali u sobe, u koji­ma smo, uz gust dim cig­a­re­ta, često slušali nove ploče, do kojih se tada teško dolazi­lo. Od rođa­ka iz inos­transt­va, najčešće.
    Dečaci, pak, posvećeni sportu, od podru­ma su prav­ili svo­jevrsne tere­tane. Sa tegov­i­ma ručno izrađen­im. Od bet­ona u stak­len­im teglama. Fed­eri su nam svi­ma bili dos­tup­ni. Upra­vo u tere­tana­ma, tačni­je u formi­ran­ju drugih spra­va, najviše je dolazi­la do izraža­ja domišl­jatost, kojoj smo svi bili skloni. Neki, i dan-danas.
    .….Neki su podru­mi bili pretvoreni u prave ringove. S debe­lim konopcima.
    .….Nije se mog­lo ni zamis­li­ti, ni pret­postavi­ti, u šta je sve podrum mogao da se pre­o­brati i da, takav, zaživi.
    .….I u mojoj kući, pos­to­jale su podrumske prostorije.
    .….Duž čitave kuće.
    .….Jedan metar ukopane u zemlju.
    .….Betoni­ra­nog poda.
    .….Neo­ma­l­ter­isanih zido­va od pečene cigle.
    .….Dve su pros­tori­je bile formi­rane kao sobe. Četiri puta četiri metra. Sve­tle. Sa prozorima.
    .….Dru­gi, neš­to uži deo hod­ni­ka, činio je jed­nu pros­tori­ju. Dužine oko osam-devet metara, a širine, neš­to preko tri metra. Mračan, bez prozora.
    .….U dubljim podrum­skim pros­tori­ja­ma, smešteni su bili – drva za ogrev, dva bure­ta za lož-ulje, zatim, alat (seki­ra, lopa­ta, moti­ka, ašov, grab­ul­je, kosa, ček­ići, kleš­ta, ćuski­ja, koli­ca). U sunčani­jem delu podru­ma, blizu ulaznih vra­ta, na poli­ca­ma je bila smešte­na zimni­ca. U stak­len­im teglama i flaša­ma. Kiseli kras­tavci, parada­jz, paprike, kupus, ajvar. Slatko od šlji­va, šum­skih jago­da, grožđa. Dže­movi i pekmezi. Sokovi. Čak, i od paradajza.
    .….U podru­mi­ma su pos­to­jale i sijal­ice, kao i utičnice za korišćen­je elek­trične energi­je, tako da je rad­no vreme podru­ma bilo neograničeno.
    .….Jed­nu od podrum­skih pros­tori­ja, zaposeo sam ja. Tačni­je, nasle­dio sam je od star­i­jeg bra­ta. I to onu prvu, levo od ulaza u podrum. Sa dnevn­im svet­lom. I sa zavesama pri­lagođen­im veliči­ni prozora.
    .….U opre­man­ju je učestvo­va­lo čita­vo društ­vo iz ulice. Svako je doneo ono što je mog­lo biti od koristi. Sto je bio od uzdužno postavl­jenih gajbi­ca, na koje smo učvrstili stari drveni kružni pok­lopac neči­jeg bunara. I muše­mu smo nabav­ili kao stol­n­jak. Pan­je­vi su upotre­bl­ja­vani kao sto­lice, a dve spo­jene daske, oslon­jene na cigle, ličile su na klupu, postavl­jenu uza zid. Pros­en­jen­im ćil­imom, koji je maj­ka htela da baci, bila je prekrive­na klupa.
    Naprav­ili smo i jed­nu policu od letvi­ca i dašči­ca. Niko nije bio zado­vol­jan njen­im izgle­dom, izuzev mene, jer sam znao, da se poli­ca, kad budem smes­tio knjige, neće ni vide­ti – videće se samo knjige.
    .….U don­je pre­grade, radi sta­bil­nos­ti police, smes­tio sam tegove i ručno pravl­jene klizaljke (u mom kra­ju zvali su ih sličuge), a iznad police, okačio sam bra­tove bok­serske rukav­ice. Koža je bila ogul­je­na, pa je svako sparingo­van­je završa­vano ogre­boti­na­ma po licu.
    .….Poli­ca je bila ovlaš podupr­ta i drven­im kratkim ski­ja­ma, koje smo sami prav­ili, nasil­no kriveći zašil­jene vrhove dašči­ca, poto­pljene u toploj vodi.
    .….U sred­nju pre­gradu police stavio sam knjige, koje sam tokom osnovne škole dobi­jao „na dar“ kao odličan učenik. Kao i neke sa škol­skih tak­mičen­ja. Ili kao pok­lon za rođen­dan. Bilo ih je dvade­se­tak. Iznad njih, bile su knjige koje sam uzeo od đeda – nar­o­dne pes­marice i memo­arske knjige poz­natih ličnos­ti. Tu sam uba­cio i knjige iz očeve bil­ioteke. Ne nje­gove stručne, iz biologi­je, već neka pop­u­lar­na izdan­ja o događa­ji­ma iz rata ili nakon rata.
    .….Za gorn­ju policu izabrao sam knjige savremene, tada jugoslovenske književnos­ti, na koje sam najviše bio ponosan. Neke su već bile u kući, kao obavez­na škol­s­ka lit­er­atu­ra mog star­i­jeg bra­ta, a pre­ostale sam kupio rani­je, uz đedovu pomoć. Kom­plete i luk­suzno odš­tam­pane knjige, ipak sam zadržao u kući, u regalu.
    .….Većinu vre­me­na, tokom let­njeg ras­pus­ta provo­dio sam u „mojoj bib­liote­ci“. Sa društvom iz ulice. Ali, često i sam.
    .….Tu sam čitao, i puto­vao, čitajući.
    .….Puto­vao sa Titanom iz vasione Iva Der­meza, kako se zvala jed­na od knji­ga dobi­jenih za odličan uspeh u školi.
    .….Sa Odis­e­jem po mori­ma, s poseb­n­im taj­na­ma i misterijama.
    .….Ali, i pod vodom, sa junaci­ma Žila Ver­na, čijom sam knjigom Dvade­set hil­ja­da mil­ja pod morem isto bio nagrađen. Moram priz­nati, da sam i tada, kao i danas, više uži­vao u vodi i njen­im mag­i­jskim čari­ma, nego u oblacima.
    .….Bio sam ponosan na moju policu s knjigama.
    .….Sva­ka me knji­ga, tada, na neš­to ili neko­ga podsećala.
    .….Među­tim, tog leta, kra­jem avgus­ta, iznad brda Jer­in­jak, poviše moje kuće zacr­neo se jedan oblak i zam­račio nam vidik. Izne­nad­ni let­nji pljusak, nije tra­jao ni pet­naest minuta.
    .….Za to vreme, bio sam u kući. Na spratu.
    .….Kad je kiša pre­sta­la, iza­šao sam na tera­su i prime­tio kako nivo vode poto­ka ispred kuće raste. Iz sekunde u sekun­du. Za min­ut-dva, mut­na voda iz kori­ta poto­ka prelila se u našu baš­tu. I u naš podrum, naslu­tio sam. I u „moju bib­lioteku“, dakle.
    .….Nakon dese­tak min­u­ta, voda se povuk­la u svo­je kori­to. Kao da se niš­ta nije desilo.
    .….Sišao sam u podrum.
    .….Nisam verovao svo­jim očima.
    .….Zaosta­la voda u podru­mu bila je dubo­ka od pet­naest do dvade­set cen­timetara, ali se na podrum­skom zidu pre­poz­navala lin­i­ja do koje je voda bila dostigla.
    .….Oko metar od poda.
    .….I u mojoj sobi, bila je ta lin­i­ja na istom nivou.
    .….Don­ji red knji­ga bio je pot­puno uništen.
    .….Sred­nji red sa knjiga­ma, tek je bio zah­vaćen. Nek­ih dese­tak cen­timetara. Dovoljno, da uništi sve knjige. Stran­ice su povuk­le vodu. Bile su prl­jave, nabrek­le i sle­pljene. Dok su se korice pot­puno deformisale.
    .….Niš­ta nije pomoglo.
    .….Ni sušen­je lis­to­va poje­d­i­načno, tokom sunčanih popod­ne­va. Ni fen za sušen­je kose.
    .….Ostale su saču­vane samo knjige iz gorn­jeg reda police.
    .….Sreća, da poli­ca nije pok­lekla, inače bi šte­ta bila još veća.
    .….I ovako, nije bila mala.
    .….Sve knjige, koje sam dobio za odličan uspeh, nestale su zauvek.
    .….Bio sam očajan.
    .….Među­tim, moju tadašn­ju žud­nju za formi­ran­jem svo­je bib­lioteke ta popla­va nije suz­bi­la. Štaviše. Već kao stu­dent, uspeo sam da formi­ram bib­lioteku, na koju sam bio ponosan. Sa zavid­nim izborom, kvalite­tom i bro­jem knji­ga. Do danas, nisam prestao da kupu­jem i nabavl­jam knjige.
    .….Ipak, često, setan, pomis­lim, kako bi danas pose­ban značaj, makar za mene, imale te poplavl­jene knjige. Poseb­no one knjige-nagrade za moj uspeh u osnovnoj školi.
    .….Na nekom počas­nom mes­tu u mom stanu.
    .….Nikad ih nisam prežalio.
    .….Iako sam kupo­vao dragocene mi knjige, i one antik­varne i retke, žal za knjiga­ma iz mog det­injst­va, bivala je sve veća.
    .….Za onim uobiča­jen­im tek­stom: „Nas­tavničko veće osnovne škole ‘Ivo Lola Rib­ar‘ u Peći nagrađu­je za odličan uspeh …“
    .….Ali, žal­im i za nes­tankom jednog zborni­ka mudrosti, među koji­ma je bila i misao Ive Andrića – svet, umet­nost i živ­ot nisu mogući bez pamćen­ja i prisećanja.
    .….U šta, još uvek, verujem.
    .….U među­vre­menu, to mi je potvr­dio i vrstan pisac Dani­lo Nikolić (odras­tao u okoli­ni Peći; i nje­govi su u Meto­hi­ju doselili iz Crne Gore dvade­setih god­i­na prošlog veka) pitanjem:
    .….– Šta bi čovek bez pamćenja?

    .

    .

    .

    .

    .