Portret

Lat­est posts by Miloš Ste­vić (see all)

     

    ..

     

    .…..Gle­da sebe u ogledalu. Ele­gant­ni sivi sako sto­ji zateg­nut na širokim rameni­ma, uspravl­jen je kao strela, sto­ji ispred ogledala kao vojnik koji čeka smotru ili kao mladožen­ja koji ide u sus­ret izabrani­ci svog živ­ota. Pogled mu je ozbil­jan, čvrst i hladan, hip­notiše samo­ga sebe i ostavl­ja isti uti­sak koji je ostavl­jao na pijance po kafana­ma, žene u bor­de­li­ma i pro­fe­sore na uni­verzite­tu. Hladan, uzdržan i vredan poš­to­van­ja, le por­tait rep­re­sen­ta­tive. Crna zal­izana kosa se pre­sav­i­ja pod svet­lošću žute sijal­ice. Gle­da u sebe i veru­je da je neodoljiv. Tru­di se da pro­dre u svaku poru zateg­nute kože na svom licu.

    .….On nepomično sto­ji, samo vreme teče. Iznad nje­gove glave mogao se uoči­ti jedan maleni pauk, koji je predano radio svoj posao, pleo je svi­lene niti i spuš­tao ih do nje­gove glave, vezi­vao je nit za dlaku gelom ukrućene kose. Dru­ga dva pau­ka, nje­go­va sabraća, sporo ali uporno plela su svi­lene okove za nje­gove crne izglan­cane cipele.

    .….Na nje­gov­om se čelu ocr­ta­la jed­na bora, pa zatim oko oči­ju, oko usana, na vratu. Na crn­im zulu­fi­ma se mogla uoči­ti jed­na kao slikarskom čet­ki­com pre­vuče­na bela lin­i­ja. Ta lin­i­ja se šir­i­la, isto tako kao i pauko­va mreža koja je od cipela teži­la da se spo­ji sa onom na glavi, ka temenu i sada više ostavl­jala uti­sak neke mudrosti i topline nego stra­hopoš­to­van­ja, snage i čul­nos­ti. Rame­na sakoa su počela da vise, više je bio zateg­nut na leđi­ma gde kao da se pojav­i­la grba, iz nje­ga je ispar­avao neki vonj, kao kada se uđe u dugo neprove­trenu sobu.

    .….Pauko­va mreža je prekri­la sko­ro celo ogleda­lo, vide­lo se samo poprsje, upale gru­di, nabore­na koža oko vra­ta, požute­lo lice sve prošara­no bora­ma kao neki stari duborez, oči koje je okruži­va­lo crni­lo, ali čiji pogled, iako izgubljen, nije gubio sjaj.

    .….Na ogledalu su ostale samo dve male rupe, osta­lo je prekri­la pauči­na. Kao sve­tionik su caklila mes­ta na koji­ma su se u odrazu videla dva oka, sve­tionik na kome vatra dogore­va, jas­no se mogao vide­ti lagani titraj svet­la. Trep­ne, … trep­ne, … trep­ne još jed­nom, pa se ugasi.

    .

    .

    .

    .

    .