Pavle Tasić

Proze

.

.

Broj trideset šest

.

…..U pubertetu ljudi svašta rade. Sve im se pomeša u glavi. Dozvoljeno, nedozvoljeno, ko mari, samo da je sve i sad. Ne pita se šta je posle. Hrli se u nepoznato. Tako je Lina Fišer propušila na ekskurziji. Imala je težak period. Raskinula je sa dečkom. Posvađala se sa tatom. Teško joj je sve to palo. Ponovo je tražila oslonac gde će da stane, da iskorači u novo. Da prekorači. Mama je bila izrazito protiv da se viđa sa tim mangupom, i znala je da se to neće dobro završiti. Lina je izuzetno povodljiva. Samo da to dete ne napravi neku glupost na ekskurziji. A velegrad je zamirisao na bagrem. Đački autobusi parkirani ispred parlamenta i miris bagrema u vazduhu su znak da je proleće u jeku. Gabrijela Lunden i Lina su sedele u parku na zidu od tvrđave. Uprkos pozivu drugova da idu sa njima, baš ih briga, sele su na samu ivicu bedema i pustile su noge da im vise. Šetale su ceo dan. A ta dva bleda kruga na plavom su Gabijeva kolena u otvoru na farmerkama – vidi se kad im se priđe. Dva para starki su se klatila iznad urvina od žute gline. Tvrđava je smeštana na brdu iznad reke. Sa tih strmina su drevni osvajači padali na potiljke. Njihov prah sad diže tramvaj koji tuda ide oko gradskog uzvišenja. Iza obale počinje ravnica, ogromna plodna ravnica. U toj provinciji leži njihov mali grad. Pokazuju prstom. Eno, otrpilike u pravcu iza krošnja onih visokih topola. Ćaoooo je išlo za maticom reke. Nije bilo eha. Njihov glas je trebalo da čuje neko drugi. Ono što uradiš u velikom gradu, ostaje u velikom gradu, ostaje tu bez naknade. Osećale su kako ih razdaljina oslobođa. Daleko od kuće, mogle su da rade šta im je volja. Profesorke su se raštrkale ko zna gde po gradu. Padali su im na pamet nestašluci za koje nisu imali petlju da ih sprovedu u delo tamo gde iz svi znaju. U malom mestu se brzo pročuje ako neko povuče pogrešn potez. Htele su da puše. Najbolje mesto za to je grad od milion duša. A ima toliko vrsti cigareta. I jačine su im različite. Raspravljale su kako se pravilno puši. Lina zna da nije dovoljno samo da povučeš dim. Lundenova je gledala strica, i sigurna je bila da moraš da zadrži dah bar malo da bi osetila. Hoću da pravim kolutove. To je teško. Moraš baš da znaš da napraviš krug da se ne raspadne. Lin je pevala. Gabi je pljunula dole. Zakikotale su se. Sedele su i klatile se kao neka pijana straža. Potpisale su se na kamenu. „Gabi i Lin su sedele ovde i maštale da puše“. Pružile su noge iznad provalije i patikama stajali na oblakodere načičkane u daljini. Lina je uzela marker i nacrtala po oko na vrhu od starki. Oba oka su imale duge trepavice. I da su patike mogle da vide, iz ptičje perspektive bi videle: sunce na zalasku, nekoliko šetača u skraćenju, barke koje račvaju vodu i prave trouglove, svetleće reklame… „Ako nacrtaš uvo na patikama mogle bi da čuju sirene,  prolazak tramvaja, kako grad diše. Ne budite tako sebične. Vi biste samo vi da uživate“ – ubacio se nepoznat lik i seo pored njih. A da imaju nos da li bi osetile bagrem u cvatu… Da nije onaj iz četvrtog razreda? Leđima se okrenuo prema litci posmatrajući ih preko desnog ramena. Pogledale su se i ućutale. Pa prasnule u smeh. „Šta je toliko smešno?“ pitao ih je. „Ništa“ reče Fišerova i otčepi onaj marker ponovo. „Evo nacrtaću uvo“. Nacrtala je sasvim malo uvo na gumenom obodu od patika. „Evo sad ima uvo, sad može da čuje“. Pošto je patika mogla da čuje, neznanac je sad mogao da se predstavi trima novim poznanicama.  Kirhner je ljubazno pružio ruku Lundenovoj, zatim Lin, zatim patici. Uhvatio je Linu za vrh patike koja je imala uvo, i protresao rukom gore dole, i naljubaznije se predstavio. Pitao je patiku kako se zove dok se zdravio sa njom. Lina i Gabi su pogledale i pukle opet od smeha. „Možda da joj nacrtamo i usta“ reče kroz smeh Gabi, pa dodade „onda bi vam odgovorila“. „To bih voleo da čujem“ dodao je neznanac. „Daj meni“ uzela je Gabi marker i nacrtala usta na beloj gumi od patika. Sad je patika imala uvo, usta i oko. „Da li znate grčke mitove?“ upita neznanac. „Na žalost, nemoj to da nam spominješ, jedva smo izašli na kraj sa profesorkom iz Istorije“ reče Gabi. „Da“ uzvrati Lin. „Nemoj da nas podsećaš na to. Sad smo na eksurziji i baš nas briga za to, profesore“ pružila je prst i pritisnula nos neznancu, i još pomerila prstom levo-desno da mu je hrskavica preskočila. Neznanac se osmehnuo. „Onda ne treba da držite tog kiklopa sa vama, nacrtaj još jedno oko na toj patici. Možda vas pojede. Kiklopi jedu ljude.“ Gabi je nacrtala još jedno oko pored onog prvog. Sad su oba oka gledala u neznanca. Na pitanje da li može da im da jednu cigaretu ako ima, neznanac se nije dvoumio. Oktlonio je rever od sakoa i potražio rukom sa unutrašnje strane. Izvadio je paklu iz džepa. Bila je skoro puna. Možda je popušio jednu ili dve cigarete pre toga. Malo je nakosio paklu i udario o kažiprst da cigarete skliznu i pružio im. Devojke su zastale za tren. „Zašto nas nudiš cigaretema?“ reče Lin. „Pročitao je šta smo napisale! Rekla sam ti da to ne radimo“ reče Gabi nekako se prenemažući. „Nisam pročitao ništa“ reče Kirhner. „A šta ste pisale, da vidim“ skloni rukav od košulje koju je Lina vezala oko struka, i blago je zakači po nozi. „Ga-bi i Lin su se-dele ov-de i ma-šta-le da pu-še“. Zastade posle ovo pu-, pa naglasi ovaj poslednji slog na kraju -še! „Rekla sam ti ja da pišem vidiš da je čovek jedva uspeo da pročita ovaj tvoj švrakopis“ dobaci Gabi. „Ne nisam pročitao, tek sam sad video“. Iskreno je zvučao tip. „Pa dobro, kako god, vama se stvarno puši i ja sam vam ponudio cigarete, hoćete?“. „Da hoćemo cigarete“. Nije za neznanca bilo problematično da im da po cigaretu, nije se tome ni nadao, njega je mučilo, što je gledao ove dve devojčice kako se ćuteći predomišljaju da li da uzmu cigaretu od njega ili ne, a paralelno je neko govorio da im da cigarete. „Hoćeš li nam dati te cigarete?“. Još jednom je neko rekao, a ove dve nisu pisnule. Pogledao je niz strminu pa vratio pogled na drugarice da se uveri da dobro sagledava stvari. Ali njih dve usta nisu otvorile, a ipak je neki glas tražio njegove cigarete. Intuicija mu je govorila da ga neko gleda iaoko on to ne vidi. U takvim trenucima se instiktivno čovek okrene baš u pravcu odakle taj pogled kreće ka njemu kao nevidljiva ruka koja ga tapše po ramenu, i susreće oči uperene na njega. I neznanac je sam to često radio sa drugima. Bio je uverenja da ljudi tek na drugom nivou komunciraju rečima i dodirom, a prvo to rade na nivou bića koja se sreću. Nije ni pretpostavio da stvari isto to mogu. Patika ga je gledala krupnim očima i mrdala dugim trepavicama gore dole od dosade. Očekivala je njegovu naklonost. Bio je potpuno siguran da patika od jedne devojčice zahteva cigaretu. Njena malo pre nacrtana usta su to sad razgovetno zahtevala. Sagnuo se još malo prema patici i bolje zagledao u usni apart: otvarao se i progovarao. To nije bio crtež, nego živa stvar koja pulsira. Tek tad je primetio da se iza usana i zuba iz središta patike probija duplja sa veoma prijatnim zadahom od žvake. Da li je to patikom stala na žvaku pa je ova uzela? Ubrzo je odbacio ovu mogućnost jer nema smisla uzimati žvaku sa ulice. Nehigijenski je. No, žvakale su. Za kratko se između njega i tih neobičnih usta formirao balon i raspukao se. A kada su se razmakle da vazduh prođe kroz dugačak zev od dosade uočio je da se unutra dušnik steže i popušta. I stvarno, kratak prćast nos koji su devojčice nacrtale na patici dok se on isčuđavao ustima se ispupčio, zacrveneo i izdisao je toplo. Pogledao je još jednom gore prema Lin da uporedi činjenice. Mora biti da patika diše svojim plućima jer se vlasnicina podižu drugačijim ritmom. Mala pluća su onda sigurno stala negde u nastavku plitkog torza. Zbunio se. Ako je tako, onda mora da su tu i rebra i uzak struk i posve zaseban organizam i na kraju sopstvene njegove noge na kojima stoji. Neno telo mora da stoji kao i naša. Da se uveri, uhvatio je gimnazijalku za list i podigao joj nogu. Zagledao je ispod đona. Ne, noga nije imala noge. Sve je dakle stalo pod svod kratkog rista. Negde otrplike iza nepca je prestajalo da dopire svetlo i mogao je samo da nagađa kako je moguće da se usna šupljina proteže na dole kad je tu negde trebao da prolazi taban i peta i splet metatarzalnih kostiju. Nezavisan organizam se dakle smestio tu na malom prostoru i živeo. Donosio je odluke slobodnom voljom. Hteo je cigaretu od njega koji se smucao tu po parku i to mu jasno rekao. Ovo bi možda očekivao da mu se desi u najluđem snu, a ovako… njemu koji je toliko puta tuda prolazio. Zatečen pred ovakvim razvojem događaja mogao je samo da joj ponudi cigaretu kad mu je već tražila. Okrenuo je paklu, pomakao jednu cigaretu više od drugih, i prineo joj. Usta su prionula na filter i povukla cigaretu iz pakle. Zamirisalo je na plin, pa dim. Cigaretu je uhvatio plamen neznančevog upaljača. Povukla su nadjublje što se moglo. Užareni obruč je progoreo polovinu cigarete ostavljajući siv pepeljast vrh. Kada se zakašljala neznanac je umakao brzo iza vela od dima. Devojčicama je prišla policijska patrola i upozorila ih da se sklone odatle. Manijak šeta parkom.

.

.

Par

.

…..Otišao je sa ovog sveta bez ikog svog. Na sahranu sam došao ja, da se uverim da Brzog Mikija zaista više nema, i pogrebnik da obavi svoj posao. I tad, kad su ga spuštali na užadima, mislio sam da se zemlja razmakla, isto onako kao što su se pred njim ljudi sklanjali u strahu da prođe. Imao je pregršt neprijatelja. Mnogi su želeli da mu dođu glave, ali nisu smeli. Iza sebe je ostavio notes sa spiskom dužnika. Brzi Miki je bio strah i trepet. Kad sam ga video poslednji put bio je đavolski lep.Tipovi sa vrata su mu napravili prolaz. Ušao je u onom sivom kaputu boje dima iz sto neprovetrenih barova. Na boku mu se ocrtavao kundak od pištolja. Nju je ugledao već sa vrata. Ona nije pogledala nikog pre toga kao tad njega; ne mene. Bratele su joj otkrivale ramena i grudni koš. Bila je potpuno ravna; koža isprugana crvenim poprečnim linijama. Koliko je prošlo pre nego što joj je prišao, ne znam, flaša džina? Muzičarima je doturio dop, gurnuo novac u džep i prišao joj. Sačekao je da prva izvadi cigaretu. Kresnuo je upaljač i sklopio ga. Povukla je dim. I on je zapalio. Izgorela je celu cigaretu i nije ispustila dim. Ni malo zatim, nisam video da ga je uopšte ispustila kad je progovorila. Rekla mu je da voli miris benzina. Imala je četvrtastu vilicu i crne usne. „Ne smetam ti“, pitala ga je. „Imaš šest očiju“, rekao je „smetalo bi mi da je drukčije.“ Bio je neobrijan, noktima mu je zagrebala kroz bradu. Čuo sam pucketanje dlaka između mesa i noktiju. Obuhvatio je ispod ruku pa je primakao – zaplesali su. Momci su džezirali u molu. Dugim deonicama je trubač u tripu najavljivao jutro; zelenašev ugovor. Spustila mu je glavu na rame i zarezala nečim oštrim po vratu. Tad sam video kako joj dim izlazi pozadi kroz otvor između lopatica. Jezikom je vratila žilet nazad iza usne. „Frajeru“ rekla mu je „znaš da ako izađemo zajedno, nećeš se nikad više vratiti.“ Neonka je zatreptala iznad nas. „Voliš miris plave?“ pitao ju je razmaknuvši nozdrve i opipao pištolj za kaišem. Ugasio je cigaretu sebi u ruku, uhvatio je za nadlakticu, i povukao napolje. Brzi Miki budi brži. Budi brži. Za tren mi je barmen dosuo džina, i njih dvoje su nestali kao priviđenja u dimu. Teška vrata na klubu su prigušila pucnje – a kad sam izašao na ulicu da ga nađem – bubnjarev tuš.

.

.

.

.

.


Pavle Tasić

Rođen 1987. god. u Beogradu, gde je završio Dvanaestu gimnaziju i Pravni fakultet. Radio sezonske poslove u San Hozeu, Kalifornija. Stažirao na Višem sudu i bio profesor u Pravno-poslovnoj školi. Primljen na Likovnu akademiju, ali nije studirao. Autor je nekoliko stručnih radova iz oblasti prava intelektualne svojine. Bivši reprezentativac Jugoslavije u karateu. Živi i kao advokat radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja