Proze

Pavle Tasić
Lat­est posts by Pavle Tasić (see all)

    .

    .

    Broj trideset šest

    .

    .….U puberte­tu lju­di svaš­ta rade. Sve im se pomeša u glavi. Dozvol­jeno, nedozvol­jeno, ko mari, samo da je sve i sad. Ne pita se šta je posle. Hrli se u nepoz­na­to. Tako je Lina Fišer prop­uši­la na ekskurz­i­ji. Imala je težak peri­od. Rask­in­u­la je sa dečkom. Pos­vađala se sa tatom. Teško joj je sve to palo. Pono­vo je traži­la oslonac gde će da stane, da isko­rači u novo. Da preko­rači. Mama je bila izraz­i­to pro­tiv da se viđa sa tim man­gupom, i znala je da se to neće dobro završi­ti. Lina je izuzetno povodlji­va. Samo da to dete ne napravi neku glu­post na ekskurz­i­ji. A vele­grad je zamirisao na bagrem. Đač­ki auto­busi parki­rani ispred par­la­men­ta i miris bagre­ma u vaz­duhu su znak da je pro­leće u jeku. Gabri­jela Lun­den i Lina su sedele u parku na zidu od tvrđave. Uprkos pozivu dru­go­va da idu sa nji­ma, baš ih briga, sele su na samu ivicu bede­ma i pustile su noge da im vise. Šetale su ceo dan. A ta dva ble­da kru­ga na plavom su Gabi­je­va kole­na u otvoru na farmerka­ma – vidi se kad im se priđe. Dva para star­ki su se klati­la iznad urv­ina od žute gline. Tvrđa­va je smeš­tana na brdu iznad reke. Sa tih str­mi­na su drevni osva­jači padali na potiljke. Nji­hov prah sad diže tram­vaj koji tuda ide oko grad­skog uzvišen­ja. Iza obale počin­je ravni­ca, ogrom­na plod­na ravni­ca. U toj provin­ci­ji leži nji­hov mali grad. Pokazu­ju prstom. Eno, otr­pi­like u pravcu iza krošn­ja onih visok­ih topo­la. Ćaoooo je išlo za mati­com reke. Nije bilo eha. Nji­hov glas je tre­ba­lo da čuje neko dru­gi. Ono što uradiš u velikom gradu, osta­je u velikom gradu, osta­je tu bez naknade. Osećale su kako ih raz­dalji­na oslobođa. Daleko od kuće, mogle su da rade šta im je vol­ja. Pro­fe­sorke su se raštrkale ko zna gde po gradu. Padali su im na pamet nes­tašlu­ci za koje nisu imali petlju da ih sprove­du u delo tamo gde iz svi zna­ju. U mal­om mes­tu se brzo proču­je ako neko povuče pogrešn potez. Htele su da puše. Najbol­je mesto za to je grad od mil­ion duša. A ima toliko vrsti cig­a­re­ta. I jačine su im različite. Raspravl­jale su kako se pravil­no puši. Lina zna da nije dovoljno samo da povučeš dim. Lun­de­n­o­va je gledala stri­ca, i sig­ur­na je bila da moraš da zadrži dah bar malo da bi oseti­la. Hoću da prav­im kolu­tove. To je teško. Moraš baš da znaš da naprav­iš krug da se ne ras­padne. Lin je pevala. Gabi je pljunula dole. Zakiko­tale su se. Sedele su i klatile se kao neka pijana straža. Pot­pisale su se na kamenu. „Gabi i Lin su sedele ovde i maš­tale da puše“. Pružile su noge iznad proval­i­je i patika­ma sta­jali na oblakodere načičkane u dalji­ni. Lina je uzela mark­er i nacr­ta­la po oko na vrhu od star­ki. Oba oka su imale duge trepavice. I da su patike mogle da vide, iz ptič­je per­spek­tive bi videle: sunce na zalasku, neko­liko šetača u skraćen­ju, barke koje rač­va­ju vodu i prave trou­glove, svetleće reklame… „Ako nacr­taš uvo na patika­ma mogle bi da čuju sirene,  pro­lazak tram­va­ja, kako grad diše. Ne budite tako sebične. Vi biste samo vi da uži­vate“ – uba­cio se nepoz­nat lik i seo pored njih. A da ima­ju nos da li bi osetile bagrem u cvatu… Da nije onaj iz četvr­tog razre­da? Leđi­ma se okren­uo pre­ma lit­ci pos­ma­tra­jući ih preko desnog rame­na. Pogledale su se i uću­tale. Pa pras­nule u smeh. „Šta je toliko smešno?“ pitao ih je. „Niš­ta“ reče Fišero­va i otčepi onaj mark­er pono­vo. „Evo nacr­taću uvo“. Nacr­ta­la je sasvim malo uvo na gumenom obo­du od pati­ka. „Evo sad ima uvo, sad može da čuje“. Poš­to je pati­ka mogla da čuje, nez­nanac je sad mogao da se pred­stavi tri­ma novim poz­nani­ca­ma.  Kirhn­er je ljubazno pružio ruku Lun­de­n­ovoj, zatim Lin, zatim pati­ci. Uhva­tio je Linu za vrh patike koja je imala uvo, i pro­tre­sao rukom gore dole, i naljubazni­je se pred­stavio. Pitao je patiku kako se zove dok se zdravio sa njom. Lina i Gabi su pogledale i puk­le opet od sme­ha. „Mož­da da joj nacr­ta­mo i usta“ reče kroz smeh Gabi, pa dodade „onda bi vam odgov­o­rila“. „To bih voleo da čujem“ dodao je nez­nanac. „Daj meni“ uzela je Gabi mark­er i nacr­ta­la usta na beloj gumi od pati­ka. Sad je pati­ka imala uvo, usta i oko. „Da li znate grčke mitove?“ upi­ta nez­nanac. „Na žalost, nemoj to da nam spom­in­ješ, jed­va smo iza­šli na kraj sa pro­fe­sorkom iz Istori­je“ reče Gabi. „Da“ uzvrati Lin. „Nemoj da nas pod­sećaš na to. Sad smo na eksurz­i­ji i baš nas briga za to, pro­fe­sore“ pruži­la je prst i pri­tis­nu­la nos nez­nan­cu, i još pomer­i­la prstom levo-desno da mu je hrskav­i­ca preskoči­la. Nez­nanac se osmehn­uo. „Onda ne tre­ba da držite tog kik­lopa sa vama, nacr­taj još jed­no oko na toj pati­ci. Mož­da vas pojede. Kik­lopi jedu ljude.“ Gabi je nacr­ta­la još jed­no oko pored onog prvog. Sad su oba oka gledala u nez­nan­ca. Na pitan­je da li može da im da jed­nu cig­a­re­tu ako ima, nez­nanac se nije dvoumio. Okt­lo­nio je rev­er od sakoa i potražio rukom sa unutrašn­je strane. Izva­dio je pak­lu iz džepa. Bila je sko­ro puna. Mož­da je pop­ušio jed­nu ili dve cig­a­rete pre toga. Malo je nako­sio pak­lu i udario o kažiprst da cig­a­rete skl­iznu i pružio im. Devo­jke su zastale za tren. „Zaš­to nas nudiš cig­a­retema?“ reče Lin. „Proči­tao je šta smo napisale! Rekla sam ti da to ne radi­mo“ reče Gabi nekako se pren­e­mažući. „Nisam proči­tao niš­ta“ reče Kirhn­er. „A šta ste pisale, da vidim“ skloni rukav od košul­je koju je Lina veza­la oko stru­ka, i bla­go je zakači po nozi. „Ga-bi i Lin su se-dele ov-de i ma-šta-le da pu-še“. Zas­tade posle ovo pu‑, pa naglasi ovaj posled­nji slog na kra­ju ‑še! „Rekla sam ti ja da pišem vidiš da je čovek jed­va uspeo da proči­ta ovaj tvoj švrakopis“ dobaci Gabi. „Ne nisam proči­tao, tek sam sad video“. Iskreno je zvučao tip. „Pa dobro, kako god, vama se stvarno puši i ja sam vam ponudio cig­a­rete, hoćete?“. „Da hoće­mo cig­a­rete“. Nije za nez­nan­ca bilo prob­lematično da im da po cig­a­re­tu, nije se tome ni nadao, nje­ga je muči­lo, što je gledao ove dve devo­jčice kako se ćuteći pre­domišl­ja­ju da li da uzmu cig­a­re­tu od nje­ga ili ne, a para­lel­no je neko gov­o­rio da im da cig­a­rete. „Hoćeš li nam dati te cig­a­rete?“. Još jed­nom je neko rekao, a ove dve nisu pis­nule. Pogledao je niz str­minu pa vra­tio pogled na dru­garice da se uveri da dobro sagle­da­va stvari. Ali njih dve usta nisu otvo­rile, a ipak je neki glas tražio nje­gove cig­a­rete. Intu­ici­ja mu je gov­o­rila da ga neko gle­da iaoko on to ne vidi. U takvim trenuci­ma se instik­tivno čovek okrene baš u pravcu odak­le taj pogled kreće ka nje­mu kao nev­idlji­va ruka koja ga tapše po ramenu, i sus­reće oči uperene na nje­ga. I nez­nanac je sam to često radio sa drugi­ma. Bio je uveren­ja da lju­di tek na dru­gom nivou komunci­ra­ju reči­ma i dodirom, a prvo to rade na nivou bića koja se sreću. Nije ni pret­postavio da stvari isto to mogu. Pati­ka ga je gledala krup­n­im oči­ma i mrdala dugim trepavi­ca­ma gore dole od dosade. Očeki­vala je nje­govu naklonost. Bio je pot­puno sig­u­ran da pati­ka od jedne devo­jčice zahte­va cig­a­re­tu. Nje­na malo pre nacr­tana usta su to sad raz­govet­no zahte­vala. Sag­n­uo se još malo pre­ma pati­ci i bol­je zagledao u usni apart: otvarao se i pro­go­varao. To nije bio crtež, nego živa stvar koja pul­sira. Tek tad je prime­tio da se iza usana i zuba iz središ­ta patike pro­bi­ja dupl­ja sa veo­ma pri­jat­nim zada­hom od žvake. Da li je to patikom sta­la na žvaku pa je ova uzela? Ubr­zo je odba­cio ovu mogućnost jer nema smis­la uzi­mati žvaku sa ulice. Nehigi­jen­s­ki je. No, žvakale su. Za kratko se između nje­ga i tih neo­bičnih usta formi­rao balon i raspukao se. A kada su se raz­mak­le da vaz­duh prođe kroz dugačak zev od dosade uočio je da se unutra dušnik steže i pop­uš­ta. I stvarno, kratak prćast nos koji su devo­jčice nacr­tale na pati­ci dok se on isčuđavao usti­ma se ispupčio, zacr­ve­neo i izdisao je top­lo. Pogledao je još jed­nom gore pre­ma Lin da upore­di čin­jenice. Mora biti da pati­ka diše svo­jim plući­ma jer se vlas­nic­i­na podižu dru­gači­jim rit­mom. Mala pluća su onda sig­urno sta­la negde u nas­tavku plitkog torza. Zbunio se. Ako je tako, onda mora da su tu i rebra i uzak struk i posve zase­ban orga­ni­zam i na kra­ju sop­stvene nje­gove noge na koji­ma sto­ji. Neno telo mora da sto­ji kao i naša. Da se uveri, uhva­tio je gim­naz­i­jalku za list i podi­gao joj nogu. Zagledao je ispod đona. Ne, noga nije imala noge. Sve je dak­le sta­lo pod svod kratkog rista. Negde otr­p­like iza nep­ca je presta­ja­lo da dopire svet­lo i mogao je samo da nagađa kako je moguće da se usna šuplji­na pro­teže na dole kad je tu negde tre­bao da pro­lazi taban i peta i splet metatarzal­nih kosti­ju. Neza­v­isan orga­ni­zam se dak­le smes­tio tu na mal­om pros­toru i živeo. Dono­sio je odluke slo­bod­nom voljom. Hteo je cig­a­re­tu od nje­ga koji se smu­cao tu po parku i to mu jas­no rekao. Ovo bi mož­da očeki­vao da mu se desi u najluđem snu, a ovako… nje­mu koji je toliko puta tuda pro­lazio. Zatečen pred ovakvim razvo­jem događa­ja mogao je samo da joj ponu­di cig­a­re­tu kad mu je već traži­la. Okren­uo je pak­lu, pomakao jed­nu cig­a­re­tu više od drugih, i pri­neo joj. Usta su pri­onu­la na fil­ter i povuk­la cig­a­re­tu iz pak­le. Zamirisa­lo je na plin, pa dim. Cig­a­re­tu je uhva­tio pla­men nez­nančevog upal­jača. Povuk­la su nad­jublje što se mog­lo. Užareni obruč je pro­goreo polov­inu cig­a­rete ostavl­ja­jući siv pepel­jast vrh. Kada se zakašl­jala nez­nanac je umakao brzo iza vela od dima. Devo­jči­ca­ma je prišla poli­ci­js­ka patro­la i upo­zo­ri­la ih da se sklone oda­tle. Mani­jak šeta parkom.

    .

    .

    Par

    .

    .….Otišao je sa ovog sve­ta bez ikog svog. Na sahranu sam došao ja, da se uver­im da Brzog Mik­i­ja zaista više nema, i pogreb­nik da obavi svoj posao. I tad, kad su ga spuš­tali na užadi­ma, mis­lio sam da se zeml­ja raz­mak­la, isto onako kao što su se pred njim lju­di sklan­jali u strahu da prođe. Imao je pre­gršt nepri­jatel­ja. Mno­gi su želeli da mu dođu glave, ali nisu smeli. Iza sebe je ostavio notes sa spiskom dužni­ka. Brzi Miki je bio strah i trepet. Kad sam ga video posled­nji put bio je đavol­s­ki lep.Tipovi sa vra­ta su mu naprav­ili pro­laz. Ušao je u onom sivom kaputu boje dima iz sto neprove­trenih baro­va. Na boku mu se ocr­tavao kun­dak od piš­tol­ja. Nju je ugledao već sa vra­ta. Ona nije pogledala nikog pre toga kao tad nje­ga; ne mene. Bratele su joj otkri­vale rame­na i grud­ni koš. Bila je pot­puno rav­na; koža ispru­gana crven­im poprečn­im lin­i­ja­ma. Koliko je proš­lo pre nego što joj je prišao, ne znam, flaša dži­na? Muz­ičari­ma je dotu­rio dop, gur­n­uo novac u džep i prišao joj. Sačekao je da prva izva­di cig­a­re­tu. Kres­nuo je upal­jač i sklo­pio ga. Povuk­la je dim. I on je zapalio. Izgorela je celu cig­a­re­tu i nije ispusti­la dim. Ni malo zatim, nisam video da ga je uopšte ispusti­la kad je pro­gov­o­rila. Rekla mu je da voli miris ben­z­i­na. Imala je četvr­tas­tu vilicu i crne usne. „Ne smetam ti“, pita­la ga je. „Imaš šest oči­ju“, rekao je „smet­a­lo bi mi da je drukči­je.“ Bio je neo­bri­jan, nok­ti­ma mu je zagre­bala kroz bradu. Čuo sam puck­e­tan­je dla­ka između mesa i nok­ti­ju. Obuh­va­tio je ispod ruku pa je pri­makao – zaple­sali su. Mom­ci su džezi­rali u molu. Dugim deoni­ca­ma je trubač u tripu najavlji­vao jutro; zele­našev ugov­or. Spusti­la mu je glavu na rame i zareza­la nečim oštrim po vratu. Tad sam video kako joj dim izlazi poza­di kroz otvor između lopat­i­ca. Jezikom je vrati­la žilet nazad iza usne. „Fra­jeru“ rekla mu je „znaš da ako iza­đe­mo zajed­no, nećeš se nikad više vrati­ti.“ Neon­ka je zatrep­ta­la iznad nas. „Voliš miris plave?“ pitao ju je raz­maknu­vši noz­drve i opi­pao piš­tolj za kaišem. Uga­sio je cig­a­re­tu sebi u ruku, uhva­tio je za nad­lak­ticu, i povukao napol­je. Brzi Miki budi brži. Budi brži. Za tren mi je bar­men dosuo dži­na, i njih dvo­je su nestali kao priv­iđen­ja u dimu. Teš­ka vra­ta na klubu su priguši­la puc­n­je – a kad sam iza­šao na ulicu da ga nađem – bub­n­jarev tuš.

    .

    .

    .

    .

    .