Rupa i druge priče

Vladimir Kolarić
Lat­est posts by Vladimir Kolar­ić (see all)

    .

    .

    Rupa

    Odrasli smo istog dana, moj tata i ja.

    „Tata, požuri,“ dovikn­uo sam mu.

    „Evo, odmah,“ rekao je tata i potrčao. Vukao je taj teš­ki crveni ranac sa sobom.

    Čekala su nas jez­era i beli vrhovi. Radovao sam se: ovo je prvi put posle dugog vre­me­na da iza­đem iz grada.

    „Ono na vrhovi­ma, šta je to, je li to šećer?“, pitao sam ga; moj tata nosi naočare i sve zna.

    „To je lep­ota,“ rekao mi je tata.

    „Zar lep­ota može da se doh­vati?“, pitao sam ga.

    „Hajde da probamo.“

    Znao sam da se tata šali, ali pri­h­va­tio sam igru. Moj tata nekad ume tako da priča, kao da postavqa zagonetke. Kaže da je to dobro za moju glavu. I – uspe­va, gla­va me baš nikad ne boli. To je čudo.

    A onda, kad smo krenuli više, još više ka vrhovi­ma, zeml­ja je bila vlaž­na na jed­nom mes­tu i tata se okl­izn­uo. Teš­ki crveni ranac povukao ga je na levu stranu i tata se skotrl­jao u neku jamu gde je raslo samo kamenje.

    „Tata!“, vikn­uo sam.

    „Dobro sam“, rekao mi je iz rupe.

    „Zaš­to onda ječiš?“

    „Povre­dio sam zglob.“

    Jama nije bila dubo­ka, to sam mu i rekao.

    „Ne mogu, moraćeš da zoveš nekog.“

    „Ovde smo samo ti i ja, tata, nema nikog drugog.“„

    „Ovo kamen­je je oštro.“

    „Zato je kamenje.“

    „Slušaj, imaš li mobilni?“

    „On je kod tebe, a sad se sig­urno razbio.“

    „Jeste.“

    „Hajde, ovde smo samo ti i ja, tata. Ti i ja.“

    „Razbio sam naočare.“

    „Pomoći ću ti.“

    „Pomozi mi.“

    Rekao sam tati da se pop­ne na ranac, a onda se uhvati za mene, ja nisam tako klizav kao zeml­ja, i tako iza­đe iz rupe.

    Ranac je ostao dole.

    „Ko šiša ranac“, rekao je tata.

    Oslo­nio mi se na rame i krenuli smo pre­ma gradu.

    .

    .

    Priča od ničega 

    .

    Zamišl­jao sam da živim u velikoj zemlji, tako – kao Ameri­ka. Toliko velikoj, da bi u njoj sve priče mogle da budu ispričane. Rekao sam to Darku, a on je rekao kako je naša priča mala, i kako bi mogla da stane bilo gde, mož­da čak u jed­nu sobu, ili grad sa okoli­nom, više ne treba.

    Ipak, ja mis­lim da to nije isto. I mala priča mož­da traži pros­tor veći od cel­og sve­ta. U mojoj zemlji nema velikoh plan­i­na, a ja baš volim velike pla­nine, sa snežn­im kupo­la­ma na vrhu. Kako da ispričam priču o ljudi­ma koji se pen­ju ako u mojoj zemlji nema velikoh plan­i­na; sve su male i može svako da se pop­ne. Biti hrabar tamo gde nema velik­ih plan­i­na, ni prašu­ma, Sahara, ogrom­nih pre­ri­ja i reka, kako je to moguće? Sve je malo i ja sam se osećam mali.

    Pokazao sam ovo što sam napisao mom tati. On mi je rekao:

    „Ti gov­otiš kao ostarao čovek.“

    „Tako pišem, a gov­orim obično.“ Тата ме је помиловао по глави.

    „Hajde da kupi­mo nešto.“

     „Šta, tata?“

    „Bilo šta.“

    Otišao sam u veli­ki super­mar­ket i bilo nam je lepo. Videli smo mnoge stvari i devo­jčicu koja je čud­no izgledala.

    „Tata, zaš­to ova devo­jči­ca tako izgleda?“

    „Ona je bolesna. Pričaću ti o tome kad dođe­mo kući.“

    „Ti baš od sve­ga umeš da naprav­iš priču, tata?“

    „To je lako. Tre­ba umeti naprav­i­ti priču od ničega.“

    „Mis­liš da to može?“

    „Može da se pokuša.“

    Napisao sam uveče neš­to. Daću tati da proči­ta. Nika­da nisam bio u Ameri­ci, ni na Divl­jem Zapadu, a napisao sam priču o tome. O pri­jateljstvu jednog kaubo­ja i jednog Indi­jan­ca. Tu je i jedan konj. DA li je to priča od niče­ga? I šta će reći tata?

    .

    .

    Živo              

    .

    Krti­ca je izgledala pot­puno dru­gači­je nego krtice nacr­tane u deči­jim knjiga­ma. Tamo i nema mno­go krti­ca, ali se nađe pone­ka, i ni jed­na ne liči na ovu ovde.

    „Šta da radi­mo?“, rekao je Darko. Dodao je lop­tu meni.

    „Ajde ti“, rekao je.

    „Hoću.“

    „Ja sam je izvukao iz rupe, to je više od pola posla. Ti je ubij. To je lako.“

    Hteo sam da odem.

    „Ona je zla“, rekao je Darko.

    Gledao sam je.

    „Zaš­to?“

    „Stal­no je dole u svo­joj rupi. Nika­da ne izlazi. Ne druži se. Eto, zato.“

    Nisam hteo da ubi­jem krticu i sada mis­lim da sam pogrešio. Šta ako je stvarno zla?

    Pitaću mamu.

    „Mama, da li je krti­ca zla?“

    „Ne znam, sine, pitaj tatu, eno ga u sobi.“

    Tata je sedeo i pisao. Ipak, nije mu smet­a­lo što ga preki­dam. Objas­nio sam mu u čemu je stvar i tata je razmislio.

    „Znaš šta, pitan­je je šta ona radi kada je sama. Ako, na primer, piše, to nije zlo. Ili ako čuva decu.“

    „A šta ako se spre­ma da nekog pojede?“

    „Krtice nisu grabljivci.“

    „Video sam u knjizi da jedu rotkvice. I one su živa bića.“

    „I mi jede­mo živa bića. Šta bi dru­go mogli da jede­mo? Razmisli.“

    „Znači li to da ne tre­ba da jedemo?“

    „Takav je svet. Dok je takav, ješćemo.“

    „Znači, krti­ca nije zla?“

    „Sam odluči.“

    Ali Darko ju je ion­ako spljeskao. Sad je sve­jed­no. Šta god ura­dio ili rekao, neće više imati nikakvog smisla.

    Zah­valio sam se tati i iza­šao. Dar­ka sam našao na igralištu.

    „Hoće­mo da igramo lopte?“, pitao je.

    „Аjde.“

    „I znaš šta?“

    „Šta?“

    „Moji su mi kupili kanarinca.“

    Prelis­tavao sam kući deči­je knjige. Nijed­na od nacr­tanih živ­ot­in­ja nije liči­la na prave. Da li ja to odras­tam ili pros­to tre­ba tako, da ne liče?  Ne znam, pitaću tatu. A mož­da i neću. O neče­mu mogu da razmis­lim i sam. Odlučiću. Knjige su knjige, a svet svet. Seo sam da pišem. Krticu ipak nisam mogao da zaboravim.

    .

    .

    .

    .

    .