Vladimir Kolarić

Rupa i druge priče

.

.

Rupa

Odrasli smo istog dana, moj tata i ja.

„Tata, požuri,“ doviknuo sam mu.

„Evo, odmah,“ rekao je tata i potrčao. Vukao je taj teški crveni ranac sa sobom.

Čekala su nas jezera i beli vrhovi. Radovao sam se: ovo je prvi put posle dugog vremena da izađem iz grada.

„Ono na vrhovima, šta je to, je li to šećer?“, pitao sam ga; moj tata nosi naočare i sve zna.

„To je lepota,“ rekao mi je tata.

„Zar lepota može da se dohvati?“, pitao sam ga.

„Hajde da probamo.“

Znao sam da se tata šali, ali prihvatio sam igru. Moj tata nekad ume tako da priča, kao da postavqa zagonetke. Kaže da je to dobro za moju glavu. I – uspeva, glava me baš nikad ne boli. To je čudo.

A onda, kad smo krenuli više, još više ka vrhovima, zemlja je bila vlažna na jednom mestu i tata se okliznuo. Teški crveni ranac povukao ga je na levu stranu i tata se skotrljao u neku jamu gde je raslo samo kamenje.

„Tata!“, viknuo sam.

„Dobro sam“, rekao mi je iz rupe.

„Zašto onda ječiš?“

„Povredio sam zglob.“

Jama nije bila duboka, to sam mu i rekao.

„Ne mogu, moraćeš da zoveš nekog.“

„Ovde smo samo ti i ja, tata, nema nikog drugog.“„

„Ovo kamenje je oštro.“

„Zato je kamenje.“

„Slušaj, imaš li mobilni?“

„On je kod tebe, a sad se sigurno razbio.“

„Jeste.“

„Hajde, ovde smo samo ti i ja, tata. Ti i ja.“

„Razbio sam naočare.“

„Pomoći ću ti.“

„Pomozi mi.“

Rekao sam tati da se popne na ranac, a onda se uhvati za mene, ja nisam tako klizav kao zemlja, i tako izađe iz rupe.

Ranac je ostao dole.

„Ko šiša ranac“, rekao je tata.

Oslonio mi se na rame i krenuli smo prema gradu.

.

.

Priča od ničega

.

Zamišljao sam da živim u velikoj zemlji, tako – kao Amerika. Toliko velikoj, da bi u njoj sve priče mogle da budu ispričane. Rekao sam to Darku, a on je rekao kako je naša priča mala, i kako bi mogla da stane bilo gde, možda čak u jednu sobu, ili grad sa okolinom, više ne treba.

Ipak, ja mislim da to nije isto. I mala priča možda traži prostor veći od celog sveta. U mojoj zemlji nema velikoh planina, a ja baš volim velike planine, sa snežnim kupolama na vrhu. Kako da ispričam priču o ljudima koji se penju ako u mojoj zemlji nema velikoh planina; sve su male i može svako da se popne. Biti hrabar tamo gde nema velikih planina, ni prašuma, Sahara, ogromnih prerija i reka, kako je to moguće? Sve je malo i ja sam se osećam mali.

Pokazao sam ovo što sam napisao mom tati. On mi je rekao:

„Ti govotiš kao ostarao čovek.“

„Tako pišem, a govorim obično.“ Тата ме је помиловао по глави.

„Hajde da kupimo nešto.“

 „Šta, tata?“

„Bilo šta.“

Otišao sam u veliki supermarket i bilo nam je lepo. Videli smo mnoge stvari i devojčicu koja je čudno izgledala.

„Tata, zašto ova devojčica tako izgleda?“

„Ona je bolesna. Pričaću ti o tome kad dođemo kući.“

„Ti baš od svega umeš da napraviš priču, tata?“

„To je lako. Treba umeti napraviti priču od ničega.“

„Misliš da to može?“

„Može da se pokuša.“

Napisao sam uveče nešto. Daću tati da pročita. Nikada nisam bio u Americi, ni na Divljem Zapadu, a napisao sam priču o tome. O prijateljstvu jednog kauboja i jednog Indijanca. Tu je i jedan konj. DA li je to priča od ničega? I šta će reći tata?

.

.

Živo              

.

Krtica je izgledala potpuno drugačije nego krtice nacrtane u dečijim knjigama. Tamo i nema mnogo krtica, ali se nađe poneka, i ni jedna ne liči na ovu ovde.

„Šta da radimo?“, rekao je Darko. Dodao je loptu meni.

„Ajde ti“, rekao je.

„Hoću.“

„Ja sam je izvukao iz rupe, to je više od pola posla. Ti je ubij. To je lako.“

Hteo sam da odem.

„Ona je zla“, rekao je Darko.

Gledao sam je.

„Zašto?“

„Stalno je dole u svojoj rupi. Nikada ne izlazi. Ne druži se. Eto, zato.“

Nisam hteo da ubijem krticu i sada mislim da sam pogrešio. Šta ako je stvarno zla?

Pitaću mamu.

„Mama, da li je krtica zla?“

„Ne znam, sine, pitaj tatu, eno ga u sobi.“

Tata je sedeo i pisao. Ipak, nije mu smetalo što ga prekidam. Objasnio sam mu u čemu je stvar i tata je razmislio.

„Znaš šta, pitanje je šta ona radi kada je sama. Ako, na primer, piše, to nije zlo. Ili ako čuva decu.“

„A šta ako se sprema da nekog pojede?“

„Krtice nisu grabljivci.“

„Video sam u knjizi da jedu rotkvice. I one su živa bića.“

„I mi jedemo živa bića. Šta bi drugo mogli da jedemo? Razmisli.“

„Znači li to da ne treba da jedemo?“

„Takav je svet. Dok je takav, ješćemo.“

„Znači, krtica nije zla?“

„Sam odluči.“

Ali Darko ju je ionako spljeskao. Sad je svejedno. Šta god uradio ili rekao, neće više imati nikakvog smisla.

Zahvalio sam se tati i izašao. Darka sam našao na igralištu.

„Hoćemo da igramo lopte?“, pitao je.

„Аjde.“

„I znaš šta?“

„Šta?“

„Moji su mi kupili kanarinca.“

Prelistavao sam kući dečije knjige. Nijedna od nacrtanih životinja nije ličila na prave. Da li ja to odrastam ili prosto treba tako, da ne liče?  Ne znam, pitaću tatu. A možda i neću. O nečemu mogu da razmislim i sam. Odlučiću. Knjige su knjige, a svet svet. Seo sam da pišem. Krticu ipak nisam mogao da zaboravim.

.

.

.

.

.


Vladimir Kolarić

Rođen 1975. godine. Prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, prevodilac. Diplomirao dramaturgiju i doktorirao teoriju dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Autor zbirki pripovedaka "Lutalice" (2006) i "Rat ljubavi i druge priče" (2007) i teorijske knjige "Hrišćanstvo i film" (2017). Objavljuje prozne i dramske tekstove, teorijske radove i prikaze, kao i prevode poezije, proze i esejistike sa ruskog i engleskog jezika. Sa ruskog preveo roman "Lomonosov, carski pomoćnik" Jurija Nečiporenka. Drama "Smrt u Parizu" u prevodu na ruski izvedena u Centru Mejerholjda u Moskvi. Redovni saradnik Dramskog programa Radio Beograda. Član Srpskog književnog društva i Udruženja dramskih umetnika Srbije. Docent na predmetima estetika, teorija umetnosti i kulture i Hermeneutika umetnosti na Visokoj školi za komunikacije, organizator istraživanja u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja