Ružo moja

Lat­est posts by Draško Došl­jak (see all)

    .

    .

    .

    .

    Volim memo­are, jer su u nji­ma lju­di koji su postojali.

    .

    (Emil Sio­ran)

    .…..

    .….Kada su pitali Žaka Šansela, slavnog fran­cuskog nov­inara, šta su mu pružili čuveni raz­gov­ori na radi­ju i na tele­viz­iji, odgov­o­rio je: “Da porastem”. Ta ista riječ, znači i da postanem veli­ki”. Ko je čitao samo više­tomne Brank­ine “Raz­gov­ore u Parizu” zna da su oni učinili da Bran­ka Bogavac bude, ne samo veli­ka, nego i najveća. A ko je Bran­ka Bogavac bila u Parizu osamde­setih god­i­na (1977) dvade­se­to­ga vije­ka najbol­je svje­doče rečenice koje je u svoj Dnevnik zapisao Jezdimir Rade­n­ović, uoči i nakon prvog sus­re­ta sa Brankom: “Mis­leći o zav­iča­ju počeh da mis­lim i na to kak­va je ta žena Bran­ka: bijela breza ili vita jela — takve su, bez patetike, žene u mom zav­iča­ju, ali ovo­ga puta da zamis­lim tu nez­nanku nije mi poma­gala folk­lor­na metafo­ra. Jer, Bran­ka je bila naša breza, berjos­ka, u tuđi­ni, na tuđem jeziku. Znači: Karadžića Mina?” Sli­je­di nji­hov prvi sus­ret: “… srećem se sa jed­nom mladom ženom od koje se niš­ta ne vidi nego oči. Kao dva luča na katunu, na Komu, našim Vaso­je­vići­ma. Meni od tih oči­ju — tuga za zav­iča­jem: kako cvje­ta trešn­ja, i kako mir­iše lipa… Ja je gledam, oka ne skla­pam, kako kažu u Polimlju. Znam već odmah da je to naša, da je to najviše moja ses­tra Batrićeva.Te ljute rane što imam (a junač­ka je rana sli­ka prvog sni­je­ga, neve­na pred domom roditeljskim, kukav­i­ca u prol­jeće) te moje rane ona će oplakati… Znam još iz djet­injst­va, kad neko iz zav­iča­ja umre daleko, u tuđi­ni, nađu u domu neku košulju, kaput ili neš­to i to izne­su pa oplaku­ju. Tužbal­i­ca je tu ne nad glavom, no nad košuljom…Da bih joj to rekao na nemuš­tom jeziku, počin­jem da pijem … i javl­ja se sud­bin­s­ka sli­ka — žal­ba u Vaso­je­vići­ma, Bran­ka i moja košul­ja… lijepe li me oči oplakaše”. I, zaista, Jez­do­vo pred­skazan­je se, nažalost, ili ne, i dogodi­lo. Zav­ičaj, Bran­ka, Jez­do i nje­go­va smrt u tuđi­ni. Suza — sa ili bez ukop­ne košul­je. Suze iz Brank­inih krup­nih oči­ju su ses­trinske suze. Suze Ses­tre Batrićeve koje zac­jelju­ju sve tuge! Jedi­no ona napisa IN MEMORIAM. I bi tako!
    .….Davno je neko rekao: Ko nema rana nema ni orden­je! A naše rane ili su velike ili ih nema. Prvi dio knjige “Sus­ret je najveći dar” pun je rana — ličnih i porodičnih i opštih. Brank­inih najviše. O ovim rana­ma svje­doče tek­stovi knjige: Bjek­st­vo iz sela, Rat­no potu­can­je, Lič­na tragedi­ja, Teš­ki običa­ji, Matu­ra, i dru­gi. Rana do rane! Nje­na rana je i naslov moga tek­s­ta “Ružo moja” — Bran­ka zna i zaš­to! Saz­naće i svi oni koji budu proči­tali knjigu. I kako stran­ice knjige odmiču vidi­mo kako vidar­ka sop­stvenih rana, i naših rana, Bran­ka Bogavac, mele­mi sve rane svo­jim usp­jes­i­ma do Viteza umjet­nos­ti i književnos­ti. Svje­doči o tome ova knji­ga — “zlat­na bil­ježni­ca”. Zato, kako veli jedan od Brank­inih sagov­orni­ka, Andrej Makin: “Sva­ka pra­va knji­ga je čudo. Sva­ka pra­va knji­ga tre­ba da bude istin­s­ka mag­i­ja koja mijen­ja naš živ­ot. Ulo­ga pis­ca je da zaus­tavi vri­jeme”. Sadržaj je opredi­je­lio da ovo bude veli­ka knji­ga. Bran­ka je zaus­tavi­la i uko­riči­la jed­no vri­jeme. Istin­s­ki! Pa, ako je naslov jedne od knji­ga Dušana Bogav­ca, Brank­inog bra­ta: “Daleko je isti­na”, ova Brank­i­na knji­ga je mogla nosi­ti i naslov: “Ovo je isti­na”. Bran­ka ne prikri­va niš­ta. Nijedan detalj. Sto­ga je ovo knji­ga obnovljive energi­je, u kojoj Bran­ka, “dama sa ešar­pom”, pokazu­je da sjećan­ja nije­su izgor­jela, da snovi sve pokreću i da je smisao u rečeni­ci Žana Genoa: “Možete ostar­i­ti, ali zabran­ite sebi da se pon­ašate kao starac”.
    .….U tek­stu “Krik jugoslovenske nov­inarke”, Bran­ka Bogavac pokazu­je da je uvi­jek bol­je spri­ječi­ti rane nego ih bolo­vati i zac­jelji­vati. A te rane i danas bolu­je­mo. Učini­la je tada, u jesen 1991. godine, najviše što je mogla. Oni koji su mogli više — uradili su man­je. U Jelise­jskoj palati, Bran­ka se obrati­la pred­sjed­niku Mit­er­anu: “Gospo­dine pred­sjed­niče, spa­site mir u Jugoslav­i­ji, spa­site Jugoslav­i­ju od rata, jer su Miloše­vić, Tuđ­man i Izetbe­gov­ić sprem­ni da zarate iz ličnih ambi­ci­ja…!” Na to je Fran­soa Mit­er­an rekao “da je poslao Bad­in­terovu komisi­ju”!!! Nije shva­tio da nama tre­ba kine­s­ki zid da nas razd­vo­ji da se ne bije­mo, a ne komisi­je! Ni Mit­er­an, ni Zapad tada nije­su shvatili ni slu­tili šta je Balkan i na šta smo mi sve sposob­ni i dok­le će sve to dovesti jugoslovenske nar­o­de!” Svje­doči i ovo da je Bran­ka, koja pronosi fran­cus­ki duh, dobar znalac duha balkanskoga.
    .….Bran­ka Bogavac nije samo pasioni­rani inter­vjuer velik­ih i slavnih ime­na, ona je i nježni lir­ičar koji top­lo opisu­je oca, majku, ses­tre, bra­ta, pri­jatel­je, sud­bonos­ni sus­ret na Trgu zvi­jezde. Sus­ret koji tra­je do danas. Ovo je knji­ga koja svje­doči o živ­ot­noj priči djevo­jčice koja je odrasta­la uz žubor Popče i nedostatak knji­ga do živ­ota pored velike Sene, i autorst­va neza­o­bi­laznih knji­ga. Od oskud­nih vre­me­na do sus­re­ta sa najz­nača­jni­jim ličnos­ti­ma naše­ga doba. Knji­ga o pisan­ju, književnos­ti, slikarstvu… Knji­ga o živ­o­tu u kojoj su smještene fotografi­je kao potvr­da tra­jan­ja. Vjeru­je­mo da će Brank­i­ni više­tom­ni “Raz­gov­ori u Parizu” imati istu sud­binu kao knjige Marger­it Diras čiji su obožavao­ci išli dotle da njene inter­vjue igra­ju u pozoriš­tu. Ima Bran­ka Bogavac još sličnos­ti sa Marger­it Diras, koja kaže: “Moje su knjige ili dar trenut­noj ljubavi ili onoj koja se rađa. Kada više ne budem osjećala tako — prestaću da pišem. Najbol­je što mogu da pok­lonim nekom čov­jeku, jeste ono što sam napisala, a da je on povod. Pisati znači svakog trenut­ka se izla­gati smrt­noj opas­nos­ti… Pisati da bis­mo se sjetili, pisati da bis­mo zab­o­rav­ili, pisati pro­tiv stra­ha, pro­tiv bolesti, god­i­na, da bis­mo pokaza­li da niš­ta ne tra­je, pisati da bis­mo pob­jegli od smr­ti”. Zato je i ova Brank­i­na knji­ga poziv na pisan­je. Čitan­je — svakako!
    .….Kada bi ova Brank­i­na knji­ga sadržala samo “Duški­no pis­mo mami”, ona bi oprav­dala svo­je objavlji­van­je. Ovo pis­mo Brank­ine ses­tre Dun­je, učenice dru­gog razre­da sred­nje škole, posla­to maj­ci 24. 4. 1959. godine iz Novog Pazara, može­mo svrsta­ti u antologi­ju najdirljivi­jih pisama maj­ci. Potvrđu­je to sadržaj pis­ma. Evo jednog detal­ja iz opširnog pisma:
    .….“Mama, prvo ću da te zamolim da dođeš ova­mo kod mene za Prvi maj. Mno­go sam te užel­jela. Gledaj da dođeš, molim te. Nikako nije­si dolazi­la kod mene, pa barem sad dođi neki dan da budeš. Ako bi mogla osta­ti kod mene jed­nu ned­jelju dana ili bar ona tri dana, dok ne idem u školu. Onda bi pošla u školu da mi vidiš ocjene i da vidiš kako učim i živim. Mno­go bi vol­jela da dođeš. Ja se nadam da ćeš doći, sig­urno dođi u utorak s nekim ili kamionom nekako”.
    .….Pis­mo puno nježnos­ti, pat­nje, bola i čežn­je, ali i borbe i usp­je­ha. Tak­va je i cijela ova Brank­i­na knjiga.

    (Berane, Ilin­dan 2019. godine)

    .

    .

    .

    .

    .