Šestar

Đorđe Kuburić
Lat­est posts by Đorđe Kuburić (see all)

    .

    .

     

    .

    Кlep­sidra

    .

    Puni se dok mesec raste.
    Prazni se kad opada.
    Iz nje cvrkuću ptice,
    čuje se zvonjava,
    iskaču patuljci,
    Svak­ih sto godina
    oglaša­va se gro­ho­tom gonga.
    Faraoni — ti kradljiv­ci vremena
    behu sahran­ji­vani sa njom.
    Sliči labrisu – Zevsovoj dvosek­loj sekiri.
    Tokom noći
    i za kišnih dana
    sa vrha Кule vetrova
    sred agore
    osma­tra nebo i zvezde.
    Pokazu­je godišn­ja doba i pre­poz­na­je vetrove.
    Mudraci ne mar­iše za nju.
    Osim jednog
    koji, oduševljen,
    skoči u užarenu rupu vulkana.
    A ne začu
    klep­sidrin kucaj
    da vreme je za žrtvu.

    .

    .

    Neću se probuditi

    .

    Neću se probuditi
    dok ne ispe­vam neš­to okrug­lo i savršeno.
    Beli kamen oblu­tak, recimo.
    Mož­da mi kakav neu­pore­di­vi ton:
    kukurek pet­la ili puščani hitac
    osu­jeti, nakratko, san.
    Ali, ako se probudim,
    vratiću se kao rika jele­na, šum trave.
    Pes­ma bez reči.

    .

    .

    Uzburkanost

    .

    Zas­pah čio ( sa pes­mom pod jastukom),
    a probudih se neveseo i pust (pop­ut Mese­ca bez sjaja),
    ispražn­jen kô kan­ta u nestajanju.
    More je daleko
    i uzburkano.
    Ali, voleo bih da ron­im, negde duboko,
    pod plitkim nesta­bil­nim ostrvima,
    vođen lavir­in­ti­ma algi,
    ilu­mini­ran svet­lašci­ma nebro­janih planktona.

    .

    .

    .

    Smi­raj šljunka

    .

    Tra­je postojano
    ovo okto­barsko svetlo.
    Nebo je pros­tra­no, plavo
    i prozirno pop­ut ćilibara.
    More tek što nije.
    Mir­išem ga izdaleka.
    Promičem neču­jn­im kamenitim kanjonima
    kraj tirk­izne, šumne reke i rasu­tih sta­menih čempresa.
    Jesen je, a leto.
    Stići ću u suton.
    Taman da osmotrim
    smi­raj šljunka
    u plitkom pospanom dnu.

    .

    .

    .

    Кad bi telo zna­lo da govori 

    .

    .….….….….….….……po Ter­i­ju Igltonu

    .

    Pre­ra­no rođeni

    nes­posob­ni da se o sebi brinemo

    da ne bis­mo umrli

    hran­i­mo živ­ot­in­ju jezika

    koja nas oslobađa od tela,

    nemušte i nesagle­dive spoljašnjosti.

    U nama zjapi rupa

    Кoju samo tekst može popuniti.

    Кad bi telo zna­lo da govori,

    nje­gov glas raspršio bi prazn­inu ganutljivih tropa

    i saču­vao nas od nas­r­ta­ja neu­doml­jenog intelekta,

    brbljive nutrine.

    .

    .

     

    .

    Šes­tar

    .

    Jedan krak nje­gov, zabo­den u srce brata,

    zah­vataše ostalu braću.

    Dru­gi krak

    parao je orbite, crtao planete.

    Izme­rio kos­mos, savršeni krug.

    Onaj, koji šes­tar gore metnu*

    stvori čovečanst­vo, krh­ki Univerzum.

    Melan­ho­lik, vidljiv je na južnom nebu, kao sazvežđe Circibus,

    u društvu sa Lupu­som i Normom.

    .

    .

    .

    * Dante, Raj, 19

    .

    .

    .