Đorđe Kuburić

Šestar

.

.

 

.

Кlepsidra

.

Puni se dok mesec raste.
Prazni se kad opada.
Iz nje cvrkuću ptice,
čuje se zvonjava,
iskaču patuljci,
Svakih sto godina
oglašava se grohotom gonga.
Faraoni – ti kradljivci vremena
behu sahranjivani sa njom.
Sliči labrisu – Zevsovoj dvosekloj sekiri.
Tokom noći
i za kišnih dana
sa vrha Кule vetrova
sred agore
osmatra nebo i zvezde.
Pokazuje godišnja doba i prepoznaje vetrove.
Mudraci ne mariše za nju.
Osim jednog
koji, oduševljen,
skoči u užarenu rupu vulkana.
A ne začu
klepsidrin kucaj
da vreme je za žrtvu.

.

.

Neću se probuditi

.

Neću se probuditi
dok ne ispevam nešto okruglo i savršeno.
Beli kamen oblutak, recimo.
Možda mi kakav neuporedivi ton:
kukurek petla ili puščani hitac
osujeti, nakratko, san.
Ali, ako se probudim,
vratiću se kao rika jelena, šum trave.
Pesma bez reči.

.

.

Uzburkanost

.

Zaspah čio ( sa pesmom pod jastukom),
a probudih se neveseo i pust (poput Meseca bez sjaja),
ispražnjen kô kanta u nestajanju.
More je daleko
i uzburkano.
Ali, voleo bih da ronim, negde duboko,
pod plitkim nestabilnim ostrvima,
vođen lavirintima algi,
iluminiran svetlašcima nebrojanih planktona.

.

.

.

Smiraj šljunka

.

Traje postojano
ovo oktobarsko svetlo.
Nebo je prostrano, plavo
i prozirno poput ćilibara.
More tek što nije.
Mirišem ga izdaleka.
Promičem nečujnim kamenitim kanjonima
kraj tirkizne, šumne reke i rasutih stamenih čempresa.
Jesen je, a leto.
Stići ću u suton.
Taman da osmotrim
smiraj šljunka
u plitkom pospanom dnu.

.

.

.

Кad bi telo znalo da govori 

.

………………………….po Teriju Igltonu

.

Prerano rođeni

nesposobni da se o sebi brinemo

da ne bismo umrli

hranimo životinju jezika

koja nas oslobađa od tela,

nemušte i nesagledive spoljašnjosti.

U nama zjapi rupa

Кoju samo tekst može popuniti.

Кad bi telo znalo da govori,

njegov glas raspršio bi prazninu ganutljivih tropa

i sačuvao nas od nasrtaja neudomljenog intelekta,

brbljive nutrine.

.

.

 

.

Šestar

.

Jedan krak njegov, zaboden u srce brata,

zahvataše ostalu braću.

Drugi krak

parao je orbite, crtao planete.

Izmerio kosmos, savršeni krug.

Onaj, koji šestar gore metnu*

stvori čovečanstvo, krhki Univerzum.

Melanholik, vidljiv je na južnom nebu, kao sazvežđe Circibus,

u društvu sa Lupusom i Normom.

.

.

.

* Dante, Raj, 19

.

.

.


Đorđe Kuburić

Rođen godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Diplomirao na novosadskom Filozofskom fakultetu (odsek za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost). Piše poeziju. Bavio se, dugo, rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Objavi, tu-i-tamo, poneki prikaz ili esej. Živi u Subotici.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja