Sindrom Bukovski

Čedomir Ljubičić
Lat­est posts by Čedomir Lju­bičić (see all)

     

     

     

     

     

    Lica :

    Luka , poš­tar i pisac, 20. god.

    Čarls Bukovs­ki, amer­ič­ki pisac, 70.god.

    Sto­jan, upravnik pošte, 50.god

    Zoran, poš­tar, 20.god.

    G‑đa Ladislavs­ki, matrona, 45.god.

    G‑din Majs­torović, ured­nik u izdavačkoj kući, 50.god.

    Dži-Dži, pen­zion­isani amer­ič­ki poš­tar, 70.god.

    Rado­j­ka kono­bar­i­ca, 30.god.

    .

    .

    .

    SCENA PRVA:

    ( Poslov­na kancelarija.Iznad radnog sto­la sija neon­s­ka rekla­ma na kojoj piše:POŠTA. U kance­lar­i­ji se nalazi kance­lar­i­js­ki sto  po kojem su su rasu­ti papiri, čiviluk na kojem vise akt taš­na, man­til i jed­na poš­tars­ka vetro­v­ka, rolo orman ispun­jen fas­cik­la­ma i nekoli­ci­nom knji­ga i  man­ji okrugli sto oko koga se nalaze četiri sto­lice.  Pored rolo ormana je ogleda­lo. Na man­jem okruglom stolu nalazi se pepel­jara. Za kance­lar­i­jskim stolom sedi STOJAN , upravnik pošte. Na sebi ima sivo ode­lo, belu košulju i crvenu kra­vatu. Na stoli­ca­ma pored man­jeg okruglog sto­la sede poš­tari LUKA i ZORAN obučeni u poš­tanske uni­forme. LUKA sedi povi­jeno sa glavom u šakama.)

    STOJAN:

    Moralo se ovo desi­ti. Moralo se ovo desi­ti kada pri­ma­ju svakoga.

    ZORAN:

    Upravniče dozvo­lite  mi da…

    STOJAN:

    Pitao te nisam! I? Šta ti mis­liš Luka? Dok­le je moguće tolerisati tvo­je nepro­fe­sion­al­no ponašanje?

    LUKA:

    Ne znam o kakvom nepro­fe­sion­al­nom pon­ašan­ju govorite?

    STOJAN:

    Gov­orim o aljkavom radu, gov­orim o kašn­jen­ju i, nadasve, gov­orim o uspostavl­jan­ju pri­jateljskih odnosa sa komintentima.

    ZORAN:

    Gospo­dine upravniče, u toj pri­javi pro­tiv Luke i mene uopšte ne sto­ji nikak­va optuž­ba već samo mol­ba da vodi­mo raču­na  kada, na koji način i kojim povodom dolaz­i­mo kod stranaka.

    STOJAN:

    Mla­di čoveče, vas dvo­ji­ca ste otišli na vra­ta jednog akademi­ka da bi sa njime obav­ili inter­vju. Ti sni­maš a ovaj ovde, tobože, raz­go­vara. Tvo­je je da na leđi­ma nosiš tor­bu, a ne kameru.

    LUKA:

    Poš­tu­jem vaš autoritet, poš­tu­jem vašu obaveštenost ali moram da vam kažem da se moja pri­jateljst­va na terenu kreću u relaci­ja­ma intelek­tu­al­nih raz­gov­o­ra na temu književnos­ti i društvenih pitan­ja. Ja sam pisac.

    STOJAN:

    Ti si poštar.

    LUKA:

    U onoj meri u kojoj je bio i  Čarls Bukovski.

    STOJAN:

    Ne zan­i­ma me ko ti je taj. Od tebe se, samo ‚zahte­va da val­jano obavl­jaš posao od koga živiš.

    LUKA:

    Gospo­dine upravniče, lepo je što poš­tu­jete posao od koga živite ali mi vas je žao što ne znate šta je posao za koji se živi.

    ( Upravnik Sto­jan besno usta­je i izlazi iz kance­lar­i­je. U kance­lar­i­ji osta­ju Luka i Zoran.)

    LUKA:

     Zaš­to ne mogu da živim od ono­ga što volim da radim? Od ono­ga što jesam, a ne od ono­ga što moram da budem.

    ZORAN:

    Ako ti odgov­orim zvučaću kao matorac.

    LUKA:

    Kaži. Ion­ako ne zvučiš mlađe.

    ZORAN:

    Pon­ašaš se kao pevači­ca koja je tuži­la novine zato što su napisale da je ugradi­la silikone. A isti­na je da je ugradi­la celulit.

    LUKA:

    Majku mu.

    ZORAN:

    Ima neš­to što mi se sviđa kod tebe. Ne hval­iš se unaoko­lo da si pisac, a jesi, i to nije mala stvar iako je, u ovom trenutku, u ovoj zemlji, beznačajna.

    LUKA:

    Pot­puno beznačajna.

    ZORAN:

    A ono što me izluđu­je je pes­imizam. Mada, bez toga ne bi bio pisac.

    LUKA:

    Vidiš, nemam mno­go god­i­na ali je već mno­go vozo­va, iz tog književnog sve­ta, preš­lo preko mene. Žestoko su me gazili. I nastavljaju.

    ZORAN:

    Nije pri­jat­no ali nije ni loše . Očvrsnućeš. Maler i ožilj­ci obo­gaću­ju biografiju.

    (Luka usta­je sa sto­lice. Ner­vozn­im koraci­ma kruži po kancelariji.)

    LUKA:

    Nije mi tre­bao ovaj posao. Defin­i­tivno mi nije trebao.

    ZORAN:

    Od čega bi živeo? Crko bi od gla­di. Tako sposoban. Kad ne mogu da zaspim od gla­di ja u sebi bro­jim kontejnere.

    LUKA:

     Daću oglas u novine da tražim bilo kakav posao.

    ZORAN:
    Aha… da neće to biti oglas tipa: od imovine pose­du­jem samo kamen u bubregu, nje­ga sam zaveš­tao svom lekaru.

    LUKA:

    Ako ostanem ovde još god­inu dana biću duhovno mrtav. Pretvoriću se u indok­trini­ra­nog idiota.

    ZORAN:

    Nećeš.

    LUKA:

    Jok i neću. Kad provede neko vreme u konz­ervi riba zab­o­ravi da pliva.

    (Luka pono­vo seda na stolicu.)

    (Pauza)

    LUKA:

    Juče je u nov­ina­ma iza­šla sli­ka onog što proslavl­ja jubi­lar­nu sto drugu književnu nagradu.

    ZORAN:

    Mut­na je. One na zad­njim strana­ma su mno­go jas­ni­je. Mož­da bi tre­bao dru­gi put tamo da pokuša.

    LUKA:

    Ovih dana bi tre­ba­lo da ode­mo kod nje­ga na inter­vju. Juče me je pitao da li sam gledao nje­gov gov­or pri­likom dodele nagrade.

    ZORAN:

    I?

    LUKA:

    Zapan­jen je što u dnevniku nije prikazan ceo gov­or nego samo tridese­tak sekundi.

    ZORAN:

    Šta je to on? Edvard Kardelj? Fidel Kastro?

    LUKA:

    I još me je zamo­lio da mu skupim sve novinske članke od sub­ote i nedelje.

    ZORAN:

    Najbol­je bi bilo da mu orga­nizu­je­mo doček ispred gradske skupštine.

    LUKA:

    Pusti sad nje­ga. Kako da se izvuče­mo iz ove gužve? Neće Sto­jan tako lako sja­hati. Upor­na je to trv­dogla­va, revnos­na, poltron­s­ka životinjica.

    ZORAN:

    Jedan od onih koji svako­ga jutra  sebi postavl­ja­ju pitan­je: da li komar­ci piške?

    LUKA:

    Jedan od onih koji ujutro hrani ribice u akvar­i­ju­mu i uži­va u pos­ma­tran­ju kako uopšte ne vole mleko.

    ZORAN:

    Jedan od onih koji na pitan­je: gde stanu­jete? Odgo­vara­ju: pa, preko puta komšije.

    LUKA:

    Od kada sam ga upoz­nao u meni se bore budala i geni­je. Ko izgu­bi moraće da časti.

    ZORAN:

    Čemu, uopšte, ta prepir­ka sa Sto­janom? I šta smo mi to tako gad­no naprav­ili da nam prete otka­zom, sazi­va­ju dis­ci­plin­sku komisi­ju, šalju kod psihologa?

    LUKA:

    Tre­ba dići ruke od sve­ga. Tre­ba dati otkaz. Ovde nema života.

    ZORAN:

    Zaš­to mis­liš da nema?

    LUKA:

    Zato što neke ptice nikad ne polete. Na primer, kokoš­ka u rerni.

    LUKA:

    Za tebe i mene je to događaj, avan­tu­ra, dokaz da smo snalažljivi i vis­preni, a za njih je incident.

    ZORAN:

    Sto­jan je sirov­ina, ludak koji ima pravolin­i­js­ki pravac pos­ma­tran­ja. To kao da je men­tal­na uni­for­ma admin­is­tracije i birokrati­je. U hit­noj pomoći možeš da umreš ako nemaš ličnu kartu.

    LUKA:

    Poš­ta je humani­ja. Ovde možeš samo da ne dobi­ješ pare, ako nemaš ličnu kartu.

    ZORAN:

    Poš­ta. Čudo od posla.

    LUKA:

    Poš­ta. Vojs­ka bez oružja.

    ZORAN:

    Poš­ta. Dnev­na soba komu­nikaci­je sa svetom.

    LUKA:

    Kada sam prvi put ušao u poš­tu poslao sam anon­im­no pis­mo, ali sam zab­o­ravio da se ne potpišem.

    LUKA:

    Zaljubljeni u sebe, sami sebi šalju ljubav­na pisma.

    ZORAN:

    Poš­ta je ažur­na ustano­va. Udovi­ci je sti­gao telegram saučešća pre nego što joj je muž umro.

    ( Neon­s­ka rekla­ma iznad radnog sto­la sa nat­pi­som POŠTA počin­je da treperi usled gubljen­ja kon­tak­ta. Nakon dese­tak sekun­di sama od sebe počin­je da svetli bez prekida.)

    .(Pauza)

    .

    LUKA:

    Kakvi god oni bili to ne znači da moram da ćutim i amin­u­jem nje­gov prim­i­tivizam. Ko je on da meni zabrani da se družim sa ljudi­ma sa koji­ma je raz­gov­or doživljaj?

    ZORAN:

    I sam znaš da tu krivu Drinu ne možeš isprav­i­ti i bez veze sebe dovodiš u suludu situaci­ju. Takvi kao on ne vole ni pametne ni obra­zo­vane, a pojam kao što je: NAČITAN , služi im kao obrazac za sprd­nju. Na ovakvim mes­ti­ma nije poželjno štrčati. To je najveći greh.

    LUKA:

    E neću se ni uta­p­ati u nji­hov fond od deset reči. Ne pri­padamo im. Dru­gači­ji sam i takav ću osta­ti do posled­nje kapi krvi.

    ZORAN:

    Ili posled­njeg pis­ma u fascikli.

    LUKA:

    Ne kažem da bi mi bilo sve­jed­no kada bi izgu­bio posao.

    ZORAN:

    Onda se navikni na sta­tus pis­ca — amatera.

    LUKA:

    Da ter­am svo­je al ‘ da ćutim?

    ZORAN:

    Upra­vo to.

    LUKA:

    Zorane, moraš mi pomoći.

    ZORAN:

    Ne mogu ni sebi pomoći. Ni u jed­noj apote­ci mi ne daju bensedin bez recep­ta. Ovo me je izlude­lo. Tre­ba mi bensedin. Ili neš­to već…

    LUKA:

    Takvi su ti to likovi što rade po apoteka­ma. I meni je lekar prepisao redovan seks, ali nijed­na apotekar­ka nije htela da mi izad­je u susret.

    ZORAN:

    U vezi čega ti tre­ba pomoć?

    LUKA:

    Dovešću Čarl­sa Bukovskog u Beograd.

    ZORAN:

    U pravu je Sto­jan. Nisi ti baš sasvim čist.

    LUKA:

     Čvrsto sam rešio da sa njim ost­varim kon­takt na sva­ki mogući način. Putem pis­ma, direk­tnog raz­gov­o­ra, a najpoželjni­ji bi bio nje­gov dolazak u Beograd.

    ZORAN:

    Dopi­si­van­je i tele­foni­ran­je su o.k, ali nje­gov dolazak ova­mo je čista maš­tars­ka neb­u­loza. Taj čovek ima 72. godine. Pri tom je bolestan, a i da je zdrav već je dovoljno smrvl­jen živ­o­tom da nema snage za tako dalek put. A povrh sve­ga toga , ti nemaš lovu da bi ost­vario tu sen­za­cional­nu nameru. I povrh sve­ga toga, ovo je hil­jadu devet­sto devedeset dru­ga god­i­na u zemlji Srbi­ji: Ej bre! Dozovi se pameti!

    LUKA:

    Jesi li verovao, neka­da, da je kra­va ljubičasta?

    ZORAN:

    Nisam. Šta ti pada na pamet?

    LUKA:

    E, vidiš, ja jesam. Dok sam bio mali i dok sam jeo Mil­ka čokoladu.

    ZORAN:

    Okani se Bukovskog i pomiri se sa Sto­janom. Povij rep.

    LUKA:

     Naći ću sponzora.

    ZORAN:

    Ti ni za sop­stvenu knjigu ne možeš da nad­ješ spon­zo­ra. Šta ćeš da radiš? Da promeniš pol i hirurškom inter­ven­ci­jom se pre­o­bratiš u atrak­tivnu plavušu?

    LUKA:

    Za moje knjige ne mogu da iskamčim pare jer još uvek niko neće da ih čita, ali Bukovskog bi hteli da čuju i kada ćuti.

    ZORAN:

    Šta bi tebi, konkret­no, taj sus­ret značio?

    LUKA:

    Podi­gao bi maglu sa mog unutrašn­jeg suko­ba između umet­ničkog i činovničkog.

    ZORAN:

    Napiši mu pis­mo, za poče­tak. Opi­paj mu puls druželju­bivosti, sprem­nos­ti za poče­tak komu­nikaci­je sa spisateljskim anon­imu­som iz zeml­je za koju verovat­no nije ni čuo, iz zeml­je izg­nane iz svet­skog društva.

    LUKA:

    On voli ljude koje stižu nevol­je i bolovi. Odu­vek ih je voleo i pisao o nji­ma. I sam je bio takav. Mož­da je još uvek? Biće mu lepo ovde.

    ZORAN:

    Gori si od dete­ta. Zec je u šumi, a ti već okrećeš ražanj. Osmis­li, razmis­li, pa tek onda zamišl­jaj ako se ukaže šansa.

    LUKA:

    Od tvo­je racional­nos­ti mi je muka. Stvarno mi je muka.

    .

    ( Pauza)

    .

    LUKA:

    Uostalom… napisao sam mu pis­mo. Evo ga ovde.

    ( Luka maše parče­tom papi­ra ispred Zora­novog nosa.)

    LUKA:

    Ima mno­go gra­matičk­ih greša­ka ali nisam imao str­pljen­ja da ga odne­sem nekom znal­cu da ih ispravi. Poslao sam ga jutros.

    ZORAN:

    Mož­da je to i dobro. Šarmi­raćeš ga nepismenošću.

    LUKA:

    Bol­je nego da ostane ravnodušan.

    ZORAN:

    Zar zaista mis­liš da ćeš uspeti da ga namamiš ovamo?

    LUKA:

    Uspeću.

    ZORAN:

    A ako se to i desi, šta će biti ako zakaže tvoj retorič­ki tal­e­nat koji će sig­urno biti ugrožen slabim poz­na­van­jem engleskog jezi­ka? Šta ako se desi da budeš toliko kon­fuzan pa ne možeš da sas­taviš jed­nu česti­tu rečenicu, a kamoli da vodiš dijalog?

    LUKA:

    Tamo gde mis­lim da ga odve­dem svi me već dobro poz­na­ju. Nagodiću se sa nji­ma da mi poza­jme kafanu na jed­nu noć, a kono­bar­i­ca koja tu radi odlično gov­ori engleski.

    ZORAN:

    Ne želiš nijednog sve­do­ka osim te konobarice?

    LUKA:

    Da umem da vodim kon­verzaci­ju kao ona, nebi mi ni ona bila potreb­na. Kakav je kumst stavi­ti flašu pića pred Bukovskog? Uh, ta noć će biti primer vrhun­skog egoizma.

    ZORAN:

    Koliko lju­di zna za ovu tvo­ju nameru?

    LUKA:

    Još uvek niko ne zna.

    ZORAN:

    Ne pokušavam da te odgov­orim ne zato što ne pos­to­je razlozi zbog kojih bi tre­bao da odus­taneš, već što znam da nema svrhe ubeđi­vati se sa tvr­doglav­im bićima.

    LUKA:

    Koliko dugo putu­je pis­mo do Amerike?

    ZORAN:

    Oko mesec dana.

    LUKA:

    Imam vre­me­na da sve detaljno osmislim.

    ZORAN:

    Luka, čoveče, on još nije došao. Nije dobio pis­mo i nije ti još niš­ta odgov­o­rio. Šta ćeš ako ti ne odgov­ori ili ako ti napiše da ne može da dođe zbog toga što je star i bolestan ili zato što je put predalek?

    LUKA:

    Niš­ta. Neću očajavati.

    ZORAN:

    Pron­aćićeš dru­gog pisca?

    LUKA:

    Neću. Samo on dolazi u obzir .

    ZORAN:

    Pret­postavi­mo ovu situaci­ju : Bukovs­ki dođe u Beograd, ti ga ugostiš u onoj tvo­joj kafani na Senjaku…

    LUKA:

    Kafana Urnebes.

    ZORAN:

    Da, u Urnebe­su. Bukovskom se svi­di Beograd i reši da ostane neko­liko dana. Šta ćeš onda? Ne ide da takvog gos­ta pre­pustiš kojekakvi­ma jer ti moraš na posao.

    LUKA:

    Tražiću od Sto­jana slo­bodne dane.

    ( Zoran se glas­no i dugo sme­je . Čuje se kucan­je na vratima.)

    LUKA:

    Slo­bod­no.

    ( U kance­lar­i­ju ulazi GOSPODIN MAJSTOROVIĆ, 50. god­i­na, obučen u teget ode­lo, bez kra­vate, prosed, visok,vitak , bla­go fem­i­niziran, u ruci mu je akt tašna.)

    MAJSTOROVIĆ:

    Izv­in­javam se gospo­do na deganžmanu…ja sam Majs­torović, glavni ured­nik u izdavačkoj kući SVE ZA KNjIGU — KNjIGU NIZAŠTA. Imam infor­ma­ci­ju da je jedan od vas dvo­jice Luka, mla­di beograd­s­ki pisac.

    ( Luka usta­je, pri­lazi Majs­toroviću. Ruku­ju se.)

    LUKA:

    Ja sam. Izvo­lite, sedite gospo­dine Majstoroviću.

    MAJSTOROVIĆ:

    Hvala, hvala. Tako ste ljubazni.

    ( Majs­torović se upuću­je ka rad­nom stolu upravni­ka Sto­jana i seda u nje­govu kožnu fotelju. Iz akt tašne vadi fas­cik­lu i stavl­ja je na sto. Prim­iče se stoli­com bliže ivi­ci radnog stola.)

    MAJSTOROVIĆ:

    Zaista ne mogu da sed­im na svakav­im pan­je­vi­ma. Ovi kožni su ipak prijatniji.

    ZORAN:

    Gospo­dine, ovo je poš­ta. Zar nije primereni­je da raz­gov­or sa Lukom obavite u vašoj kancelariji?

    MAJSTOROVIĆ:

    Mladiću, ja sam pote­gao put dovde ne zbog vas, već zbog mladog  pis­ca. A ako već ne znate onda ću da vam kažem: ja ne pri­padam onoj vrsti ured­ni­ka izdavačk­ih kuća koji sede u kance­lar­i­ji i čeka­ju pisce da im dod­ju na noge. Ja sam intelek­tu­alac — oper­a­ti­vac koji sam traži onog ko mu je potre­ban. Otka­da pišete gospo­dine Luka ?

    ( Zoran usta­je i izlazi iz kancelarije.)

    ZORAN:

    Idem da poprav­im šminku.

    (Vra­ta se zatvaraju.)

    LUKA:

    Od svo­je pet­naeste godine.

    MAJSTOROVIĆ:

    A sada vam je…

    LUKA:

    Dvade­set.

    MAJSTOROVIĆ:

    Čemu ta težn­ja da men­jate svet? Vaše priče pros­to vrište od te potrebe.

    LUKA:

    Ne bih se složio sa vama gospo­dine Majs­toroviću. Ne gajim nadu da mogu bilo šta promeni­ti. Preko nek­ih poja­va, jed­nos­tavno, ne mogu da pređem.Volim da se bav­im pojavama.

    MAJSTOROVIĆ:

    Uz vašu motivisanost i stvar­alačku plod­nost ubr­zo ćete  iscr­peti sve pojave i za pet god­i­na nećete imati o čemu da pišete.

    LUKA:

    Varate se gospo­dine Majs­toroviću . Pisaću o danas aktuel­nim pojava­ma sa dis­tance. O ratovi­ma, mobi­lizaci­ja­ma, redovi­ma ispred bana­ka, sankci­ja­ma, nar­o­d­n­jaci­ma. Ne bojte se gospo­dine Majs­toroviću, u zan­imljivoj zemlji sve može biti povod za pripovedan­je. Pa i ovaj naš razgovor.

    MAJSTOROVIĆ:

    Ah, u to baš nisam sig­u­ran. Znate, ja cen­im mlade pisce i to mi ulazi u opis radnog mes­ta ali ti raz­gov­ori su, vrlo često, mučni i dosad­ni. A neki su čak, na grani­ci fiz­ičkog obračuna.

    LUKA:

    Meni još uvek raz­gov­ori sa pisci­ma nisu dosadili. Zapra­vo, sa mnogim pisci­ma, tek mis­lim da započnem raz­gov­or . Pravi raz­gov­or, plodotvo­ran, inspirativan.

    MAJSTOROVIĆ:

    Imate sja­jnu pri­liku za poz­i­ti­van zaokret u vašem stvar­alaštvu. Radite kao poš­tar, krećete se. Pro­lazite pored sun­cokre­ta i maslača­ka, a pot­puno ste ravn­odušni pre­ma nji­ma. Zaš­to ne napišete neš­to o sun­cokre­tu ili maslačku? Znate, taj uti­caj pop-kul­ture, sub-kul­ture, strana ime­na glavnih juna­ka i epi­zod­nih likova…ne ide mi to nekako.

    LUKA:

    Ne zan­i­ma­ju me sun­cokret i maslačak. Zan­i­ma­ju me lju­di. Gre­si i uzdignuća.

    MAJSTOROVIĆ:

    Pret­postavl­jam da će te, ako sprovedete u delo taj naum o raz­gov­orima sa slavn­im pisci­ma, poželeti da to i štam­pate. Mogu li znati o kojim se imeni­ma radi?

    LUKA:

    Ime­na su samo pro­prat­na poja­va. Nes­reća obliku­je poseb­nu vrstu iskaza, a na osnovu toga sami otkri­jte imena.

    MAJSTOROVIĆ:

    A kada bi mi dali samo neku malo aso­ci­ja­ju na neko ime…uh, kako me to zanima.

    LUKA:

    Dobro, kada ste već toliko navalili gospo­dine Majs­toroviću reći ću vam. Počeću od amer­ičkog pis­ca Čarl­sa Bukovskog.

    MAJSTOROVIĆ:

    Ma ‘ ajte mladiću! Budite malo skrom­ni­ji. Počnite od svo­je ulice. Tu žive dva poz­na­ta čoveka.

    LUKA:

    Znam ih. Zan­imljivi su samo oni­ma koje su ube­dili da su značajni.

    MAJSTOROVIĆ:

     Već vas vidim, u starosti, kao džan­griza­vog namćora.

    LUKA:

    Samo sa takvi­ma i radite tako da i ne možete da shvatite da je stasala mla­da gen­eraci­ja pisaca koja na pomen tih ime­na, o koji­ma vi gov­orite, odmahu­je rukom.

                                                                                                                                                                                          MAJSTOROVIĆ:

    Ne sum­n­jam da ćete biti dobar pisac ali moraćete  još da učite da se autoriteti tre­ba­ju poštovati?

    LUKA :

    Poš­tu­jem autoritete, ali one koji to stvarno jesu, a njih je jako malo. U inflaciji kvazi autorite­ta klan­jati se svakom nabed­jenom filo­zo­fu za po kući, pot­puno je besmis­leno i vred­ja inteligenciju.

    MAJSTOROVIĆ:

    Zar vi, gospo­dine Luka, zaista mis­lite da Čarls Bukovs­ki nema preča posla nego da se sa vama dopisuje?

    LUKA:

     Pret­postavl­jam, gospo­dine Majs­toroviću, da kod kuće imate video riko­rder. Fino ušuškan u gomili dragocenih knjiga.

    MAJSTOROVIĆ:

    Imam ali ga retko koristim.

    LUKA:

    Odlično. Pobri­nite se da ostane u tehnič­ki ispravnom stanju.

    ( Majs­torović usta­je sa sto­lice, podiže fas­cik­lu sa sto­la i preda­je je Luki. Pruža mu ruku. Sleže ramenima.)

    LUKA:

    Ovakav odgov­or ste mogli da mi saopštite telefonom.

    MAJSTOROVIĆ:

    Direk­tan kon­takt je cel­ishod­ni­ji. Vide­ti čove­ka kad gov­ori znači vide­ti i budućnost odnosa sa njim . U tele­fon­skom raz­gov­oru nika­da ne možete postići toli­ki ste­pen jas­nos­ti. Javite se za deset godina.

    LUKA:

    Zaš­to mis­lite da sam skriboman?

    MAJSTOROVIĆ:

    Javite se za deset godina.

    LUKA:

    Gospo­dine Majstoroviću…

    MAJSTOROVIĆ:

    Da, molim.

    LUKA:

    Znate li kada nas­ta­je veli­ka nužda?

    ( Majs­torović ga lju­ti­to pogle­da, besno pohi­ta ka vra­ti­ma i uhvati se za kvaku.)

    LUKA:

    Kad vam ona stvar služi samo za malu nuždu.

    ( U kance­lar­i­ju zajed­no  ulaze upravnik Sto­jan i Zoran. Majs­torović pro­lazi pored njih i izlazi iz kancelarije.)

    STOJAN:

    Koji je ovaj?

    LUKA:

    Stran­ka, upravniče.

    STOJAN :

    Nema on šta sa tobom da raz­go­vara. Ako hoće da se žali , onda tre­ba meni da se obrati. Šta si mu rekao?

    LUKA:

    Da dođe za deset godina.

    ( Sto­jan seda u svo­ju kožnu fotelju.)

    ZORAN:

    Dobro, upravniče, dok­le ćemo nas dvo­ji­ca da dreždi­mo u ovoj kancelariji?

    STOJAN:

    Dok bude potrebno.

    ZORAN:

    Ne može­mo da radi­mo, ne može­mo da ide­mo na teren, a nemamo nikak­vo rešen­je o suspenziji.

    STOJAN:

    Čekamo inspek­tore.

    ZORAN:

    Poš­tanske ili policijske?

    ( Sto­jan usta­je i dolazi do pro­zo­ra. Jed­no vreme gle­da kroz pro­zor, a onda počin­je da špar­ta po kancelariji.)

    STOJAN:

    Dali si ti dečko normalan?

    LUKA:

    Pret­postavl­jam da je pitan­je meni upućeno? Sva je verovat­noća da nisam.

    STOJAN:

    Mene ne intere­su­je što ti talasaš po pošti da si pisac, umet­nik i ne znam ti ni ja šta već. Talasaš da si pamet­ni­ji od svih, pa čak i od mene.

    LUKA:

    Ne talasam. Samo iznosim istinu.

    ( Sto­jan se vraća do svog radnog sto­la i seda u fotelju.)

    STOJAN:

    Niš­ta ti ne iznosiš. Ni istinu ni poš­tu. Juče si zaključao u fioku novine koje si tre­bao da pone­seš. Pon­ašaš se neprimereno ovoj insti­tu­ci­ji, imaš naj­goru naplatu tele­fon­skih raču­na i uopšte…

    LUKA:

    Naj­gori sam poš­tar od kada se prvo pis­mo umigolji­lo u poš­tan­s­ki koverat.

    STOJAN:

    Tako nekako.

    ZORAN:

    Obo­ji­ca ste u pravu.

    LUKA:

    Ne mogu ja nekog silom da nat­er­am da plati tele­fon­s­ki račun ako ne želi ili nema pare. Pos­to­ji rok za plaćan­je tele­fon­skih raču­na na šal­ter­i­ma poš­ta i bana­ka i lju­di se pozi­va­ju na to svo­je pravo.

    STOJAN:

    Od svakog naplaćenog raču­na na vra­ti­ma, mi imamo veći pri­hod od ono­ga koga napla­ti­mo na šalteru.

    LUKA:

    Čoveče! Nisam ti ja uterivač dugova.

    STOJAN:

    Bićeš sve ono što nalažu konkret­ni rad­ni zadaci. Ovo­ga mese­ca ćeš radi­ti u uli­ci Vuka Vrče­vića, sledećeg u Orlovskom naselju, a onog tamo u naselju mali Leskovac.

    ZORAN:

    Kon­ačno da i ja danas čujem neš­to dobro.

    LUKA:

    Sve bol­je od bol­je­ga. Ima li tome kraja?

    STOJAN:

    Ima. Kada se poprav­iš. Kada shvatiš gde si i ko si.

    LUKA:

    Neko je pret­plaćen na novine, a ja naj­gore reone u ovoj pošti.

    ( Luka vadi iz džepa parče papi­ra. Usta­je i pri­lazi Sto­janovom stolu. Zauz­i­ma pozu u kojoj visoko podignu­ti papir drži u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke.)

    LUKA (ČITA NAGLAS):

    Nadam se da možeš da mi pomogneš Karl. Ta poš­ta me kida na komade kao tigra u kavezu, a lju­di samo sto­je napolju i pos­ma­tra­ju, zapisu­ju ili gleda­ju u dru­gom pravcu…Isuse , Isuse…Karl molim te piši mi! Zaslužu­jem šan­su, da dišem, da vidim svet­lost, sve­mogući Bože! Ne zazi­davaj mi grob, mož­da ću jednog dana imati sreće da ja tebi pomognem. Sad moram da jedem i odem u poš­tu. Jedanaest god­i­na, jedanaest god­i­na tamo dole…

    ( Luka spuš­ta ruku , sav­i­ja papir i vraća ga u džep. Seda na stolicu na kojoj je sedeo.)

    STOJAN:

    Šta je to ?

    LUKA:

    Pis­mo koje je Čarls Bukovs­ki, amer­ič­ki pisac koji dvanaest god­i­na radio u pošti, napisao nje­gov­om nemačkom izdavaču Kar­lu Vajs­neru u okto­bru 1968. godine.

    STOJAN:

    Eduka­tivno. I šta hoćeš time da mi kažeš?

    LUKA:

    Hoću da vam kažem da krvopi­je ne zna­ju za granice.

    ( U kance­lar­i­ju, bez kucan­ja, ulazi GOSPOĐA LADISLAVSKI, 45. god­i­na, plavuša, na sebi ima ele­gant­nu, crnu, dekolti­ranu haljinu. U ruci joj je ele­gant­na, crna novčanik — taš­na. Luka kao oparen usta­je sa sto­lice, pri­lazi gospođi Ladislavs­ki i lju­bi joj ruku.)

    LUKA (UZBUĐENO):

    Gospođo Ladislavs­ki…

    ( Neon­s­ka rekla­ma iznad radnog sto­la sa nat­pi­som POŠTA počin­je da treperi usled gubljen­ja kon­tak­ta. Nakon dese­tak sekun­di sama od sebe počin­je da svetli bez prekida.)

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Čujem da te optužu­ju za neku glu­post i da ti prete otka­zom. Došla sam da rasprav­im to sa tim tvo­jim pametnjakovićem…upravnikom ili kako se to već zove?

    ZORAN:

    Molim vas gospođo… naš upravnik je sposoban čovek.

    LUKA:
    Da ga baciš u gov­na ne bi ostao gladan.

    ( Sto­jan i Zoran istovre­meno usta­ju sa sto­lice i kreću ka vratima.)

    STOJAN:

    Zove me direktor.

    ZORAN:

    Zove me upravnik.

    ( Sto­jan i Zoran napuš­ta­ju kance­lar­i­ju. PESMA IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD IN). Luka i gospođa Ladislavs­ki lagano šeta­ju kance­lar­i­jom. Gospođa Ladislavs­ki dolazi do rolo ormana. Vrhovi­ma prsti­ju prelazi preko rikni knji­ga. Uzi­ma jed­nu knjigu, otvara je.)

    LUKA:

    Koješ­ta. Poš­tanske knjige, propisi i uput­st­va. Smeće.

    ( Gospođa Ladislavs­ki vraća knjigu na mesto gde se prethod­no nalazila.)

    G‑đa Ladislavs­ki ( DUBOKI UZDAH):

    Da, deša­va se.

    LUKA:

    Nije to kao kod vas u stanu gde okruženost knjiga­ma proizvo­di jedan prelepi osećaj.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Knjige, muzika,filmovi…sve to služi da se ople­meni dosa­da ili usamljenost.

    LUKA:

    Zar to nije isto?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nikako. U dosa­di čovek ne zna za svoj nared­ni korak, a u usaml­jenos­ti, vrlo često, poz­nati su mu i nared­ni i mno­gi sledeći koraci.

    LUKA:

    Da, tačno. Usaml­jenost ubrza­va misao dok je dosa­da otupljuje.

    (Pes­ma IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD AUT). Gospođa Ladislavs­ki  i Luka seda­ju na sto­lice pored mal­og okruglog sto­la. U kance­lar­i­ju ulazi Zoran sa dve šoljice kafe na poslužavniku. Jed­nu šoljicu stavl­ja ispred gospođe Ladislavs­ki, a drugu ispred Luke. Uspravl­ja se, čini bla­gi naklon ispred Luke i gospođe Ladislavs­ki, teatral­no se okreće i izlazi iz kancelarije.)

    LUKA:

    Hvala koleginice.

    ( Gospođa Ladislavs­ki iz tašne vadi kuti­ju cig­a­re­ta. Nudi luku. Pri­palju­je cig­a­re­tu prvo Luki, a potom i sebi. Otpi­ja­ju po gutl­jaj kafe i, istovre­meno, šoljicu vraća­ju na tacnu.)

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Čita­la sam tvo­je priče.

    LUKA:

    Ima li neš­to što vam se dopalo?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ima. Naivnost sa kojom pokušavaš da men­jaš svet.

    LUKA:

    Au! Moraću da se zamis­lim. A da li je to baš toliko loše?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nije, nar­avno da nije ako odrediš kon­cept po kome će taj meh­a­nizam funkcionisati. Mis­lim da bi tre­bao neko vreme da se posvetiš čitan­ju knji­ga više nego pisan­ju ili da počneš da izučavaš celokup­no delo nekog živog ili poko­jnog pis­ca. Ako se odlučiš za živog, pokušaj da sa njim stupiš u kontakt.

    LUKA:

    A ako mi zapadne neki stranac?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Dove­di ga u Beograd.

    ( Luka se sme­je. Gasi cig­a­re­tu u pepel­jaru na stolu, a onda pono­vo uzi­ma cig­a­re­tu iz pak­lice koja se nalazi ispred gospođe Ladislavs­ki. Pri­palju­je cigaretu.)

    LUKA:

    U ovoj bespari­ci i nemaš­ti­ni da dove­dem stran­ca u Beograd? Ja? Običan beograd­s­ki poš­tar koji pije votku, čita knjige i vozi se taksijem?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Zaš­to da ne? Čuda se pri­zovu verovan­jem u njih.

    LUKA:

    To pre­vazi­lazi granice čak i moje mašte. A o finan­si­jskim aspek­ti­ma takvog poduh­va­ta ne tre­ba troši­ti reči.

    G‑đa LADISLAVSKI ( LjUTITO):

    Nemoj  da težiš novcu, ali gledaj da ga pokupiš.

    LUKA:

    Ovo­ga trenut­ka mi nijedan pisac, od onih koje volim, ne pada na pamet.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Do sada me nisi lagao. Nemoj da lažeš samo­ga sebe. Ima jedan koji ti ne izlazi iz glave. Moj pred­log je samo ohrabren­je tvo­jim stidljivim razmišl­jan­ji­ma. Pos­to­ji jedan koji ti je sličan iako si,  hvala Bogu, u mnogim stvari­ma daleko od njega.

    LUKA:

    Bukovs­ki?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Dove­di ga u Beograd.

    (Pauza)

    LUKA:

    Vi, tako obučeni, kao da ste krenuli negde?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ne. Nikako. Nego, sinoć sam bila na jed­nom veličanstven­om par­ti­ju i tra­jao je do sit­nih sati. A ja ponekad volim da pro­dužim zado­voljst­vo tako što ne odlaz­im na spa­van­je i ne ski­dam odeću u kojoj mi je prijatno.

    LUKA:

    Hedo­nizam na delu.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nego šta. Mogao bi i ti da se zain­tere­su­ješ za takve uticaje.Više sam nego sig­ur­na da imaš materijala.

    LUKA:

    Mož­da. Nisam razmišljao.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ti bi se ude­n­uo u one hedo­niste koji rade u skladu sa onim što će tokom dugog vre­me­na da zado­vol­ja­va najveći broj lju­di, a ja sam med­ju oni­ma čije je živ­ot­no nače­lo stal­no dos­ti­zan­je zado­voljst­va i uži­van­ja u tom stanju.

    LUKA:

     Ta for­mu­laci­ja : Najveći broj lju­di liči mi na komer­ci­jalu i estradu.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nisam mis­lila na tu vrstu ozloglašene i zloupotre­bljene vrste masovne ljubavi pre­ma nekom umet­ničkom delu ili neči­jem umet­ničkom delo­van­ju. Eto, imaš jedin­stvenu pri­liku da se oprobaš u tome. Dove­di Bukovskog u Beograd. Upril­iči mu tajni sas­tanak i ne gov­ori nikom. Kada ode, obelo­dani i ponu­di dokaze.Većina lju­di će biti zado­volj­na, a najveće zado­voljst­vo će biti tvoje.

    LUKA:

    Ide­ja je fan­tastič­na ali i teško ostvariva.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Od pes­imiz­ma možeš navući samo bro­jne bolesti . Uključu­jući i polne.

    LUKA:
    Lako je vama da budete opti­mista kada stvari pos­ma­trate sa druge planete.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Zar ne sed­i­mo za istim stolom?

    LUKA:

    Za istim smo stolom ali na različitim plan­e­ta­ma. Vi imate boži­ji blagoslov za nera­cional­nu potrošn­ju vre­me­na, ja nemam.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nisam ni ja taj blagoslov dobi­la u tvo­jim god­i­na­ma. Zaš­to si opsed­nut vremenom?

    LUKA:

    Ne znam. Ne mogu to sebi da objasnim.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nemoj da odus­ta­ješ od obi­jan­ja prago­va izdavačk­ih kuća i objavlji­van­ja po časopisima.

    ( Gospođa Ladislavs­ki iz crne novčanik tašne vadi pljosku i stavl­ja je na sto.)

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Daj čaše.

    (Luka usta­je i odlazi do rolo ormana odak­le vadi dve čaše i donosi ih na sto. Gospođa Ladislavs­ki sipa tečnost iz pljoske u čaše. Luka seda na stolicu.)

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Šta je raz­gov­or bez neče­ga što je hedo­nizam sam po sebi?

    LUKA:

    Vot­ka?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Šopen vot­ka od paradajza.

    ( Luka i gospođa Ladislavs­ki naz­dravl­ja­ju kucan­jem čaša i otpi­ja­ju gutljaj.)

    LUKA:

    Intere­sant­no. Pre neki dan mi je jedan glavni ured­nik poručio da dod­jem za deset god­i­na. Uko­rio me je zbog težn­je za men­jan­jem sve­ta i pre­poručio mi da pišem o sun­cokre­tu i maslačku.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    I to je tebe potreslo?

    LUKA:

    Delim­ično.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Plaćaš danak nezrelosti i tu se niš­ta ne može. Svi smo mi prošli kroz taj krug.

    LUKA:

    Sreća je što mene to stan­je ljut­nje i potrešenos­ti ne drži dugo.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Fokusir­aj se na ost­varen­je zadatog cil­ja. Uspostavl­jan­je komu­nikaci­je sa Čarl­som Bukovskim. Od svih živih pisaca on bi ti najviše pomo­gao u reša­van­ju tvo­jih dile­ma, a u pot­punos­ti bi ti osvetlio mnoge stvarnosne momente i nji­hove kra­jn­je konsekvence.

    LUKA:

    Zar ne bi za osvetl­ja­van­je tih stvarnos­nih mom­e­na­ta bio pogod­ni­ji neki domaći autor?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ne. Čuo bi bujicu rečeni­ca ali bi priča izosta­la. Kao i iskrenost.

    LUKA:

    Znate šta?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Šta?

    LUKA:

    Ne znam da li smem da vam kažem?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Zaš­to ne bih smeo?

    LUKA:

    Napisao sam mu pismo.

    (Gospođa Ladislavs­ki vese­lo poskoči sa stolice. )

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Na tvom var­varskom engleskom?

    LUKA:

    Da vam pročitam?

    G‑đa LADISLAVSKI:

     Jezive li li sramežljivosti!

    ( Luka vadi papir iz džepa. Usta­je sa sto­lice i dolazi do ivice Sto­janovog radnog sto­la. Dupetom se naslan­ja na ivicu radnog sto­la pre­bacivši desnu nogu preko član­ka leve. Papir se nalazi visoko podignut u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke. )

    LUKA ( ČITA NAGLAS):

    Razbi­ja me poš­ta Čarlse. Tvoj Džon­stoun je bio mala beba za mog Sto­jana. Džon­stoun – Sto­jan,  to je jedan isti čovek sa kra­vatom crven­om kao krv. Pišem neke grozne stvari ugle­davši se na tebe i to je jedi­no što volim da radim. Piši mi! Zaslužu­jem! Između osta­log i zbog toga što neću iskopi­rati celo pis­mo koje si uputio Vajs­neru, već samo deo. Dve godine u pošti, naj­gori reoni, mali bakšiši, prozi­va­ju me zbog loše naplate tele­fon­skih raču­na, niko me ne objavlju­je, inflaci­ja, sankci­je, ratovi, ubist­va na uli­ca­ma u sred dana…Vidiš i sam da je onaj tvoj tigar u kavezu pre­ma ovim mojim zverovi­ma običan pičkin dim. Ne zazi­davaj mi grob Čarlse kumim te Bogom!

    ( Gospođa Ladislavs­ki sipa votku iz pljoske u čaše. Pri­palju­je cig­a­re­tu. Luka seda na stolicu.)

    LUKA:

    Ne znam kako ovo da nazovem: nezre­lim pokuša­jem ili pre­ten­cioznom kampanjom?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Kako god da se zove pre­vazi­lazi granice običnih pret­postav­ki i prognoza.

    LUKA:

    Radovao bih se nje­gov­om dolasku ali, u ovom trenutku nisam sig­u­ran da bih bio u stan­ju da govorim.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Nikako ne smeš tom pro­ce­su prići infe­ri­o­ran i pogubljen. Moraš taj sus­ret odi­grati fajter­s­ki, muš­ki. Samo takvog će te poštovati.

    LUKA:

    Nemamo more, a potonusmo.

    ( Pes­ma NEBO – GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM ( FEJD IN). Luka i Gospođa Ladislavs­ki usta­ju i drže visoko podignute čaše, kuca­ju  se, a zatim otpi­ja­ju votku na eks. U kance­lar­i­ju ulaze Sto­jan i Zoran. Sto­jan saku­pl­ja papire sa sto­la, ski­da akt tašnu sa čivilu­ka, otvara je i stavl­ja papire u nju. Oblači man­til i izlazi iz kance­lar­i­je. Zoran stavl­ja šoljice od kafe na poslužavnik  i izlazi iz kance­lar­i­je. Gospođa Ladislavs­ki daje praznu čašu Luki. Luka prazne čaše vraća u rolo orman. Gospođa Ladislavs­ki popravl­ja haljinu i vraća pljosku u crnu kožnu novčanik — tašnu. Luka i gospođa Ladislavs­ki izlaze iz kance­lar­i­je. Pes­ma NEBO-GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM – FEJD AUT. )

    SCENA DRUGA:

    ( Na trib­i­na­ma hipo­dro­ma sede ČARLS BUKOVSKI i DžI DžI. Pos­ma­tra­ju trke. Oko vra­ta su im dvogle­di. Pored Džidži­jeve noge, na ste­peniku, sto­ji flaša vina. S vre­me­na na vreme gleda­ju kroz dvogled i istovre­meno nego­du­ju gestikulacijom.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Užas­no je vre­lo. Tre­ba­lo je da ide­mo na noćne trke.

    DŽI DŽI:

    Izgle­da da smo se zeznuli danas. Vreo dan, opš­ta dosa­da, a kako nam kon­ji trče još ćemo mi nji­ma morati da platimo.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Sećam se kada su hipo­dro­mi bili pre­puni lju­di, rame uz rame, dupe uz dupe, zno­jeći se, gura­jući se ka krca­tim  barovima.

    DŽI DŽI:

    Bila su to dobra vre­me­na, Čarls, a da smo radili u boljoj fir­mi bila bi još bolja.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ne možeš da se žal­iš, ipak. Poš­ta je bila pra­va adresa za naše pro­file. Ipak, ja sam taj koji bi tre­bao da je plju­je. Ti si bio dos­to­janstven i ponosan na svoj posao poštara.

    DŽI DŽI:

    Bilo je puno nepravde.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kao i svugde.

    DŽI DŽI:

    U svakom sluča­ju je bilo zabavno. Na svakom mes­tu, pa čak i na ovom hipodromu.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nije bilo loše. Ako te krene, nad­ješ posle neku dam­icu za šankom i te noći u tvom stanu obo­je pijete i sme­jete se. Mis­lili smo da se ti dani i noći nikad neće okončati.

    DŽI DŽI:

    Sećaš li se Stouna?

    ( Čarls Bukovs­ki nateže vino iz flaše.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ne želim da se sećam Dži Dži. Naopako sam živeo, mno­go toga je bilo odvrat­no, total­no kulučen­je. Ali mis­lim da je način na koji sam progu­rao sebe kroz gov­na napravio raz­liku. Kad pogledam unazad , mis­lim da sam pokazao izves­nu meru opuštenos­ti i sti­la, šta god se dešavalo.

    DŽI DŽI:

    Sećaš li se kako su me gad­no optužili. Jed­va sam izvukao živu glavu.

    ČARLS BUKOVSKI :

    Uh, baš je bila gad­na situaci­ja. Ta per­ver­tul­ja je mis­lila da si ped­ofil jer deci deliš bombone .

    DŽI DŽI:

    Ja zaista obožavam decu. Trideset god­i­na su me dočeki­vali po uli­ca­ma, zna­jući da imam po kesicu ili dve bom­bona kod sebe.

    ČARLS BUKOVSKI :

    Znam. Prvi put kada sam te men­jao na reonu, jedan klinac se zatrčao i zavriš­tao: gde su moje bom­bone? gde su moje bombone?

    DžI DžI :

    I? Šta si uradio?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Oterao sam ga u piz­du mater­inu. I nje­ga i bombone.

    DŽI DŽI:

    Kako si počeo da radiš u pošti?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Poče­lo je kao greš­ka. Mis­lio sam da je to pravi posao za mene. Ubacu­ješ pis­ma i povaljuješ.

    DŽI DŽI ( SMEJE SE):

    Izgle­da da nije bilo baš sve tako.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Da, uvek počin­je kao greš­ka. Pa što se kaže, moraš neš­to da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova.

    DŽI DŽI:

    Čini mi se da smo počeli da priziva­mo smrt, ovim tugaljivim priča­ma o starim dobrim vremenima.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Živ­ot je bio dobar, živ­ot je bio zaba­van. Lju­di su bili muževni, nisu trpeli da ih bilo ko mal­tre­ti­ra.  Gubio si posao i nalazio druge poslove. Besmis­leno je bilo sede­ti stal­no na istom mestu.

    DŽI DŽI:

    Ne vre­di jadiko­vati. Bilo šta je bilo.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Pogledaj Dži Dži. Poluprazne trib­ine na glavnom hipo­dro­mu u sunčano popodne. Niko za šankom. Samo usaml­jeni bar­men sa sal­ve­tom. Gde su lju­di? Više je lju­di nego ikad, ali gde su?  Sto­je na ćošku, sede u sobi.

    DŽI DŽI:

    Sreća te kon­ji još uvek jure.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kada kon­ji ne budu više trčali nebo će pasti, pljos­na­to, široko i teško i sve će smrviti.

    ( Čarls Bukovs­ki podiže dvogled sa svo­jih gru­di i gle­da kroz nje­ga. Dži Dži lju­ti­to odmahu­je rukom. Usta­ju sa trib­i­na, šetaju. )

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kada ti ovo budem ispričao, Dži Dži, nećeš mi verovati.

    DŽI DŽI:

    Da nisi pre­vr­n­uo neku osamnesto­godišn­jak­in­ju? Ion­ako često gov­oriš da je za čove­ka u našim god­i­na­ma to najbolji način da se pre­vari smrt.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Priča nije baš toliko neverovat­na. Pisao mi je jedan mla­di oča­jnik iz Beogra­da. Sve u sve­mu, to je jedan potre­san iskaz. Iskaz koji pomaže da se, i ovako matori, zamis­limo u pogle­du mnogih stvari koje se dešava­ju i koji utiču na snove nedužnih poje­d­i­naca. Naslušao sam se u živ­o­tu mnogih tešk­ih priča ali nika­da nisam posum­n­jao u  ispla­tivost pos­to­jan­ja sop­stvenog sna. Onog koji se san­ja u bud­nom stan­ju. Ali evo, ovo pis­mo me pri­b­liži­lo uveren­ju da je džabe san­jati svo­je snove kada ti neke nepoz­nate sile sve to sruše za tili čas, kao kulu od karata.

    DŽI DŽI:

    Kako ne bi bio oča­jnik kada živi na takvom mes­tu. Beograd! Bože blagi!

    ČARLS BUKOVSKI:

    Dečko je inven­ti­van. Prekopi­rao je sko­ro celo moje pis­mo upućeno nemačkom izdavaču Kar­lu Vajs­neru, u okto­bru 1968 . godine. Neko­liko mese­ci pre nego što ću napusti­ti poš­tu , zau­vek. Ali priz­na­je da je to ura­dio sves­no. Čudan dečak. Čud­no lud dečak.

    DŽI DŽI:

    Pa šta hoće? Da se dopisu­jete? Da mu pošal­ješ broj tele­fona? Ili je jedan od onih koji su dolazili da te inter­vjuišu, a posle priz­navali da nisu nov­inari već da su hteli da te upoz­na­ju i raz­go­vara­ju sa tobom.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Suviše je iskren za takvu vrstu pre­varana­ta i lova­ca na senzaciju .

    DŽI DŽI:

    A ti si kao senzacija?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nar­avno da nisam. Lju­di me pogrešno tumače. Umesto da im to proči­tano šti­vo služi kao uput­st­vo kako ne tre­ba da žive i rade, oni me kopi­ra­ju. Psu­ju, piju do tri ujutro, a od pet rade. Jad­no, vrlo jadno .

    DŽI DŽI:

    Neki se osmele i da pišu. Mis­liš da i taj malac pokuša­va da te kopira?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Slušaj Dži Dži. Ne znam zaš­to, a još man­je znam kako , ali odmah mi je ulio pov­eren­je. Iskren je i zna šta hoće.

    DŽI DŽI:

    Pa šta hoće? Reci mi već jednom.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Da dod­jem u Beograd.

    DŽI DŽI ( ZAPANJENO):

    Maaaa daaaaj! Dečku tre­ba pomoć.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Izgle­da da je i meni potreb­na jer sko­ro da me  je ubedio.

    DŽI DŽI:

    Molim te Čarls, ne pravi budalu od sebe.Toliko puta si to ura­dio i bio vrlo uspešan u tome ali ovo je neš­to sasvim dru­gači­je. Tamo se puca.

    ČARLS BUKOVSKI:

    E, ako baš hoćeš da znaš, tamo gde bi tre­bao da odem – ne puca se. Puca se u okoli­ni i  na nji­hovim uli­ca­ma, ali to je dru­ga vrs­ta pucan­ja. Obračun ko obračun. Kada sam se ja plašio takvih stvari? Nika­da. Sves­no sam im išao u susret.

    DŽI DŽI:

    Kada si imao dvade­set pet, ili kada si imao trideset pet, ili kada si imao četrde­set pet god­i­na, ali sada imaš malo više god­i­na. Od pet.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Znaš i sam da nika­da nisam bio roman­tičan, ni pre­ma žena­ma a pogo­to­vo ne pre­ma muškarci­ma, a i nisam bio od onih koji jed­va čeka­ju dru­gom da pomognu ali ovaj put je dru­gači­je, iza­zovni­je.  Poš­tar, pisac, pijan­dura u pokuša­ju, gubit­nik soptvenih sno­va, sa živ­o­tom u nekoj Balka­n­skoj zapiz­di­ni i to sa takvim mudi­ma da mi napiše pis­mo na engleskom.

    ( Čarls Bukovs­ki i Dži Dži se vraća­ju do trib­i­na. Dži Dži gle­da kroz dvogled.)

    ČARLS BUKOVSKI ( GLASNO SE SMEJE):

    O Bože , O Bože, kako to uopšte naz­vati engleskim jezikom? To čak ni His­panosi ne umeju.

    ( Čarls Bukovs­ki i Dži Dži seda­ju na trib­ine. Čarls Bukovs­ki gle­da kroz dvogled.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Pogledaj onog džokeja .

    DŽI DŽI:

    Kog?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Broj devet.

    ( Dži Dži gle­da kroz dvogled.)

    DŽI DŽI:

    Kak­va pedan­ter­i­ja. Sumanuto.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Odvrat­no. Veći­na žena me je volela zbog aljkavosti . Na neki čudan način im je to bio dokaz da ću im liza­ti pičku. Jed­na od njih, Lidi­ja, obožavala me je zbog prl­javš­tine, zbog razba­canih pivskih flaša po stanu , zbog prl­jav­ih sudo­va, gov­ne­ta u kloze­tu, zapušene kade i zard­jal­ih žile­ta po lavabou.

    DŽI DŽI:

    Ceni­la je ljude po onome što ih okružuje.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Tako nekako. Po njenoj teori­ji oni koji žive čis­to i ured­no nisu baš nor­mal­ni, a oni koji žive suviše čis­to i ured­no su, sasvim sig­urno, ped­eri. Ali najviše sam voleo one koje su dolazile na pes­ničke tribine .

    DŽI DŽI:

    Nežne dušice tople krvi.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Jed­na star­i­ja dama je mno­go volela čitan­ja poez­i­je i jed­va je čekala da me vidi uži­vo. Orga­ni­za­tor pro­gra­ma mi je rekao da je zadi­vl­je­na mojom poez­i­jom ali da bi svis­nu­la od tuge kada bi saz­nala da pijem. Za nju je poez­i­ja bila samo zalazak sun­ca i gugut­ka u letu.

    DŽI DŽI:

    Naježih se.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Iza­šao sam i čitao. Sreća me nije napuš­ta­la. Bili su, uostalom, kao i sva­ka dru­ga pub­li­ka — nisu znali kako da shvate neke od boljih pesama, a tokom čitan­ja ostal­ih sme­jali bi se na pogrešn­im mestima.Nastavio sam da čitam i sipam iz bokala.

    DŽI DŽI:

    Mis­lim da nas­tavak znam. Pita­la te je: šta to pijete?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ovo je djus mešan sa životom.

    DŽI DŽI:

    Imate li devojku?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ja sam nevin.

    DŽI DŽI:

    Zaš­to ste težili da postanete pisac?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Sledeće pitan­je, molim.

    DŽI DŽI:

    Kada te sluša neko ko te ne poz­na­je stekao bi uti­sak da nika­da u živ­o­tu nisi bio sam, da nisi voleo odela i da nika­da nisi bio golja.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Samoća, samoća, samoća. Čamot­in­ja, prokle­ta i blagoslove­na. Ja sam čovek koji cve­ta u samoći. Bez nje sam kao neko dru­gi bez hrane i vode. Bez samoće sam svakog dana slabio. Nisam se pono­sio svo­jom samoćom, ali sam zav­i­sio od nje. Mrak u sobi bio mi je kao svet­lost sunca.

    DŽI DŽI:

    Odela. Ja sam bio jako razočaran kada sam shva­tio da nisam tip za odela. Zde­past sam, goto­vo nikakav i kao takvom mi bol­je pris­ta­ju tren­er­ka i kačket, a tako sam se ložio na eleganciju.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Izva­dio sam svo­je novo ode­lo iz plakara . Navukao sam sako. Bio je veo­ma tesan. Čini­lo se da je man­ji nego u kro­jačkoj rad­nji. Najed­nom je neš­to poče­lo da se para. Sako se ras­parao posred led­ja. Skin­uo sam ono što je osta­lo od sakoa. Ostale su mi bar pan­talone. Jed­va sam pro­tu­rio noge kroz nogav­ice. Na šlicu su bila dug­meta; dok sam ih zakopčavao,  čuo sam paran­je. Opi­pao sam dupe i napi­pao gaće .

    DŽI DŽI:

    U pravu si, ipak. Bez osno­va gov­orim pro­tiv pošte. Dala mi je sig­urnost. Pre nje sam fizikalisao za mno­go man­je pare. Izjedala me je nemaština.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Prvi put sam shva­tio koli­ki sam gol­ja kada sam video kolegu pis­ca u skupocenom odelu sa dugačkom skupom cig­a­rom. Mis­lio sam o dobrim biftec­i­ma, o dugim vožn­ja­ma viju­gav­im putem koji vodi do prekras­nih vila. Puto­van­ji­ma u Evropu. Otmenim žena­ma. Zar su oni toliko bistri­ji od mene, pitao sam se. Novac je bio jed­i­na raz­li­ka i žel­ja da mla­tim pare. Čovek mno­go bol­je piše posle dobre šni­cle i flaše viski­ja, nego posle jedne čoko­ladice. Mit o izglad­nelom umet­niku je obič­na farsa.

    DŽI DŽI:

    Čekan­je me je odu­vek izluđi­va­lo a najviše ono kada sam dolazio na vra­ta da uručim neš­to što tre­ba pot­pisati. Ta čekan­ja, od onog čuvenog IDEEEM do otvaran­ja vra­ta, bacala su me u depre­si­ju jer je živ­ot pro­lazio u čekan­ju. I sad, čekamo da onaj maj­mun sa bro­jem deset prvi prod­je kroz cilj i da pokupi­mo pare.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Čovek je rod­jen da umre. Kakav je smisao toga? Da se muvaš naoko­lo i čekaš. Čekaš na A ‑lin­i­ju voza. Čekaš na par velik­ih sisa u neko avgus­tovsko veče u hotel­skoj sobi u Veg­a­su. Čekaš da miš zape­va. Čekaš da zmi­ji izras­tu krila.

    DŽI DŽI:

    Gad­no je čekan­je. Malo je nači­na da mu se odupreš kada  te spopadne kao svrab ili upor­na druži­na komara­ca. I tada se najčešće kaješ zbog straćenog života.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Zbog toga sam se bezbroj puta kajao, a gorčinu lečio pićem. Bio sam nadaren, tal­en­to­van sam. Ponekad gledam svo­je ruke i uvid­jam da sam mogao da budem veli­ki pijanista ili neš­to u tom stilu. Ali šta su radile moje ruke? Češale jaja, ispi­si­vale čekove, vezi­vale per­tle, povlačile vodu u kloze­tu. Straćio sam svo­je ruke. I svoj um.

    DŽI DŽI:

    Imaš svo­je knjige i imaš svo­je čitaoce. Zar je moguće da si toli­ki mega­lo­man i da bi hteo još neš­to preko toga? Najzad, imaš i slavu.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Pisac nikom ne dugu­je osim svom pisan­ju. Ne dugu­je niš­ta čitaocu osim dos­tup­nos­ti štam­pane stran­ice. Što je naj­gore, mno­gi obi­jači prago­va nisu čak ni čitao­ci. Samo su načuli neš­to. Najbolji čita­lac je onaj koji me nagrad­ju­je svo­jim odsustvom.

    DŽI DŽI:

    Sve što nije val­ja­lo proš­lo je. Živi i smej se. I ne idi na ono glupo mesto.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Humor je ono što nam tre­ba, da se sme­je­mo. Nekad sam se više sme­jao, sve sam radio više, osim pisan­ja. Sada samo pišem, pišem, pišem, što sam star­i­ji sve više pišem, plešem sa smrću. Dobra zaba­va. A mis­lim da i nije toliko loše. Jednog dana će reći : Bukovs­ki je mrtav! I onda ću biti istin­s­ki otkriv­en i izložen na idiot­skim jarko osvetl­jen­im poli­ca­ma. Pa šta? Besm­rt­nost je glu­pa izmišljoti­na živih. A čitav moj živ­ot se svo­di na bor­bu da sat vre­me­na radim ono što se meni radi. Veči­to mi neš­to sto­ji na putu do samog sebe.

    ( Dži Dži gle­da kroz dvogled. Lju­ti­to odmahu­je rukom. Čarls Bukovs­ki nateže vino iz flaše.)

    DŽI DŽI:

    Niš­ta ni danas. Onaj slepac je drugi.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Samo dve stvari ne val­ja­ju kod nov­ca: kad ga je pre­više ili premalo.

    DŽI DŽI:

    Sramo­ta je što neki džoke­ji trke doživl­java­ju kao hobi. Pa čak i da im je to hobi, sramo­ta je.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Da nema hobi­ja, lju­di bi umi­rali od praz­nine a za virus doko­lice, neki dru­gi lju­di, nika­da ne bi pron­ašli lek .

    ( Čarls Bukovs­ki i Dži Dži usta­ju sa trib­i­na. Dži Dži uzi­ma flašu vina sa ste­peni­ka i pije. Šetaju.)

    DŽI DŽI:

    Ode pedeset dolara Bogu na istinu.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Baš te jebe čekan­je Dži Dži. Sto sa pogle­dom na more ne može da se dobi­je bez čekan­ja. Tako ti je to. Okean je svu­da, mesec je pun, možeš da se pre­pustiš roman­ti­ci, da naručiš malu salatu i veli­ki biftek, da šmeku­ješ kel­ner­ice koje se prele­po sme­ju ali da bi uži­vao živ­ot moraš neš­to da sačekaš. Neš­to ili nekoga.

    DŽI DŽI :

    Nadam se da više ne mis­liš na ono pismo.

    ČARLS BUKOVSKI :

    Zar ti nije čud­no to što sam danas ovo­liko logor­eičan? Znaš da ne volim mno­go da pričam, uostalom kao i da se družim.  Znaš i sam da sam loše društ­vo, raz­gov­or mi uopšte ne odgovara.

    DŽI DŽI:

    I pored sve­ga toga sve jače te prži žel­ja da odeš u tamo neku zemlju za koju nije utvrd­jeno ni da postoji.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ima petlju i to me je oduševilo. Prvo što mi je palo na pamet posle čitan­ja tog pis­ma je: kako ja u nje­gov­im god­i­na­ma nisam imao petlju da napišem pis­mo pisci­ma koje sam voleo. Oni­ma koji su mi nudili razloge i za dis­an­je i za pisanje.

    DŽI DŽI:

    Zar ti se ne čini da je to, kako bi ti rekao, jed­nos­tavno pre­v­e­lik upad u tvo­je postojanje?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ovo nije. Ovo što je on ura­dio je  pošteni vapaj za pomoć.

    DŽI DŽI:

    Ne bih se upuš­tao u bilo šta sa ljudi­ma odande. Ubi­ja­ju se, kolju se, dva — tri puta u jed­nom veku, a u med­ju­vre­menu se ujed­in­ju­ju. Nije to nor­mal­no Čarls. Nije to normalno.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Tamo gde je strast, tamo su i dogad­ja­ji. Zaista me zadi­vlju­je hrabrost s kojom neki lju­di žive taj jedan, jad­ni život.

    DŽI DŽI:

    Dobro, vidim da je taj mla­di pisac ostavio jak uti­sak na tebe. Napiši mu to pis­mo i dos­ta. Ne razmišl­jaš valj­da da odeš tamo?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Pa…

    DŽI DŽI:

    Strašno! Strašno! Ti se još kole­baš. Obećaj mi da nećeš ići tamo. Obećaj mi.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ko je rekao da ću ići? Nar­avno da neću ići.

    DŽI DŽI :

    Znaš li kako bi to neg­a­tivno odjeknu­lo u amer­ičkoj javnos­ti kada bi se saz­na­lo da gajiš sim­pati­je pre­ma tim lunaticima?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nika­da me nije intereso­vao sud javnos­ti. Dovoljno je pogle­dati u moje lice da bi to posta­lo jasno.

    DŽI DŽI:

    Nećeš ići. Obećaj mi da nećeš ići.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Neću ići. Ola­di i pij to vino. Odlično je .

    DŽI DŽI:

    Neš­to prokle­to mi neda da ti verujem.

    ČARLS BUKOVSKI (LjU­TI­TO):

    Dži Dži, iako imam sedamde­set dve godine još uvek mogu da tabam.

    DŽI DŽI:

    Ok, Ok. Piću vino. Biće mi fino.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Dobro je što nika­da nisam pisao književnu kritiku.

    DŽI DŽI:

    Zaš­to?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Brzo bi prestao.

    DŽI DŽI:

    Zaš­to?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Pon­esta­lo bi mi psovki.

    SCENA TREĆA:

    ( Luka je u polum­račnoj kafani, sto­ji ispred šan­ka. Iza Šan­ka se nalazi RADMILA, kono­bar­i­ca,  30. god­i­na. Iza Rad­mile se nalazi sta­laža sa flaša­ma na dozeru.  Iznad sta­laže je neon­s­ka rekla­ma sa nat­pi­som KAFANA URNEBES . Rad­mi­la briše čaše. Luka, nalakćen na šank drži u ruci papir.  U kafani se nalaze dva sto­la.  Jedan sto je postavl­jen i oko nje­ga su ras­pored­jene četiri sto­lice dok na dru­gom nema stol­n­ja­ka, a sto­lice su postavl­jene svo­jim sedećim delom na površinu stola.)

    LUKA ( ČITA NAGLAS):

    Haj Luk! Kada ćeš nauči­ti da uži­vaš u stvari­ma koje ti pomažu da izoštriš reč? Kao da si ti jedi­ni poš­tars­ki skri­bo­man na plan­eti, toliko te je mučno bilo čitati. A tek tvoj var­vars­ki engles­ki,  slatko sam se nas­me­jao. Hrabrost dolazi iz stom­a­ka, sve osta­lo je očaj, ne zab­o­ravi. Ja sam posled­nji na sve­tu koji bi tre­bao da te uver­a­va da tre­ba da nas­taviš sa radom u pošti. I da pišeš, nar­avno. Vidiš li da su lju­di uplašeni i razočarani. U defanzivi su i ima­ju osećaj da traće svo­je živ­ote i u pravu su. Počni da uži­vaš u naj­gorim reon­i­ma, tu ćeš pron­aći prave likove za svo­ju lit­er­atu­ru . Tu ćeš  sresti orig­i­nal­ni polusvet kome je tvo­ja lit­er­atu­ra naklon­je­na. Pitaš me otku­da to mogu da znam? Kak­vo pis­mo – takav i pisac. Ni ne slu­tiš koliko si priv­i­le­go­v­an. Odu­vek sam se div­io lupeži­ma, odmet­nici­ma. Ne volim glatko izbri­jane momke sa kra­vatom i dobrim poslićem. Volim oča­jnike,  ljude razbi­jenih zuba, ran­jenog duha i razbi­jene sud­bine. Takvi me intere­su­ju. Puni su izne­nad­jen­ja i eksploz­i­je. Ne volim zakone, moral, religi­je i prav­i­la. Ne volim da me obliku­je društ­vo. Ma šta da radiš na uli­ci društ­vo ti ne može niš­ta. Tu si svoj na svome. Nar­avno da ne možeš da obliku­ješ društ­vo, ali možeš da obliku­ješ sebe u lit­er­a­turi i lit­er­atu­ru u sebi. Čekaj me u onom tvom Urnebe­su na Sen­jaku. Dolazim.

    RADMILA:

    Šta ti je to?

    LUKA:

    Nje­go­vo pismo

    RADMILA:

    Nači­tan čovek.

    LUKA:

    Molim te Rad­mi­la, ovo noćas mora da prod­je bez greške. Neću nikakve pro­puste. Ako ne može­mo da orga­ni­zaci­ju na ovom nivou da dovede­mo do savršen­st­va onda nis­mo ni zaš­ta. Ni ti ni ja. Toliko od mene.

    RADMILA:

    Opusti se. Ko god dospe u Rajkine ruke, uglavnom guguče .

    ( Luka brz­im koraci­ma ulazi u pros­tor iza šan­ka. Drma Radmilu.)

    LUKA:

    Gasi ovo svet­lo! Samo ono iz kuhin­je je dovoljno. Navu­ci roletne na prozorima.

    ( Rad­mi­la užur­bano gasi svet­la u kafani.)

    RADMILA:

    Idem, idem.

    LUKA:

    Roletne? Vra­ta?

    RADMILA:

    Roletne su navučene. Vra­ta su drvena.

    (Pauza).

    RADMILA:

    Zaključala sam, paničaru.

    LUKA:

    Šta ima za klopu?

    RADMILA:

    Škem­bići, duvan čvarci …

    ( Luka se udara šakom po čelu.)

    LUKA:

    Pa kako da ga ponudim škem­bići­ma u čet‘ri ujutro? Duvan čvar­ci? Kako to da prevedem?

    RADMILA:

    Pros­to. Srp­s­ki kavijar.

    (Luka pom­no pos­ma­tra Rad­mi­line noge i pogle­dom odmer­a­va dužinu suknje.)

    LUKA:

    Nisi imala neš­to kraće da obučeš? Kao da znaš da je lud za žen­skim nogama.

    RADMILA ( KOKETNO):

    I to ovakvim.

    LUKA:

    Ako primetiš da raz­gov­or upa­da u krizu, da se ćuti duže nego što je potreb­no, uskači, pomagaj.

    RADMILA:

    Niš­ta ne bri­ni. Sve je pod kon­trolom. I kam­era je spremna.

    LUKA:

    Pazi da je ne provali. Za muziku smo se dogovorili.

    ( Kafana je u polum­raku. Čuje se kucan­je na vra­ti­ma . U kafanu ulazi Čarls Bukovs­ki. Pes­ma ALABAMA SONG – THE DOORS (FEJD IN). Ruku­je se sa Rad­milom i Lukom. Jedi­no svet­lo koje obas­ja­va pros­tor je svet­lo iz kuhinje.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kapetan je iza­šao na ručak i mornari su preoteli brod.

    LUKA:

    Itekako su ga preoteli. Nisam se nadao da ćeš doći.

    ČARLS BUKOVSKI:

    To je sve što čoveku tre­ba. Nada. Nedostatak nade obeshrabru­je čoveka.

    ( ALABAMA SONG – THE DOORS ( FEJD AUT). Čarls Bukovs­ki i Luka seda­ju za postavl­jeni sto.  Istovre­meno vade iz dže­po­va cig­a­rete i upal­jač i stavl­ja­ju ih na sto ispred sebe. Rad­mi­la dolazi do sto­la. Bukovs­ki diskrek­t­no pos­ma­tra Rad­mi­line noge.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Odu­vek sam bio lju­bitelj nogu. Bio je to prvo što sam video kada sam se rodio. Ali tada sam pokušavao da se izvučem oda­tle. Sve od onda radim u suprot­nom smeru, ali bez posebnog uspe­ha u tome. Čak sam veo­ma rano prestao da tražim devo­jku iz sno­va. Samo sam želeo neku koja nije košmar.

    RADMILA:

    Izvo­lite gospo­dine Bukovs­ki. Vot­ka, vis­ki, kok­teli, širo­ki asor­ti­man belih i crvenih vina, domaće rak­i­je : komovi­ca,  šljivovi­ca, lozo­vača, dun­je­vača, kruško­vača, višn­je­vača, kajsijevača?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ica, ica, ača, ača . Moj domaćin, koliko znam, pije votku.

    RADMILA:

    Smirnof , Fin­lan­dia ili plavi led?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Smirnof. Kad piješ, svet je i dal­je napolju, ali te bar trenut­no ne drži za gušu.

    LUKA:

    Dra­go mi je što si pri­h­va­tio moj poziv. Pret­postavl­jam da je odlu­ka done­ta teškom mukom.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Duša mi je ugrože­na. Odu­vek. Kako sam ti, uopšte, ja pao na pamet?

    ( Rad­mi­la donosi dve čašice i flašu. Flašu stavl­ja na sto. Luka sipa votku iz flaše prvo u čašu Čarl­sa Bukovskog, a potom i u svo­ju. Bukovs­ki i Luka naz­dravl­ja­ju kucan­jem čaša. Istovre­meno pri­palju­ju cig­a­rete. Rad­mi­la odlazi za šank.)

    LUKA:

    Pre­dugo sam gledao u smrknu­ta lica. Nedostatak sme­ha me je pod­se­tio na sate i sate čitan­ja tvo­jih knji­ga, i dane i dane pravog sočnog, punokrvnog sme­ha. Uostalom, u posled­nje vreme su me uhvati­la neka duga razmišl­jan­ja o pisci­ma. Neke čak i sanjam.

    ČARLS BUKOVSKI:

     Opas­no. A donek­le i čud­no. Za razmišl­jan­je, svakako. Malo je pisaca koji vole ono što dru­gi pišu. Izuze­tak je kad su ti dru­gi mrtvi. Pis­ci vole da njuše svo­ja gov­na. Ja sam jedan od takvih. Ne volim čak ni da raz­go­varam sa pisci­ma, da ih gledam ili, što je još gore, da ih slušam. A naj­gore je piti s nji­ma, samo bale po sebi, stvarno su jad­ni, samo traže mamu.

    LUKA:

    Dobio sam savet od jedne gospođe da pokušam da stupim u kon­takt sa nekim znača­jn­im, a živim književnicima.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Tek odne­davno je poče­lo da me ubuz­i­ma izves­no osećan­je pre­ma pisci­ma iz prošlosti. A ta moja osećan­ja nisu čak ni adek­vat­na, ona su samo moja, goto­vo sasvim izmišl­je­na. Dos­to­jevskog vidim kao krup­ni­jeg bradatog čove­ka sa tam­noze­len­im svetlu­cav­im oči­ma. Dos­to­jevskog čak vidim kao čove­ka koji je žudeo za devo­jči­ca­ma. Fokn­era vidim poma­lo mut­no, kao čuda­ka sa zada­hom iz usta. Gorkog vidim kao pijan­ca koji to radi u pota­ji. Tol­sto­ja kao čove­ka koji pom­ah­ni­ta od besa zbog glu­posti. Vidim Hem­ingve­ja kao tipa koji vež­ba balet iza zatvorenih vra­ta. Sva­ki pisac je bio mag­ičan za mene. Različi­to su otvar­ali vra­ta. Potreb­no im je bilo žestoko piće pri­likom buđen­ja. Živ­ot je bio prokle­to pre­više za njih.

    LUKA:

    Ovde je teže nego na drugim mes­ti­ma ali uni­verzal­nost loših dogad­ja­ja kao da je ovovre­meni civ­i­lizaci­js­ki trend.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Unezv­ereni smo i pre­gaženi triv­i­jal­nos­ti­ma, guta nas niš­tavi­lo. Na čemu pišeš? Na maši­ni ili na kompjuteru?

    LUKA :

    Na maši­ni. Još uvek.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kupi kom­pjuter. Pre­porodićeš se. To je moja nova ute­ha. Pisan­je je posta­lo dvostruko snažni­je i obimni­je otkako sam ga uzeo. Mag­ič­na stvar. Sed­im pred njim kao što mno­gi lju­di sede pred svo­jim tele­vi­zori­ma. Kažu, neki, da je kom­pjuter samo usavrše­na pisaća maši­na. Ali to kažu oni koji nisu pis­ci. Ne zna­ju oni šta je to kad reči grizu u pros­tor, kad zab­lis­ta­ju u svet­losti, kada mis­li koje naviru mogu odmah da se pretvore u reči, što ohrabru­je pojavu novih mis­li i novih reči.

    LUKA:

    Muka mi je od pisaćih maši­na, od kucan­ja, preku­ca­van­ja, buke.

    ČARLS BUKOVSKI:

    S pisaćom maši­nom je kao hodan­je kroz mulj. S kom­pjuterom je klizan­je po ledu. Pla­meni vetar. S kom­pom se samo jed­nom trči.

    LUKA:

    Čudo je tehnologi­ja. Ako tražim razlog zbog koga sam srećan što živim u sadašn­jem vre­menu, onda se on zasig­urno nalazi u verovat­noći da će do kra­ja dvade­se­tog veka biti izmišl­jeno mno­go koris­nih stvarči­ca koje olakšava­ju život.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Toliko nam valj­da dugu­je jedan krvavi vek . Pitam se šta će biti sledeći korak posle kom­pjutera? Verovat­no će biti dovoljno da pri­tis­neš čelo prsti­ma i pojav­iće se masa savršenog tek­s­ta. Nar­avno, moraćeš prethod­no da napuniš rez­er­voar, ali uvek će biti nek­ih srećni­ka koji će to umeti. Nada­j­mo se.

    LUKA:

    Verovat­no te čudi što nema nikoga.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Bićeš izne­nad­jen, ali ne čudi me. Zapra­vo, ovako neš­to sam i priželjki­vao. Ko zna šta bi se desi­lo da si me dočekao na aero­dro­mu sa nov­inari­ma i fotoreporterima?

    LUKA:

    Ne bi ti se desi­la kafana Urnebes.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nisam stvoren za publicitet.

    LUKA:

    Ja imam paničan strah od kamere. Srećom te me niko i ne zove na intervjue.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ljud­s­ki rod preuveliča­va sve živo: svo­je junake, svo­je nepri­jatel­je, svoj značaj.

    LUKA:

    Malo ko je verovao da ćeš mi odgov­oriti na pis­mo. I sam sam spadao u tu grupu.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Rekoh ti, lako mi je sa ljudi­ma koje ne vidim.

    LUKA:

    Ako mi je sud­jeno da uradim neke velike stvari za čovečanst­vo onda za to još uvek ima jako mno­go vre­me­na . Osećao sam potre­bu da učin­im neš­to mno­go veliko za sebe .

    ČARLS BUKOVSKI:

    Čuvaj se egoiz­ma. Dozi­raj ga pamet­no. U živ­o­tu nas iski­da­ju svako­jake klop­ke u koje biva­mo ulovl­jeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak i žive u njima.

    LUKA:

    Kri­vo mi je što ne mogu da ti pokažem Beograd. Ovo je neka vrs­ta tvog zatočen­ja. Ne smem da te pus­tim napol­je da oslušneš mrtvi­lo jedne noći.

    ČARLS BUKOVSKI:

    To bih voleo, ali šta je tu je. Dobro bi mi došli mrak i tiši­na i otku­ca­ji srca koji se nasluću­ju. Dobro je pre­dati se instink­tivn­im stvari­ma. Pis­ci to naroči­to dobro znaju.

    LUKA:

    Kakve veze ima pisac sa instink­ti­ma? Nema mno­go takvih tumačen­ja među ovdašn­jim apos­toli­ma pisane reči.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nema,  jer se mno­go bave Bogom ili prezi­ran­jem Boga. Posta­ješ pisac radeći instink­tivne stvari koje hrane tebe i reč, koje te štite od smr­ti u živ­o­tu. Za svakog je to drukči­je. Meni je tre­bala opas­nost. Tre­bale su mi opasne situaci­je. Sa muškarci­ma. Sa žena­ma. Sa auto­mo­bil­i­ma. Sa kock­an­jem. Sa gladovan­jem. Sa svim i svačim. To je hrani­lo reč .

    LUKA:

    Zvučiš kao da pod­vlačiš crtu. Ne svid­ja mi se to.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Nije smrt ono što je užas­no, već živ­oti koje lju­di žive ili ne žive do svo­je smr­ti . Kao što rekoh, na sve strane mno­go je klop­ki, ako ih izbeg­neš uspećeš u jed­noj od naj­važni­jih stvari u živ­o­tu: da ostaneš svoj. Nemam niš­ta pro­tiv da umrem … ali ne ove godine, da se razumemo.

    LUKA:

    Već dugo preispitu­jem svrhu pisca .

    ČARLS BUKOVSKI:

    Niš­ta ne može spreči­ti čove­ka da piše osim ako on ne spreči samog sebe .

    LUKA:

    Teško je osta­ti prise­ban kada ideš iz neuspeh u neuspeh.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ha, pričaj mi o tome. Niš­ta ne može tako dobro da te nauči kao presabi­ran­je nakon neuspe­ha i ponovno kre­tan­je napred. A ipak je veći­na lju­di bloki­rana stra­hom. Toliko se plaše neuspe­ha da na kra­ju ne uspe­va­ju. Pre­više su uslovl­jeni, pre­više su navikli da im se kaže šta da rade.

    ( Rad­mi­la postavl­ja tan­jire i esca­jg. Sa šan­ka uzi­ma lonac pored koga je flaša vina i dve čaše. U tan­jire sipa škem­biće. Na poseb­nom tan­jiru su duvan čvar­ci. Na stolu su još: kor­pa sa hle­bom, flaša bel­og vina i dve čaše. Čarls Bukovs­ki i Luka seda­ju za sto. Bukovs­ki upire prstom u tan­jir sa duvan čvarcima. )

    ČARLS BUKOVSKI:

    Šta je ovo lepotice ?

    RADMILA:

    Srp­s­ki kav­i­jar, gospo­dine Bukovski .

    ( Čarls Bukovs­ki znalač­ki odmer­a­va Radmilu.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kav­i­jar. Oho­ho … tvom dečku sig­urno ne tre­ba kavijar.

    ( Rad­mi­la uzi­ma sa šan­ka flašu vina i čaše. Stavl­ja ih na sto. Sipa vino u čaše.)

    ČARLS BUKOVSKI :

    Div­na kafana. Pakao je onakav kakvim ga napraviš.

    LUKA:

    Odu­vek sam se pitao zaš­to žene više vole pes­nike nego poeziju?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Niš­ta čud­no. I muškar­ci više vole kuvarice nego kolače.

    ( Pauza)

    LUKA:

    Neke  pojave, na koje smo navikli, nes­tanu preko noći. To će se, osećam, desi­ti i sa ovom kafanom.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Stvari se dešava­ju u trenutku. Sve se promeni. Živ si. Mrtav si. A sve teče dal­je. Tan­ki smo kao papir. Živi­mo od sreće izražene u pro­cen­ti­ma, privre­meno. Niš­ta se tu ne može. I …kako su te navuk­li na žuta krv­na zrnca?

    LUKA:

    Došao je ujak jednog dana i pitao me da li hoću da radim kao poš­tar. I znaš već, sam pao – sam se ubio.

    ČARLS BUKOVSKI:

    A taj tvoj šef … Sto­jan? Mno­go te kinji?

    LUKA:

    Svi su Džon­stouni isti, samo ima­ju različi­ta ime­na na različitim mes­ti­ma. Kako si sku­pio hrabrosti da napustiš poš­tu? Ja ne bih mogao .

    ČARLS BUKOVSKI:

    Sad mi se čini da je bilo jed­nos­tavno, ali nije. Bio sam na rubu emo­cionalnog slo­ma, plaćao sam ali­mentaci­ju, živeo kao pod­sta­nar i pijančio . Imao sam dva izb­o­ra: da ostanem u pošti i poludim,  ili da izigravam pis­ca i umrem od gla­di. Odlučio sam da gladujem.

    LUKA:

    A onda je došao roman. Post ofis.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Hon­o­rar je bio bedan, ali Bukovs­ki je postao pisac. Pišeš li sva­ki dan?

    LUKA:

    Uglavnom. Kad upad­nem u krizu, čitam tebe pa se vadim.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Zaista si dvostruko nes­rećan. Poš­tar, a pisac. Gad­no. Stvarno gad­no. Ali kao da i ja nisam prošao kroz to isto. Dobro se boriš sa pićem, nisi kao ja u tvo­jim god­i­na­ma ali dobar si. Jesi li pokušao da napišeš sce­nario za film, dra­mu? … tu bi već mogao da mazneš neku kintu.

    LUKA:

    Nisam. Još uvek pišem samo pesme i kratke priče.

    ČARLS BUKOVSKI :

    Strašno. Sin­drom Bukovs­ki. A i kada bi uspeo sa sce­nar­i­jem za film ne bi bio srećan. Bio bi, mož­da, i depre­sivni­ji nego sada. Mis­lio bi: Bog te, a šta je sa pis­cem? Pisac je krv i kosti i mozak, ili odsut­st­vo toga, u tim stvoren­ji­ma . Pisac čini da nji­ho­va srca kuca­ju , daje im reči koje gov­ore, čini da žive ili umru, šta god on poželi. I gde je taj pisac? Ko ikad fotografiše pis­ca? Ko aplaudi­ra? Ali u isti mah, jed­no je sig­urno: pisac je tamo gde mu je i mesto: u nekom mračnom uglu, posmatra.

    LUKA:

    Plašiš li se smrti?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Smrt me ne zabrin­ja­va. Izgle­da mi kao neki glupi posao. Kada? Sledeće srede uveče? Ili u snu? Ili zbog sledećeg užasnog mamurlu­ka? Sao­braća­j­na nes­reća? To je teret, neš­to što se mora obav­i­ti.  Mis­lim da će mi nedosta­jati pisanje.

    ( Rad­mi­la dolazi do sto­la i uzi­ma prazne tan­jire. Bukovs­ki jede duvan čvarke. Pije vino.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Dete, sja­jni su ti škembići .

    RADMILA:

    Hvala, gospo­dine Bukovski .

    ( Rad­mi­la sa tan­jir­i­ma odlazi u kuhin­ju. U pro­lazu uključu­je radio. Pes­ma CRY BABY – JANIS JOPLIN ( FEJD IN).

    LUKA:

    Još uvek se kladiš na kon­je? Još uvek pišeš o tome?

    ČARLS BUKOVSKI :

    Uvek mogu da pišem o hipo­dro­mu, toj ogrom­noj praznoj rupi u niče­mu. Odlaz­im tamo da žrtvu­jem sebe, da unakaz­im sate, da ih usm­r­tim. Sati mora­ju biti ubi­jeni.  Savršeni časo­vi su oni za pisaćom maši­nom ili kom­pjuterom. Moraš da ubi­ješ deset sati da bi nat­erao dva sata da žive . Tre­ba samo da paz­iš da ne ubi­ješ sve sate, sve godine.

    LUKA:

    Sviće.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Zapamti : ovaj sus­ret i raz­gov­or nisu se dogodili .

    LUKA:

    Šta mis­liš, gde ćeš? U raj ili u pakao?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Gde god da odem prvi će me sačekati pes­ni­ci. Čitaće svo­je radove, a ja ću morati da ih slušam. Biću udavl­jen u nji­hovoj kol­movanoj taš­ti­ni, u poplavi nji­hovog samopoš­to­van­ja. Ako ima pak­la to će biti moj pakao : pes­nik za pes­nikom , čita li čita .

    LUKA:

    Kako da ostanem pisac kada me izu­jeda­ju okolnosti?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Moraš da postaneš pisac svakog puta kada sed­neš za mašinu. Ono što je poneka­da teško jeste naći tu stolicu i ses­ti na nju .

    ( Čarls Bukovs­ki izlazi iz kafane Urnebes.)

    SCENA ČETVRTA: ( U kance­lar­i­ji upravni­ka pošte sedi Sto­jan za svo­jim stolom  dok pored man­jeg sto­la sede gospođa Ladislavs­ki, prekrštenih nogu  i Zoran, takod­je, prekrštenih nogu .)

    STOJAN ( UZDIŠE):

    Gde je ovaj do sada? E, šta me snad­je, šta me snadje .

    G‑ĐA LADISLAVSKI :

    Na važnom je sastanku.

    ZORAN :

    Bančio je celu noć.

    ( U kance­lar­i­ju raspoloženo ulazi Luka.  Širi ruke i pri­lazi Sto­janovom stolu.)

    LUKA:

    Ruke šire…

    ZORAN:

    U dupe se ljube.

    STOJAN:

    Sedi tamo!

    ( Luka seda na stolicu pored gospod­je Ladislavski.)

    G‑ĐJA LADISLAVSKI:

    E pa da vidi­mo upravniče Sto­jane ili šta li si već, šta je ovaj mladić toliko zgrešio pa mu pretiš otka­zom?  Ne spa­va zbog tebe noći­ma, mis­li na tvo­ja mal­tre­ti­ran­ja i ne može da se usred­sre­di na ono što je naj­važni­je za njega?

    STOJAN:

    A šta je to po vašem mišl­jen­ju, cen­je­na gospod­jo, naj­važni­je za njega?

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Umet­nost i nači­ni da se njome opi­ju sva čula. Nika­da ti to nećeš razumeti uštoglje­na kance­lar­i­js­ka buvo.

    STOJAN:

    Nisam vas vredjao!

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Boli me dupe šta ti jesi i šta nika­da nećeš biti .

    STOJAN :

    On, na ovom mes­tu, tre­ba da se bavi onim od čega živi . Ne intere­su­ju me ni nje­gove pubertetske ni vaše kli­mak­ter­ične fan­taz­i­je. Ima u mom selu jedan dobar naziv za to ali neću ga pom­in­jati ovom prilikom.

    ZORAN:

    Jel ono … nedojebana?

    STOJAN:

    Pitaj gospod­ju ako te baš zanima.

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Jas­no mi je odak­le si pobe­gao, ali mi nije jas­no ko ti je dao odelo.

    LUKA:

    U redu je lju­di . Moja gla­va je tu i seki­ra je tu,  ali gde vam je panj?

    STOJAN:

    Molio bih te da se privedeš pameti,  a naroči­to real­nos­ti. Mladiću, mi ne ski­damo mi glave,  ne maltretiramo…

    ZORAN:

    Samo štro­je .

    STOJAN:

    Tvo­je je da se pon­ašaš u skladu sa propisi­ma ove službe, da korek­t­no izvršavaš svo­je radne zadatke, da ne kas­niš u deo­bi pošil­ja­ka i da se na reonu ne pred­stavl­jaš lažno. To je tako malo ali izgle­da da ti to ne vidiš .

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Kako se on to lažno pred­stavl­ja? I kome? I tom akademiku pred­stavio se kao pisac koji želi da napiše knjigu raz­gov­o­ra sa znača­jn­im  pisci­ma?  Gde je tu nje­gov greh?

    STOJAN:

    U lažnom pred­stavl­jan­ju i neizvrša­van­ju rad­nih zadataka.

    G‑đa LADISLAVSKI :

    On je imao zakazan raz­gov­or sa akademikom .

    STOJAN:

    U poš­tan­skoj uni­for­mi!?  Neka je skine pa neka zakazu­je ran­de­vue s kim god hoće.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ima li u toj tvo­joj glavu još neče­ga osim revnos­ti i slepila?

    ZORAN:

    Mozak?

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Ako ti je do zaje­ban­ci­je, izad­ji napolje .

    STOJAN:

    Ne zan­i­ma mene šta on radi u svo­je slo­bod­no vreme ali ne sme da zakazu­je nikakve inter­vjue u ime pošte. Dok je u uni­for­mi, mi gov­o­rimo iz njega.

    ( Luka usta­je sa sto­lice,  polazi ka izlazn­im vratima.)

    LUKA ( LjUTITO):

    Sto­jane, jebi se! Dajem otkaz! Sada će ti biti lakše i moći ćeš da guz­iš one maj­mune dole i da im ispi­raš mozak do mile vol­je.  Ne znaš da se sme­ješ Sto­jane, to je dokaz da u tvo­joj glavi osim revnos­ti i slepi­la nikako ne može biti i mozga .

    ZORAN:

    Ili je maca nauči­la da priča ili je opet pojela papagaja.

    LUKA:

    Jeste, dogov­o­rio sam se sa akademikom za raz­gov­or u trenutku dok mi je pot­pi­si­vao pri­jem pre­poručenog pis­ma . Rekao sam mu da sam pisac, a posle toga mi je dao bakšiš.

    STOJAN:

    To tre­ba da se uplati na žiro račun preduzeća .

    LUKA:

    Od mene na taj račun možete da dobi­jete samo kurac povla­ka falus, a u pozivu na broj – djo­ka. Uplati ti na žiro račun ono što  si izreke­ti­rao poštare da bi dobili reone na koji­ma se lepo zaradjuje.

    STOJAN:

    Do pre neki min­ut imao si slamku spasa. Sada imaš samo vodu.  Znao sam da će se ovo desi­ti kada pri­ma­ju svako­ga u službu. Preko veze. Po pre­poru­ci. Preko kreve­ta. Na lepe oči .

    G‑đa LADISLAVSKI :

    A kako ste doš­lo do te izoštrene per­cep­ci­je upravniče Stojane ?

    STOJAN :

    Ljud­s­ki, odnos­no, moj mozak je u stan­ju da pre­poz­na deset hil­ja­da različi­tih mirisa. A ja sam odmah shva­tio da tu neš­to smrdi .

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Miris, mozak, Sto­jan, smrad… imate trideset sekundi…dakle…

    ZORAN :

    Odus­ta­jem .

    LUKA :

    Poz­vaću prijatelja.

    G‑đa LADISLAVSKI :

    Poz­vaće­mo pri­jatel­ja putem naše GSM nula šest i neš­to mreže i …

    ( Pes­ma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD IN). U kance­lar­i­ju ulazi Čarls Bukovs­ki. Šeta po kance­lar­i­ji. Sa čivilu­ka ski­da poš­tarsku uni­for­mu i oblači je. Šeta od Sto­janovog sto­la do mal­og okruglog sto­la. Pes­ma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD AUT). Zas­ta­je kod sto­lice na kojoj sedi Luka.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Šta se radi ovde?

    STOJAN :

    Ko ste vi? Molim vas iza­đite napol­je, ovde se radi.

    ČARLS BUKOVSKI :

    Vidim, vidim . Nevol­ja i bol su ono što održa­va ljude u živ­o­tu ili trud da se izbeg­nu nevol­ja i bol.  To je posao za puno rad­no vreme .

    LUKA:

    Molim te Čarls , ne spuš­taj se na taj nivo .

    ZORAN:

    Bukovs­ki, jebote, nećeš valj­da da pričaš sa ovim buzdovanom?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Molim vas za malo tak­ta mla­da gospodo.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Raz­go­varaću sa svi­ma oni­ma koji mogu pomoći da se izbeg­nu nevol­ja i bol .

    LUKA:

    Nemoguća mis­i­ja! Nemoguća misija!

    ČARLS BUKOVSKI :

    Ja i nisam nikakav mision­ar , ja sam samo ono što ovaj ovde ne veru­je da si ti.

    STOJAN:

    Gospo­dine dra­gi, mis­lim da ste malo prestar­ili za tu uni­for­mu koju ste obuk­li, ali ako baš insi­s­ti­rate mogu vam ponu­di­ti reon koji je, ovaj ovde, upra­vo izgubio .

    ČARLS BUKOVSKI:

    Još jedan Stoun.

    LUKA:

    Lepo sam ti rekao da nema razlike.

    ČARLS BUKOVSKI:

     Isti pogled. Bog te, isti pogled.

    LUKA:

    Ma daaaj…

    ČARLS BUKOVSKI:

    Jeste,  jeste. Mora da ga uvežbava­ju pred ogledalom. Svi nad­zor­ni­ci ima­ju taj pogled. Gleda­ju te kao da si parče ljud­skog gov­ne­ta. A neka­da su ušli na ista vra­ta kroz koja smo i mi prošli. Neka­da su bili službeni­ci ili poštonoše. To ne razumem.

    ZORAN:

    Odga­ja­ju ih.

    STOJAN:

    Gospo­dine, najljubazni­je vas molim da skinete tu uni­for­mu, da je vratite tamo gde je i bila i da napustite ovu pros­tori­ju jer vam ovde nije mesto. A tebi Luka mogu da pože­lim puno sreće u dru­gom poslu. Šte­ta što nisi hteo da budeš malo pamet­ni­ji. Ovde si imao svu sigurnost.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Sig­urnost se može imati i u zatvoru. Tri kvadrat­na metra, nema sta­narine, nema komu­nal­i­ja, nema poreza, nema izdrža­van­ja dece. Nema reg­is­tracije kola. Nema sao­braća­jnih prekrša­ja. Nema žva­ka kako voz­iš pijan. Nema gubit­ka na trka­ma. Besplat­no lečen­je. Dru­garst­vo sa oni­ma sličnih intereso­van­ja. Crk­va. Bespla­tan pogreb.

    ZORAN:

    Sig­urnost bato!

    ČARLS BUKOVSKI:

    Eeeeh , kako sam se samo po dru­gi put navukao na poslić kod ujka Sema. Paj­to­su sa kojim sam pio morao sam da kažem neš­to uverlji­vo kada sam išao da polažem zak­letvu. Razmišl­jao sam šta to može biti, a da ne bude, nar­avno, isti­na. Iza­ći ću na sat vre­me­na na ručak, rekoh. Nisam imao poj­ma koliko će se oduži­ti taj ručak.

    STOJAN:

    Ne veru­jem da vam je neš­to falilo. U sređenoj državi nika­da niš­ta ne fali.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Imali smo neš­to što se zva­lo čas obuke, svake noći po trideset min­u­ta. U to vreme je bilo malo više anti — ruskog raspoložen­ja. Kina još nije počela da tegli mišiće. Vijet­nam je bio sitan vatromet. Rek­li su nam da se kupamo svako­ga dana  i da nema niš­ta lep­še od mirisa dobrog čis­tog zno­ja i niš­ta gore od smra­da usta­ja­log zno­ja. Niko u pub­li­ci se nije bunio. Tre­bao im je posao. A i meni.

    ZORAN:

    Šta vi druže upravniče imate da izjavite na temu sređene države?

    STOJAN:

    Itekako nam je bila sređe­na drža­va, i zna­lo se ko šta radi i gde mu je mesto. Zna­lo se ko je upravnik, a ko je poš­tar. Šta radi jedan, a šta radi dru­gi . A iako si imao umet­ničke sklonos­ti onda u Kul­turno Umet­ničko Društ­vo i piči. Djuskaj. Piši o cveću i drveću, a ovde cepaj cipele. A i nis­mo mrzeli niko­ga,  k‘o ovaj ovde.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Svako pis­mo koje ubacite, sva­ki sekund, sva­ki min­ut, sva­ki sat, sva­ki dan, sva­ka nedel­ja , svako pis­mo koje ubacite prekovre­meno pomaže da dobi­je­mo Ruse.

    STOJAN :

    Jel vidiš? I onda kažu da su  naši moz­govi su bili isprani.

    ( Čarls Bukovs­ki se šeta po kance­lar­i­ji. Zas­ta­je kod ogledala. Dugo se ogle­da pred ogledalom.)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Dobro mi sto­ji. Posle tri godine, postao sam redovni poš­tar. To je znači­lo plaćeni odmor što rez­ervni nisu imali i četrde­se­tod­nevnu rad­nu nedelju, sa dva slo­bod­na dana. Stoun, pored toga, morao je da odre­di mene kao čove­ka za ispo­moć na pet različi­tih reona.Vremenom sam na svakom od njih naučio prečice i zamke. Svakim danom bilo je sve lakše. Mogao sam da počnem da gajim onaj otmeni izgled .

    STOJAN:

    Dos­ta je bilo. Luka, isprati tvo­ga pri­jatel­ja lakrdi­jaša i tvo­ju pri­jateljicu lakrdi­jašicu, ti Zorane idi na reon, a ti Luka da se raz­dužiš sa ključe­vi­ma i kasom i možeš da ideš gde god hoćeš .

    ( G‑đa Ladislavs­ki, Luka i Zoran skaču sa sto­lice  i nag­in­ju se preko sto­la, pre­ma Sto­janu. Sto­jan se, zajed­no sa stoli­com, povlači pre­ma zidu.)

    ZORAN:

    Znaš li koga nazi­vaš lakrdijašem?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Jedi­ni koji će danas ovde dobi­oti otkaz si ti.

    STOJAN:

    Zaš­to bi ja dobio otkaz?

    ČARLS BUKOVSKI:

    Zato što ne znaš da ceniš ono što imaš.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Zato što nisi doras­tao da men­jaš sud­bine lju­di koji su bolji od tebe.

    LUKA:

    Gospo­do, hvala vam na podrš­ci ali ja sam svo­je rekao .

    ČARLS BUKOVSKI

    Ti osta­ješ ovde.

    ZORAN :

    Sran­je dru­gog posla neće te gri­jati k‘o što ovo grije .

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Ti si moj poš­tar, luče! Ti i niko drugi .

    STOJAN:

    U redu! U redu! Prav­iću se kao da se niš­ta nije dogosilo .

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Niš­ta se i nije dogodilo .

    STOJAN:

    Dogo­dio se incident .

    ( Čarls Bukovs­ki obi­lazi oko sto­la, pri­lazi  Sto­janu i odvalju­je mu šamar .)

    ČARLS BUKOVSKI:

    Ovo je inci­dent. To su situaci­je kada nas­ta­je incident.

    G‑đa LADISLAVSKI:

    A i onda kada ambi­ci­ja nad­mašu­je mogućnosti.

    ČARLS BUKOVSKI:

    Kada snovi počnu da se ost­varu­ju, real­nost i maš­ta posta­ju jed­no telo. Prvi put sam počeo da san­jam kada sam posle mesec i po dana klad­jen­ja na hipo­dro­mu bio tri hil­jade dolara u dobitku. Video sam kuću pored mora. Video sam sebe u finoj garder­o­bi, smirenog, kako usta­jem ujutro, sedam u svo­ja uvoz­na kola i polako se vozikam do hipo­dro­ma. Video sam biftek za večeru, pre i posle toga rash­lad­je­na pića iz širokih čaša. Veli­ka napo­jni­ca. Cig­a­ra. I žene kad god bi ih poželeo . Pril­ično je lako mis­li­ti na taj način kad na bla­ga­jni počneš da dobi­jaš krup­ne novčan­ice.  Kada u jed­noj trci na hil­jadu i dves­ta metara za, rec­i­mo, min­ut i deset sekun­di dobi­ješ mesečnu platu .

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Gospo­dine Bukovs­ki, nisu vam valj­da svi snovi iz mater­i­jalne sfere?

    ČARLS BUKOVSKI:

    O ne, nikako!  Moji naj­draži snovi pri­pada­ju daleko bezo­brazni­jim sferama.

    G‑ĐA LADISLAVSKI:

    Divni su snovi. Mogli bi biti uvid­ja­jni­ji pre­ma ljud­skom rodu. Verovat­no i neka dru­ga živa  bića san­ja­ju ali nijed­no od njih se nije ogreši­lo o snove kao čovek.

    ( Čarls Bukovs­ki priv­i­ja G‑đu Ladislavs­ki na svo­je grudi.)

    ČARLS BUKOVSKI

    Gospođo, šta najviše volite u sexu?

    G‑đa LADISLAVSKI:

    Kad zab­o­rav­i­mo kada smo počeli .

    ( Neon­s­ka rekla­ma iznad radnog sto­la sa nat­pi­som POŠTA počin­je da treperi usled gubljen­ja kon­tak­ta. Nakon dese­tak sekun­di počin­je da varniči i nas­ta­je kur­cšlus. Mrak.)

    .

    .

    .

    K R A J

    .

    .

    .

    .

    .