Sjaj i slava

Nina Živančević
Lat­est posts by Nina Živanče­vić (see all)

    .

    .

    .

    .

     Trostru­ki bol

    .

    .….….….….….….….……(za Slobu Tišmu)

    .

    Znala sam da neće vodi­ti neče­mu dobrom

    Sama pomisao da kren­em na Bečku konferenciju

    gde  beskrvno udruženje

    nepri­jateljskih besposličara analizira

    moje najbliže pri­jatel­je metodom

    luck­aste akademske vivisekcije

    a prit­om: svi koji su bili pod nji­hovom lupom

    svi su bili već mrtvi i u grobu morali da trpe posledice

    nji­hove posled­nje veš­tačke autopsije

    i sad u tom sosu jed­va da preživi nji­ho­vo nasleđe…

    Ali što god da se događa­lo ovde, nije me učini­lo hrabrijom

    U stvari : nji­ho­vo glupo rasuđi­van­je upra­vo me je ubilo

    Ili je ubi­lo želju da vidim Cars­ki grad Beč u novom svetlu ;

    Vidiš, u tom gradu goto­vo da se udadoh jednom,

    Ali je rabin odbio da sasluša priču mog mladoženje,

    Roditelji mu rođeni u ovom gradu, ugušeni ili pridavljeni,

    Kao i moja baka u epo­hi — koju svi pokušava­ju da zaborave.

    Te godine, nisam morala da svi­ram vio­linu iznad bečk­ih krovova

    Ali sam danas čula njen zvuk u nekom praznom potkrovlju

    I videla Šagalo­vo lice pred sobom kada sklop­ih oči,

    A zatim sam čula Ajru i Ale­na kako mi šapuću

    “briši odavde, malena”…

    Ljubomo­ra je za neku pod­vrstu i hrani se na

    Zelenom per­ju, na svin­jskim kotle­ti­ma i

    Na bed­nom “visokom” obrazovanju…

     

     .

     .

    Sjaj i Slava

    .

    .….….….….….….….(Neman­ji Raduloviću, Saši Sedlaru)

    .

    Poješće te. Isisaće ti koš­tanu srž ;

    Umesto krvi, teče ti vena­ma karmin, prah

    dasa­ka sa pozor­nice, oblak od čip­ke, zavesa

    Od suza, dok stigneš do trećeg sta­va, zavrnuli

    Su ti vrat, rašir­ili zenice i od

    Tebe ostade samo kosa, kao na onoj

    Lati­noamer­ičkoj mumi­ji, Paganini­je­va kosa,

    Išču­pana struna iz gudala….

    A ipak, ja sam tu, da te bran­im nevidljivim

    Mas­tilom, da ispišem ono

    ZAŠTO i ono KAKO, ovom produženom

    Kejdžovom sekven­com,

    Koju neki nazi­va­ju poezijom,

    A neki muzikom…

    .

    .

    Oko

    .

    .….….….….……(Za moju Luiz LL)

    .

    Mož­da sam videla odviše sve­ga što

    Nije tre­ba­lo da vidim,

    Jer zaš­to bi moje “prvo” oko toliko

    Popusti­lo , oda­lo se

    Infek­ci­ji?

    Ovo treće, na sre­di­ni čela,

    isce­lio je Guru Dži, u Lon­donu 2005e,

    Ono­ga dana kada sam srela Pojatu, Davi­da i tebe,

    Nosi­la si one smešne naočari sa okvi­rom u obliku srca

    A to beše upra­vo ono čemu si me učila:

    Da je pogled ili hor­i­zont uvek u obliku srca, i da tre­ba da gledamo

    Srcem, prsti­ma i jezikom,

    A ne oči­ma koje daruju

    Varku, nest­var­nu iluziju

    Ono­ga stvarnog toplog i lepog…

    Mož­da je tre­ba­lo, ti i ja,

    Da se sus­ret­nemo u polju čiste muzike

    Jer ovaj književni vašar traži razne

    Druge žrtve…

    Dobro je što si mi rekla ”ne tre­ba mi

    Niko da mi priča o Indiji”;

    Dobro je da sam zažmurila

    Da bih te mno­go bol­je videla, zatvorenih očiju…

    .

    .

    .

    .

    .