Slijediti neizgovoreno

Milan Šelj
Lat­est posts by Milan Šelj (see all)

    .

    .

    *

    Jutro je obećava­lo žarke sunčane kugle, koje se kotrl­ja­ju niz brdo do naše kuće. U pustopašnos­ti sam povukao pokri­vač s tebe. Tvo­je narasle gru­di podiza­le su se i spuš­tale između plitk­ih udis­a­ja i izdis­a­ja. Otkri­vali su ran­jivost, koju nisam očeki­vao. Izne­na­da zadrhtiš od hlad­noće i na raspreml­jenoj se postelji naglo okreneš. Ispružen si šap­tao u dlanove, kao da ih želiš zagri­jati, no nisam čuo, što govoriš.

    .

    *

    Ruke. Tvo­je izda­jničke ruke. Posvu­da za sobom ostavl­ja­ju nev­idljive tragove. Lijeno je dodiri­van­je tvo­jih dlano­va. Čvorom stis­nu­tih šaka na usti­ma me guši, da ne mogu vikati. Poho­tu miješam sa svo­jim sljepi­lom. Radi­je klizni u mene i nas­tani se u don­jim pros­tori­ma, gdje uz zidove obitava­ju ostaci jezivih stra­ho­va iz djet­injst­va. Uđi, dak­le, ako se usudiš.

    .

    *

    Obri­jana gla­va odmara se uz moju. Nev­idljivom kret­njom pokušam uhvati­ti izdis­aj nakon izl­je­va. Zra­ka pro­dre kroz prorez među zav­je­sama, duž police. Gip­ki šakal ustane i iza­đe iz leža­ja. Među plah­ta­ma je iza mene oti­sak krhke sjene. Na hod­niku mi otme i zad­nju riječ. U zraku lebde niti oštrog mirisa i polako se spuš­ta­ju na moje drhteće tijelo.

    .

    *

    Gus­toćom svo­je prisut­nos­ti uzne­mirio si koščicu moje biti. Možeš izb­jeći brbl­jan­je sumanu­tog luđa­ka i prezi­rati moju zasli­je­pljenost. Podsm­je­huj se postaran­im ruka­ma, koje su željne tvo­je bezbrižne golot­in­je. Sve to je bez značen­ja; ustra­jno te pra­tim tako daleko, gdje vatra upi­ja svjet­lost, a do nas ne može dopri­jeti smrt­ni dodir.

    .

    *

    Čini se, da jedan pre­ma dru­gome započin­je­mo puto­van­je sva­ki put sa suprot­nih strana. Zagr­li me, zahti­je­vaš pop­ut djete­ta s molećivim plačem, a ja bih najradi­je pob­je­gao. Što god su već učinili s tobom i što god su već učinili sa mnom, sva­ki završa­va put udarcem. Spuštenih mi oči­ju prigo­varaš, da si odvažni­ji i ne odus­ta­ješ. Ja uglavnom krvarim.

    .

    *

    Nespremno­ga me svo­jom dobros­tivošću sva­ki put izno­va zatekne zagrl­jaj usta­lasane tišine. Samoća je zrcal­na sli­ka blizine. Ponekad je bol­je osje­tim i još snažni­je, kad spavaš sam, udal­jen i iscr­pljen u dru­gom pros­toru. Kao i onda, dok tvo­ja praz­na usta goto­vo dotiču napete mem­brane moga unutrašn­jeg uha i ustra­jno šutiš.

    .

    .

    .

    .….….….….…(Sli­jedi­ti neiz­gov­oreno, 2018. (izbor), pre­veo sa sloven­skog Romeo Mihaljević)

    .

    .

    .

    .

    .