Slika Lize Tejlor

Nenad Trajković
Lat­est posts by Nenad Tra­jković (see all)

    .

    .

    .

    Defini­ci­ja u samopostojanju

    .

    niko nije razumeo reči koje smo uputili
    tragikomični nas­tavak živ­ota usledi
    kao ruti­na višemileni­jum­skog postojanja
    i dok pod­vlačim crtu različi­tih žena
    sećan­ja se svode na tebe isključi­vo i stalno
    kao neš­to lepo i neponovljivo
    sa nemogućim kra­jem i nemogućim beskra­jn­im trajnjem
    zato što sva­ka priča ima kraj
    a veći­na onih koje smo upoz­nali uvek najpre proči­ta­ju kraj
    da ih neizves­nost ner­azumljivih reči ne ubije
    i svrše­tak skrate pre nastupanja
    jer to je anton­im jer to je ravnoteža u kosmosu
    za koja nemaš saz­nan­ja kao čovek
    i jedi­no što ljud­s­ki je da kažeš tada
    who the fuck ili fuck it

    ako bih rekao da sam te voleo
    (a to mi pra­vo niko ne može osporiti)
    kao što si i ti kaza­la da si mene
    rekao bih da je sve to najbliže isti­ni o voljenju
    nas koji smo steg­nute duše mogli da je prihvatimo
    i koliko zapra­vo umeli da prim­i­mo blagoslov
    onu što nema definiciju
    ona iz čijeg ime­na crpe­mo postojanje
    onu što svi doživl­java­mo drugačije
    i pre nego da nam se desi
    jer u svom tom nez­nan­ju ima na mil­ione različi­tih oblika
    i to da si ti moja i ja tvoj
    ne sputa­va da kažemo
    who the fuck ili fuck it

    na ovom sve­tu nas ima toliko
    i taj oblik oči­ju gru­di tela glasa interesovanja
    može se naći i u nekoj dru­goj zabiti sem naše
    sa povećan­im inten­zite­tom bola i trajanja
    na sva­ki skra­jnu­ti pogled ničim izazvanim
    a da li ću i ja nekoj biti privličan kao tebi
    to već nije stvar ljubavi već kalkulacije
    koja gasi sve i kaže
    who the fuck ili fuck it

    naš posled­nji raz­gov­o­ra o nama
    desio se u vozu na relaciji Vranje-Niš-Beograd
    iako se čini­lo da si ti sišla na stani­ci u Nišu
    a ja pro­dužio dal­je i hvatao nove vozove
    kako bih upoz­nao svet .….….….……našao defini­ci­ju
    kako bih ti zab­o­ravio ime .….….…..(neka­da kao da deluje)
    kako bih ti bio dalek.….….….….…… da bi mi posta­la bliža
    sada sam sig­u­ran kada vozo­va više nema
    da se niš­ta od ovo­ga što pišem nije desilo
    (sem neka nova priča nakon čijeg kraja
    ostaće neproči­tana ali
    who the fuck ili fuck it)

    ili smo otputo­vali onim istim vozom
    u ono isto vreme
    i još uvek auto ne pokreće­mo iz garaže
    i voz­i­mo se
    u neče­mu što liči između Schiefe Ebene‑a i TGV‑a
    sa WARP pogonom
    kako bis­mo kraj mogli izno­va da prepravljamo
    kako bi smo na kra­ju rekli
    who the fuck ili fuck it

    .

    .
    Moja Mari

    .

    dok se iz limar­i­je sto­pljenih guma sa asfal­tom čuje
    Moth­er Rus­sia Poet­ry Majestic
    kažem nisi ti Šar­lot blud­ni­ca iz Vestminstera
    ti si Mari samo ubi­je­na od bola kada dan potamni
    kada noć i ti sto­jite na ćošku posled­nje planete
    koja se zapra­vo nikako i ne zove jer je nema ko upamtiti
    među kvadrat­nim kilo­metri­ma bede u ovome pre­ostalom svetu
    gde nema­ter­i­jal­na pre­vazi­lazi onu drugu
    videla si to od majke kako uči dete da bol­je prosi
    i od dete­ta kako uči majku da osmeh je žalos­ni­ji od suza
    videla si to sloml­je­na od bola i odgluml­jenih ljubavi

    dok iz auta već izbi­ja Run To the Hills
    kao suviše roman­tičan odabir muzike
    crvene ulice sklan­ja­ju priro­du oko nas
    i samo nas dugo ćutan­je i pogled napred mogu vrati­ti nazad
    i taj vre­me­plov samo­hip­noze ne traži odluku već pobunu
    a ja ne mogu pred­vide­ti u ovom naprečac odi­gra­nom činu
    da li je moć genet­skog ili sociološkog
    stvo­rio ti pomisao da jesi Šar­lot iz Sohoa
    ali ja ne voz­im auto sporta radi tamo ka brdi­ma (podu­darnost)
    i bojim se iskreno se bojim da promenim CD
    na ovoj no name planeti
    strašnoj plan­eti bez ljubavi
    jer sve mislim
    u oskud­nim treperen­ji­ma nade da nas još on može spasiti
    kažem ti mož­da isu­više roman­tičan za naš pojam

    egzotično je ovo putovanje
    a to znači puno ilu­zornih očekivanja
    i puno vere u pre­osta­log čoveka
    ali se bar niko neće sme­jati kada dižeš noge Mari
    jer ti nisi Šar­lot što men­ja svoj kvart za Ist End
    i molim Boga da je sve u tvo­joj glavi
    zbog pogrešnog odabi­ra knjiga
    ili uopšte nedostat­ka literature
    koju mogu nadok­na­di­ti dok ne stignemo u brda
    jer između svakakvih glasi­na jed­na je istinita
    ono što se ne kupi nema ni cenu glad­na Mari

    dok papuču na gas pri­tiska hard rock
    mis­lim da razumeš kako
    life is not for screwing
    odlazi autonomi­ja sluha
    sve nes­ta­je i sve se rađa
    brda su tu gde smo stali
    da odme­r­i­mo težinu prvog koraka
    slo­bod­na Mari

    .

    .

    Bioskop

    .

    u 5‑toj aveni­ji nasred gugenhajma
    bezobzir­na endži pos­ma­trala je modiljanija
    dovoljno inspi­ra­tivnog da bi sat kasnije
    spavali među bioskop­skim platnima

    dok je pro­jek­tor radio
    vlažn­im je usna­ma šaputala
    holivud je predi­gra svemu

    kada se razdanilo
    nežno me polju­bi­la i krenula
    dobar film ne sme imati hap­py end
    on je zablu­da moćnog naroda

    često sam san­jao luck­as­tu endži
    iako odak­le potičem
    luk­suz je igrati se s mozgom
    i niš­ta potreb­ni­je nije od bud­nih očiju

    sreo sam je iznova
    u kat­e­drali sve­tog Patrika
    sasvim običnog dana udavala se
    limene konz­erve čekale su na asfaltu
    a na autu je pisa­lo just married
    dok je blista­la prišao sam i šapnuo
    bez hap­py end‑a
    (bioskop je predi­gra svega)

    .

    .

    Rat na selu

    .

    leta prove­de­na na selu ne plaču
    baba Stani­ja nije živa
    a još ponekad opsuje
    i plaši nas otro­vnom kupinom
    da može­mo osta­ti nepokretni
    deca smo
    i tu je najveća laž pronikla
    u oči­ma odraslih

    igramo se rata i delimo po naklonosti
    dok rat na pros­toru sfrj besni
    po nekim drugim podelama
    na to nas pod­seti dnevnik
    kamere vole leševe
    crno beli tele­vi­zor ne razvod­n­ja­va plač
    u toj velikoj sobi za goste
    komši­je dolaze i svi zajed­no gledaju
    jer strah je najbol­je podeliti

    kada odrasli primete jure nas napolju
    baka kaže
    sa nem­ci­ma je uvek tako
    pro­lazi sve
    samo se moraš dugo igrati
    onda se okrene u pravcu man­a­s­ti­ra sv. Pro­ho­ra Pčinjskog
    ja je i dal­je posmatram
    i kroz šap­at je čujem
    sveti oče slat­ki oter­aj zlo

    žmurke su ide­alne za veče
    malo veća deca sa dalek­ih poljana
    dovela su stoku
    svi žmu­ri­mo u mraku
    ispod stare šljive još nedozrele
    juče sam povraćao
    večeras krišom molim Boga
    da rata nestane
    i za malu izgubljenu cipelicu sa ekrana
    da pron­ađe svog dečaka
    jer to je leto moralo biti hladno

    .

    .

    Maj­ka

    ,

    daleko u šumi je pti­ca majko
    čuva moj mir i polaže jaja
    na nekom skrovit­om stablu

    tre­su se vozovi i ras­tu pruge
    za sve­moćni put

    kažeš idi i ne šalji knjige
    pamet ostavl­jaš za daleko sutra
    dok vreme je var­ka i sat je zabluda
    o nje­gov­om postojanju
    slo­va su za one koji su
    zab­o­rav­ili pričati

    slo­va su moja omča sa kojom padam sporije
    od kovan­ice sreće
    noge moje zemlju ne gaze
    i zato ih ne voliš majko
    jer danas niko ne poz­dravl­ja pesnike

    .

    .
    Sli­ka Lize Tejlor

    .

    bez haljine naga posmatraš
    dele nas zakoni vremena
    mada nesklad je maj­ka svih nemogućnosti
    pa opet bis­mo sasvim mogli

    ipak dobro je
    jer znamo koji je dan i godina
    ili još uvek glumiš
    onako usi­jana na limenom krovu

    često cepan­je misli
    umesto papira
    kažem: hvala

    sa halji­nom bi bila
    nes­nos­ni­ja za gledanje…

    .

    .

    .

    .

    .