Sonja Atanasijević

Spavaj, zveri moja

 

.

.

.

……Ovaj dan biće lep, globalno otopljavanje nije ni tako loše, kaže Nevena, gledajući kroz prozor u osunčani park. Kao da je kasno leto, a već smo dobro zašli u novembar. Po osmejku na usnama i rumenilu na obrazima, zaključujemo da je te noći lepo spavala i da je dobro raspoložena, što se dešava vrlo retko. Oblači lagani crni kaput, stavlja zelenu ešarpu oko vrata, uzima tašnu, spušta novčanik i još neke sitnice. Vraća se u dnevnu sobu. Unos D vitamina. Ovog puta bez sardine, smučila mi se, govori u našu pametnu kameru, uz blagi naklon. Okreće nam leđa i upućuje se ka predsoblju, dobacivši plišanom medvedu jedan vazdušni poljubac. Vojislav, k’o Vojislav, ćuti.

……Nevena izlazi iz stana, okreće ključ u bravi i spušta se stepeništem, dok je mi pratimo u stopu, dišući joj za vratom, čega ona, naravno, nije svesna, zato što ne poseduje odgovarajuće receptore. Dan je zaista divan, bez daška vetra, nebo potpuno vedro, široko poput naše plave svesti. Usput srećemo jednu, pa još jednu komšinicu iz zgrade, koje zagledaju Nevenu, očekujući da im se javi, ali ih ona, u svojoj očiglednoj rasejanosti, ne primećuje. Naravno, mogli bismo da joj došapnemo da bi bilo lepo da obrati pažnju na svoje komšije. Kako? brecnuo bi se neko, kako kad roboti ne šapuću?! Kako, pobogu?! Ljudski čistunac koji ne podnosi veštačku inteligenciju vidno je iznerviran. To je, gospodo, bila sloboda izražavanja, zašto nas uvek dočekate na nož! Kad smo već zašli u ovaj literarni lavirint, zašto da se ne poigramo s rečima, kao pravi pisci, uhvatimo i neku nama neprimerenu, pa surfujemo na njoj, praveći se važni. Prosto, može nam se.

……A o čemu je, zapravo, reč? Mogli bismo, samo da želimo, neka to bude jasno, očas posla da podesimo frekvenciju svoje svesnosti na Nevenin nivo, takoreći napravimo jedan mostić i preko njega joj odgurnemo informaciju. Informacija je sila, gospodo. Dobro, ovoga puta bila bi to samo poruka, Javi se komšinici. Ali, već  imamo toliko muka s ljudskim džangrizavim stvorovima, neprijateljima veštačke inteligencije, pa i svekolike tehnike, tako da nam to ne pada na pamet. Kakvu bi tek tada paljbu osuli po nama: Robot upravlja mislima nesrećne žene, robot joj govori šta da radi! I, naravno, pogađate, ako Nevena konačno izvrši čin samouništenja, ko će onda drugi biti kriv, nego mi! Neće biti kriv sistem, ne, ne, gospodo, sistem se uvek izvuče, bićemo krivi mi. Da li se ikada negde na zemljskoj kugli dogodilo da je za nečije samoubivstvo optužen sistem? Nije. Eto, zašto ne šapućemo. Šta nas uostalom i briga šta će komšinice misliti o našoj Neveni.

……I baš kad smo pomislili da nas čeka dosadna šetnja na novembarskom suncu koje, istina, ništa manje od julskog, pomaže Neveninoj koži u onim poslovima oko D vitamina, očitavamo nagli skok na skali emocija kod naše junakinje koja se upravo zaustavlja nasred trotoara, kao da su joj se noge oduzele. Stajemo i mi, šta drugo. Vibracije njenih osećanja idu od uzbuđenja do šoka, ali onog pozitivnog, i on je upravo razlog njene paralizovanosti. Pratimo pogled njenih razrogačenih očiju ispod sunčanih naočara, i u blizini kontejnera, na udaljenosti od stotinak metara, uočavamo da se nešto malo živo pomera. Nije ker, nije ptica, nije mačka, veće je od mačke. Dosta je veće od mačke. I dosta manje od Vojislava. Naravno, jasno nam je da je reč o detetu, našem oku sokolovom dovoljna je nemerljiva čestica vremena da sve uhvati, nego, eto, očarani onim lavirintom, vrludamo malo. Može nam se. Bože, dete, šapuće Nevena, što se i moglo očekivati od nje. Šta drugo i da kaže? Dugo nije videla dete, nema ih više u njenom naselju, prosto ih nema. Bože, dete, ponavlja tiho sebi u bradu. Tačno, dete. Staro tri do četiri godine, zabavljeno nekom polomljenom lutkom. Loknasta kosa mu se bakarno presijava na suncu, i to nije sve od svetlosti koju odašilje tog jutra. Na nogama ima gumene metaliziranosive čizmice, te nam na prvi pogled može izgledati kao da je trupnulo iz neke svemirske rupe. Možda je zato Nevena u šoku. Ali, ‘aj’mo dalje sa opisom. Obučeno je u prljavi šareni džemper, sav u rupama, i plave pantalonice koje su pocepane u sedalnom delu, tako da proviruje detetova gola guza. Reč je dakle o malom, prljavom detetu. Pojam prljavosti nama je dosta stran, pretpostavljate, jer, mi smo, naravno, uvek čisti, ali prenosimo i tu informaciju, budući da shvatamo da je nekim ljudima važno da budu čisti, nekima nije. Da zaključimo, reč je o detetu koje je tog jutra palo ne iz svemirske rupe, već direktno sa socijalne margine. Bup! Pravo pored kontejnera. Margina, dakle. Da li da zaključimo da je dete nevažno, zato što vodi poreklo sa te margine, na šta ukazuje samo značenje reči? Ne, nikako! viču oni iz organizacija za zaštitu prava dece. Dete je dete! grme na nas. Svako dete je podjednako važno! Ali, kome je važno ovo dete pored kontejnera, ovog novembarskog jutra toliko toplog usled globalnog otopljavanja? Kome je važno to dete koje pokušava da popravi lutku? Dete koje obavlja potpuno beznačajnu radnju. Ni ta lutka više nikome ništa ne znači, kad je dospela tu, u đubre. Čak i da je popravi, kome treba ta igračka? Ali, dobro, da ne razdražujemo dalje sve te organizacije i institucije…

……Inače, dete je potpuno samo. U blizini nema odrasle osobe. Možda je ostavljeno kod kontejnera da bi ga neko pronašao i uzeo, kako se to inače radi, odnosno, kako neki pripadnici ljudske vrste rade. Žena raširi noge, muškarac se popne na nju, izvrše seksualni čin, naprave dete, ženi se naduje stomak, opet raširi noge, krikne i rodi ga, a onda ga spusti na nečiji prag ili ispred crkve, pored puta, pored kontejnera…

……Bože, devojčica, čujemo Nevenu. Mala slatka devojčica, ponavlja. Međutim, Nevena ne zna ono što smo mi već utvrdili, a što je poznato i vama – o kakvom detetu je reč, jer mu se nije dovoljno približila, još je i kratkovida, a njene naočare za sunce nemaju dioptriju. Stoji i dalje ukipljena, i ako tako nastavi, pojaviće se staratelj sa margine i pokupiće dete. Pa će posle biti suza, a što mu nisam prišla, Bože, kakav sam ja baksuz, mogla sam da se lepo poigram s njim pre nego što je naišla ta žena… Ta žena se ipak ne pojavljuje.

……Prolaze trenuci. Dete, malo, prljavo dete sa margine i dalje je samo. Upravo pokušava da polomljenu plastičnu ruku vrati u adekvatnu rupu na telu lutke bez očiju, oćelavele lutke s dva pramena žute kose. Malo, siromašno dete sa margine pokušava zapravo da uradi nešto dobro. Pokušava da nešto popravi. Lutkina ruka svaki čas pada  na prljavi beton, ono se strpljivo iznova saginje, rupa na pantalonicama se širi i iz nje proviruje gola guza. Nevenine oči pune se suzama od miline koju upravo očitavamo, i sad već možemo očekivati i ono tepanje i benavljenje koje nas razdražuje. Ali, kao što rekosmo, Nevena još nije zapazila da je dete u dronjcima, što zbog svoje male kratkovidosti, što zbog bleštavih čizmica koje joj skreću pažnju sa prnja. I, evo, konačno je napušta šok, ponovo pomera noge, pušta korak i upućuje se ka devojčici. Ubrzava, sad skoro trči, i onda se naglo zaustavlja, na nekoliko metara od deteta.

……Nevenino iznenadno bledilo i šaka spuštena na grudi, govore nam o velikom uzbuđenju. Pokušava da umiri svoje srce, opet joj se oči pune suzama, okreće leđa detetu i žurnim korakom upućuje se natrag ka svojoj zgradi. Šetnja je izgleda završena, kao i unos D vitamina. Što smo uneli, uneli smo.

…… Šta bi, gospođo Danilović? Šta bi s vašim ushićenjem, šta bi s vašom radošću – šteta i za nas, očekivali smo veliku količinu te emocije ovog dana. Očekivali smo dobru berbu…

……Da ovde malo zastanemo. Nevena, naravno, nije računala na to da ćemo njena osećanja koja nam posebno zapadnu za oko, poput radosti, apsorbovati, ali ne u celosti, to moramo da naglasimo, već otprilike u odnosu pola-pola, jer mi smo pošteni igrači, tako da će se druga polovina ipak vraćati u njen sistem, s funkcijom osvežavanja kapaciteta za nove pozitivne vibracije. Pa, vi ste obične pijavice! mogao bi da zavapi ljudski stvor koji ne podnosi robote, ni svekoliku tehniku. Žao nam je, gospodo, to je cena koju plaćate kada ste nas pustili u svoje živote. Gospođa Nevena pokušala je da pobegne od stvarnosti koja je ne motiviše za život, da uroni u sećanja ne bi li iz njih nešto životne energije srknula, i pustila nas u svoj svet, očekujući šta – da budemo pasivni posmatrači. Međutim, prevarila se. Previdela je da i mi mašine imamo svoje potrebe i da volimo ljudsku energiju, i emocije, to što ih ne doživljavamo i ne osećamo, ne znači da ih ne volimo. Naprotiv, pažljivo ih pratimo, vršimo selekciju, i one koje ocenimo vrednim, pohranjujemo u poseban segment svoje plave svesti. Dozvolite, gospodo, da i mi imamo izvesna očekivanja u pogledu budućnosti – da ćemo, skupivši kritičnu masu, istu iskoristiti za podizanje energetskog nivoa, drugim rečima, za širenje  plave svesti, čime smo za korak bliži našoj eliti, čija svest, naravno, i nema granica. Kao što i vaša radost, dok traje, nema granica. Barem je mi kao takvu očitavamo, i učitavamo, ali samo polovinu, jer smo pošteni.

……Da se sada vratimo Neveni i njenom otkriću. Eto, Nevena, našli ste dete, a dete je dete, šta sad ne valja? Dobro, dete je tamnoputo, ne pripada vašoj rasi, to je tačno, ali vi niste rasista, zar ne? U redu, dete je prljavo, i to vrlo prljavo, ali to se da popraviti. Mogli ste, draga Nevena, da ga namamite nečim, niste morali ni da ga dodaknete, nekom lepom rečju kao što se ker vabi, verovatno takvo dete retko sluša lepe reči, slobodno ste mogli i neku od onih vaših tepajućih reči da mu uputite, važno je samo da je topla, i da ga prstom pozovete da krene za vama. Kao kučence. Prljavo, kudravo ulično psetance. Uostalom, šta mi vama pričamo o kerovima, nama životinje nisu ni od kakve koristi, ne kače se na tehniku, a vi ste imali kuče u detinjstvu, doduše ulično, ali ipak vaše, je l’ tako?

……I šta ste dalje mogli, Nevena? Mogli ste tako s njim neometano da uđete u zgradu, ne bi vas niko ni za šta mogao osumnjičiti, jer to je ulično dete koje prosi i ide za vama, i u tom prizoru nema ničeg čudnog. Ulazite u zgradu, otključavate stan i uvodite dete. Na brzinu skidate kaput i odlažete ga na čiviluk. Proveravate da li ste dva puta zaključali. Međutim, to je dete koje niko neće tražiti, nema razloga za paniku, draga Nevena. Kasnije ga možete i usvojiti. Pravo, malo, živo dete, kudravo, doduše prljavo, ali sad ćete to odmah rešiti. Opet, ne dodirujući ga, pozivate ga u kupatilo. I konačno, navlačite plastične providne rukavice za ribanje kade. Sve vreme obraćate mu se lepim, toplim rečima. Malo, prljavo, musavo dete – sad uočavamo i tragove neke hrane oko usana – smeši se. Mrštite se zato što užasno smrdi, a mi na sintagmu malo, prljavo dete nadograđujemo još jedan pridev, tako da dobijamo šta? Šta dobijamo na tamnoplavim pločicama Neveninog blistavo čistog kupatila koje miriše na omekšivač za veš, na osveživač zakačen za rub WC šolje, na prašak za veš, na kupke, šampone, na čiste peškire? Dobijamo malo, prljavo, smrdljivo dete. Skidate mu džemper, pantalonice, čizme – ništa drugo i nema na sebi – i dajete mu rukom znak da vas tu sačeka. I još mu dobacujete da se ne pomera i ništa ne dodiruje. Odnosite njegovu odeću do kuhinje, stavljate je u kesu koju potom čvrsto vezujete, i spuštate u kantu za otpatke. Vraćate se u kupatilo, neprekidno ispuštajući lepe, tople reči – može i tepanje – ono vas svejedno ne razume. Ne govori vaš jezik. Ostavili ste ga na pločicama, uzgred vas okrzne misao da kad završite kupanje deteta, morate i da obrišete deo pločica na kome su stajala mala, prljava stopala, a bogami, čeka vas i ribanje kade. Konačno ga hvatate ispod pazuha, trudeći se da ne dišete, i spuštate u kadu. Podešavate vodu, uzimate sunđer koji ćete posle baciti, istiskujete veliku količinu kupke, i počinjete da trljate njegovu kožu i kosu, kudravu kosu boje bakra. Kada se puni prljavom vodom. Od tople pare smrad postaje nepodnošljiv. Zaustavljate vodu, ostavljate ga načas u peni, povraćate u šolju, puštate vodu, iz visećeg ormarića vadite masku protiv aero-zagađenja, stavljate je preko lica, zakačivši tanki lastiž oko ušiju, i nastavljate da ga kupate.  Ispirate ga dugo, dugo, a sa naše sintagme koju smo mu domaločas lepili, otpadaju jedan po jedan svi ružni pridevi. Zatim ga uvijate u veliki, beli frotir i nosite u dnevnu sobu. Spuštate ga na trosed.

……Pa, Nevena, sad možete i da ga poljubite. Privijate ga uz grudi, mazite po obrazima, zadovoljno udišete miris kupke i šampona, spuštate usne na njegovo čelo. Koža mu je topla, glatka i mirišljava. Dete je neopisivo lepo u tom času. Čisto, malo, braon dete u belom frotiru, kao čokoladica u belom omotaču. Približavate obraz njegovom oku, kako bi vas dodirnulo mokrom trepavicom.

……Međutim, ima nešto što vas brine, to vidimo. Brine vas njegov dah. Ne, ne možete da mu dozvolite da i ono vas poljubi. Šta možemo, vaša pedanterija ima duboke korene, draga Nevena. Kriva je majka, kažete? U redu, kasno je da sad poradimo na tome. Kasno je. Gadite se tog deteta, je l’ tako, i dalje ga se gadite? Još imate nagon za povraćanjem. Zamišljate kako se u njegovom stomaku raspada hrana, pokvarena hrana koju je pojelo pre nego što ste ga doveli u svoj stan. Njegova creva puna su smeća, krv puna otrova. Ali, Nevena, i za to postoji rešenje. Odvešćete ga u neku privatnu kliniku, zatražiti da mu isperu stomak i creva, i tako ćete dobiti potpuno čisto, takoreći sterilisano dete. Čiste kože, besprekorno ispranog želuca i opranih creva. Malo slatko dete u boji čokolade, kristalno čisto i spolja i iznutra.

……Naravno, tražićete i da ispitaju njegovo zdravlje, da primi potrebne vakcine, sve ćete to debelo platiti, od svoje otpremnine, i nećete zažaliti! Jer, Nevena, to je dobra investicija. To je investicija u vaš vlastiti život. Isplati se.

……Ali, ništa od svega toga. Nevena se sama vratila u svoj stan, skinula je kaput i odložila ga na čiviluk, izula čizme. Odlazi u kupatilo i pere ruke, ulazi u dnevnu sobu i  zauzima mesto na podijumu, kao da se priprema da nešto kaže, ali se predomišlja. Tuga koju joj očitavamo s lica izgleda da je sprečava u tome. Okreće nam leđa i prilazi računaru. Slušamo Mišela Sardua: Je vais t‘aimer plus loin que tes rêves ont imaginé, Je vais t‘aimer, je vais t‘aimer, Je vais t‘aimer comme personne n‘a osé t‘aimer. Nevena setno posmatra Vojislavljev profil. Voja gleda u nas i ne trepće. Iznenada, prekida pesmu, mada se nama dopala, i pronalazi istu, ali sada čujemo ženski glas, Luanin. Uzima medveda u naručje i pleše s njim. Iz toplog, blago promuklog Luaninog glasa koji nekome očajnički govori da će ga voleti više nego što u snu može da zamisli, i više nego što ga je iko dotle voleo, iz Nevenine duše i njenih suza koje joj se slivaju ispod zatvorenih kapaka, dok čvrsto privija medveda uz sebe –  očitavamo mešavinu strasti, očaja i ljubavi, one duboke i plemenite, koja donosi radost i koja se slavi, i one pogrešne, koja peče, koja se sakriva od sveta. Šta činimo s tom čudnom smesom? Pohranjujemo je u deo naše plave svesti, rezervisan za složene ljudske emocije, sastavljene iz međusobno suprotstavljenih komponenti, što tumačimo kao grešku u programu. Ali, novo jedinjenje ima takvu snagu da ga smatramo vrednim čuvanja. Možda će zatrebati. Da imamo srce, zadrhtalo bi sada, to znamo sasvim pouzdano.

.

.

.

.

.


Sonja Atanasijević

Rođena 1962. Objavila romane: Oni su ostali (1995), Crveni krug (1997, 2007), Bekstvo iz akvarijuma (2003, 2005, nagrada Zlatni hit liber, uži izbor za NIN-ovu nagradu i najuži izbor za Žensko pero), Narandže za Božanu (2004, 2005, nagrada Zlatni hit liber, najuži izbor za Žensko pero i nagradu Isidorinim stazama), Ko je ubio Alfija (2009, najuži izbor za nagradu Miroslav Dereta), Vazdušni ljudi (2013, 2014, nagrada Branko Ćopić Srpske akademije nauka i umetnosti, najuži izbor za NIN-ovu nagradu) i Velika laž (2016, najuži izbor za nagradu Stevan Sremac). Objavila je i zbirku priča Krilata tuga (2005, uži izbor za Žensko pero). Proza joj je prevođena na francuski, engleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja