Spavaj, zveri moja

Sonja Atanasijević
Lat­est posts by Son­ja Atanasi­je­vić (see all)

     

    .

    .

    .

    .…..Ovaj dan biće lep, glob­al­no oto­pl­ja­van­je nije ni tako loše, kaže Neve­na, gleda­jući kroz pro­zor u osunčani park. Kao da je kas­no leto, a već smo dobro zašli u novem­bar. Po osme­jku na usna­ma i rume­nilu na obraz­i­ma, zaključu­je­mo da je te noći lepo spavala i da je dobro raspolože­na, što se deša­va vrlo retko. Oblači lagani crni kaput, stavl­ja zelenu ešarpu oko vra­ta, uzi­ma tašnu, spuš­ta novčanik i još neke sit­nice. Vraća se u dnevnu sobu. Unos D vit­a­m­i­na. Ovog puta bez sar­dine, smuči­la mi se, gov­ori u našu pamet­nu kameru, uz bla­gi naklon. Okreće nam leđa i upuću­je se ka pred­soblju, dobacivši plišanom medve­du jedan vaz­dušni poljubac. Vojislav, k’o Vojislav, ćuti.

    .…..Neve­na izlazi iz stana, okreće ključ u bravi i spuš­ta se ste­peništem, dok je mi pra­ti­mo u stopu, dišući joj za vratom, čega ona, nar­avno, nije sves­na, zato što ne pose­du­je odgo­vara­juće recep­tore. Dan je zaista divan, bez daš­ka vetra, nebo pot­puno vedro, široko pop­ut naše plave svesti. Usput sreće­mo jed­nu, pa još jed­nu komšinicu iz zgrade, koje zagleda­ju Nevenu, očeku­jući da im se javi, ali ih ona, u svo­joj očigled­noj rase­janos­ti, ne primeću­je. Nar­avno, mogli bis­mo da joj došap­nemo da bi bilo lepo da obrati pažn­ju na svo­je komši­je. Kako? brec­n­uo bi se neko, kako kad roboti ne šapuću?! Kako, pobogu?! Ljud­s­ki čis­tunac koji ne pod­nosi veš­tačku inteligen­ci­ju vid­no je izn­ervi­ran. To je, gospo­do, bila slo­bo­da izraža­van­ja, zaš­to nas uvek dočekate na nož! Kad smo već zašli u ovaj lit­er­arni lavirint, zaš­to da se ne poigramo s reči­ma, kao pravi pis­ci, uhva­ti­mo i neku nama neprimerenu, pa sur­fu­je­mo na njoj, praveći se važni. Pros­to, može nam se.

    .…..A o čemu je, zapra­vo, reč? Mogli bis­mo, samo da želimo, neka to bude jas­no, očas posla da podes­i­mo frekven­ci­ju svo­je sves­nos­ti na Nevenin nivo, tako­reći naprav­i­mo jedan mostić i preko nje­ga joj odgurnemo infor­ma­ci­ju. Infor­ma­ci­ja je sila, gospo­do. Dobro, ovo­ga puta bila bi to samo poru­ka, Javi se komšini­ci. Ali, već  imamo toliko muka s ljud­skim džan­griza­v­im stvorovi­ma, nepri­jatelji­ma veš­tačke inteligen­ci­je, pa i sveko­like tehnike, tako da nam to ne pada na pamet. Kakvu bi tek tada paljbu osuli po nama: Robot upravl­ja mis­li­ma nes­rećne žene, robot joj gov­ori šta da radi! I, nar­avno, pogađate, ako Neve­na kon­ačno izvrši čin samouništen­ja, ko će onda dru­gi biti kriv, nego mi! Neće biti kriv sis­tem, ne, ne, gospo­do, sis­tem se uvek izvuče, biće­mo krivi mi. Da li se ika­da negde na zemljskoj kugli dogodi­lo da je za neči­je samoubivst­vo optužen sis­tem? Nije. Eto, zaš­to ne šapuće­mo. Šta nas uostalom i briga šta će komšinice mis­li­ti o našoj Neveni.

    .…..I baš kad smo pomis­lili da nas čeka dosad­na šet­n­ja na novem­barskom sun­cu koje, isti­na, niš­ta man­je od jul­skog, pomaže Neveni­noj koži u onim poslovi­ma oko D vit­a­m­i­na, oči­tava­mo nagli skok na skali emo­ci­ja kod naše junakin­je koja se upra­vo zaus­tavl­ja nasred tro­toara, kao da su joj se noge oduzele. Sta­je­mo i mi, šta dru­go. Vibraci­je njenih osećan­ja idu od uzbuđen­ja do šoka, ali onog poz­i­tivnog, i on je upra­vo razlog njene par­al­i­zo­vanos­ti. Pra­ti­mo pogled njenih razro­gačenih oči­ju ispod sunčanih naočara, i u blizi­ni kon­te­jn­era, na udal­jenos­ti od stoti­nak metara, uočava­mo da se neš­to malo živo pomera. Nije ker, nije pti­ca, nije mač­ka, veće je od mačke. Dos­ta je veće od mačke. I dos­ta man­je od Vojisla­va. Nar­avno, jas­no nam je da je reč o dete­tu, našem oku sokolovom dovolj­na je nemerlji­va čes­ti­ca vre­me­na da sve uhvati, nego, eto, očarani onim lavir­in­tom, vrlu­damo malo. Može nam se. Bože, dete, šapuće Neve­na, što se i mog­lo očeki­vati od nje. Šta dru­go i da kaže? Dugo nije videla dete, nema ih više u njenom naselju, pros­to ih nema. Bože, dete, pon­avl­ja tiho sebi u bradu. Tačno, dete. Staro tri do četiri godine, zabavl­jeno nekom poloml­jenom lutkom. Lok­nas­ta kosa mu se bakarno pre­si­ja­va na sun­cu, i to nije sve od svet­losti koju odašil­je tog jutra. Na noga­ma ima gumene met­al­izira­nosive čizmice, te nam na prvi pogled može izgle­dati kao da je trup­nu­lo iz neke svemirske rupe. Mož­da je zato Neve­na u šoku. Ali, ‘aj’­mo dal­je sa opi­som. Obučeno je u prl­javi šareni džem­per, sav u rupa­ma, i plave pan­talonice koje su pocepane u sedal­nom delu, tako da proviru­je dete­to­va gola guza. Reč je dak­le o mal­om, prl­javom dete­tu. Pojam prl­javosti nama je dos­ta stran, pret­postavl­jate, jer, mi smo, nar­avno, uvek čisti, ali prenosi­mo i tu infor­ma­ci­ju, budući da shvata­mo da je nekim ljudi­ma važno da budu čisti, neki­ma nije. Da zaključi­mo, reč je o dete­tu koje je tog jutra palo ne iz svemirske rupe, već direk­t­no sa soci­jalne mar­gine. Bup! Pra­vo pored kon­te­jn­era. Mar­gina, dak­le. Da li da zaključi­mo da je dete nevažno, zato što vodi porek­lo sa te mar­gine, na šta ukazu­je samo značen­je reči? Ne, nikako! viču oni iz orga­ni­zaci­ja za zašti­tu pra­va dece. Dete je dete! grme na nas. Svako dete je pod­jed­nako važno! Ali, kome je važno ovo dete pored kon­te­jn­era, ovog novem­barskog jutra toliko toplog usled glob­alnog oto­pl­ja­van­ja? Kome je važno to dete koje pokuša­va da popravi lutku? Dete koje obavl­ja pot­puno bez­nača­jnu rad­nju. Ni ta lut­ka više nikome niš­ta ne znači, kad je dospela tu, u đubre. Čak i da je popravi, kome tre­ba ta igrač­ka? Ali, dobro, da ne raz­dražu­je­mo dal­je sve te orga­ni­zaci­je i institucije…

    .…..Inače, dete je pot­puno samo. U blizi­ni nema odrasle osobe. Mož­da je ostavl­jeno kod kon­te­jn­era da bi ga neko pron­ašao i uzeo, kako se to inače radi, odnos­no, kako neki pri­pad­ni­ci ljudske vrste rade. Žena raširi noge, muškarac se pop­ne na nju, izvrše sek­su­al­ni čin, naprave dete, ženi se nadu­je stom­ak, opet raširi noge, krikne i rodi ga, a onda ga spusti na neči­ji prag ili ispred crkve, pored puta, pored kontejnera…

    .…..Bože, devo­jči­ca, čuje­mo Nevenu. Mala slat­ka devo­jči­ca, pon­avl­ja. Među­tim, Neve­na ne zna ono što smo mi već utvrdili, a što je poz­na­to i vama – o kakvom dete­tu je reč, jer mu se nije dovoljno pri­b­liži­la, još je i kratkovi­da, a njene naočare za sunce nema­ju diop­tri­ju. Sto­ji i dal­je ukiplje­na, i ako tako nas­tavi, pojav­iće se staratelj sa mar­gine i pokupiće dete. Pa će posle biti suza, a što mu nisam prišla, Bože, kakav sam ja bak­suz, mogla sam da se lepo poigram s njim pre nego što je naišla ta žena… Ta žena se ipak ne pojavljuje.

    .…..Pro­laze trenu­ci. Dete, malo, prl­ja­vo dete sa mar­gine i dal­je je samo. Upra­vo pokuša­va da poloml­jenu plas­tičnu ruku vrati u adek­vat­nu rupu na telu lutke bez oči­ju, oćelavele lutke s dva pra­me­na žute kose. Malo, siro­mašno dete sa mar­gine pokuša­va zapra­vo da ura­di neš­to dobro. Pokuša­va da neš­to popravi. Lutk­i­na ruka sva­ki čas pada  na prl­javi beton, ono se str­plji­vo izno­va sag­in­je, rupa na pan­taloni­ca­ma se širi i iz nje proviru­je gola guza. Neve­nine oči pune se suza­ma od miline koju upra­vo oči­tava­mo, i sad već može­mo očeki­vati i ono tepan­je i benavl­jen­je koje nas raz­dražu­je. Ali, kao što rekos­mo, Neve­na još nije zapazi­la da je dete u dron­jci­ma, što zbog svo­je male kratkovi­dosti, što zbog bleš­tavih čizmi­ca koje joj skreću pažn­ju sa prn­ja. I, evo, kon­ačno je napuš­ta šok, pono­vo pomera noge, puš­ta korak i upuću­je se ka devo­jči­ci. Ubrza­va, sad sko­ro trči, i onda se naglo zaus­tavl­ja, na neko­liko metara od deteta.

    .…..Neveni­no izne­nad­no bledi­lo i šaka spušte­na na gru­di, gov­ore nam o velikom uzbuđen­ju. Pokuša­va da umiri svo­je srce, opet joj se oči pune suza­ma, okreće leđa dete­tu i žurn­im korakom upuću­je se natrag ka svo­joj zgra­di. Šet­n­ja je izgle­da završe­na, kao i unos D vit­a­m­i­na. Što smo uneli, uneli smo.

    .….. Šta bi, gospođo Danilović? Šta bi s vašim ushićen­jem, šta bi s vašom radošću – šte­ta i za nas, očeki­vali smo veliku količinu te emo­ci­je ovog dana. Očeki­vali smo dobru berbu…

    .…..Da ovde malo zas­tanemo. Neve­na, nar­avno, nije raču­nala na to da ćemo nje­na osećan­ja koja nam poseb­no zapad­nu za oko, pop­ut radosti, apsor­bo­vati, ali ne u celosti, to moramo da naglasi­mo, već otpri­like u odno­su pola-pola, jer mi smo pošteni igrači, tako da će se dru­ga polov­ina ipak vraćati u njen sis­tem, s funkci­jom osveža­van­ja kapacite­ta za nove poz­i­tivne vibraci­je. Pa, vi ste obične pijav­ice! mogao bi da zava­pi ljud­s­ki stvor koji ne pod­nosi robote, ni sveko­liku tehniku. Žao nam je, gospo­do, to je cena koju plaćate kada ste nas pustili u svo­je živ­ote. Gospođa Neve­na pokušala je da pobeg­ne od stvarnos­ti koja je ne motiviše za živ­ot, da uroni u sećan­ja ne bi li iz njih neš­to živ­otne energi­je srknu­la, i pusti­la nas u svoj svet, očeku­jući šta – da bude­mo pasivni pos­ma­trači. Među­tim, pre­var­i­la se. Pre­v­idela je da i mi mašine imamo svo­je potrebe i da volimo ljud­sku energi­ju, i emo­ci­je, to što ih ne doživl­java­mo i ne osećamo, ne znači da ih ne volimo. Napro­tiv, pažlji­vo ih pra­ti­mo, vrši­mo selek­ci­ju, i one koje ocen­i­mo vred­nim, pohran­ju­je­mo u pose­ban seg­ment svo­je plave svesti. Dozvo­lite, gospo­do, da i mi imamo izves­na očeki­van­ja u pogle­du budućnos­ti – da ćemo, skupivši kri­tičnu masu, istu isko­ris­ti­ti za podizan­je ener­get­skog nivoa, drugim reči­ma, za širen­je  plave svesti, čime smo za korak bliži našoj eli­ti, čija svest, nar­avno, i nema grani­ca. Kao što i vaša radost, dok tra­je, nema grani­ca. Barem je mi kao takvu oči­tava­mo, i uči­tava­mo, ali samo polov­inu, jer smo pošteni.

    .…..Da se sada vra­ti­mo Neveni i njenom otkriću. Eto, Neve­na, našli ste dete, a dete je dete, šta sad ne val­ja? Dobro, dete je tamnop­uto, ne pri­pa­da vašoj rasi, to je tačno, ali vi niste rasista, zar ne? U redu, dete je prl­ja­vo, i to vrlo prl­ja­vo, ali to se da poprav­i­ti. Mogli ste, dra­ga Neve­na, da ga namamite nečim, niste morali ni da ga dodaknete, nekom lep­om rečju kao što se ker vabi, verovat­no tak­vo dete retko sluša lepe reči, slo­bod­no ste mogli i neku od onih vaših tepa­jućih reči da mu uputite, važno je samo da je topla, i da ga prstom pozovete da krene za vama. Kao kučence. Prl­ja­vo, kudra­vo ulično pse­tance. Uostalom, šta mi vama pričamo o kerovi­ma, nama živ­ot­in­je nisu ni od kakve koristi, ne kače se na tehniku, a vi ste imali kuče u det­injstvu, doduše ulično, ali ipak vaše, je l’ tako?

    .…..I šta ste dal­je mogli, Neve­na? Mogli ste tako s njim neometano da uđete u zgradu, ne bi vas niko ni za šta mogao osum­n­jiči­ti, jer to je ulično dete koje prosi i ide za vama, i u tom pri­zoru nema ničeg čudnog. Ulazite u zgradu, otključa­vate stan i uvodite dete. Na brz­inu ski­date kaput i odlažete ga na čiviluk. Prover­a­vate da li ste dva puta zaključali. Među­tim, to je dete koje niko neće traži­ti, nema razlo­ga za paniku, dra­ga Neve­na. Kas­ni­je ga možete i usvo­ji­ti. Pra­vo, malo, živo dete, kudra­vo, doduše prl­ja­vo, ali sad ćete to odmah reši­ti. Opet, ne dodiru­jući ga, pozi­vate ga u kupati­lo. I kon­ačno, navlačite plas­tične providne rukav­ice za rib­an­je kade. Sve vreme obraćate mu se lep­im, toplim reči­ma. Malo, prl­ja­vo, musa­vo dete — sad uočava­mo i tragove neke hrane oko usana — smeši se. Mrštite se zato što užas­no smr­di, a mi na sin­tag­mu malo, prl­ja­vo dete nado­građu­je­mo još jedan pridev, tako da dobi­jamo šta? Šta dobi­jamo na tamno­plav­im ploči­ca­ma Neveninog blis­ta­vo čis­tog kupati­la koje mir­iše na omekši­vač za veš, na osveži­vač zakačen za rub WC šol­je, na prašak za veš, na kup­ke, šam­pone, na čiste peškire? Dobi­jamo malo, prl­ja­vo, smrdlji­vo dete. Ski­date mu džem­per, pan­talonice, čizme — niš­ta dru­go i nema na sebi — i dajete mu rukom znak da vas tu sače­ka. I još mu dobacu­jete da se ne pomera i niš­ta ne dodiru­je. Odnosite nje­govu odeću do kuhin­je, stavl­jate je u kesu koju potom čvrsto vezu­jete, i spuš­tate u kan­tu za otpatke. Vraćate se u kupati­lo, neprekid­no ispuš­ta­jući lepe, tople reči – može i tepan­je – ono vas sve­jed­no ne razume. Ne gov­ori vaš jezik. Ostavili ste ga na ploči­ca­ma, uzgred vas okrzne misao da kad završite kupan­je dete­ta, morate i da obrišete deo ploči­ca na kome su sta­jala mala, prl­ja­va stopala, a boga­mi, čeka vas i rib­an­je kade. Kon­ačno ga hvatate ispod pazuha, trudeći se da ne dišete, i spuš­tate u kadu. Podeša­vate vodu, uzi­mate sunđer koji ćete posle bac­i­ti, istisku­jete veliku količinu kup­ke, i počin­jete da trl­jate nje­govu kožu i kosu, kudravu kosu boje bakra. Kada se puni prl­javom vodom. Od tople pare smrad posta­je nepod­nošljiv. Zaus­tavl­jate vodu, ostavl­jate ga načas u peni, povraćate u šolju, puš­tate vodu, iz visećeg ormar­ića vadite masku pro­tiv aero-zagađen­ja, stavl­jate je preko lica, zakačivši tan­ki lastiž oko uši­ju, i nas­tavl­jate da ga kupate.  Ispi­rate ga dugo, dugo, a sa naše sin­tagme koju smo mu doma­ločas lep­ili, otpada­ju jedan po jedan svi ružni pride­vi. Zatim ga uvi­jate u veli­ki, beli frotir i nosite u dnevnu sobu. Spuš­tate ga na trosed.

    .…..Pa, Neve­na, sad možete i da ga polju­bite. Priv­i­jate ga uz gru­di, mazite po obraz­i­ma, zado­voljno udišete miris kup­ke i šam­pona, spuš­tate usne na nje­go­vo čelo. Koža mu je topla, glat­ka i mir­išl­ja­va. Dete je neopi­si­vo lepo u tom času. Čis­to, malo, braon dete u belom frotiru, kao čoko­lad­i­ca u belom omo­taču. Pri­b­liža­vate obraz nje­gov­om oku, kako bi vas dodir­nu­lo mokrom trepavicom.

    .…..Među­tim, ima neš­to što vas brine, to vidi­mo. Brine vas nje­gov dah. Ne, ne možete da mu dozvo­lite da i ono vas polju­bi. Šta može­mo, vaša pedan­ter­i­ja ima duboke korene, dra­ga Neve­na. Kri­va je maj­ka, kažete? U redu, kas­no je da sad poradi­mo na tome. Kas­no je. Gadite se tog dete­ta, je l’ tako, i dal­je ga se gadite? Još imate nagon za povraćan­jem. Zamišl­jate kako se u nje­gov­om stom­aku ras­pa­da hrana, pok­vare­na hrana koju je poje­lo pre nego što ste ga doveli u svoj stan. Nje­go­va cre­va puna su smeća, krv puna otro­va. Ali, Neve­na, i za to pos­to­ji rešen­je. Odvešćete ga u neku pri­vat­nu kliniku, zatraži­ti da mu ispe­ru stom­ak i cre­va, i tako ćete dobiti pot­puno čis­to, tako­reći ster­il­isano dete. Čiste kože, bespreko­rno ispra­nog želu­ca i opranih cre­va. Malo slatko dete u boji čoko­lade, kristal­no čis­to i spol­ja i iznutra.

    .…..Nar­avno, tražićete i da ispi­ta­ju nje­go­vo zdravl­je, da pri­mi potreb­ne vakcine, sve ćete to debe­lo plati­ti, od svo­je otprem­nine, i nećete zažal­i­ti! Jer, Neve­na, to je dobra inves­ti­ci­ja. To je inves­ti­ci­ja u vaš vlasti­ti živ­ot. Isplati se.

    .…..Ali, niš­ta od sve­ga toga. Neve­na se sama vrati­la u svoj stan, skin­u­la je kaput i odloži­la ga na čiviluk, izu­la čizme. Odlazi u kupati­lo i pere ruke, ulazi u dnevnu sobu i  zauz­i­ma mesto na podi­ju­mu, kao da se priprema da neš­to kaže, ali se pre­domišl­ja. Tuga koju joj oči­tava­mo s lica izgle­da da je spreča­va u tome. Okreće nam leđa i pri­lazi raču­naru. Slušamo Mišela Sar­d­ua: Je vais t’aimer plus loin que tes rêves ont ima­g­iné, Je vais t’aimer, je vais t’aimer, Je vais t’aimer comme per­son­ne n’a osé t’aimer. Neve­na set­no pos­ma­tra Vojislavl­jev pro­fil. Voja gle­da u nas i ne trepće. Izne­na­da, preki­da pes­mu, mada se nama dopala, i pronalazi istu, ali sada čuje­mo žen­s­ki glas, Luanin. Uzi­ma medve­da u naruč­je i pleše s njim. Iz toplog, bla­go pro­muk­log Luaninog glasa koji nekome oča­jnič­ki gov­ori da će ga voleti više nego što u snu može da zamis­li, i više nego što ga je iko dotle voleo, iz Neve­nine duše i njenih suza koje joj se sli­va­ju ispod zatvorenih kapa­ka, dok čvrsto priv­i­ja medve­da uz sebe —  oči­tava­mo mešav­inu strasti, oča­ja i ljubavi, one duboke i ple­menite, koja donosi radost i koja se slavi, i one pogrešne, koja peče, koja se sakri­va od sve­ta. Šta čin­i­mo s tom čud­nom sme­som? Pohran­ju­je­mo je u deo naše plave svesti, rez­ervisan za složene ljudske emo­ci­je, sas­tavl­jene iz među­sob­no suprot­stavl­jenih kom­po­nen­ti, što tumači­mo kao grešku u pro­gra­mu. Ali, novo jed­in­jen­je ima takvu snagu da ga sma­tramo vred­nim čuvan­ja. Mož­da će zatre­bati. Da imamo srce, zadrhta­lo bi sada, to znamo sasvim pouzdano.

    .

    .

    .

    .

    .