Srebrni rit

Lat­est posts by Ogn­jen Aksen­ti­je­vić (see all)

    benzinske duge

    mrtvi konop­ci za sušen­je veša

    sav­i­ja­ju se na vetru kao boe

    ispod asfalti­ra­nog bla­ta spava

    još uvek glatko srce planete

    kiše će s fasadama sprati i kašalj

    i kar­ton­s­ki grad

    oble­pljen oglasi­ma za kamagru

    na per­ifer­i­ji će ostati

    napušteni hoteli na obali

    prazne kan­tine za sezonske radnike

    kiosci adap­ti­rani u kontejnere

    pola plan­ete smo već raskopali i popločali

    srazmerni bre­govi kao glat­ki stomaci

    zateg­nu­ti, pod stri­ja­ma podrhtavaju

    jed­nom će se maj­ka teško zakašljati

    pocepati usireno more oko ekvatora

    umesto u srce

    noga će nam propasti u prezre­li paradajz.

     

     

    bonsai život

    za stolom nas kao ispečene ptice

    grizu oko prstiju

    oko nogu im zas­pa­lo per­je s naših glava

    trzano god­i­na­ma, natenane

    na stolu oglo­dane trtice

    otac je pre večere

    brišući sokove ispod brade

    jebao mater

    mater sada krvari iz nosa

    grize batake do zgloba

    zali­va ih crven­om čor­bom koja dal­je teče

    lepi nam stopala za pod

    vezu­je nas u noge kuhin­jskog stola

    vezu­je nas u kućni inventar

    sve što pre­ostane na kra­ju skupe na jed­nake gomile

    bace psi­ma iza ograde

    oni nas posle dan­i­ma oplakuju

    s kosti­ju ližu sakrivene suze

    drhte pred ruka­ma koje su zate­gle lanac.

    iskrenje

    negde u meni se gnez­di jeza

    veli­ka kao očnjak

    niz kućni dim­n­jak puze mekane ptice

    sutra će na sumpornom nebu

    iza­ći bolesni mesec

    plav kao porodični podočnjaci

    sve ptice sam vezao oko nogu

    izvr­n­uo naglavačke

    sutra me kroz zakašl­janu šumu

    šalju na pijacu na obali

    među tužn­im sta­bli­ma, pre mraka

    sutra oslobađam prijatelje

    ruka­ma sam cedio prezrele citruse

    drugi­ma uzdravlje

    sada me peku poseko­tine na šakama

    mutav sam ule­pljen oko usana

    košul­ja mi pada do kolena

    ako ika­da pron­ađem put nazad do kuće

    ubiće boga u meni.

    omarska

    negde u ovoj magli riču bikovi

    i tu je verovat­no grani­ca naše arene

    iz ruke, oštro sas­tavl­jen­im prstima,

    pod nag­i­bom salu­ti­ram najvišem u masi

    nejas­no gde, ali iza naših leđa

    bikove u mraku zase­ca­ju iza ušiju

    koje nam posle leže na grudi­ma s oduze­tim životima

    takve oboža­va publika

    od šato­ra kro­ji­mo plašteve

    cirkus­ka povor­ka je kratka

    sa sledećom nedeljom

    pono­vo dolazi vreme koride

    uvek ćeš lako pre­poz­nati pobednike

    mata­dori­ma dos­ta toga visi oko vrata

    na kra­ju lente ne sija­ju medalje

    nemamo čime da se pohvalimo.

    punkt kalabrija

    svet razvi­jen za tra­jnu upotre­bu tester-kozmetike

    oni koji u jesen u hodu pres­reću čiopu i kosa

    niz strme balka­nske ulice

    s ivi­ca metropo­la, gledaju

    ceo živ­ot evropa provodi

    mokra ispod brade

    zagledana preko okeana

    u pred­vor­ju mi

    slaže­mo tapas na gomilu

    vrele lep­in­je puni­mo kugli­ca­ma falafela

    šireći dlanove uzvikujemo

    prego, садитесь

    na kra­ju dana zvuči­mo srećno pop­ut bakšiša

    ustani s kaldrme

    nabavi osed­lanog konja

    odve­di ga na vrh sun­ca, u sumrak

    oslo­bo­di ga u stepi.

    unatoč proljeću ptica

    bas u meni je dubok i otegnut

    crn kao bivo koji pre­vrće mrt­vo stanište

    predah tražim na suvim obalama

    nad­gledam fos­il­ni horizont

    pre­da mnom se uvrće kupa od rač­vas­tog jezi­ka po kome sam

    u oči­ma oče­va nepatriota

    u oči­ma velik­ih vele­grad­skih kapi­ja emigrant

    zapra­vo neu­cr­tani vodotok

    na ogul­jen­im fasadama je ispisano, i ja čitam, piše apatrid.

    lju­di nema­ju niš­ta sa svo­jim imenima.

    moj put i grba na leđi­ma odjed­nom su na svim vanred­nim špicama

    veći­na naših nalaz­iš­ta su dobro kamu­fli­rane jame

    pul­sir­a­jući krtičn­jaci, u njima

    san­jam topla zateg­nu­ta srca, nji­hove glatke rane

    u grudi­ma tra­je okoštavanje

    pre­stravl­jen sam spalio šumu da bloki­ram domet avionima

    avioni su posle nekog vre­me­na odleteli dalje

    šuma nikad nije ustala

    pod stopal­i­ma sve češće ugledam indigo

    gov­ore hodaj

    ovo je samo službe­na beleška.

    cerak vinogradi

    udaram kašikom leđa

    prezrel­og pre­polovl­jenog nara

    umesto celih zrna pod noge mi padaju

    kapi gnjile voćne sukrvice

    kroz pro­zor doma posmatram

    jedinice za ubrzano naoruža­van­je civi­la na ulici

    u akci­ji

    hoda­ju kao ras­pamećeno drveće

    pono­vo nazirem zab­o­ravl­jene trase

    pre­voj preko brda vodi do šume

    sva­ki put gov­orim sebi evo je šuma sad će

    kroz pro­zor auto­busa gledam raskopane kaldrme

    blatne otiske stopala na ulici

    rad­nike grad­skog zele­ni­la na pauzi kako piju

    bojim se

    iza posled­njeg skre­tan­ja šina

    naći ću samo panjeve

    gole kao utvrđenja.

    srebrni rit

    tiho je kao kada

    posle stoleća buke stro­je­vi stanu

    udah­nuli smo pre­više vazduha

    kako je oko našeg tru­pa otpušten stisak

    osetili: kon­ačno raste­mo do pucanja

    rasukao sam grlo da progutam ceo riblji leš

    zeml­ja se odjed­nom u mojim zenicama

    dodat­no rašir­i­la i bio sam siguran

    sve će se na tren zakašl­jati sa mnom

    neki dani su san­jivi pred ledom koji se iste­sao u živ­ot i tada u sebi mislim

    bol­je mrtav sit

    nego mrtav gladan

    sa krovo­va ka nama

    mož­da i klizi pos­re­breno perje

    mož­da se ispod kore zaši­va dugač­ka rana u rukama

    ali se tu, oko naših nogu

    u nedogled grana jedi­no smrznu­ta močvara,

    zamaglje­na mapa

    nasel­je­na đubrišta.