Stigao je telegram

Lat­est posts by Zoran Her­cigon­ja (see all)

    .

    .

    .

     

    NAPOMENE:

    Pozor­ni­ca je opreml­je­na u duhu devet­naestog stol­jeća, što podrazu­mi­je­va prigodne kos­time u tom duhu, inter­i­jer i uštogljene običa­je. Pozor­ni­ca naliku­je na veliku sobu za zabavu i družen­ja.  Na pozor­ni­ci se nalaze sljedeće stvari: veli­ki stol pun obil­ja, jedanaest stoli­ca, poveća ukraše­na Božić­na jel­ka, svi­jećn­jaci na stolu i po pozor­ni­ci,  klavir i u jed­nom kutku sobe telegraf koji odu­dara od osta­log inter­i­jera. Sce­na na pozor­ni­ci je uvi­jek ista  i neprom­jen­ji­va (fik­sna). Naglasak se stavl­ja na igru svjet­la i sjene.

    LIKOVI:

    OBITELJ MOOR:

    FRANZ: Sre­dov­ječni ugledan grad­s­ki sudac stro­gog, grobl­jan­skog izgle­da lica, ali dobre i mekane nutrine. Proćelav, nosi monokl, oman­ju bradu s brkovi­ma. Brkovi su tre­ti­rani poseb­nom masti i uvi­jek se sjaje.

    JOSEFIN: Fran­zo­va supru­ga, nal­ick­ana gospođa vrlo ljup­kog izgle­da i preusil­jenog pon­ašan­ja. Nosi poveću napu­dranu periku i crvenu haljinu u stilu 19. stoljeća.

    KARL: Star­i­ji sin Fran­za i Josefin, mla­di i bun­tovni gospodin, koji se ne slaže s tadašn­jim svje­t­on­a­zori­ma i zakon­i­ma. Svako malo troši oče­vu str­pljivost i živce.

    ADAM: Dru­gi sin Fran­za i Josefin, vol­jeni sin, koji ispun­ja­va svako očeki­van­je svo­jih roditel­ja i gorak nepri­jatelj vlasti­tog brata.

    SUSAN:  Najm­lađa kći Fran­za i Josefin, mala ljup­ka djevo­jči­ca, koju roditelji i mlađi brat Adam obožavaju.

    OBITELJ  GARLOW:

    FELIKS: Sred­njov­ječni muškarac,upravitelj banke,  dobar Fran­zov pri­jatelj i dobar otac.  Fran­za poz­na­je još od najrani­jih dana svo­ga živ­ota. Nosi samo kratke i tanke brčiće i ima zal­izanu kosu.

    FANNY:  Felikso­va supru­ga, vrlo ljepuškas­ta i nal­ick­ana gospođa s malo izvr­nu­tim sklonostima.

    SAMANTHA: Star­i­ja kći Felik­sa i Fan­ny, vršn­jak­in­ja Fran­zovog i Josefininog sina Adama. Vrlo ljepuškas­ta, biejle puti, plave kose i naliku­je na vilu u zelenoj halji­ni. Gaji osjeća­je pre­ma Adamu.

    ALEKSANDAR: Mlađi sin Fan­ny i Felik­sa, vršn­jak Najm­lađe kćeri Fran­za i Josefin Susan.

    SLUŠKINJA 1: Slušk­in­ja obitelji Gar­low i maj­ka Slušk­in­je 2.

    SLUŠKINJA 2: Slušk­in­ja obitelji Gar­low u šestom mjese­cu trudnoće.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Suprug Slušk­in­je 2.

    Ispr­va se na pozor­ni­ci nalaze samo slušk­in­je koje priprema­ju stol i Feliks koji je vrlo ner­vozan i nestr­pljiv. Feliks se kreće gore dol­je po pozor­ni­ci. Čov­jek za telegrafom sje­di glave spuštene na sam telegraf kao da spava. 

    FELIKS: (Samome sebi hoda­jući gore-dol­je po pozor­ni­ci) Još nisu stigli. (Trl­ja dlanove) Valj­da nisu zab­o­rav­ili da sam danas pripremio slavl­je? Toliko sam se tru­dio; valj­da neće zab­o­rav­i­ti doći. Znam da ima­ju mno­go rod­bine i svi od njih žele da s nji­ma proslave takav veli­ki blag­dan Božić, ali Fran­za sam lije­po zamo­lio da ove godine svrati k nama i da tu proslav­i­mo. (Pogle­da na  sat)  Kvragu! Već je osam, a njih još nema. Sve mis­lim da su zab­o­rav­ili na moj poziv.

    Ulazi Fan­ny i dobro raspolože­na zagr­li muža i polju­bi ga u usta.

    FELIKS: Što je sad to bilo?

    FANNY: Poljubac valjda.

    FELISK: No znam da je bio poljubac, ali čime sam zaslužio tvo­ju pažn­ju i cjelove.

    FANNY: (još uvi­jek u Feliskovom naručju)  Učinio si veliku stvar. Napravio si božićno slavl­je i poz­vao naše najbol­je pri­jatel­je. Volim raz­go­varati sa Josefin. Ona je tako sup­til­na i bla­ga i tako se lije­po smi­je. Nije kao ostale gospođe. One su krute i jalove,  a Josefin je puna živ­ota, baš kao i njezin Franz.

    FELIKS: (Puš­ta Fan­ny iz naruč­ja) Franz i ja smo pri­jatelji do djet­injst­va, baš kao i ti i tvo­ja Josefin. Već se dugo vre­me­na nis­mo vid­jeli, mis­lim da tome ima oko pet god­i­na, baš od trenut­ka kada se odse­lio u dru­gi grad zbog službe. Da i tako ga jedan dan ugledam na uli­ci. Mis­lio sam da mi se priv­iđa, ali ipak je to bio on, dra­gi Franz.  Bio je izne­nađen koliko i ja i pohi­tao mi je u sus­ret. Zamis­li samo došao je u grad potraži­ti starog pri­jatel­ja, mene. I tada sam ga poz­vao da proslavi s nama ovaj Božić.

    Fan­ny opet polju­bi Felik­sa u usta i vese­lim kret­n­ja­ma se raz­maše po sobi

    FANNY: Tako sam sret­na zbog tebe i zbog ovog blag­dana.  Božić je tako divan i pun ljubavi. Pijana sam od ljubavi. Zamis­li samo kako jedan takav blag­dan može promi­jen­i­ti čov­je­ka u nje­gov­oj nutri­ni. Do sada smo slav­ili sami, ali odsad ćemo slav­i­ti s ljudi­ma koje volimo.

    FELIKS: Zar dosad nis­mo slav­ili s ljudi­ma koje volimo?

    FANNY: (Nas­mi­je se) Jes­mo i to s jako divn­im ljudi­ma, ali priz­naj da je blag­dan još ljepši kada svu radost možeš podi­jeli­ti  i s ljudi­ma koje dugo nisi vidio.

    Felisk sjedne za stol i pri­pali lulu. Pridruži mu se i Fanny.

    FELIKS: Imaš pra­vo. Priz­na­jem ti,  danas si nekako poseb­na. Sva si prpoš­na i puna snage. Nisam te vidio još takvu. Odak­le ti sva ta sna­ga. Bilo bi bol­je da  šte­diš snagu, jer noćas ćemo samo ple­sati i zabavl­jati se, a moj Franz je jako dobar ple­sač, toliko da znaš.

    FANNY: Vraže jedan. Svo­ju snagu sam šte­di­la čitavu god­inu i čuvala je za ovaj dan, jer sam negdje duboko u sebi znala  da će ovaj Božić biti posebniji.

    Služavke su otišle u kuhin­ju po neke stvari i Felisk i Fan­ny osta­ju sami.

    FANNY: Koliko Franz i Josefin sada ima­ju djece?

    FELIKS: (Otpuhu­je dim) Mis­lim tro­je. Posljed­n­ja je bila mala kćer­ka, divno djetešce. Mis­lim da je vršn­jak­in­ja našeg Alek­san­dra. Tre­baš je samo vid­jeti kako je slat­ka. Lice joj izgle­da kao lice por­cu­lanske lutke, a obrazi joj se crvene kao dvi­je jabučice. Jako je lijepa.

    FANNY: Sig­urno na mamu Josefin.

    FELIKS: A na koga dru­goga može baš­tini­ti lje­po­tu, nego na mamu, nježan i ljepši spol.

    FANNY: Pa i Josefini­ni sinovi su isto tako lijepi.

    FELIKS: Da i oni su lijepi na mamu, ali čvrsti i odlučni na Franz a, na tatu.

    FANNY: Oči­to to tako mora biti. Dje­ca su lijepa na mame, a pamet­na na tate. Slažeš se?

    FELIKS: Nar­avno ljubavi, slažem se.

    FELIKS: No gdje su sada naša dje­ca, naši divni golubovi?

    FANNY: Sig­urno su tu negdje. Priprema­ju se znaš;  i nji­ma je ovaj dan pose­ban. Ako niš­ta dru­go, dobit će barem darove. I to je velik i ple­menit cilj kako god da se uzme. Pa Božić pri­je sve­ga znači i darivanje.

    FELIKS: Isti­na. Samo me malo muči da Franz ne zab­o­ravi doći k nama.

    FANNY: Ma neće sig­urno zab­o­rav­i­ti. Pa rekao si i sam da je on došao u grad pora­di tebe, zar ne, da vidi starog prijatelja?

    FELIKS: Ma ne bojim se ja zbog toga. Znam da će Franz doći ( on je čov­jek od riječi), ali hoće li doći na vri­jeme. Znaš da ima jako puno rod­bine ovd­je u gradu i da će se vjero­jat­no zadržati poma­lo kod svih. Bojim se samo da ne dođe pijan k nama. Ne poz­na­ješ ti Franz kad se napi­je. On postane sasvim dru­gi čov­jek kad malo popije.

    FELIKS: Nika­da ti nisam pričao kako je bilo kad smo bili u vojs­ci. Jedne večeri smo se malo zabavl­jali s djevo­jka­ma. Imali smo slo­bo­dan vikend. Popili smo jako puno uglavnom i Franz a je obuze­lo neko ludi­lo, neko neob­jašn­ji­vo ludi­lo. Nije mogao vla­dati samim sobom, nije uopće znao tko sam i što sam. Uvjer­avao sam ga da sam to ja Feliks, nje­gov pri­jatelj, ali on je tra­bun­jao neš­to o nepri­jatelji­ma i nepri­jateljskoj vojs­ci i nas­r­nu na jed­nu djevo­jku nožem. Jed­va sam je obranio. Hrvao sam se s njim barem deset min­u­ta. On  je jak Fan­ny, jak kao vol. Bacao me po podu i goto­vo mene probo nožem. A sljedećeg jutra kad sam mu to spomen­uo, ničeg se nije sjećao ili se nije htio sjetiti.

    FANNY: Znači da Franz ne pod­nosi baš piće.

    FELIKS: Oči­to da ne. I zato se bojim ako će kas­ni­ti. (Pogle­da na sat) Veće je pola devet, a dogov­o­rili smo se da dođe neš­to pri­je osam sati. Znaš Fan­ny bojim se da se takav prip­it ne osramoti pred obitelji. Nemaš ti poj­ma kak­va je to sramo­ta kad se tako vladaš pred oči­ma vlastite djece koja u tebe ima­ju pov­jeren­ja i pri­je sve­ga poštovanja.

    FANNY: Ma ne bri­ni niš­ta. Sig­urno će sam sebi dati reda. Valj­da čov­jek zna kad mu je dos­ta. Valj­da zna da je slab na piće pa neće tako puno nal­i­je­vati u grlo. Koliko ja poz­na­jem Fran­za rekla bih da je oso­ba od samokon­t­role i autorite­ta. Vjeru­jem da može tim autorite­tom ukroti­ti i zvi­jer koja se oslo­bo­di sva­ki puta kad se napi­je. Vidiš da nije izgu­bio službu grad­skog suca i da nitko nema nikakve loše kri­tike na nje­ga. To znači da se vla­da vrlo uzori­to i svo­ju službu obavl­ja isto tako uzori­to i savjesno.

    FELIKS: Oči­to si u pravu. Mož­da pre­više brinem. Mož­da sam samo sve to insceni­rao, ali opreza nika­da dosta.

    (Ulaze Saman­tha i Alek­san­dar u sobu, prepirući se)

    ALEKSANDAR:  Mama! Ses­tra mi ne da da stavim crvenu lep­tir mašnu. Kaže da je to nepris­to­jno i da s tim izgledam kao malo dijete!

    SAMANTHA: Nije isti­na mama. Pogledaj da je uzeo moju crvenu vrpcu za kosu i želi je nosi­ti  oko vrata.

    ALEKSANDAR: Mama! Reci joj nešto!

    Feliks je bio izne­nađen i osup­nut kada je ugledao kćer u svečanoj halji­ni. Priđe joj, pri­mi je za ruke, raširi ruke i gle­da je.

    FELIKS: Saman­tha, lijepa si kao maj­ka. Ova halji­na ti baš lije­po pristaje

    SAMANTHA: Hvala tata. Dra­go mi je da ti se sviđa.

                FELIKS: Tvo­ja mama ima pra­vo. Dje­ca su lijepa na nji­hove majke, a pamet­na na tate. Svu svo­ju lje­po­tu si baš­tini­la od mame. (Polju­bi je u obraz, a  Saman­tha ga zagrli)

    U to vri­jeme Fan­ny veže lep­tir mašnu Alek­san­dru koji još uvi­jek prigo­vara i želi onu crvenu mašnu. Dok Feliks grli kćer, na pozor­ni­ci se ugase svi­jet­la i zazvoni škol­sko zvono. Svjet­lost se kon­cen­tri­ra na čov­je­ka do telegrafa. Čov­jek do telegrafa se trgne i počin­je brže­bol­je zapi­si­vati poruku. Nakon što je zapiše poruku, zaviče.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Sti­gao je telegram! Sti­gao je telegram!

    Svi­jet­lo se vraća u nor­malu i Čov­jek za telegrafom se pri­b­liži ostatku obitelji i počin­je naglas čitati. Obitelj se okupi oko nje­ga.  Uto se pridruže Služav­ka 1 i Služav­ka 2.

     

     

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Piše sljedeće. Koči­jaš  obitelji Garlow(Stop)Danas je otputo­vao na zimovan­je na vrh Alpa(Stop) Nakon što se pijan koli­ma pre­vr­n­uo na glavnome trgu(Stop)

    Svi su se čudili tom događa­ju. Nakon što je čov­jek za telegrafom proči­tao poruku, vra­tio se za telegraf u isti položaj u kojem je bio i prije.

    FELIKS: No bla­go nje­mu. Na sam Božić je otputovao.

    FANNY: Mora da smo ga dobro plaćali kada si može pri­ušti­ti takav odmor.

    FELIKS: Da dobri smo mi lju­di. I sluge kod nas žive kao gospoda.

    Nas­tane smijeh.

    FELIKS: Sada moramo traži­ti novog kočijaša.

    FANNY:  (Obrača­jući se služavka­ma) Sluša­jte  drage moje. Danas je Božić i svi bi tre­bali slav­i­ti taj divni blag­dan. Kada nam stignu gosti, sjed­nite s nama za stol i blagu­j­mo zajed­no. Kad je bal onda neka bude bal za sve.

    FELIKS: Jako dobra ide­ja Fan­ny! Svi ćemo se lije­po poveseli­ti. Je li tako djeco!?

    Dje­ca počin­ju vese­lo kli­cati, a na ulazn­im vra­ti­ma se začu­je zvono, dru­gači­jeg zvu­ka od zvona telegra­ma (škol­skog zvona).

    FANNY: (Vese­lo) To su oni!(Felik­su) Rekla sam ti da ne brineš da će doći. (Služavka­ma) Ajde idite otvoriti!(Dje­ci) Dje­co! Jeste sprem­ni za veliko slavlje.

    SAMANTHA: Nar­avno da jesmo.

    ALEKSANDAR: Jed­va se čekam darova.

    (Ulaze svi članovi obitelji Moore s velikim kuti­ja­ma zamotanih daro­va i svi se među­sob­no izlju­biše i ruko­vaše. Franz i Feliks se čvrsto drže jed­na za dru­goga i Feliks ispusti neko­liko suza. Služavke im uzmu kapute i bunde, a Fan­ny odnese zajed­no sa svo­jom dje­com darove pod bor. Gomi­la se uskomešala i svi pos­jeda­ju za stol.)

    Za stolom…

    (Fran­zovi sinovi su sjeli jedan do dru­goga, a mlađi Fran­zov sin je sjeo točno do Saman­the koja ga je svako malo pogle­davala. Franz i Josefin kao i Ffe­liks i Fan­ny su sjedili izm­ješano( Franz sa Fan­ny, Feliks sa Josefin), a dje­ca Susan i Alek­san­dar zajed­no pri jed­nom rubu sto­la. Služavke su ih poslužile hra­nom, a onda su i one sjele na jedan kraj sto­la i svi su u tiši­ni blago­v­ali. Nakon što su pojeli, razli­je­gao se žamor, a naj­glas­ni­ji su bili Franz i Feliks, koji su naz­dravl­jali sami­ma sebi i  nji­hovom ponovnom susretu) 

    FELIKS: Molim vas malo pažn­je! (Zvoni vil­i­com po čaši)(Kada se svi prim­ire) Hvala! Želio bih naz­drav­i­ti ovom divnom danu i finoj trpezi koje su pripremile naše divne služavke.(Podigne čašu nji­ma u znak zah­val­nos­ti i poš­to­van­ja. Služav­ka 2 se zac­ere­ka no služav­ka 1 je lak­tom tresne dajući joj na znan­je da bude tiho) Želio bih naz­drav­i­ti i svo­joj divnoj ženi koja danas sva zrači nekim poseb­n­im sja­jem i djelu­je na mene kao čarob­ni­ca. (Ženi) Sva si me začarala!

    FANNY: (Josefi­ni) Ja sam kri­va što je tako dobre vol­je! (Smi­jeh)

    FELIKS: I pri­je nego što popi­je­mo rujno vino želim naz­drav­i­ti dragome bogu koji nas je sve na ovaj dan oku­pio i doveo mojeg davno izgubljenog pri­jatel­ja pod moj krov. Živjeli!!

    Svi u jed­na glas „Živ­jeli“

    FRANZ: Dra­gi pri­jatelju vidim da i u vašoj kući cijen­ite glazbu. Baš malo gledam divni piano. Bilo bi šte­ta provesti ovaj sveti dan bez melodi­ja. Evo moj Adam bi mogao odsvi­rati neku melodi­ju prim­jerenu ovom trenutku.

    FELIKS: Da jako pamet­no dra­gi Franz. (Digne se i zagr­li Fran­za te ponovno sjedne na svo­je mjesto) 

    FELIKS: Bilo bi jako lije­po kada bi i moja Saman­tha također sjela za klavir i udah­nu­la mu dušu. Dra­gi Franz da samo čuješ mojeg anđela kako svira.

    FRANZ: A mogli bi vas dvo­je svi­rati zajed­no za jed­nim klavi­rom. Vidio sam mno­go puta kako lju­di svi­ra­ju duo. Mno­go je bol­je dvade­set prsti­ju nego samo deset.

    Saman­tha i Adam se nas­mi­ješe jedan dru­gome i krenu pre­ma klaviru.

    ADAM: Tati!? Koju melodi­ju da svi­ramo? Može li neki valcer!?

    FRANZ: (Upravi pogle­da na svog pri­jatel­ja Feliksa )

    FELIKS: Bra­vo Adame, bra­vo sine! Zasvi­ra­j­mo neki val­cer i zapleši­mo malo.

    Mrzo­vol­ja  Karl je samo sje­dio i pra­tio mnoštvo

    KARL: Samo se vi zabavl­ja­jte šovin­is­tičke svin­je. Uništi­ti ćete svu ekonomi­ju sa svo­jim kršćan­skim glu­pos­ti­ma. Sramite se ovo­ga dana.

    FRANZ: (Srdi­to) Tebe nitko niš­ta nije pitao! Doveo sam te ovd­je da upoz­naš mojeg velikog pri­jatel­ja, a ti i ovd­je glu­miš praved­ni­ka. Dos­ta mi je svih tvo­jih prenemaganja.

    FANNY: (Grleći Fran­za) Nemoj tako dra­gi pri­jatelju, Božić je. Danas bi tre­bali svi biti u miru i ljubavi. Zasvi­ra­j­mo i zapleši­mo rađe.

    Adam i Saman­tha svi­ra­ju Chopen­ov roman­tični Val­cer broj 14 u E‑molu.

    FANNY: Karl hoćeš li molim te sa mnom zaplesati?

    KARL: Ja sam samo tu tijelom radi pris­to­jnos­ti, ali ne i duhom. Ja ne padam na šarm olin­jale dame i ne želim sud­jelo­vati ni u kakvim igri­ca­ma napir­l­i­tane dame. Ja nisam tatin sin kao Adam.

    FRANZ: Pobogu Karl. Ispričaj se gospođi! Takvom pon­ašan­ju te nisam učio.  Hajde ispričaj se!

    KARL: Hoću dok se ti meni ispričaš za sva zla koja si mi nanio kada si me donio na ovaj svijet.

    FRANZ: (Usta­je od sto­la) Prestani glu­mi­ti nev­inašce izda­jniče i sramo­to ove obitelji.

    KARL: Ako sam sramo­ta, onda bi ti tre­ba­lo biti ispod časti raz­go­varati sa mnom i zato me rađe dra­gi tata pusti na miru.

    FRANZ: (obrača­jući se svo­jem pri­jtelju FElik­su) Vidiš li Felikse ona je umet moje duše!

    FELIKS: Ma pus­ti­mo sada to! Zapleši­mo! Božić je smao jed­nom na god­inu. Hajde.

    Svi osim bun­tovnog Kar­la su zaple­sali val­cer i veselili se. Adam i Saman­tha su se među­sob­no pip­kali i dot­i­cali od vesel­ja i radosti i svi­rali Chope­na. Alek­san­dar i Susan su također nespren­to ple­sali. Karl je mrzo­voljno sje­dio, ispi­jao čašu vina i izgarao do bije­sa. I služavke su jed­na s dru­gom isto ple­sale. Čov­jek za telegramom je samo podi­gao glavu, ali je ubr­zo spusti i vrati se u prvo­bit­ni položaj. Ples se nas­tavio, mijen­ja­jući plesne part­nere. Kad je melodi­ja pre­sta­la, svi pos­jeda­ju za stol. Sada Fan­ny sjedne do Josefin, a Feliks do  Franza.

    FELIKS:  Dra­gi moji ovo je bilo fan­tastično. Franz!? Nisam znao da ti je žena tako dobra plesačica.

    FRANZ: E dra­gi moj Feliks, zato sam je i ože­nio. Da sam ti rekao da je dobra ple­sači­ca, onda bi mi je mož­da i oteo.

    Pozor­nicu ispuni smi­jeh. Mla­di par Adam i Saman­tha sjede i dal­je za klavi­rom, dok se Karl pun gađen­ja diže i odlazi van.

    FRANZ: Karl!? Gdje ideš? Karl!

    KARL: (Odlazeći)Idem uhvati­ti malo zra­ka, ovd­je pre­više smr­di.(Inten­zivno naglasi posljed­nju riječ)

    FRANZ: Karl! Vrati se tako ti boga!

    FELIKS: Ma pusti ga pri­jatelju, proći će ga to. Smir­it će se on kad-tad.

    FRANZ: Lako je tebi reći dra­gi moj Feliks kad imaš tako dobru dje­cu. Tvo­ja dje­ca u anđeli pre­ma moje Kar­lu. Vidi Saman­thu kako je lijepa i dobra kao anđeo, a vidi tek Alek­san­dra. Dobar je ako kruh.

    JOSEFIN: Da pri­jatelju naš Karl je umet naših duša od samog rođen­ja. (Pogle­dava­jući čas Fan­ny, čas Felik­sa)  Nemate poj­ma kakve smo sve nepri­like imali s njim. Mali je jed­nos­tavno izrod i sramo­ta ove obitelji, ali ipak ga trpimo.

    FANNY: To znači da ga volite. Vjeru­jte mi pre­poz­nat će već jed­nom vašu ljubav. Samo mu tre­ba vre­me­na i vid­jet ćete. Još će vas poštovati.

    FRANZ: Niš­ta od nje­ga nika­da neće biti, niš­ta. On je Karl, bun­tovnik, vizionar, pro­rok novog doba. Nema takvi­ma mjes­ta među anđe­li­ma. (Sinu Adamu) Hajde reci Adame što je tebi napravio kad ste bili mala djeca.

    ADAM: NE znam je li to baš prim­jereno sada oče.

    FRANZ: U redu je sinko, slo­bod­no ispričaj da lju­di čuju s kakvom se noćnom morom mi borimo.

    (Dok je Adam pričao, služavke su neprestance jele i trpale hranu u usta)

    ADAM: Karl je inače star­i­ji od mene četiri godine. Jed­nom kad smo bili dje­ca, čuvala nas je jed­na guver­nan­ta. Bilo je vri­jeme za spa­van­je. Guver­nan­ta je prvo uspavala Kar­la, a onda je došla mene uspa­vati i ušuškati. No čim je zatvo­rila vra­ta, uđe Karl. Ja sam još bio pre­malen da bih mogao razum­jeti Karlove nam­jere.  Karl me stavio u koli­ca i kren­uo sa mnom u dvorište.  Ja sam samo šutio, jer nisam slu­tio koje su mu nam­jere. I Karl me odgu­rao kolici­ma na ces­tu i ostavio tamo. Sva sreća da je guver­nan­ta čula moj plač. da se nisam onako luđač­ki derao, pregazi­la bi em već neka zaprega.

    FRANZ: Eto. Sad vidite s kakvim sinom razmet­nim imamo posla. Kažem ti ja dra­gi pri­jatelju da je on umet naših duša, ali što se može. Zaš­to bi nam živ­ot bio lagan, kada može biti težak.

    FRANZ: No pus­ti­mo sada to. Rađe naz­drav­i­mo našem prijateljstvu.

    Svi u isti glas: „Živ­jeli“

    ALEKSANDAR: Opros­tite tata, može­mo od sto­la. Rado bis­mo pogledali darove.

    FANNY: Nar­avno mili moji možete od sto­la i veselite se ras­paki­rava­jući darove.

    Alek­san­dar i Susan krenu vese­lo ras­paki­ra­vati darove, a svi ostali ih gledaše nježn­im pogled­i­ma. Svi­jet­lo pozor­nice se gasi i snop svi­jet­la se usre­do­toču­je na Saman­thu i Adama koji sjede do klavira.

    ADAM: Saman­tha. Imaš lijepe oči, baš kao anđeo, kao što je moj otac rekao.

    SAMANTHA: I ti imaš lijepe oči i smi­ješak. Volim te gle­dati kada se smi­ješ. Volim te pro­ma­trati kada si ner­vozan kao malo prije.

    ADAM: Oprosti, ali bilo mi je i neu­god­no ocr­ni­ti svo­jeg bra­ta, ali ipak sve je to samo isti­na­ma što sam ispričao. Ja volim svo­jeg bra­ta Kar­la iako je čudan i dru­gači­ji od svi­ju nas. Ne mogu se zamis­li­ti da ga mrz­im na bilo koji način. On je moj brat i to je jed­nos­tavno tako.  Ne mogu ga mrz­i­ti. Našim vena­ma teče ista krv i to nas veže, iako smo dru­gači­ji. I da me ubi kao Kain Abela, ne bih mu zamjerio.

    SAMANTHA:(Dotakne mu ruku) Drag si ti znaš. Još otkako si ušao u kuću, vid­jela sam u tvo­jim oči­ma iskru, neku poseb­nu iskru  posli­je koje mi je sve bilo jasno.

    ADAM: A što to ? Što ti je bilo jasno?

    SAMANTHA: Pa to. Zalju­bi­la sam se.

    ADAM: U koga? Mož­da u mene?

    SAMANTHA: ( Nježno se nas­mi­je i pris­loni čelo na Adamo­vo, polju­bi ga i odvo­ji se od Adama) Nar­avno ludice u tebe, a što si ti mis­lio? U koga dru­gog bi se mogla zaljubiti.

    ADAM: Mis­lio sam mož­da u Karla.

    SAMANTHA: Ne budi smi­ješan. Ja ne razu­mi­jem Kar­la ni nje­govu filo­zofi­ju, ali tebe sam odmah skužila.

    ADAM: Da, a što to znaš o meni, a da ja ne znam?

    SAMANTHA: (Priđe mu bliže i nasloni glavu na nje­go­vo rame)  Znam da si i ti zaljubljen u mene, isto kao i ja u tebe. da nisi zaljubljen, onda ne bi svi­rao Chope­na. Chopen je roman­tičar i velik pijanist, a klavir je glazbeni instru­ment kojim se izjavlju­je ljubav.

    ADAM: Zgod­no si to sroči­la, a gov­oriš i istinu. To je bila ljubav na prvi pogled.  I ja sam u tvo­jim oči­ma ugledao one iste iskre kao ti u mojim oči­ma. Znao sam da će se neš­to dogodi­ti , ali sam se bojao reći bilo što da ne pok­varim taj draže­san trenutak.

    SAMANTHA: Voliš li djecu?

    ADAM: Nar­avno da ih volim.

    SAMANTHA: Bi li više volio sina ili kćerku?

    ADAM: Počela si me testi­rati s trik pitan­ji­ma, ali eto ti odgov­o­ra. Volio bih imati i jed­no i dru­go, a volio bih ti i sad neš­to odsvi­rati u znak prve ljubavi i to ljubavi na prvi pogled.

    SAMANTHA:  Ja sam ti prva ljubav?

    ADAM: Jesi. U cijelom svo­jem živ­o­tu, nisam imao pri­like pok­loni­ti svo­je srce nekoj dragoj djevo­j­ci kao što si ti.

    Adam započe svi­rati Beethowen­ovu „Za Elizu“. Saman­tah nasloni glavu na nje­go­vo rame polju­bi ga u obraz te utone u melodi­ju. No ubr­zo nakon par prvih udara­ca u klavir, zazvoni škol­sko zvono, Čov­jek za telegrafom digne glavu i cijela pozor­ni­ca ponovno bude osvi­jetl­je­na. Čov­jek za telegramom zav­iče „Sti­gao je telegram!“ Čov­jek za telegramom dojuri na središte pozor­nice i čita.

    ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: Dvo­je mladih ljubavnika(stop) otputo­vali su na topli jug (stop) nakon što su se utopili u zaleđenom jezeru(stop) zbog nes­retne ljubavi (stop).

    Čov­jek za telegramom se vraća u svo­ju prvo­bit­nu pozi­ci­ju. Ulazi Karl zamaski­ran u sablast u fratarskom odi­jelu i vozi na kolici­ma vodor­avno postavl­jen lijes. Mla­di ljubavni­ci Adam i Saman­tha krenu u sus­ret svo­jim roditelji­ma i opraš­ta­ju se od njih, grleći njih i svo­jeg bra­ta i sestru.

    FANNY: Dra­ga moja kćeri. Dra­go mi je što si našla ljubav svo­ga živ­ota. Želim ti svu sreću i svo dobro. (Grleći Adama) Imate moj blagoslov mili moji.

    FRANZ: Pođite daleko i zasidrite svo­ju ljubav i neka vam je sa srećom.

    (Josefin plače od sreće i pri­tišće k sebi Susan i mal­og Aleksandra)

    FELIKS: (Grleći Josefin) No,no. Nemoj plakati. Moja kći će se brinu­ti za tvo­ga sina. Sve će biti u redu. Vid­jet ćeš. Sada smo obitelj i imao veći razlog za slavlje.

    JOSEFIN: (Obraća se Adamu i Saman­thi) Jeste li spremili prtl­jagu? Imate li sve što vam treba?

    ADAM: (Grli mamu) Joj mama. Nemoj se brinu­ti. Čim stignemo na jug, pisat ću ti. Ne bri­ni niš­ta. Moja Saman­tha će se lije­po o meni brinuti.

    KARL (u ulozi sablasti): (Dovozeći lijes.)  Vaša prtl­ja­ga je spremna.

    Saman­tha i Adam ulaze u lijes. Prvi ulazi Adam, a na nje­ga liježe Saman­thai Karl zat­vara lijes dvo­je ljubavni­ka okrenu­ti jed­na pre­ma dru­gome licem u  lice. Odvozi ih  s pozor­nice. Svi prisut­ni sjeda­ju za stol, a služavke odlaze u kuhinju.

     FELIKS: Dra­gi Franz. Naša dje­ca su odrasla. Od danas smo obitelj i imamo još jedan razlog za slavlje.

    FRANZ: Tako je! Danas posta­je­mo obitelj. Dva veli­ka prez­i­me­na Moor i Garlov će se uje­dini­ti. Danas može­mo posta­ti ponos­ni na našu dje­cu za koju smo ski­dali zvi­jezde s nebe­sa i vadili bis­er­je iz najvećih morskih dubina.

    FANNY: (Glas­no obraća­jući se služav­ki) Done­site bocu najbol­jeg šam­pan­j­ca. Želim proslav­i­ti sreću koju mi je Božić donio.  Naz­drav­i­mo budućnos­ti naše djece!

    Svi prisut­ni za stolom dižu čaše i naz­dravl­ja­ju za sreću dvo­je ljubavni­ka. Pozor­ni­ca  se zam­rači, a snop svi­jet­la se fokusira na Alek­san­dra i Susan i prati ih do Božićnog drv­ca. Tamo sjeda­ju i Alek­san­dar iz džepa vadi revolver.

    ALEKSANDAR: Gledaj što sam našao u ladi­ci tatine radne sobe.

    SUSAN: Što je to?

    ALEKSANDAR: Revolver. To je tata donio iz vojske kući. Zar nije lijep? Mogli bis­mo se igrati kauboja.

    SUSAN: Ja ne želim biti kauboj.

    ALEKSANDAR: Ne. Ne moraš. Ti budi princeza koju su ukrali Indi­jan­ci, a ja ću biti kauboj i spaša­vati ću te. Puto­vati ću divljim zapadom i jahati kon­ja i bori­ti se s Indijancima.

    SUSAN: Može onda tako. Bit će zabavno. A kako radi taj revolver?

    ALEKSANDAR: Vidiš. (Otvori revolver)  Tu unutra u ovom bub­n­ju su meci i kada pri­tis­nem ovd­je (pokaže na oki­dač) onda se dogo­di eksploz­i­ja i metak izleti kroz cijev.

    Ponovno se oglasi škol­sko zvono i čov­jek za telegramom podigne glavu i zapisu­je poruku. Svi­jet­lo osvi­jetli cijelu pozor­nicu i čov­jek za telegramom viče: „ Sti­gao je telegram!“ te  stane na sred­inu pozor­nice i počin­je čitati. Svi se usre­do­točiše na čitanje.

    ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: U Božićnoj noći (stop) dvo­je  mal­odob­ne djece, otputo­va­lo je na vječi­ta igral­iš­ta (stop) gdje vla­da vječi­ta igra i radost (stop) nakon što su pogin­uli od puc­n­ja revolvera.(stop)

    Na scenu stupi ponovno Karl u ulozi sablasti i doveze lijes, a čov­jek za telegramom se po proči­tanoj vijesti vrati u svoj prvot­ni položaj.

                KARL(u ulozi sablasti) : Kovčezi su spremni.

                Fan­ny i Feliks grle svo­jeg sina Alek­san­dra, dok istovre­meno Franz i Josefin grle i ljube svo­ju djevo­jčicu Susan.

    FANNY: O Alek­san­dre veli­ki, uspio si! Ost­vario si svoj san. Bog je dobar, Bog ti se smilo­vao i poz­vao k sebi na vječi­ta igrališta.

    FELIKS: Da tamo će biti radosti i igre i vesel­ja i druge djece. Anđeli će se s vama tamo igrati i veseli­ti.  Bra­vo! S pravom nosiš ime Aleksandar.

    ALEKSANDAR: Hvala tata. Reci mi molim te sto­ji li mi lije­po lep­tir mašna.

    FANNY: Lije­po ti sto­ji mali moj. Dođi da ta mama poljubi.

    I Fan­ny se spuš­ta k djete­tu  i lju­bi ga u obraz majčin­skom brižnošću. Isto radi i Josefin. Franz i Feliks jedan dru­gome česti­ta­ju i izgr­le se prijateljski.

    FRANZ: Pri­jatelju slavlju nika­da kra­ja. Kod tebe je uvi­jek vese­lo.  Samo se slavi i pleše i pje­va i raduje.

    FELIKS: Da Franz.  Naša dje­ca su otišla u svi­jet i osamostalila se. Bili smo dobri roditelji. Odgo­jili smo prave i poštene mlade ljude.

    FRANZ: Da samo što ja imam još jednog disiden­ta i fak­i­na koji me ne presta­je mučiti.

    FELIKS: Ma zab­o­ravi na njega.

    FRANZ: Dobro kažeš, dobro. Vese­limo se rađe zbog naših anđelčića.

    Dok su se opros­tili, roditelji pomažu ući u lijes svo­joj dje­ci i Karl u obličju sablasti ih odvozi s pozor­nice. Svi sjeda­ju na svo­ja mjes­ta i Služav­ka 1 donosi bocu šam­pan­j­ca. Feliks otvara bocu šam­pan­j­ca i opet slave i drže zdravice.

    FRANZ: Za našu dje­cu i nji­hov usp­jeh  i vrline za koje smo se borili u nji­ho­vo ime. Pij­mo u to ime.

    FELIKS: Tako je! Danas slav­i­mo trostru­ki Božić.

    Svi naz­dravl­ja­ju zajed­no sa služavkom 1i zap­je­va­ju pjes­mu „Nikom nije lep­še nek je nam, samo da je tako sva­ki dan“. Svi­jet­lo pozor­nice se ponovno gasi i snop svi­jet­la se kon­cen­tri­ra na Fan­ny i Josefin.

    FANNY:  (Sjevši do Josefin)  Sjećaš se kada smo se jedan­put iskrale iz internata?

    JOSEFIN: Da. Imale smo točno pet­naest godina.

    FANNY: Jes­mo. I bio je to prvi puta da smo izbi­vale izvan zid­i­na inter­na­ta. Kako smo bile sretne i uzbuđene.

    JOSEFIN:  Bile smo mlade i željne pustolovina.

    FANNY:  Bile smo zaljubljene u zvi­jezde i sunce i sva­ki zid nam je bio prepre­ka. Bile smo divl­je i neukrotive.

    JOSEFIN: Sva­ki zid inter­na­ta je gušio našu slo­bo­du. Odu­vi­jek sam htjela živ­jeti slo­bod­no bez da me itko ugn­je­ta­va, bez da mi itko gov­ori što i kako da čin­im.  Moj Franz mi nika­da nije zapovi­jedao. Više sam ja zapovi­jedala nje­mu. Moj Franz se čini kao gospo­dar, ali pra­va gospo­dar­i­ca kuće sam ja.

    FANNY: Žena je glavna.

    JOSEFIN: Da žena je ogn­jište kuće, a muškarac je samo žer­av­i­ca koja svako malo ugasne.

    FANNY: Ja sam bila veli­ka pot­po­ra mojem Felik­su kad mu je bilo teško na poslu. Katkad bi došao kući sav izmož­den i pre­bi­jen od posla. Znao bi leći do mene, skloni­ti glavu u moje naruč­je baš kao dijete i izja­dati se.

    JOSEFIN: Sve što je Franz proživl­javao i ja sam proživl­javala. Svako suđen­je, slučaj i par­ni­ca u koji­ma se dvoumio, sve sam to ja oču­ti­la na svo­joj koži i mesu. Ja sam ga sav­je­to­vala kako da pre­su­di, kako da iza­đe izvan zid­i­na svo­ga razu­ma i sluša svo­je srce.

    FANNY: Mi smo to naučile. Mi smo srušile sve zidove sputa­van­ja; mi smo slobodne.

    JOSEFIN: Muškarac je jak koliko i nje­go­va žena.

    FANNY: Sjećaš se kad smo prvi puta upoz­nale na balu tvo­ga Fran­za i mojeg Feliksa.

    JOSEFIN: Da. Ja sam se sko­ro zatele­bala u tvo­ga Felik­sa, ali na vri­jeme si me prosvi­jetlila.  On nije bio za mene. On je za tebe, baš odgo­varate jed­no dru­gome, kao ključ i brava.

    FANNY: Da i ja sam sko­ro pogri­ješi­la. Zagledala sam Fran­za.  Tko zna kako bi bilo da me ože­nio? On je dos­ta krut i strog. Ne bih znala iza­ći na kraj s njim. Brak bi nam propao još prve godine.

    JOSEFIN: Tebi tre­ba netko pop­ut Felik­sa. On je njež­na duša kojoj tre­ba mamica.

    FANNY: (Smi­jeh) Da ja sam mno­go puta bila nje­go­va mam­i­ca kada je došao mrzo­vol­jan kući. Da znaš samo kako se jadao kao malo dijete. Tre­bala si to vid­jeti. Kad bih mu prešla rukom preko čela, zadrhtao bi i osmi­jeh bi odmah zab­lis­tao na nje­govu licu baš kao na mal­om djetetu.

    JOSEFIN: Nemoj zab­o­rav­i­ti da smo mi žene.

    FANNY: I to jake žene. Pob­je­gle smo iz inter­na­ta, srušile smo jedan zid, a sruši­ti ćemo sva­ki zid koji nas sputava.

    JOSEFIN: Sjeti se što se dogodi­lo kad smo pob­je­gle iz internata.

    FANNY: Naš prvi poljubac.

    JOSEFIN: Da. Polju­bile smo se prvi puta ispod tužne vrbe. Bila je noć i mjesec je sjao i izgarao. Još sad mi usne gore od tog poljupca.

    FANNY: Pokušat ću ih ugasiti.

    (Polju­bi Josefin u usta)

    JOSEFIN:  Ja sam bila sva vraž­ja. Znaš kako sam te uhvatila.

    (Uhvati je je za dojku. Fan­ny krikne, a onda se obje upuste u smijeh)

    FANNY: Da nisam imala tebe tamo u inter­natu, polud­jela bih.

    JOSEFIN: Da i ja tako mis­lim. Mi smo jake žene.

    Fan­ny vadi iz tor­bice malu vrećicu i sadržaj te vrećice podi­jeli s Josefin.

    FANNY: Dok­tor od kojeg sam to kupi­la kaže da udara u glavu u minuti.

    JOSEFIN: Što je to?

    FANNY: Nije bit­no, samo uzmi i uži­vaj. Opuš­ta nerve.

    Začu­je se zvon­ja­va škol­skog zvona i čov­jek za telegrafom podigne glavu i bil­ježi tekst. Svi­jet­lo osvi­jetli cijelu pozor­nicu i čov­jek za telegramom sada istrči na sred­inu pozor­nice i viče poz­natu frazu: „Sti­gao je telegram!“ Sta­je i čita.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Pozi­va se (stop) gospođu Fan­ny­Moor i gospođu Josefin  Garlow(stop) na pris­ustvo­van­je fem­i­nis­tičkom pokre­tu (stop) u Ameriku(stop) koje su se (stop) u noći Božića pre­dozi­rale sirovim opi­ju­mom (stop).

    Čov­jek za telegrafom se vrati u prvot­ni položaj. Stižu Karl u ulozi sablasti dovo­di je da lijes. Za njim ide Adam, obučen u isto odi­je­lo kao i Karl i dovozi dru­gi lijes. 

    KARL (u ulozi sablasti): Vaši kovčezi su spremni.

    Dignu se Franz i Feliks i poz­dravl­ja­ju se sa svo­jim žena­ma. Dolazi i Služav­ka 1 i Služav­ka 2 te se klan­ja­ju gospo­dari­ci i zažele joj svako dobro.

    FELIKS:(Fan­ny) Dra­ga moja. Hvala što si me prati­la na ovome putu. Hvala što si se brin­u­la za mene kao da sam dijete.  Bilo nam je lije­po zajed­no. Ti si jaka žena, tre­ba da se boriš. Idi sad i želim ti svako dobro tamo gdje ideš.

     FRANZ: (Josefi­ni. Hva­ta je za ruke i lju­bi joj dlanove) Bila si stup moje kuće, kamen temel­jac. Izrodi­la si mi lijepu i pamet­nu dje­cu i onog der­ana. Opraš­tam ti, ne bri­ni. Idi sad svo­jim putem. Tre­ba­ju te.

    Žene liježu sva­ka u svoj kovčeg i Karl i Adam ih odvoze s pozor­nice. Služav­ka 1 i Služav­ka 2 se vraća­ju u kuhin­ju, a muškar­ci dižu čaše i održava­ju zdrav­icu u čast svo­jih žena. Već su se pon­apili i nji­hove rad­nje i kret­nje su spori­je. Nato se svi­jet­lo opet brzo gasi i zazvoni škol­sko zvono. Svi­jet­lo opet osvi­jetli pozor­nicu. Čov­jek za telegrafom podigne glavu i zapisu­je. Zatim dotrči u središte pozor­nice i viče : „Sti­gao je telegram!“ Nakon toga čita.

    ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: Služav­ka 1 i trud­na Služav­ka 2 te čov­jek za telegramom (stop) poz­vani su na podugačak godišn­ji odmor (stop) nakon što su se u noći uoči Božića ugušili plinom (stop).

    Ulaze tri osobe Karl, Adam i Jed­na od žena  s tri kovče­ga, obuče­na u istu odjeću. 

    KARL: Vaši koferi su spremni.

    Franz i Feliks, već pijani samo mah­nu ruka­ma i dal­je nataču čaše šam­pan­j­ca. Sve tri osobe ulaze u kovčege i odvoze ih s pozornice.

    FELIKS: Zavri­jedile su dugačak godišn­ji odmor. Naradile su se cijelu god­inu. Vri­jedne su to cure.

     

    Feliks i Franz se upuste u pričan­je za stolom i čaši­com šampanjca.

    FELIKS: Franz dra­gi, koliko smo mi zajed­no prošli.  Koliko smo mi zajed­no toga iskusili. Sadrža­jem naših živ­ota može­mo zapuni­ti jedne prave debele korice. Što je Bib­li­ja spram naših tekstova?

    FRANZ: Da. (Srkne šam­pan­jac) Mi smo učinili puno toga, a nitko nas se ne sjeća. Tamo neki pijani gro­fovi spase neku siro­tu i odmah im grade spomenike i crkve u nji­hovu čast, a nama?! Što su naprav­ili nama?

    FRANZ: Mi se tu brinemo za našu kopi­lad, poš­tu­je­mo naše žene i niš­ta! Svi su nas ostavili. Ostali smo sami.

    FELIKS: Ma vrag nek nose sve njih. Ne tre­bamo ih!

    FRANZ: Tako je! Ne tre­bamo mi niko­ga. Rin­tam ko konj po cijele dane dok svi u mojoj kući divane i igra­ju neke glupe igrice. Sluge se bol­je zabavl­ja­ju nego ja. Kad dođem doma onda me doče­ka moj najveći gri­jeh Karl!

    FELIKS: Ma dobar je taj mali.

    FRANZ: Ma vrag je dobar. Tko  zna čiji je.

    FELIKS: Kako to mis­liš čiji je?

    FRANZ: On nije moj plod, on je vraž­je sjeme, koje je doš­lo s ono­ga svi­je­ta samo da me muči. On je umet moje duše, sjeki­ra koja kida moje živce. Zaš­to me Bog tako kažnjava?

    FELIKS: Ma pusti sada nje­ga. I on je otišao negdje k vragu. Pusti ga. Sami smo i isko­ris­ti­mo to lije­po vri­jeme samo za nas dvoje.

                FRANZ:Imaš pra­vo. Nek vrag sve odnese.

    FELIKS: Sjeti se kako nam je lije­po bilo dok smo bili u vojsci.

    (Zavla­da pijani smijeh)

    FRANZ: Bili smo vojni­ci i pol. Bilo nam je deset puta ljepše nego sada.

    FELIKS: Nis­mo imali žene koje bi kvo­cale i bile dosadne.

    FRANZ: Tako je! Mi smo lovili žene kao lisice svoj pli­jen. Bili su to dani; bio je to raj,  ali zaje­bali smo se.

    FELIKS: Da. Htjeli smo pogle­dati kako je u pak­lu i eto nam ga sada.

    FRANZ: (Digne čašu) Daj mi još natoči rađe.

    FELIKS: Franz. Bilo je dos­ta. Pre­više smo pijani.

    FRANZ: A što!? Ti si moja prokle­ta žena koja će mi reći da ne pijem?

    FELIKS:  Ma nije to pri­jatelju, ali kad pre­više popi­ješ, pretvoriš se u zvi­jer i onda te ni sam bog ne može ukroti­ti. Bojim te se čovječe.

    FRANZ: Oprosti. Neću onda više piti. Ne moraš se bojati. Ipak mi smo najbolji pri­jatelji na cijelom svijetu.

    Zagr­li ga pijanom gestom. Uto uđe mla­di Karl.

    KARL: O tate­ki. Napili ste se kao svin­je. A gdje su svi?

    FRANZ: Otišli su! I ti idi s nji­ma vrag te odnio. Prokle­to kopile.

    (Feliks dra­ga pijan­im kret­n­ja­ma Fran­za i umiru­je ga)

    KARL: Ja sam kopile? Ja? Vidim da imaš visoko mišl­jen­je o svo­jem nasljedniku.

    FRANZ: Nisi ti moj nasljed­nik i niš­ta nećeš nasli­jedi­ti. Lišit ću te nasljed­st­va vraž­je kopile.

    KARL: Da, da. To ste vi lju­di, jad­ni mali crvi koji se pon­api­ju i žive kao svinje.

    FRANZ: Tko je svin­ja?! (Usta­je) Kako se usuđu­ješ gov­oriti tako o ocu!?

    (Feliks ga smiruje)

    FELIKS: Mirno Franz mirno.

    FRANZ: Kako da budem miran kada me vlasti­to kopile nazi­va svin­jom. Dao sam mu živ­ot i omogućio da živi bol­je nego dru­gi; pružao sam mu sve pa i ono što dru­gi nisu imali, a on da me nazi­va svin­jom! Pokazat ću ti ja prokle­to kopile!

    (Gra­bi nož sa sto­la i nas­rće na Kar­la. Karl se brani, a Feliks pokuša­va odvo­ji­ti Fran­za od Karla.)

    FELIKS: Franz! Franz! Ne budi lud! Ne tre­ba ti to! Franz slušaj!

    KARL:  (Pod naporom) Ma pusti me jad­ni goluž­dravi starče!  Ski­daj se s mene!

    U svom to metežu, oglasi se škol­sko zvono i telegraf počin­je radi­ti. Svi zaus­tave svo­je rad­nje. Feliks pozorno sluša.

    FELIKS: (Klikčući od vesel­ja) To je telegram za nas Franz, za nas!

    FRANZ: (Pri­mi Felik­sa za mišice i krikne) Za nas!?

     FELIKS:  Da! I mi smo zaslužili odmor. Čekaj da sas­tavim poruku.

    KARL: (Začuđeno)Ti znaš čitati telegram.

    FELIKS: Učili smo u vojsci.

    KARL: Dobro i što onda kaže telegram?

    FELIKS: Poš­to­vana gospo­do Franz i Feliks (stop) osvo­jili ste puto­van­je Edenom(stop) nakon što ste se u Božićnoj noći (stop) bru­tal­no pok­lali noževima(stop) Čestitke(stop)

    FRANZ: Došao je red i na nas. Ipak se isplatilo!

    Grli Felik­sa.

    FELIKS: Rekao sam ti! Ispati­ti će se kad tad.

    Ulaze već sablasti, Čov­jek za telegramom, Adam i jed­na od žena ( sve­jed­no koji žen­s­ki lik tumači sablast)

    ADAM: Vaši kovčezi su sprem­ni gospodo!

    Franz i Feliks se još jedan­put izgr­le i izljube i leg­nu u ljesove, ne osvrćući se na Kar­la koji  nije­mo sto­ji i gle­da. Sablasti odvoze ljesove i telegraf. Karl potrči za nji­ma i vuče za rukav posljed­nju sablast koja odvozi telegraf. Sablast samo ide, a Karl se strovalju­je na pod.

    KARL: Čeka­jte! Ne! Ne idite! Zar više nema telegra­ma? Hajde barem još jedan! NE! Čekajte!

    Sablasti odu, daske i plače. Svi­jet­lo ugasne i snop svi­jet­la se kon­cen­tri­ra na Karla.

    KARL: (Kroz suze) Zaš­to mene nitko ne voli? Zašto…sam tako odbo­jan? Ja sam sam na svi­je­tu i nemam nigdje niko­ga i svi me preziru i mrze, kao da sam im neš­to skriv­io! Zaš­to me svi preziru i gleda­ju kao da sam ja kriv što ih sreća neće? Što hoće taj šugavi svi­jet od mene?(Pridiže se) Zar nisam zavri­je­dio barem jedan jednod­nevni izlet u pros­transt­va Ede­na? Zar sam ja gri­jeh koji luta zemljom i povri­jeđu­je ljude? Što sam Bogu skriv­io? (Podižući glavu u strop) Hajde! Barem jedan telegram mi daj!(His­ter­ično) Hajde!

    NA scenu dolazi Čov­jek za telegrafom, ovaj puta obučen u baroknu odjeću s velikom napu­dra­nom perikom i gura oman­ju vit­rinu s reg­is­tra­tori­ma( vit­ri­na je puna crvenih reg­is­tra­to­ra sa samo jed­nim plav­im). Karl naglo ustane i pre­plaši se. Svi­jet­lo se kon­cen­tri­ra na tu dvo­jicu likova.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ne, ne boj se!  Neću ti ništa.

    KARL: Što hoćeš?

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Čuo sam kako nar­ičeš bijed­ni čov­ječe. Čuo sam kako ti je teško i zazi­vaš sva božanst­va neba. Oni su me poslali da te utješim.

    KARL: Kako ćeš me utješi­ti. Pa vidiš da sam na rubu živa­ca i na rubu živ­ota. Što dat ćeš mi neki šugavi telegram?

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ne. Ne ću ti dati šugavi telegram.(Inten­zivno naglasi riječ „šugavi telegram“). Došao sam ti neš­to pokaza­ti i objas­ni­ti pri­je sve­ga ako želiš čuti.

    KARL: (Glumeći gru­bi­jana)  Imam li izbora?

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Nemaš. Dobro. Onda pogleda­j­mo sljedeće. Vidiš! (Pokaže usporenom gestom na reg­is­tra­tore i nas­tavl­ja sa snebi­van­jem) Ovo tu su reg­is­tra­tori, puni sadržaja.

    KARL: To i sam vidim.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ali ne znaš kakav je sadržaj u njima.

    KARL: Biste li bili onda toliko ljubazni i rek­li mi o kakvom je sadrža­ju riječ?

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: (Nas­mi­je se i vrlo stro­go i ozbiljno preko­ri)  Ne budi drzak! Takvim neg­a­tivn­im stavom kakav je tvoj, nećeš daleko dogu­rati. Svi ovi reg­is­tra­tori pri­pada­ju tvo­joj obitelji i svi oni su ispisali stran­ice svo­ga živ­ota. Sve što su radili, čini ili ne radili, sve je to zapisano u registratorima.

    KARL: I kakve ja veze imam s tim. Ja ion­ako prezirem svo­ju obitelj. Ion­ako su me ostavili sama i nevol­je­na. Ja želim samo svoj telegram.

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Gledaj! (Nježno)  Nije to tako lako kako mis­liš. Tre­ba prvo zasluži­ti telegram; tre­ba prvo napisati domaću zadaću i napuni­ti tek­stom živ­ota ove prazne reg­is­tra­tore.  Gledaj!(Izva­di plavi reg­is­tra­tor) Ovo je tvoj reg­is­tra­tor. Nosi tvo­je ime i sasvim je prazan. Svi ovi reg­is­tra­tori ovd­je su puni i nji­hove živ­otne priče su završene i zaključene. Zato su i dobili telegrame, a ti, ti nisi ispisao ni jed­nu stran­icu svo­ga života.

    KARL: PA što ako nisam!

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Opet taj neg­a­ti­van stav pre­ma sve­mu. Gledaj tako nika­da nećeš zavri­jedi­ti svoj telegram, uko­liko ne napišeš domaću zadaću i ispuniš stran­ice svo­jeg plavog registratora.

    KARL: A zaš­to je samo moj reg­is­tra­tor plav?

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Zato što si ti umet duše svo­joj obitelji, izrod i naj­gore što ih je mog­lo snaći.

    KARL: Ma briga me što sam! Briga me za tvo­je brbl­jar­i­je! Ja samo želim telegram!!

    ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Nije to tako jed­nos­tavno. No ne moraš klonu­ti duhom. Ima izne­nađen­je za tebe. Mož­da se i predomisliš.

    Gura koli­ca natrag s pozor­nice i nes­ta­je  u mraku, dok Karl viče za njim.

    KARL: Stani proklet­niče! Stani! Svi ste se vi urotili pro­tiv mene! Svi i nebo i zemlja!

    Ner­vozan hoda lije­vo-desno po pozor­ni­ci. Iz mra­ka pozor­nice, išul­ja se Saman­tha prekrive­na crnom kapul­jačom i ogr­tačem. Naliku­je na smrt.

    SAMANTHA: Karl! (Nježno) Karl.

    Karl se uplaši na trenu­tak i ska­men­jen stane.

    KARL: Ti si smrt!  Makni se od mene! Gubi se ! Odlazi tamo odak­le si došla!

    SAMANTHA: Ne boj se dra­gi moj! Nemam ja zle nam­jere ako to misliš.

    KARL: Što hoćeš od mene? Nije još moje vri­jeme. To mi je rekao onaj registrator.

    SAMANTHA: Mis­lila sam da si usaml­jen i da želiš društ­vo. Došla sam ti prav­i­ti društ­vo. Mož­da bi želio zaplesati.

    KARL: Ni u snu. Pogledaj se samo kako izgledaš. Tko bi želio ple­sati s tobom s leši­nom. Hlad­na si kao led. (Raz­draženo) Pa ti si Smrt.

    SAMANTHA: Ne volim da me tako zovu. (Sa snebi­van­jem)Draže mi je čuvar­i­ca mrtvih ili balerina.

    Saman­tha skine svoj crni ogr­tač, a ispod tog ogr­tača ima balerin­sko odi­je­lo i cipelice. Karl zaprepašten gleda.

    SAMANTHA: Jesam li ti sada ljepša? Jesi li promi­je­nio mišl­jen­je mož­da? Hoćeš sada zaple­sati sa mnom?

    Karl se još više čudi, ali ga obuzme neka neo­bič­na euforija

    KARL: Kako si lijepa i vit­ka, kao anđeo, a mis­lio sam da si sama kost i koža, hlad­na, prga­va i mrzo­volj­na starica.

    SAMANTHA: (Zahi­ho­ta)Oči ponekad mogu pre­var­i­ti svo­jeg gospo­dara.  Dak­le, ipak bi volio zaple­sati sa mnom?

    KARL: Svakako.

    Uhvate se za ruke i zaplešu popo­zor­ni­ci u melodi­ji Bar­ca­role iz Hoff­manovih priča. Snop svi­jet­la prati sva­ki nji­hov pokret. Usred zad­njih tak­to­va  melodi­je Bar­ca­role i plesnih kora­ka, spuš­ta­ju se zas­tori i mrak ispuni pozor­nicu i glaz­ba utihne. 

    Zas­tori su spušteni.

    .

    .

    .

    .

    .