Štit

Dejan Vukićević
Lat­est posts by Dejan Vuk­iće­vić (see all)

    .

    .

    Prvi put s ocem na mokrenje

     

    .….Slike se smenjuju.

    .….Nje­gov širok osmeh uraml­jen brkovi­ma koji bi se, pre ili kas­ni­je, pret­varao u set­ni izgled izglad­nel­og uličara što je sebi dozvo­lio osma­tran­je izlo­ga rad­nje s delikate­som. Zajed­ničke vežbe, na dru­goj, u retkim trezn­im jutri­ma. Čekan­je do kas­no u noć i nje­govi izn­ev­ereni dolas­ci, na trećoj.

    .….Dečak sto­ji i maše osme­hu­jući se. No, u mag­noven­ju, shvatam da je to neki stvarni dečak koji kraj pruge vese­lo poz­dravl­ja put­nike iz voza u kojem sam i ja. Koliko puta me je, mis­lim, neko nas­me­jano dete raširenih ruku poz­drav­i­lo a da nisam odgov­o­rio. Koliko sam ovakvih pre­v­i­da napravio?

    .….Na mut­nom stak­lu moj odraz i ruka koja mi odmahuje.

    S druge strane pro­zorskog okna slike grado­va, kra­jo­li­ka. Odlaz­im do kloze­ta na kra­ju vago­na, gledam preko rame­na kako ulazi u pisoar jedine lokalne kafane, sta­je tik iza mojih tek zamomčenih leđa ne upazivši me. Mok­ri­mo dok neš­to mrml­ja o čemeru, besmis­lu, pro­mašenos­ti, pri tom se klateći i kvaseći pod. Ne javl­jam mu se, kako su nam se živ­oti ukrstili na čud­nom mes­tu, razmišl­jam. Dok se gle­da u ogledalu, pon­avl­ja: Šta osta od onakvog čoveka?

    .….Pokušavam, kas­ni­je, da se zbližim s njim, no ubr­zo uviđam da je nemoguće gle­dati to dugo i tiho kafan­sko samoubist­vo, naočigled i uz nese­bičnu pomoć drugih.

    .….Odlaz­im na studi­je, što dal­je, preskačući obližn­ji uni­verzitet­s­ki grad, ispi­ti posta­ju dobar izgov­or za ret­ka viđan­ja. To što mi sada javl­ja­ju za nje­govu izne­nad­nu bolest jedi­no, valj­da, mene ne izne­nađu­je. Sva­ka je bolest redov­na, nje­ga je živ­ot zaskočio.

    .….Gledam kako na izmaku kućne slave, jedne od retk­ih na koji­ma sam, sumanu­to vičem: Sve si upropas­tio! Svetislav ti je ostavio hek­tare nji­va i šuma, sve si raskrčmio! dedov­inu si mi, bre, popio! dok on polus­puštenih kapa­ka, otvorenih usta, zblanu­to sluša povi­jene glave.
    Sa železničke stan­ice odlaz­im na kliniku, ultra­zvuk može da pogreši, sken­er je vrhovni klin­ič­ki bog, kaže lekar ravn­odušn­im glasom, možete poći sa mnom, već smo počeli.

    .….Mrša­vo, izm­r­c­vareno telo, nago do pojasa, u sali bez gre­jan­ja, do pola u kap­suli, povre­meno se pridiže da vidi jesam li sti­gao. Diši… ne diši… diši… ne diši… čuje se autori­ta­tivno hlad­ni, jed­no­lični glas mašine.

    .….Šta je posled­nje što će maši­na reći, pomišl­jam dok čekam u hod­niku da dođe lekar s pre­su­dom. Odva­ja me na stranu, spuš­ta pogled.

    .….Rezul­tati su dobri, kažem, otpuš­ta­ju te s klinike. Ćuti, ne sluša, u oči me gleda.
    Vodim ga kući koju je odavno pro­dao, ali u kojoj i dal­je živi, kao pod­sta­nar. Ona širi stari, dobro poz­nati, miris. Još iste noći traži više puta, zbog leko­va, da mokri. Odlaz­i­mo zajed­no do kupati­la. Dru­gi put domo­gao se ragas­to­va. Treći put uspe­va da ustane.

    .….Onda se kreve­tom kon­cen­trično mla­ka mokraća širi, kao i osmeh blažen­im licem. Sve teže i ređe diše. Ne diše. Diše.

    .….Ne diše.

     

    ***

    .….Na četrde­se­tod­nevni pomen dolaz­im s malenom kćerkom. Gaz­da neće, dok ja ne dođem, da izda kuću. Stvari pri­pada­ju nje­mu, na račun neplaćenih sta­na­ri­na. Žene su već iznele oče­vu odeću, neš­to bacile, poneš­to razdelile Ciganima.

    .….Kćer­ka iz naherenog ormara vadi plas­tičnu lop­tu na nadu­va­van­je koju smo pri posled­njem boravku zaturili. Nalaz­im samo bri­jač koji sam mu tada ostavio, nje­gov je postao neupotre­bljiv. Ispumpaj je, kažem iz kupati­la, da bis­mo mogli da je spakujemo.

    .….Odjed­nom čujem pes­mu Kafu mi dra­ga ispeci i, u ogledalu, nje­gov lik u kas­no nedeljno jutro. U bri­jaču, kad ga otvorim, neš­to belih i crnih kratk­ih dlači­ca. Istre­sam ih na papir i pre­sav­i­jam ga. A tii­ii, a ti, a ti, a tii­ii, pevuši kći.
    .….Stani! ubr­zo vičem, ko je nadu­vao lop­tu? pitam. Pa, deka, kaže.

    .….Razmišl­jam šta je od oca osta­lo a dlačice iz bri­jača klize s nag­nu­tog papi­ra u klozetsku školjku. Osta­je, shvatam, samo dah zarobljen u kćerki­noj lop­ti dok ona peva: A tii­ii, a ti…

     

    Štit

     

    .….U četu su stigli istog dana, pred sam polazak iz Šida. Po kas­nom dolasku znali smo da su izvr­davali mobi­lizaci­ju koliko su mogli. Sme­jali su im se dok su lokne s jedno­ga i ofar­bani pra­men­ovi s dru­goga vejali oko­lo. Zadužili su „apovke”, nisu znali ni da ih ras­tave. Odve­deni su na gađan­je, prvu noć prenoćili su u istom kreve­tu, ako su uopšte spavali te noći, i, čini­lo se, kao da ih je taj krevet vezao do kra­ja živ­ota. Sutradan već smo dremali u kamionu po slavon­skim seli­ma. S vre­me­na na vreme s guma su se otki­dali parčići bla­ta i pogađali one bliže izlazu.

    .….Nisu mno­go gov­o­rili, ali se nisu ni odva­jali jedan od dru­gog. Na izd­vo­jenu i „mrtvu” stražu zajed­no su išli, u „čišćen­ju” ter­e­na jedan je dru­gom šti­tio leđa. Ahilej i Patrok­lo, krstio sam ih i nova ime­na prilepi­la su im se do kra­ja voje­van­ja. Zauzvrat su oni meni skin­uli prvo slo­vo ime­na i ostavili ono Omir, što je, mora se priz­nati, i bilo sasvim prik­lad­no, bio sam ćata. Ćata s pred­vidljivim okruglim naočari­ma i beležni­com od koje se nisam odvajao.

    .….Ahilej i Patrok­lo su se, velim, zbližili, toliko da su počela i šuškan­ja o priro­di i ste­penu te bliskosti. Ja sam, koliko je to bilo moguće, pokušavao da razu­ver­im četu da tu ima iče­ga osim običnog prijateljstva.

    .….Ne mogu, nikako ne mogu reći da im nisam zavideo. To kako, zbog kašn­jen­ja s isporukom hrane, dele posled­nji mes­ni narezak, to kako jedan od njih uvek zna da mu ovaj dru­gi čuva leđa, to kako se podrazume­va da će podeli­ti posled­nju cig­a­re­tu, to što čim se jedan od njih izbe­dači, dru­gi je tu da ga čupa, sve to, kažem, nije bilo beznačajno.

    .….A onda smo upali u stupicu, klasičnu stupicu za tul­jane. (Moj hrvats­ki naučen iz Alana For­da, polako se obnavl­jao.) Nepri­jatelj (i kad sada kažem nepri­jatelj, to zvuči smešno, mož­da se s tim istim nepri­jatel­jem ovih dana mejlam), nepri­jatelj, dak­le, navukao nas je, dok smo čis­tili teren, duboko u selo, a onda pripu­cao sa silosa. Našli smo se na čis­ti­ni i ja sam najed­nom ose­tio neku toplinu koja se širi celim telom. Namah sam pomis­lio da sam pogođen, gde i u kom od posled­njih trenu­ta­ka, nisam znao, ali šta bi dru­go mog­lo da kola niz udove do moje krvi. Bio sam par­al­isan, sta­jao dok su dru­gi bežali tražeći zaklon.

    .….Na moju sreću najbliži silo­su bili su njih dvo­ji­ca, a ne ja, i rafali su tut­n­jali po nji­ma. Video sam da je Patrok­lo pao pogođen, da je Ahilej kren­uo, zas­tao i vra­tio se, uprtio ga na leđa i, koliko se to uopšte mog­lo, trčao u cik­cak. Praš­ta­lo je oko njih, čini­lo se – i po nji­ma. Div­io sam se Ahile­ju zna­jući da ja to, verovat­no, ne bih činio. Tad sam shva­tio da su mi čizme, zapra­vo, ispun­jene mokraćom i potrčao, šljapkajući.

    ***

    .….Rat se okončao, živi smo, koliko-toliko, ostali, čak i Patrok­lo s prostrel­nim rana­ma. Molili smo se da su i oni sa druge strane, takođe, živi. Sve­ga smo se nagledali, pljačke (gledao sam i kako naši pljačka­ju naše), i koš­mara, i nei­den­ti­fiko­vanih letećih delo­va tela, i smr­ti. Ničeg viteškog u tom ratu, a verovat­no ga ni u Tro­jan­skom nije bilo, pa je moj slepi imen­jak morao poneš­to i da izmis­li. Ničeg viteškog, osim nošen­ja Patrokla i izvlačen­ja s vatrene linije.
    Rat se, velim, završio. Ahilej i Patrok­lo su se oku­mili. Onaj dan kad je ran­jen Patrok­lo svake godine slavi kao dru­gi rođen­dan. Okupi mno­goljud­nu famil­i­ju, komši­je, pri­jatel­je, pozove neko­liko rat­nih dru­go­va, Ahile­ja stavi u vrh sofre i sva­ki put, iz godine u god­inu, prepriča­va događaj neprestano umećući: Bog, pa ti, kume, Bog, pa ti!

    .….Ahile­ju je uvek nepri­jat­no, gle­da u pod i mrml­ja kako bi tre­ba­lo da kum prestane i slične stvari. Tako i ovaj put. Dok Patrok­lo drži na svakom kolenu po jed­no dete i bese­di priču koju su svi više puta čuli, ali ipak pom­no sluša­ju, ipak je to cen­tral­ni deo dana, Ahilej gle­da u zemlju, mrml­ja sebi u bradu, gubi boju u licu, zno­ji se, ovog puta neš­to se čud­no zbi­va. Ruka­ma stiska kole­na, nekak­va nat­alože­na mučn­i­na ga spopa­da i iz nje­ga, kon­ačno, provaljuje:
    .….– Dos­ta!!! Dos­ta više!!! Ne mogu ja to! Ne mogu više da slušam – to!
    .….Nas­ta­je tajac, čak i sit­na deca presta­ju s igrom, svi gleda­ju u nje­ga, dok nje­gov pogled blu­di po podu, stis­nu­tih pes­ni­ca položenih na sto, izobličenog lica.
    .….– Kakav Bog, o čemu pričaš, čoveče! Pa, ja sam te držao na leđi­ma kao štit, buda­lo! – Podi­gao je pogled, prešao njime preko svih prisut­nih i nano­vo ga vra­tio, na kuma. Lice mu se grči i izobliču­je, usne se gube, nes­ta­ju, jeca. – Ti si mi bio jed­i­na šansa da preživim, razumeš!?! Razumeš ti to!?!

    .….I opet je, ovo­ga puta duže, nas­tao tajac.

    .….A onda su svi nas­tavili da rade ono što su i pre toga radili ne pri­da­jući ama baš nikakvu pažn­ju onome što se netom dogodilo.

    .

    .

    Žur­ka u liftu

     

    .….Baš čudan taj lift, pomis­lio sam pri­tiska­jući dugme po ko zna koji put. Sve te godine, a nikako da sviknem na nje­ga. Do sada sam mogao da siđem neko­liko puta. Kad bih imao neko­liko god­i­na man­je. Neko­liko desetina.

    .….Ali ovo se zaista nije dešava­lo do sada. Spr­va se čuo taj dečarac kako dozi­va majku preko inter­fona i najavlju­je svoj dolazak. Ali, kada je to bilo! Više se i ne sećam.

    .….Onda je sta­jao, čini mi se, baš na svakom spratu. Ne pam­tim da se tako neš­to ika­da desi­lo. Kreni, stani, kreni, stani… I baš u nedelju tak­va gužva.

    .….Ono, svakako neću zakas­ni­ti, moja mila će me sačekati na groblju, ali dozlabo­ga dosad­no je ovo drež­dan­je ispred met­al­nih vra­ta. A, evo ga… Konačno…

    .….Kak­va razuz­dana ekipa! Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, a eno i dečačića u uglu, sa fud­bal­skom lop­tom – sedam. I svi muš­ki, majku mu. Baš neo­bično! A ja najs­tar­i­ji. Ovaj što mi je najbliži po god­i­na­ma izva­dio bakaluk iz cegera i deli ga. I ne primeću­je da mu iz kese curi neš­to. Zrna pšenice, kan­da. Kačkavalj, vra­tov­ina, pršut, lepa goz­ba. Nudi i mene. Pa, da ne kvarim zabavu, uzeću, što da ne.

    .….Niko­ga ne poz­na­jem, ali svi su mi nekako poz­nati. Momčić glas­no pus­tio s mobilnog tele­fona muziku. Odak­le mu Rani mraz, da mi je da znam. Sećam se te singlice, bila mi je draža od svih elpi­ja koje sam imao. U razdel­jak te lju­bim. Ajde ovi star­i­ji, ali taj momčić, pa i onaj u sred­njim dvade­se­tim, odak­le zna­ju tu pes­mu. Čak i dečačić u uglu peva: … svim žarom srca svog… Pa pon­avl­ja s Đokom glas­ni­je: srca svog! i ne zna­jući o kakvom je razdeljku zapra­vo reč.

    .….Jas­no je zaš­to je lift toliko puto­vao. Na svakom spratu po jedan je ušao. Ali, gde su svi oni pošli kada niko ne silazi? Da li je moguće da je svako povukao onog prethodnog nagore. A ja sve njih.

    .….Bitl­si. Ta, ja sam na tu pes­mu sasvim zab­o­ravio – And I love her. Kako je to moguće! A toliko sam je voleo. I nju i pes­mu o njoj. Pa ovo je ravno čudu, zaista.
    .….Sada se s mobilnog čuje Blek, Won­der­full life. I svi cup­ka­ju. Neverovat­no. Blek. Napravio je taj album i nes­tao. Album s najboljom pes­mom ika­da. Tako set­nom, a s takvim naslovom. Coin­ci­den­tia oppos­i­to­rum. Pa još kad bi se sad začuo i Betoven. Mračni Betoven. Kao da sam ja pravio ple­jing lis­tu za ovu čud­nu žurku. Počeo sam i sâm da cup­kam, šta ću, baš su me lepo iznenadili.

    .….Ne sećam se da je neko pri­tis­nuo dugme za prizeml­je, ali što bih se potre­sao oko toga, lift svakako ide nadole. Neumitno.

    .….O, mila, nećeš mi verovati kada ti budem usko­ro pričao u kojem sam se društvu vozio i na kakvoj sam žur­ci bio gost. I svi nose naočare. Osim momčića i dečačića. Najs­tar­i­jem se vidi i crni flor na sak­ou, u koroti je za nekim. Ovaj u trideset i nekoj nosi zapako­vanu igračku, izgle­da kao da je pošao na babine. Onaj u sred­njim četrde­se­tim s aktovkom je neš­to smrknut, umoran, a tip na polovi­ni pedesetih pim­pla fud­bal­sku lop­tu, pokazu­jući tako, valj­da, svo­ju vitalnost.

    .….Ali, lift se spuš­ta, a niko ne silazi, čak ni dečačić od pet-šest god­i­na koji se, dobro sam čuo, najavio majci.

    Potom se lift zaustavio.
    I svi su zastali, kao zaleđeni.
    Nije bilo prizeml­je, pro­dužili smo dal­je još jedan nivo.

    .….Najed­nom su svi kra­jn­je ozbiljni, muzi­ka s urnebesnim trubači­ma je sta­la, i svi gleda­ju u mene.

    .….A onda se vra­ta otvara­ju i momak posled­nji put pri­tiska tip­ku na svom mobilnom.
    .….Meseče­va sonata.

    .….Osmehn­uo sam se, a oni su i dal­je sta­jali u nemoj sceni, zureći u mene. Niko nije nam­er­avao da izađe.

    .….Kako je lepa i zan­imlji­va bila ta vožn­ja s nepoz­natom sed­mori­com, pomislih.
    .….I beskra­jno kratka.

    .

    .

    .

    .

    .