Štukalo

Edvard Jukić
Lat­est posts by Edvard Juk­ić (see all)

    .

    .

    (var­i­jan­ta 1.) „odlo­mak iz romana”       

     .

    .….Stal­no smo se sel­jakali, bežali od lin­i­je fronta koja se pomer­ala ka istoku. Svi gradovi izgledali su isto, zgrade za porodice ofi­ci­ra tip­s­ki je pro­jek­to­vao Sek­tor za vojni urban­izam. Det­injst­vo sam proveo po četvorosprat­ni­ca­ma okrečen­im u boja­ma uni­for­mi naših oče­va, koje su, mis­lim na boje a ne na uni­forme, triper­i­ma pred­stavl­jale nerešivu enig­mu. Dan­ju su se stapale sa okoli­nom, noću su tonule u tamu. Poš­to se nisu nalazile u sunčevom spek­tru, mis­lim na boje ali i na uni­forme, naše jedinice bile su nev­idljive, pa čak i zgrade u koji­ma su živele vojne porodice. Zato nisam više sig­u­ran gde je to bilo, valj­da kada sam išao u razred sa Tir­ke­tom i Dur­ke­tom, sa koji­ma sam pičio fud­bal do iznemoglosti. Svi smo želeli da bude­mo Šeku­larac, pa smo beso­mučno pim­plali lop­tu, srl­jali na pro­tivnič­ki gol kao muve na poljs­ki klozet i trudili se da je jad­niku, kojeg smo namestili između dve cig­lene, pro­tu­ri­mo kroz pišalo.

    .….Naju­porni­ji mam­laz, koji je uvek je udarao sit­nu ševu kanarinku dok se ne pogu­bi, bio je neki Čeja, sin potčet­ni­ka, anal­fa­be­ta u ori­jentaci­ji. Vrhun­s­ki domet bio mu je kada šutne na pogrešan gol, svoj, gol­manu koji je ion­ako bio kilav. Total­no je izgu­bio kom­pas, a kada sam mu to rekao, izva­dio je busolu iz džepa, i iskezio mi se u lice. Mogao sam da ga ražalu­jem, ali žao mi ga bilo. Par god­i­na kas­ni­je, kako sam načuo, zalu­tao je iza nepri­jateljskih lin­i­ja. Mož­da se i predao, ali poz­na­jući ga, veru­jem da je pošao u pogrešnom smeru. Fud­bal smo igrali i zimi i leti, i po kiši i po snegu, a od babe iz prizemne kuće u komšiluku, kojoj izgi­boše i muž i deca, babi a ne kući, redovno smo s pro­leća krali jagode. Zid njene bašte bio je nizak i prekriv­en krhoti­na­ma stak­la, kao da je zatvorsko dvorište, ali to nam nije smet­a­lo kada smo kre­tali u pohod. Ćuteć­ki i čučeć­ki, halaplji­vo smo trpali u sebe sve plodove čija se boja kre­ta­la u nijansama od crvene do roze. Prime­tio bih da sam se pre­jeo tek kada bih se uspravio. Bili smo otkače­na ekipa. Ofi­cirs­ka deca. Gurali smo točak, igrali trule kobile, zuce, vozili trokolicu, mada mi nije jas­no zaš­to se das­ka koja se bučno kotrl­ja na tri leža­ja ne zove dru­gači­je. Priteza­li smo pan­talone krvnič­ki opasači­ma da bi nam struk bio uži, telo građeno kao trougao, a sećam se vre­me­na kada se to zva­lo i trokut. Ko je izgledao kao trokut bio je glavni fakin, trou­glasti je posta­jao fra­jer. Svi zajed­no, i faki­ni i fra­jeri, sve razvi­jotke kao motke, hteli su da liče na Sti­va Rivsa. Bio je jak kao Herkules. Nedostižan. Verovao sam da negde pos­to­ji bolji, svet bez bogal­ja, pijanaca, pros­ja­ka luda­ka i ucvel­jenih baba, ali u našem sivo­masli­nas­tom krugu nije ga bilo na vidiku.

    .….Tada se tu pojavio Štuka­lo Lazar, pravi mamin pičk­ić, zal­izan kao Hitlerov pio­nir, čiji ćalac je imao najviši čin od svih ostal­ih oče­va. Nor­mal­na deca su u to vreme išla u školu, a on mi je išao na živce. Jako je voleo da postro­ja­va četicu pikava­ca. Ne otac, nego taj što ga ne zovu Laza većem jad­no, žalos­no: mate­ri­na maza. Prosti praši­nar, dosadan kao prdež u tes­nim gaća­ma. Ali samou­v­eren. Iscr­tao je sebi hemi­jskm olovkom na svakom ramenu po jed­nu zvezdicu. Bataljnik. Poletar­ci su mu salu­ti­rali, a mi smo se kliber­ili sa strane. Došap­n­uo mi je da mu tre­ba ordo­nans. Da mu glan­cam obuću? Piz­dunu? Mi smo voleli da razap­nemo konopac kroz konz­erve pa da bude­mo vezisti, što je kanap zateg­nu­ti­ji i kraći, to se sagov­ornik bol­je čuje, a on je znao samo nale­vo krug, i leva, desna, jen, dva. A klin­ci tabana­ju. Onda bi se neko od nas dose­tio, obično opičeni Dile­ja, pa bi šerets­ki doba­cio: „Stoj, vojsko, kobi­la piša!” Štukalo­va gar­da ukopala bi se na mes­tu. Samoz­vani koman­dant poze­le­neo bi kao mali zeleni kameno­jedac iz one zagonetke: „Šta je to malo, zeleno, što jede kamen­je?” Bole­lo nas je gov­no za nje­gove ratne igrice, ali on je samo mene uzeo na nišan. Nije me zvao po imenu nego „Gan­ci”, a ja nje­ga „Štuka­lo, dupe ti se usuka­lo”. Nataknem ga na Gan­ci­ja! Bio sam, valj­da, još uvek, u anal­noj fazi. Muškar­ci iz nje spori­je izlaze. Neki nikad. Imao sam maglovi­tu pred­stavu kako bi to nat­i­can­je izgleda­lo. Oči bi mu iskočile. Dru­gi put, kada bi nare­dio pokret, razbi­jali smo ga u paru. Ja bih drekn­uo: „Stoj”. Odnekud, neuh­vatlji­vo, dopro bi odgov­or: „Stao sam”. Dile­ja, opet. Svi pekinez­eri, bal­avur­di­ja do pet, najviše šest god­i­na, ukočili bi se kao gov­no, anal­na faza, na suvom­razi­ci. „Gde si bio?”, nas­tavio bih stro­go. Bila je to uigrana kom­bi­naci­ja. „Srao sam!”, takođe anal­na faza, rapor­ti­rao je opičeni.

    .….Štuka­lo i nje­govi su na vreme zbrisali iz zapad­nih kra­je­va zeml­je, onih koji su se među prvi­ma otcepili, ali nje­go­va porod­i­ca zadržala je karak­ter­is­tičan gov­or, dru­gači­ju melodi­ju rečenice. Brza­li su i gutali samo­glas­nike. „Leva, desna, jen, dva.” Nije „jen”, sli­no, to je japan­s­ki novac, nego jedan. A on meni „Gan­ci”, pa „Gan­ci”. „Jebo ti Gan­ci mater.” A on meni odmah: „Nosom u krater”. Pazi rima. Poez­i­ja. A ja nje­mu „Tvoj nos brzi voz, moje dupe stan­i­ca”. Anal­na faza. A on meni, već pret­postavl­jate: „Hej, pes­niče, s grgu­ravom kosom, polju­biš me u dupe i zapušiš ga nosom”. I tako anal­no u nedogled. Siso­je je voleo da se igra i vojnog suda, da on bude glavni, pro­cen­ju­je reči i pos­tup­ke, ali nije znao da se ne kaže s grgu­ravom, nego s kovrdžavom. Mogao sam još da ter­am inat, ali nisam znao kako da ga oter­am. Pičk­ića, a ne inat. A Mak, tek što su mi ga roditelji uvalili da ga paz­im dok se igra, samo pos­ma­tra, i upija.

    .….I onda, baš dok sam ljul­jao klin­ca, nežno da se ne pre­turi, bed­ni crv se pojavi s novim pes­ničkim otkroven­jem, još jed­nom rimom koja je delo­vala orig­i­nal­no: „Gan­ci usran­ci”. Zvuča­lo je to kao da nam se obraća u množi­ni, ili je, mož­da, Mak tako shva­tio. Ja sam već bio oguglao, rekao sam mu da glođe svo­je usukano gov­no, fazu više neću da pom­in­jem, a Mak je neš­to mum­lao, pevušio dok se nji­hao iznad zeml­je. I tako je to potra­ja­lo, niš­ta se epo­hal­no nije zgodi­lo, a jed­inac slinac se ras­plakao. On meni „Gan­ci usran­ci” i onda posle nekog vre­me­na u krokodilske suze. Rekao je još „Kaza­ću te kod tate” i utrčao u nev­idljivu zgradu cvileći kao štenac kada naleti na opaku mačku. Od tada su devo­jčice počeli da vaspi­tava­ju reči­ma: „Nemoj da slin­iš kao dečak”. Dra­ma je počela popodne, kada su se oče­vi vratili s posla, to jest iz kasarni. Matori Štuka­lo je došao na naša vra­ta, patetič­na karikatu­ra ofi­ci­ra, sa izra­zom lica kao da pati od teškog zatvo­ra. Bio je to ukrućeni trbušasti čilager, zakopčan do grla, što viši čin to veći pau­flek, sa uglan­can­im aerodor­o­mom na loban­ji. Neš­to tankih dla­ka spuš­ta­lo mu se ispod piste niz potil­jak, a s pred­nje strane one iz nosa spo­jile su se sa, po pe-es‑u, štu­co­v­an­im brkovi­ma. Naju­pečatljivi­je, najgušće i naj­jače bile su mu obrve, kao u orlušine. Obr­vice – morske pijav­ice, zubi – dve niske krn­jo­ta­ka. Čak je i klik­tao piskav­im glasom kao pti­ca. Nije imao dlake ni na glavi ni na jeziku. Ček­in­javi ćelavac ili ćelavi ček­in­javac, zav­isi šta vam prvo privuče pažn­ju, štek­tao je na čika Niki­tu kao šma­js­er. A jed­va mu je bio do rame­na. Očuh, umesto da ga je strmekn­uo niz ste­penice, samo je trep­tao kao svra­ka na jugov­inu. Tada sam saz­nao šta je to sub­or­di­naci­ja. Neviđe­na sli­na taj Štuka­lo, matorac, nije čudo što mu  je i sper­ma­to­zoid bio isti takav. Samo još man­ji. A onda me je očuh, kada se olu­ja na vra­ti­ma stišala, popril­ično staloženo, kao da seče nok­te, upi­tao šta je to Mak podruglji­vo pevušio na ljul­jaš­ci. Pazi sa, pevušio. Nisam imao poj­ma. Dete se igralo ljul­jaj, ljul­jaj ljuške meda bere kruške. I peva­lo. Niko­ga nije pod­je­bava­lo. Otpoza­di nisam mogao da vidim, a nisam ni dobro čuo, ali posred­stvom sub­or­di­naci­je na veo­ma bolan način saz­nao sam šta se, u stvari, dešava­lo. Mali Mak, onaj koji pos­ma­tra i upi­ja, sve vreme je piljio u Štukala i meke­tao: „Nabi­jem ti mam­cu na salam­cu”. Progutao je samo dva „i”, baš na onim mes­ti­ma gde bi ih i sli­nav­ci izostavili. Imao je sluha. I tako dvade­se­tak puta, dok Laza mate­ri­na maza nije pukao. Prsao je kao stak­lenac, slomio se kao štapić bobi. „Ko ga je to naučio”, mirno mi se obraćao mamin dru­gi muž dok je tražio da done­sem opasač sa nje­gov­ih vojničk­ih pan­talona i da pojačam radio. Aparat je bio nemač­ki, pa su se na skali između ton­belde i bass­re­gler našle sve neke evropske metro­pole: Milano I, Leipzig, Vat­i­cano, Budapest II… Pri­ti­sao sam preki­dač od četvr­tas­tog bel­og bake­li­ta, unutra je zazu­ja­lo, uključi­la se noć­na rasve­ta nad dalekim gradovi­ma, pojačao sam zvuk, na šta je očuh zado­voljno zaključio: „Puš­ka”. To je bilo neš­to kao „super” ili, nar­o­d­s­ki rečeno, „odlično”. Voj­na lica obožava­ju te oružane metafore i mudrosti tipa: „Znam te puško kad si piš­tolj bila”! Niko ne kaže: „Znam te bom­bo kad sam te pravio od bla­ta”! Tada je zaje­cao klin­ja, pa puš­ka više nije bila dovolj­na. Okren­uo sam poten­ciometar na mašingev­er.  Od onda ne volim slušati radio. Neki gojazni­ji vo je pla­tio glavom da bi moj očuh imao čime da pridrža­va pan­talone, i sprovo­di ped­a­gogi­ju. Kaiš je bio pode­blji, na osnovu čega sam zaključio kako je izgledao vo, i širok. „Da me zbog tebe, sunce ti kalaisano, keca neki diviznik pripravnik”, čitao je bukvicu, više sebi nego meni, ojađeni Niki­ta, „još juče je bio čet­nik, a sutra će da bude kor­pus­nik. A ja ću u san­ite­tu veči­to da ostanem bataljnik. Zato što ne krvarim gaće, a ruke su mi sva­ki dan krvave do laka­ta u opera­cionoj sali”. Hteo sam da ga pod­se­tim na nje­gove reči da je vojs­ka kao pozorište. Kao što nema mal­ih ulo­ga, nego samo mal­ih glumaca, tako nema i mal­ih čino­va, nego samo mal­ih vojni­ka. I ja sam nje­gov legionar. Kada ide­mo u šet­nju razvučeni kao glista, on i Hešani­ta su glavn­i­na, der­an trčkara napred kao izvid­ni­ca, a ja sam zaštit­ni­ca, naj­važni­ji u repu. I uvek sam izvršavao naređen­ja, bilo mi je ispod vojničke časti da se žal­im. Nisam, među­tim, u tom trenutku imao vre­me­na za duge rečenice i mudre mis­li. Počeo sam da kukam, da molim i prek­lin­jem. Da slin­im i ridam. „Nisam ga učio. Sam je to smis­lio. I mam­cu, i salamcu.”

                Mak, koji nika­da pre toga u živ­o­tu nije video sala­mu a kamoli salam­cu, imao je jed­va dve godine, kešao se o oca kao babun o majku i urlao kao da nje­ga lema­ju. Suze su nam obo­ji­ci vrcale. Sunce ti kalaisano, al se dobro šopa uz ovu budalas­tu psovku. Moja maj­ka je morala još da pojača radio, a tamo je domaći mar­i­jači moleći­vo zapomagao:

    .….„Ja pijem čašu gork­ih suza,

    .….za našu ljubav, za našu sreću,

    .….ti nisi ubrala rosu s ruža,

    .….ti nisi htela ljubav veću.

    .….Aj, ja, ja, jaaj, aj, ja, ja, jaaj.”

    .….To je taj muz­ič­ki uti­caj koji smo pri­grlili. Dok je on uz gitaru pio gorke suze, ja sam uz pes­mu pio ljute batine, mek­sič­ki habanero, preko 100.000 bek­erela, ili kako li se već zovu merne jedinice na onoj skali za papričice, od čega gur­man­i­ma gore usta i bul­ja, a deci čita­vo telo. Ona čuve­na banats­ka papri­ka zbog koje kuka Afri­ka, pola Afrike, za nju je malo dete. Pres­makče. Naj­gore od sve­ga je što se Mek­sikanac izjadao, a vošten­je je još tra­ja­lo. U to vreme pesme su bile kratke, a batine duge. I opet je neko kukao preko radio talasa, opet ovdašn­ji Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike:

    .….„Uz čašu ja provodim dane
    .….puste dane jer sam saaaaaam,
    .….plaaačem jer duša i srce me boli
    .….jer sad ona dru­gog voli.”

    .….Kroz sop­stvene krike čuo sam kako Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike, opet uz čašu, zav­i­ja ono „saaaaaam” i shvatih da je to moja omil­je­na pes­ma „Mama Huani­ta”, koja se povre­meno pojavlji­vala i kao „Juani­ta”. Kako je to moguće? Kako li se ta žena zove? Zbog koga sam ronio suze u bioskopu? I, kon­ačno, kak­va je ovo pes­ma kada se ne pom­in­je nijed­na od njih dve? Očuh me ras­tu­rao kao svin­ja mas­nu tor­bu, a kada je već imao ko da plače umesto mene, i to na melodi­ju zbog koje su mi oči pre­sušile, ja sam zaću­tao. Maj­ka je takođe ćuta­la i samo razro­gačeno pos­ma­trala kako se kaiš spuš­ta po mojim noga­ma, zad­nji­ci, leđi­ma. Mak je izgu­bio glas. Onda se, izgle­da, i očuh umorio, ili je, mož­da, i on prime­tio da neš­to sa pes­mom nije u redu pa je zas­tao da oslušne. Taman se onda prim­irio i cmiz­dravi Huan, Hoze, Migel, Enrike, Čobi. I to je bio kraj lek­ci­je o sub­or­di­naci­ji. Ostav. Voljno. Zam­rzeo sam onu pop­u­lar­nu koračnicu „Baa-taalj-niče, bataljniče, komandire” i sve one raspo­maml­jene rem­ce koji su mu se uvlačili u bulju. Mes­ta ubo­ja dan­i­ma su osta­la oteče­na i crna. Hešani­ta me je maza­la rastvorom svin­jske masti u des­tilo­vanoj vodi. I tiho je uzdis­ala. Ona je svo­je odradi­la, rodi­la je dvo­je zdrave muške dece koja će jednog dana posta­ti vojni­ci, kao i nji­hovi oče­vi. Živela je u sve­tu muškara­ca, dis­ci­pline, prl­jav­ih gaća i pran­ja sudo­va. Pelene je ostavi­la za sobom. Čaše, suze, rosa, ljubav, pusti dani i kaiš nisu joj bili potreb­ni. Mogla je, even­tu­al­no, da zacvili: „Samo kap vesel­ja tražim” jer čitav taj mek­sičko-tore­adors­ki svet, vlažan od ljubavi i strasti, kao da se pres­likao na njen živ­ot. Pitan­je je jedi­no da li je ta kap vesel­ja neki sekret, ili, mož­da, metafo­ra, umet­nič­ka slo­bo­da ucvel­jene žene. Ponuđe­na bliža objašn­jen­ja tipa „malo sme­ha” ili „vedri pogled oka tvog” delu­ju mi samo kao dobro zamaski­rana putenost koja izbi­ja iz sti­ho­va oča­jne domaćice. Mož­da nije htela lažnu nadu i sja­jno zla­to, darove, nakit, novac, veru­jem da je prven­stveno želela malo mira, ali rat je bio sve bliži.

    .….Iz daljine se mogla čuti grml­jav­ina topo­va. Pre­stali smo da krade­mo jagode od starice u crni­ni. Sli­navi više nije postro­javao svo­je pikavce. Nabi­jem mu mam­cu na salamcu.

    .

    .

    .

    .

    .