Sve što znam o pticama

Lat­est posts by Mil­jan Milanović (see all)

    .

     .

                Ja sam veo­ma pedan­tan. Ne pod­nosim razba­cano đubre. Ustre­sem se od pomis­li na tri i po mil­iona tona velikog paci­fičkog tepi­ha od smeća. Gutam. Trpim. Skla­pam sliku. Slike. Zapažam. Pro­cen­ju­jem. Rekon­stru­išem događa­je. Lica. Mimiku. Pokrete. Sve to samo po otpadu koji lju­di ostavl­ja­ju za sobom. Bez greške. A ne pomer­am se. Sto­jim u uglu blizu pro­zo­ra. Oda­tle čujem ptice. Znam sve o nji­hovom metab­o­liz­mu. Per­ju. O seoba­ma i oblici­ma klju­na. Jed­i­na mi je mis­ter­i­ja kako u stvari to ptice lete. Alba­tros leb­di. Grli­ca leti u pravoj lin­i­ji. Soko se obruša­va. Siva čapl­ja klizi. A zele­na žuna se uzdiže i ponire.

    „Debela sam”, rekla je dugono­ga maneken­ka. Mod­el pod bro­jem jedan tri devet. Blic je obas­ja­va. Maš­ta o vele­gradu. Pokazu­je zube. Rekla je da imam poten­ci­jala. Kao parče umet­nos­ti. Pre­da mnom maram­ice pune krvi iz nosa. Pod­ri­gi­van­je. Uloš­ci sa men­struaci­jom pretvorenom u želatin. Videla je to negde. Mod­er­na postavka. Omoti od čoko­lad­i­ca. Lep­lji­va pako­van­ja ispi­jenih soko­va. Insta­laci­ja mladog nadarenog Por­torikan­ca. Isko­rišćen kon­dom. Iseck­ana dnev­na štam­pa. I veo­ma joj se dopa­lo. Pre­da mnom je budućnost. Nema niš­ta pro­tiv da se i ona sama ost­vari na sličan način. Makar kao parče. Tru­la kora banane. Pica. Pica. Pica.

    „Možeš li da mi središ guzu?”

    Zi kli­ma glavom. Ski­da objek­tiv. Okreće se ka meni. Baca pikavac. Dok­tor mu je zabranio, a on puši.

    „Sman­ji mi i nos. Neš­to sam prehlađe­na, pa je mož­da veći nego inače.”

    „Ja sam fotograf. Mesara je u prizemlju.”

    Zi šeta vikendom go po stanu. Atel­je ili stan. Stan ili atel­je. Tapaci­rana vra­ta. Neko­liko crno belih tape­ta na zidu. Jama­j­ka. Nedeljom ne nosi periku. Razvi­ja fotografi­je. Odbi­ja pozive. Neg­a­tiv. Hemikali­je. Sre­brni lanac oko vra­ta. Crveno svet­lo. Šti­paljke. Zi je za kli­jente plav. Desno koleno mu je natečeno. Za neke kli­jente je crn. Oblizu­je se. Bri­zle i grilo­vano povrće. To mu se jede. Uje­da se za usnu. Ras­trže parče hladne pile­tine. Grize. Žvaće. Žvaće. Guta. Knjigom ubi­ja komar­ca. Grof Monte Kris­to. Jed­i­na koju je proči­tao. Ucen­ju­je. Gle­da u plan. Rokovnik. Sa mapom Evrope na prvoj strani. Pre­cr­ta­va ime­na. Sil­vi­ja aka Sil­vi. Nela aka Nela. Duda. Samo Duda. Malo posla u dan­i­ma koji dolaze. Zi želi lovu. Ogrom­nu lovu. Sve mu je preko kur­ca. Jed­nom je mogao da umre. Jed­nom uma­lo da nije. Otvara fotoa­part Kali­mar Reflex. Antikvitet iz 1957. Šmrče. Kolumbi­ja. To je reč koja ga raduje.

    „Venčali smo se prošlog meseca.”

    Ona nameš­ta desni pro­fil. On gle­da u daljinu. Ona ga štik­lom gazi po buti­ni. On kleči i prći tanke usne.

    „Mogao si da se obriješ.”

    Rekao je da voli bradu. Ona mora na to da se navikne. Zagri­zla je bide­ma­jer. On je ščepao hal­tere. Zi nameš­ta svetlo.

    Klik.

    Klik.

    Klik.

    „Mi smo nudisti.”

    Ona je prelan­u­la. On je beo. Pegav. Tankih nogu. Velik­ih stopala. Izne­na­da mu je pozlilo. Od scenografi­je. Aparat za dim blju­je maglu. Jako svet­lo. Vrti mu se u glavi. Ona nameš­ta gru­di. Čuje se zvono. Piska­vo se oglaša­va inter­fon. Zi podiže slušalicu. Mrml­ja. Okreće se i kaže da je za danas bilo dos­ta. Gasi reflek­tore. Ona nego­du­je. Platiće više ako sada sve završe. Zi kaže da odje­bu. Ta lova je sića. Požu­ru­je ih. Tup­ka­ju štik­le. Ona psu­je. Vra­ta osta­ju otvore­na. Zi zaključa­va komoru za razvi­jan­je. Ključ trpa u džep. Pali cig­a­re­tu. Čeka. Čeka. Kuc­ka prstom u tabakeru. Brzo. Kao detlić. Detlić duboko ponire, a zatim se uzdiže. Zi mrda glavom. Levo. Desno. Levo. Gle­da. Oslušku­je. Kao Vodomar. Vodomar leti brzo i pravolin­i­js­ki. Zi pri­lazi pro­zoru. Ogle­da se. Leb­di kao kolib­ri. Hod­nikom odjeku­je klepet kri­la jare­bice. Poleće iz grml­ja. Pre­plaše­na. Ptičar za njom laje.

    „Znaš zbog čega sam došla?”

    Zi se nas­me­ja. Seda na dvosed. Guž­va se štavl­je­na koža. Ukroćeno brazil­sko gove­do. Gle­da na ručni sat. Napal­jen duboko diše.

    „Ti si dak­le Duda?”

    „Ja sam.”

    „Lezi.”

    Pusti­la je tor­bicu da skl­izne niz levo rame. Skin­u­la man­til. Papa­ga­ji lete. Svu­da po njenoj halji­ni. Suze raz­mazu­ju šminku. Jeca. Sli­ni. Odvezu­je kosu.

    „I ti kao hoćeš da po svaku cenu spavaš sa mnom?”

    „Molim te, ne bih da disku­tu­je­mo dalje.”

    „Ali moram da znam.”

    „Ti to ne bi razumeo.”

    „Rekla si da imam neš­to što tebi pripada.”

    „Moj muž je bio jako dobar čovek.”

    Duda hva­ta Zia nežno za obraze i duboko zaran­ja u nje­gov pogled. Zi zbun­jeno trepće. Nije naviko na bliskost. Tvrd je kao kamen. Hladan kao san­ta. Jezikom prelazi po njenom vratu. Ostavl­ja sluzav trag.

    Nije dugo tra­ja­lo. Bro­jao sam. Jedan flamin­gos. Dva flamin­gosa. Tri kor­morana. Pelikan. Pelikan. Briše lice. Trl­ja usne. Baca k meni vlažnu maram­icu. Podiže svo­je papa­ga­je s poda. I tor­bicu. Crvenu.

    „Zado­volj­na?”

    „Sad mogu da se bacim pod voz.”

    Iza­šla je ne pogle­davši ga još jed­nom. Zi pokuša­va da shvati šta se zapra­vo desi­lo. Onda se oseti pre­vareno. Isko­rišćeno. Nasamareno. Bespo­moćno. Teško diše. Mrml­ja. Kap­ci mu trepere. Duda. Fidži. To mu je u mis­li­ma. Bog. Bog Zi. Na plaži sa svit­om. Ni crn, ni plav. Nag. Opušten.

    Tap.

    Tap.

    Tap.

    Gol­ub tup­ka na sim­su. Zi se nakostreši. Ustremlju­je se kao kobac. Nišani. Baca knjigu. Pro­mašu­je. Gol­ub šuš­ka kril­i­ma. Još jed­nom tap. Zi psu­je. Nas­rće. Klizav je pod. Od kiše. Jesen. Zi jur­nu. Nespret­no. Na uzne­mirenu pticu. Onda zas­ta­je. U odrazu vidi potam­neli ožil­jak preko gru­di. Prelazi prstom. Milu­je grud­nu kost. Polovno srce pumpa mno­go bol­je. Zi odlu­ta. Tur­ob­na tiši­na. Jed­na kap sa slavine. Dru­ga. Pa nakon izvesnog vre­me­na još jed­na. Onda gol­ub ponovo.

    Tap.

    Tap.

    .

    .

    .

    .

    .