Svitanje

Lat­est posts by Dino Lotinac (see all)

                                                                                   Želio sam da umrem u zelen­im haljinama… 

    (Muhamed Abdag­ić)

    Znači li smrt i umiranje?

    Brzo je zguž­vao list i stavio ga u unutarn­ji džep sakoa. Ostar­je­lim, nab­o­ran­im šaka­ma prekrio je lice i čvrsto prite­gao glavu…

    Svako­ga dana u isto vri­jeme izlazio je iz stana. Osvr­n­uo se neko­liko puta iza sebe, sasvim pažlji­vo da niko dru­gi ne prim­i­jeti. Bili su tu. Kao i uvi­jek pratili su sva­ki nje­gov korak. Izne­nađen­ja nije bilo. Sedamde­set i pet mu je god­i­na. Više od pola živ­ota osjeća da ga prate. I kada bi mu dru­gi gov­o­rili da umišl­ja i da oni ne pos­to­je, osjećao bi im prisustvo.

    Može li čov­jek živ­jeti bez sjene?

    Često bi duge noći provo­dio razmišl­ja­jući o tome i pokušava­jući da im uhvati lik, da vidi ko su oni. Znao je šta žele. Prate ga već sko­ro pedeset god­i­na. Mož­da je želio da im se pre­pusti. Neka uzmu to po šta su došli. Pon­es­ta­je mu snage. Osjeća da presta­je da se boji, a što je naj­gore, kao da više ne osjeća strah. Oni su nežel­jeno postali dio nje­gov­og živ­ota. Neka pokupe sve. I nje­gove rukopise…

    Svakako ih niko osim nje­ga ne čita. Nikome nisu bit­ni. Sva­ka vra­ta se na pomen nje­gov­og ime­na zat­vara­ju. Od kad mu se Šaćir ne javl­ja počeo je pisati na mar­gina­ma novin­skih lis­to­va. To je dobar način da ostaneš neza­pažen. Kada te prate, to ti i biva cilj. Mož­da će tako nje­gove riječi, pop­ut vode, naći svoj skriveni put.

    Kre­tao se uvi­jek istim uli­ca­ma u pravcu Vil­sonovog šetal­iš­ta, nada­jući se da će ga tamo čekati Šaćir-efendi­ja. Mož­da ga je izmis­lio kao i one sjene koje ga god­i­na­ma prate. Nakon toliko vre­me­na nije mogao jas­no razluči­ti da li su stvarne Zas­ta­jao bi na tram­va­jskoj stani­ci i sačekao da se oko nje­ga stvori guž­va. Nekako mu je to uli­va­lo sig­urnost jer se osjećao man­je uočljivim. Dok bi se desnom rukom oslan­jao na staru tram­va­jsku šip­ku, lije­vo rame mu je uvi­jek bilo naslon­jeno na ivicu pro­zo­ra. Krišom bi pos­ma­trao put­nike kojih je bilo sve više. Razmišl­jao bi o strahu. Mogu li se lju­di izbori­ti sa njim? Mno­go god­i­na pokuša­va i taman kad mu se uči­ni da je uspio, neš­to ga deman­tu­je. Najteže su mu padali dani koje je proveo u zatvoru. I dal­je je mogao osjeti­ti neizv­jes­nost koju je nosio sva­ki sum­rak i neopi­sivu radost koju je budio prvi trag zore. Zidovi ćeli­je pomažu ljudi­ma da osjete isku­pljen­je sop­stvene kriv­ice. A kada je nemaš? Kada niš­ta ne osjećaš? Onda toneš. Sva­ki dan se pret­vara u vječnost. Dovoljno je da ti se ime nađe u nekoj bez­nača­jnoj fus­noti. Onoj pro­tiv koje se nećeš umjeti izbori­ti, onoj u kojoj će te pro­gl­a­siti izda­jnikom, nepri­jatel­jem i bez ijednog dokaza vječi­to kriv­im. Čemu sve ispisane stran­ice u živ­o­tu ako ti mar­gine potiru sve što si ika­da stvo­rio? Sasvim je dovoljno da kažu: Kriv je! I ti čekaš, nes­ta­ješ… Iščeku­ješ da prođu godine, da te zab­o­rave ili da te se sjete.

    U tim naj­tužni­jim trenuci­ma u stom­aku je osje­tio žar a onda stru­jan­je koje se šir­i­lo duž čitavog tijela završava­jući se u bla­go sav­i­jen­im šakama.

    - Vjeru­ješ li u reinkar­naci­ju, Šaćire?

    Pisan­je je doista najteži čov­jekov usud.

    Provlačeći se kroz gužvu tru­dio se da niko poseb­no ne obrati pažn­ju na nje­ga. Sti­gao je do klupe koja je od sun­ca dobrim dijelom bila zak­lon­je­na razlistalom krošn­jom stare lipe. Volio je miris tog drve­ta koji ga je tako pod­sjećao na djet­injst­vo, rod­no mjesto i širo­ka, zele­na pešter­s­ka pros­transt­va. Žmu­rio bi i duboko udisao miris koji se pop­ut lep­ti­ra pri­b­ližavao već sko­ro ugašenom plamičku i opet ga ras­plam­sao da pop­ut buk­t­in­je raz­gori najskriveni­je osjeća­je. Lju­di nika­da pot­puno ne odlaze iz svog zav­iča­ja. Uvi­jek, makar ispod nok­ta, nose mali gru­mičak zeml­je po kojoj su prvi put koračali. Navi­rala bi mu sjećan­ja, slike svo­jih pri­jatel­ja, mladalačk­ih ide­ja i pole­ta, lit­er­a­ture koja im je bila pro­zor u svi­jet. Tih god­i­na je počin­jao da piše. U ras­ci­jepu između ide­ologi­je i religi­je je prvi put zguž­vao papir ispisan sti­hovi­ma. God­i­na­ma nakon znao je da tuži za istim onim što ga je potak­lo da bude ono dijete koje će rev­olu­ci­ja bac­i­ti niz vodu. Samoća je zasig­urno bila najveće žar­ište tuge. Dani su mu se pret­var­ali u noći, prol­jeća u jeseni.

    Šaćir opet nije došao. Na klupi nije bilo niko­ga. Mož­da više nika­da neće doći, pomis­lio je pisac. To je u nje­mu izazi­va­lo neo­bičnu uzne­mirenost. Ma koliko pokušavao, čov­jek nika­da ne može pri­h­vati­ti samoću. Sva­ki dan mu je posta­jao isti. Dolazio bi na to mjesto, provo­dio određeno vri­jeme u čekan­ju i odlazio. Nije prim­jeći­vao nikakve prom­jene, ljude koji su pro­lazili, ptice koje su križale hor­i­zont. U trenu je osje­tio zvuk starog sječi­va koje se zari­va u koru jabuke i pre­si­je­ca je na pola. Niko­ga nije bilo. Osjećao je Šaćiro­vo pris­ust­vo. Vje­tar je nosio miris svježeg hlje­ba. Šutio je.

          • Mis­lio sam da nećeš doći, goto­vo rados­no pro­gov­ori pisac.
          • Ali ja ne pos­to­jim. Niti sam došao, niti mogu otići. Vri­jeme je da već jed­nom prestaneš da me čekaš.
          • Sni­je­vam, Šaćire… noći­ma već jedan isti san. Mali bunar na samom kra­ju Peš­teri, ograđen bjeličas­tim kamen­jem. Dubok. Prazan. Na dnu — dječak. Ostavl­jen. Sam. Uplašen.
          • San je od Boga, čini­lo mu se da gov­ori Šaćir.

    - Svaku noć spuš­tam čelo na pod i osjećam da me uzi­ma­ju. Samo tada uspi­je­vam da savladam nemir. Sjene su i dal­je tu. Ne napuš­ta­ju me. Nemam više snage. Uže­lio sam se svi­tan­ja. Hoću još jed­nom da ugledam gol­ubove kako str­movitim letom izleću iz svo­jih gni­jez­da, pri­je toga…

    ***

    Toga jutra lju­di su zah­vatali vodu ispod starog vodeničkog kame­na. Mlade vrbice pota­pali su u nju i ostavl­jali ispod rascv­je­ta­log drve­ta. Pisac je sje­dio u parku okružen bije­lim breza­ma koje su točile svoj prol­jet­ni sok. Nad starim bede­mom prvi put su ove godine polet­jeli gol­ubovi. Oči­ma je pra­tio nji­ho­vo uzdizan­je k nebu. Osjećao je da se i sam pokreće, kako se neš­to izvan nje­gov­og tijela uzdiže i prati nji­hov let. Nika­da do tada nije osjećao toli­ki spokoj. Luta­ju duše, ali jed­nom izne­na­da, pron­ađu svoj mir. Negdje na obali rijeke djevo­jči­ca je sku­pl­jala odbače­na per­ad i nji­ma ukrašavala svoj šešir. Na pro­zoru mal­og stana koji gle­da na ulicu, slet­jela je pti­ca plavog repa. Ispisane har­ti­je prekri­la je praši­na. Jedan dječak je kraj čov­je­ka, koji je zas­pao na klupi, pron­ašao knjigu neo­bičnog naslo­va Uspin­jan­je. Kas­no popodne uskim putem išla je mala dže­naza. Stari sahadži­ja se zan­i­mao koga to lju­di prate. Rekoše mu da međ’ onim bije­lim čaršafi­ma leži pisac. Odmah­n­uo je rukom i bacio punu šaku zrnevl­ja uličn­im golubovima.

    Na dru­gom kra­ju viso­ravni, u tam­noj sobi, zaplaka­lo je dijete. Maj­ka je zapalila svi­jeću da njome pre­si­ječe mrak.