Tačka je započela svoj put i postala elif

Lat­est posts by Azra Hamza­g­ić (see all)

    Kaligraf­s­ki ispisi

    Kada se krenu­lo u istraži­van­je ovog cik­lusa poče­lo se sa tačkom kao pri­marn­im ispisom/otiskom na beloj površi­ni. Tač­ka se dal­je prenela na mnoge forme i time dozvo­lila igru har­fovi­ma kao poseb­ne estetske kat­e­gori­je. U tom kon­tek­stu cik­lus kaligraf­skih ispisa afir­miše nove kon­cepte poiman­ja tradi­cional­nih okvi­ra kaligrafske umet­ničke prakse. Ekspre­sivni karak­ter je imao za cilj da pomeri ustal­jeno ’’čitan­je’’ i išči­ta­van­je reli­gioznih tek­sto­va na gledan­je kaligrask­ih rado­va. Kaligraf­s­ki ispisi ove vrste se mogu uvrsti­ti u takoz­vane Lev­he ( ar.lawh), što u pre­vo­du znači tabla/ploča za pisan­je, čija je pri­mar­na ulo­ga estetske prirode. Kaligraf­s­ki radovi iz cik­lusa spada­ju u speci­fičnu man­i­festaci­ju poiman­ja ara­p­skog pis­ma čija karak­ter­is­ti­ka beleži slo­bo­du pris­tu­pa u izraža­ju samog har­fa i nje­gove ekspre­sivne forme posta­jući kon­tekst za sebe. Kao i slo­bo­da u kon­tek­stu, gde se odstupi­lo od reli­gioznog kon­cep­ta ali se ipak osta­lo dosled­no vred­nos­ti­ma koje su se nego­vale u okvir­i­ma ove  tradi­ci­je. Ispisani tek­stovi: Din, Iman, Sabr, Ihsan, samo su neke misaone imlikaci­je i vred­nos­ti koje su se nego­vale a i dal­je sto­je kao temelj u okviru duhovnog puta jednog vernika.

    Cik­lus Kaligraf­s­ki ispisi otvara nove pro­s­tore razmišl­jan­ja i per­cep­ci­je ara­p­skog slo­va i sadrža­ja koji se njime ispisuje.

    Pre nego se osvrnem na dati cik­lus kaligraf­skih rado­va, dužnost je objas­ni­ti pojavu islamske kaligrafi­je, njeno polaz­ište i porek­lo u islam­skoj umetnosti.

    Na početku kratak uvod u poj­move kao što su islam­s­ka umet­nost i tradi­cional­na islam­s­ka kaligrafi­ja. Potre­ba da se ovi poj­movi objasne vode do  razumevan­ja i odstu­pan­ja od kanona koji­ma su oni i obeleženi, a koji čine odlike ovog cik­lusa. Naime, islam­s­ka umet­nost nosi epitet nefig­u­ralne, aikonične i  nereprezen­ta­tivne umet­noti. Poja­va aikonične per­cep­ci­je poiman­ja umet­nos­ti nasta­la u islam­skom hor­i­zon­tu delo­van­ja obuh­va­ta, po mnogim teo­retičari­ma, mul­tiet­nič­most tradi­ci­ja i različi­tih umet­ničk­ih prak­si. Ovaj umet­nič­ki izraz zasig­urno svoj poten­ci­jal doživl­ja­va u pojavi islamske kaligrafi­je kao počela svih plas­tičnih umetnosti.

    Pojam islam­s­ka kaligrafi­ja ili umet­nost ara­p­skog slo­va, husn ‑i ‑hat, odnosi se na umet­nost ispi­si­van­ja reli­gioznih tek­sto­va ara­p­skim pis­mom  nasta­la u islam­skom kul­turno-civ­i­lizaci­jskom mil­jeu. Ova umet­nost je svoj pravi poten­ci­jal dostigla u kru­gov­i­ma islam­skih kaligrafa i ubr­zo posta­la  jed­na od glavnih umet­ničk­ih dis­ci­plina  te civ­i­lizaci­je. Kao tak­va tradi­cional­na islam­s­ka kaligrafi­ja pre­do­dređe­na je u samom početku da zauzme pozi­ci­ju nosio­ca Bož­je Objave – Kur’ana. Pre same potrebe este­ti­zaci­je i pojave umet­nos­ti kaligrafi­je kao ukrasnog pisan­ja  ispisa Objave, pisan­je reli­gioznih tek­sto­va, a pre sve­ga prepisi Kur’ana,  pred­stavl­ja glavnu prak­su mus­li­mana. Vre­menom su se oformili jas­ni okviri izgle­da ovih reli­gioznih tek­sto­va. Ispisani kaligrafis­ki tek­stovi imali su funkci­ju prenošen­ja i informisan­ja o samoj Objavi,  u tom kon­tek­stu domini­rao je  akt čitan­ja reli­gioznih tek­sto­va uz već određene načine ispi­si­van­ja istih. Iako pri­marno vezana za ispi­si­van­je preda­ja tek­s­ta iz Kur’ana, ova vrs­ta izraža­ja izras­ta u umet­ničku dis­ci­plinu koja je omogući­la kreativnu vidljivost estet­skog razmišl­jan­ja mus­li­man­skih umet­ni­ka. Što sle­di da se sadržaj koji ona iskazu­je proširu­je i na druge kat­e­gori­je tek­s­ta. Čitan­je kaligrafske umet­nos­ti posta­lo je dvo­jako. Kaligrafi­ja može sadržati sakral­ni ili pro­fani kon­cept koji opisu­je. Zah­valju­jući širokoj pri­meni i zas­tu­pljenos­ti u različitim medi­ji­ma ( zid­no slikarst­vo, ukraša­van­je knjige, mini­jatu­ra, ispisi na tek­stilu, keram­i­ci, drve­tu, koži), samo potvrđu­ju elastičnost ove dis­ci­pline. U početku nezkrap­na ara­p­s­ka slo­va za veo­ma kratko vreme su usavrše­na ili geometri­zo­vana, uz simetri­ju i skladan razmer ple­ni­la su svo­jom ele­gan­ci­jom, doda­jući još jedan aspekt har­fu kao speci­fičnom ara­p­skom alfabetu.

    Islam­s­ka umet­nost i kaligrafi­ja jesu odlike par­a­digme koje su vođene znakom dok su umet­nos­ti zapa­da obeležene par­a­dig­mom slike. Pis­mo na Zapadu ali i mnogim drugim civ­i­lizaci­ja­ma nije ima­lo estet­sku kat­e­gori­ju već se nje­go­va svrha kre­ta­la u diskurzivnom okviru. Diskurzivno mišl­jen­je, takođe prisut­no i kod ara­p­skog pis­ma, nije domini­ralo nad njim već se ono nadop­un­ju­je u jed­nom novom hor­i­zon­tu delo­van­ja svakog ara­p­skog har­fa. Harf posta­je i estet­s­ka kat­e­gori­ja  za sebe, saži­ma­jući u sebi vizuel­no-estetske i diskurzivne vred­nos­ti. Islam­s­ka kaligrafi­ja dala je, za kratko vreme, veli­ki broj stilo­va, pre­poz­natljiv za određene peri­ode ali i nar­o­de koji su je dal­je usavršavali.

    Ova mala digre­si­ja je bila potreb­na za razumevan­je nas­tan­ka ovog cik­lusa koji se veže za pojavu lev­hi kao posebnog obli­ka islamske kaligrafi­je, čije su odlike slo­bo­da u pris­tupu har­fa i kom­pozi­ci­je kao i pisanog sadrža­ja koji nije morao biti reli­giozan već se proširu­je i na pro­fani kontekst.

    Poče­tak rada na pro­jek­tu se pok­la­pa sa prvim vidljivi­jim prom­e­na­ma u poiman­ju tradi­cional­nih vizu­ra kaligrafske umet­ničke prakse. U pokuša­ju da se pris­tupi ara­p­skom pis­mu kao poseb­noj estet­skoj kat­e­gori­ji, dolazi se do obrade ličnog, emo­tivnog mater­i­jala, pohran­jenog u ličn­im arhiva­ma, koje biva­ju iznete pred oči javnos­ti u vidu kaligraf­skih ispisa. Kaligraf­s­ki ispisi u ovom kon­tek­stu se kon­tem­pli­ra­ju umesto da se čitaju.

    Započe­lo se sa tačkom. Tač­ka kao baz­ični ele­ment svakog ara­p­skog har­fa, za sebe i u sebi, nosi već upisano značen­je i sim­bo­liku. Tač­ka sadrži sva prav­i­la postavke pera kojim se izvo­di pisan­je ara­p­skog slo­va, širi­na i položaj tačke jesu smer­nice koje odva­ja­ju stilove ispi­si­van­ja har­fa. Među­tim, tač­ka je zado­bi­la svo­je kre­tan­je, ona formi­ra oblik, ona posta­je harf. Ja tačku razvlačim, umnožavam, sve dok se oblik samog har­fa ne pojavi. U prvim ispisi­ma, započe­tim zelenom tin­tom, kon­cept poza­dine na koju bi se nas­tavl­jao harf nije se još oformio. Igra har­fa i kaligraf­skih ukrasa je domini­rao, čak nije pos­to­jao ni sadržaj reči koji­ma bi se har­fovi grupisali. Nakon igre har­fovi­ma, nji­hovim razvlačen­jem do tačke gubljen­ja, javl­ja se potre­ba za znakom, unutrašn­je je pro­gov­o­rilo. Tak­va žel­ja i izra­da tih ispisa je probudi­la unutrašn­je promišljanje.

    Sadržaj je istu­pio. Značen­ja su počela da se nadovezu­ju. Ispisane reči: Din, Iman, Ihsan, Sabr, formi­ra­ju misaone imp­likaci­je, one stvara­ju unutrašn­je pro­s­tore svakog pojed­in­ca. Harf se oslo­bo­dio. Postao je ekspre­si­van. Olsobađam se matem­taičk­ih okvi­ra ispi­si­van­ja har­fa. Javl­ja se rukopis unutrašn­jeg. Ekspre­sivno na papiru nanosim boju. Nje­na for­ma nema sim­bo­liku niti značen­je. To je izraz unutrašn­jeg. Intiuici­ja srca je pro­gov­o­rila. Intu­ici­ju srca vodi On. Jer se On uvek obraća čoveku kao onom otvorenog srca. Na ovaj geš­talt rukopis se naslo­ja­va harf i nje­go­vo značen­je. Intu­ici­ju srca vodi harf i on ispisu­je unutrašn­je pro­s­tore. Misaone imp­likaci­je se dal­je nadovezu­ju: Dua/ Dova, Umm/Majka, Jannah/ Dženet, Barakah/ Berićet, , Haqq/ Isti­na, Al ‑Fath/ Pobe­da, An- Nur/Svetlost, onaj koji obas­ja­va, svet­lost nad svetli­ma. Sve vodi ka Jed­nom. Sve vodi ka Rabb- u. On je odredište, On je cilj.