Aleksandra Grubor

Tragom jedne (ne)prevedene prepiske

.

.

.

(Opera Pobeda nad suncem – rađanje suprematizma)

.

Postoje, pored skica za kostime i inscenacije Kazimira Maljeviča, samo tri pisana izvora informacija o operi koja su sasvim autentična i neposredna: prepiska Maljeviča i Matjušina iz perioda između maja meseca 1915. i novembra 1916, nekih dvanaestak Maljevičevih pisama, Matjušinov tekst Futurizam u Peterburgu , objavljen u Prvom časopisu futurista iz 1914. godine i Jednoipooki strelac B. Livšica iz 1933. godine, koji se smatra najboljom istorijom ruskog futurizma. I više nego dovoljno, reklo bi se. A opet, i danas, bez obzira na sačuvan prolog Hlebnjikova, libreto Kručoniha, i izvesne fragmente Matjušinove muzike, opera je, za nas, možda podjednaka enigma, kao i za one koji su, u peterburškom Luna-parku, prisustvovali dvema generalnim probama i izvođenjima 3. i 5. decembra 1913. godine.

I zato se moramo pomno posvetiti tim pisanim svedočanstvima, a takva vrsta istraživanja, naravno, podrazumeva da smo se prethodno već bavili tumačenjima. Tih je tumačenja, više od veka kasnije, mnogo. Nisu sva teoretski relevantna, ali ih je mnogo.

Vratimo se, dakle, na početak, ali izbegavajući opšta mesta, posebno ono što je o zaumu već odavno izrečeno. Maljevič i Matjušin su se, od trenutka kada su se upoznali, savršeno razumeli. Možda je, pored zajedničkih fotografija, najbolje svedočanstvo o tome Maljevičev Portret Matjušina iz 1913. godine sa stilizovanom klavijaturom. Maljevič mu, međutim, piše sa izvesnim zazorom, i zato se, s pravom, piotamo zašto? Pa zato što prepiska “pada” u vreme nastanka slikarskog suprematizma i priprema za čuvenu  Poslednju futurističku izložbu slika 0.10 (nula-deset), održanu u decembru 1915. godine, a te pripreme su se odvijale u tajnosti. “Zaista sam u škripcu”, pisao je 25.septembra 1915. Maljevič Matjušinu. “Okačio sam svoje slike i radio. Odjednom su se otvorila vrata  ušao je I.A. Punji. Tako su moji radovi viđeni. Sada brošura o mom radu mora, po svaku cenu, biti objavljena, moj rad mora da dobije ime kako bi mi se obezbedilo autorsko pravo”. I, tri dana kasnije: “Mnogo ljudi u Moskvi već zna za moj rad, ali ne znaju ništa o suprematizmu”. Dilema oko naziva slikarskog pravca traje do duboko u novembar mesec 1915: “Sada svi znaju ime, ali niko ne zna sadržaj”.

To je jedna strana priče. Ali nas ovde zanima nešto drugo: to što Maljevič u toj prepisci izričito tvrdi da je “Crni kvadrat” nastao 1913. godine, dakle, da je nastao u pozorištu, na skicama za zavese pet od šest činova, ili slika, koje su sačuvane. Nije, prema tome, slikarstvo prethodilo u odnosu na pozorišnu umetnost, prelazak na suprematizam zbio se u pozorištu, u peterburškom Luna-parku. Kako? Udruženim budućanskim snagama.

“Cilj budućana je bilo uništenje čistog, jasnog i zvučnog ruskog jezika, koji su obogaljile literate svih vrsta, nasrtaj na bedem umetničke bezvrednosti, na rusko  pozorište”, bar je tako pisalo u čuvenom manifestu Matjušina, Kručoniha i Maljeviča, sročenom u Finskoj 1913. godine za vreme njihovog susreta na dači, koji su, naknadno, proglasili kongresom. Žan-Klod Markade, francuski teoretičar umetnosti, u svom tekstu Pobeda nad suncem ili čudesni futurista kao nova osećajnost, iz 1976. godine, oseća da treba dodatno da objasni te redove kada kaže: “Novo pozorište nazvano Budućanin (Budetljanin) trebalo je da zbriše naturalističke tradicije Malog (Malo pozorište) , kao i eklekticizam Koršovog pozorišta, pompezni stil Boljšog, spoljašnji realizam Pozorišta umetnosti Stanislavskog, ili, pak, stilizovani simbolizam Aleksandrinskog pozorišta, u kome je Mejerholjd bio najčuveniji reditelj”.

Pred autorima opera je, dakle, bio težak zadatak, a oni su bili toliko radikalni  da je na generalnoj probi izbio skandal. Polovina publike je uzvikivala “Dole futuristi”, a ostatak “Dole skandalisti”. A pri tom su izvedene samo dve probe koje su proglašene generalnim. Bilo je tu još futurističkih “caka”: glumili su studenti amateri, samo dve uloge su izveli eksperimentalni pevači. Hor se sastojao od sedam osoba, od kojih su, po Matjušinu, “samo tri mogle da pevaju”. Nije bilo orkestra, nego je na sceni bio samo jedan “bedan klavir”, pristigao na sam dan generalne probe. Kručonih je lično igrao Putnika, koji je opredmećena Smelost. Recitovalo se, pevalo, izvodila se pantomima, sve pod uticajem spektakla i vašara.

Ali u čemu je tačno bila ta užasavajuća autentičnost opera, o kojoj su svi, bez izuzetka, govorili? U već pomenutom prvom broju Prvog časopisa ruskih futurista , iz 1914, Matjušin ispisuje redove koji su ključ za razumevanje impakta ovog dela: “Reči su bile toliko jake, njihova unutrašnja snaga, toliko je moćno i silno izgledala scenografija,a i budućani, koji nikada do tada nisu bili viđeni, tolika je bila nežnost i okretnost muzike, koja se obmotavala oko reči, slika i budućanskih snagatora koji su pobedili Sunce jeftinih pojavnosti i, unutar sebe, upalili svoju sopstvenu svetlost”.

A ta nežna muzika, na osnovu nekoliko sačuvanih fragmenata, koje je prvi analizirao Vladimir Kožuharov, jeste bila inspirisana ruskom narodnom muzikom, ali je, u skladu sa vremenom svog nastanka, bila samo korak od atonalne: “Postoje Matjušinove disonantne intruzije, ali duh i faktura u suštini ostaju tonalni”. U jednom pasažu solo-pevanja po tekstu Matjušin, čak, koristi četvrtinu tona! Dok Maljevič upotrebljava lubok i likove iz igre kartama kao neku vrstu predloška. I kao što je “Hlebnjikov otključao bravu reči-kruga-harmonije-smrti i probudio zveri koje su tu bile zatvorene (…) da bi te zveri, na zastrašujući način, zavijale i u poeziji Kručoniha” (Markade), i Maljevič je, koristeći vrlo savremen projektor, rastapao svetlošću forme sudionika, što je bio i ostaje njegov najveći doprinos scenskom izvođenju, za istoriju pozorišta značajniji  od scenografije i kostima.

I, pre nego što se vratimo krucijalnim delovima prepiske, moramo napomenuti da je Jevgenij Kovtun bio taj koji ju je prvi proučavao, da bi, 1976. godine, i publikovao Maljevičeva pisma. Bio je, takođe, prvi koji je nastanak “Crnog kvadrata” definitivno vezao za prvobitno izvođenje Pobede nad suncem, za decembar 1913. godine: “U suštini, skice za kostime izvedene su u skladu sa principima kubizma sa izvesnom sklonošću ka bespredmetnosti. Površine slikane boje, crni kvadrat i pravougaonici javljaju se na skicama za Budućanskog snagatora, Preduzimljivca i Izvesnog zlonamernika. Maljevičeva suprematistička reorganizacija može se još jače osetiti na skicama za zavesu i za pojedinačne scene – osnova njihove kompozicije je potpuno suprematistički kvadrat”, pisao je on, još 1974, u svom čuvenom tekstu Nastanak suprematizma, objavljenom na engleskom jeziku.

Ali šta je sam Maljevič pisao Matjušinu? Matjušin je, naime, u proleće 1915, rešio da publikuje operu. Maljevič kao da je to jedva dočekao. U maju 1915, on traži Matjušinovu pomoć: “Radovi koje sam napravio za tvoju operu Pobeda nad suncem  1913. godine doneli su mi mnogo novoga, samo što ih niko nije primetio. S tim u vezi, sakupio sam materijale koji bi trebalo da budu negde objavljeni, ali potreban mi je neko sa kim bih mogao iskreno da razgovaram i ko bi mi pomogao da osmislim teoriju na osnovu slikarskih pojava. Mislim da bi taj neko mogao da budeš jedino ti”.

I nadalje, a sada se već nalazimo na terenu delova prepiske koji su postali legenda, Maljevič, takođe u maju, kaže: “Bio bih ti veoma zahvalan kada bi mogao da objaviš jedan moj crtež za zavesu u činu u kojem se odvija pobeda. Taj će crtež imati veliki značaj za slikarstvo. Ono što je učinjeno nesvesno sada daje izuzetne rezultate”. I, u jednom drugom pismu iz istog perioda: “Zavesa predstavlja crni kvadrat, klicu svih mogućnosti koji, razvijajući se, poprima strahovitu snagu. On je predak kocke i lopte”.

I šta još reći? Možda napomenuti da je Hlebnjikovljev prolog kao i Kručonihov libretto, u prevodu Branimira Donata, objavljen u novosadskim Poljima 1984, i ponovljen u beogradskom Ruskom almanahu još za prevodiočeva života, 2008. godine. Nažalost, integralna Maljevičeva prepiska sa Matjušinom nije bila te sreće. U izdanju Plavog kruga i Logosa iz Beograda, objavljena su, 2010. godine, sabrana Maljevičeva dela pod nazivom Bog nije zbačen, koja su ipak odabrana, a ne sabrana, jer su uključene samo dve prepiske, ona sa Geršenzonom, i ona sa Lisickim. Iako je, naravno, svaka Maljevičeva reč dragocena, ta se Maljevičeva pisma, po svom značaju, ni približno ne mogu meriti sa prepiskom Maljevič-Matjušin, koja, videli smo to, verno odslikava rađanje suprematizma, jer sadrži i  veoma značajna pisma koja ovom prilikom nismo ni pomenuli, a odnose se na raskid sa futuristima, i filozofske osnove Maljevičevog sistema.

Kada danas pogledamo Maljevičeve skice, fotografije sa izvođenja opere, kojih takođe nema u Sabranim delima  na srpskom (sic!), ostaje jedino da se složimo sa B.Livšicom koji je, u Jednoipookom strelcu, napisao: “Slikarstvo, i to ne štafelajno, nego pozorišno, jeste još jednom vodilo preko stega prateći stvaraoce budućanstva. Jedina stvarnost je bila apstraktna forma, koja je progutala, sve dok od nje nije ostalo ništa, svu đavolsku taštinu sveta”.

“Likom smo tamni, svetlost naša je unutra”, izgovaraju budućani u libretu. A to je bio veran opis crnog kvadrata, zar ne?

.

.

.

.

.


Aleksandra Grubor

(1959) je istaknuti umetnik književni prevodilac, istoričar umetnosti i prozni pisac. Prevodi sa ruskog, engleskog, francuskog i italijanskog jezika tekstove iz teorije umetnosti, teorije književnosti, svih grana humanističkih nauka, prozu i poeziju. U poslednje se vreme bavi i prevođenjem dečijih knjiiga. Od godine 1983, pa naovamo, objavila je, pored velikog broja prevoda, i niz tekstova iz oblasti likovne i književne kritike, eseja i kratkih priča. Hroničar je zbivanja na kulturnoj sceni, urednik Književnih novina (1996-2001) i Srpskog književnog lista od njegovog osnivanja 2002. godine do danas. Objavila je četiri knjige lirske proze (Olimpski soj, IRO Rad, 1998, Sporim brodom za Kinu, Narodna knjiga, 2007, Vajmar koga nema, Narodna knjiga, 2008), a za knjigu kratkih priča Ne propovedam više pticama dobila je nagradu časopisa Priča za 2013. godinu. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja