Vegetacija

Žana Živaljević
Lat­est posts by Žana Žival­je­vić (see all)

    Ne živim. Veg­e­ti­ram. Živ­ot samo pro­lazi pored mene. Ponekad me uhvati žel­ja da stignem posled­nji vagon, koji zamiče, ali me neš­to ukopa. I stal­no tako. Vozovi pro­laze. Idu dani, men­ja­ju se kalen­dari na zidu, sve je meni apstrak­t­no da bih išta razumeo, samo vidim u odrazu ogledala sliku Dori­jana Gre­ja – iznu­tra sam nenačet kao nje­gov mod­el. Mladim, jer me niš­ta ne dotiče i regradi­ram ka detetu.

    Veru­jem da će doći vreme kad se neću ni osvr­tati na vozove. Budovim.

    I, da li je to bila moja vol­ja ili me, pros­to, nosi­la matica?

    Ta, san­jao sam i živeo snove. Zvali su me Džonatan Liv­ingston. Prošao sam samoću, ali je moje jato gale­bo­va odlete­lo i ostao sam samo Džonatan. I ostao sam sam nad ovim sin­jim morem, nad kojim su se oblaci razi­lazili samo mojom voljom. Dobrom voljom i smehom.

    Znali su da budu i olovni. Tada nisam mogao da letim. Tada nisam usta­jao iz kreve­ta. Kao da sam bio ustrel­jen i pun olo­va. Vidao sam rane i shvatao da je sve ovo, sve ovo…večno pon­avl­jan­je istog, i nisam mogao da se ne pitam glas­no u svo­joj sobi – čemu, bre, zaš­to? Urlao sam na sebe, da se pokrenu noge i krenu kroz vra­ta u pejzaž bez lju­di, kao kroz ogro­man tapet…Bojao sam se da prod­jem kroz nje­ga i da ću se tek tada suoči­ti sa niš­tavilom. Ne shvata­jući još da je niš­tavi­lo ovo veg­e­ti­ran­je, sa kojim se, evo, sada ostareo, sed, izb­o­ran i nemoćan, nisam izborio.

    Probudim se i mis­lim na to, usprav­im se nevoljno i lenjo, ispun­jem prazni­nom i bez nade, navučem kal­jače, ogrnem kaput i nataknem šešir, zaključam vra­ta, uđem u pro­davnicu, kupim što i svako­ga dana, ispraćam ptice i ljude pogurene u hodu i opet se vra­tim u svo­ju sobu. Isti tan­jir, ista šol­ja, isti rituali.

    Ne pal­im tele­vi­zor – sve sam već video, ne mašam se knji­ga – sve sam ih strastveno progutao i bude u meni sećan­ja na ono vreme kada sam u nji­ma tražio odgov­ore na pitan­ja, kojih nema, izval­im se na krevet i gledam u pla­fon, na kojem se, kao na plat­nu, reprizira jedan isti doku­men­tarac besmis­la ljud­skog živ­ota, koji pro­lazi i ističe, a da nisam imao vol­je da mu se une­sem u lice, pro­tre­sem ga i pitam – šta hoćeš od mene?

    Nemam šta više da radim, sem biološke ruti­ne. I nju izbe­gavam. Sveo sam je na min­i­mum. Moj tele­fon neće zazvoni­ti, aparat je nem, jer sam otkazao lin­i­ju. Zvao sam samo ja. Sa druge strane se nisu odazi­vali. Kao da je ceo svet pomr’o i ostali su mi samo servisi, redovi vožn­je, gre­jan­ja, banke. Sada sam str­pljiv, ne uzne­mi­ravam ih. Sve će mi stići na vra­ta kroz koja tre­ba da iscuri ovaj ostatak.

    Da li se plašim kra­ja? Posle ovo­liko vre­me­na, dana, sezona? Ha, ha, ha! I on će doći, kao moje pošiljke i obavešten­ja, nev­idlji­vo i neču­jno će skl­iznu­ti kroz vra­ta. I biću obavešten da je moj kraj stigao.

    Ne plašim ga se, ja ga čekam.

    Jer, mož­da tamo – neka­da sam čitao i tra­gao – ima neki nas­tavak, šansa za novi poče­tak. Ako sam je ovde zaslužio, ne boreći se za sve ono za čim su dru­gi trčali, gore­li, zno­jili se, stra­davali? Ako ima nagrade za vegetiranje.

    .

    .

    .

    .

    .