Velika laž

Lat­est posts by Alek­san­dra Đuričić (see all)

    .

    .

    (Son­ja Atanasi­je­vić, Veli­ka laž, Pla­to, 2016)

    .….Ako proza može biti krik, onda je to svakako novi roman Son­je Atanasi­je­vić, glas koji vapi da bude saslušan, glas koji buk­val­no moli da neš­to promeni­mo dok je to još moguće. Jedan embri­on odbio je da se rodi, da stupi u svet bez­nađa, amoral­nos­ti i odsust­va svakog osećan­ja osim borbe za prestiž. Metafo­ra tog sve­ta je mikrokos­mos kor­po­raci­je za koju nije bit­no čime se bavi već da li ost­varu­je prof­it. Strah od otkaza, svakod­nevni pri­tis­ci, mal­tre­ti­ran­je neis­tomišl­jeni­ka a iznad sve­ga carovan­je mediokirte­ta i poslušni­ka, to su pre­deli i likovi ovog romana koji je man­je lin­earno nar­a­ti­van a više okrenut detalji­ma koji se skla­pa­ju u bošovs­ki ili mož­da još pre Gojin mur­al užasa, pred­stavu sve­ta bez nade.

    .….Jedan par pokuša­va da živi običan, poro­di­ni živ­ot sada i ovde. Da se voli, ima decu, obezbe­di egzis­ten­ci­ju sop­stven­im radom i obra­zo­van­jem. Koliko to apstrak­t­no zvuči, nije potreb­no naglaša­vati niti poseb­no žan­rovs­ki označa­vati roman kao distopi­js­ki, svo­jevrsni omaž mož­da i Sara­m­agov­om romanu ’Slepi­lo’. Kako  čita­lac odmiče, sve više se pre­poz­na­je u stvarnos­ti, sve man­je oseća da ovde pos­to­je ele­men­ti fan­tastike (određen­i­ma se naglo promeni boja oči­ju, što nasm­rt pre­plaši ostale koji se sma­tra­ju još ’nor­mal­nim’).

    .….Glavni junaci sve slabi­je se snalaze u takvom okružen­ju, odlazeći svakod­nevno na posao kao na gubil­ište, u neprestanom strahu od momen­talnog otkaza i samo jednog pozi­va u kance­lar­i­ju nadređenog. Ta atmos­fera stra­ha nije nikak­va distopi­ja, već je real­nost na koju Son­ja Atanasi­je­vić goto­vo vrišteći ukazuje.

    .….Ružan svet njenog romana ne ostavl­ja pros­to­ra lirskom izrazu, još man­je opisi­ma i stil­skim fig­u­ra­ma. Jezik njenog dela upra­vo je onakav kakav je svet o kome gov­ori. Oštri, brit­ki dijalozi, čes­ta upotre­ba kolokvi­jalnog gov­o­ra, pa i psov­ki koje su postale neod­vo­jivi deo naše svakod­nevne kon­verzaci­je, nat­u­ral­is­tičke slike ružne stvarnos­ti koja je stvo­rila ružne ljude, to su njeni lit­er­arni pos­tup­ci koje tema u pot­punos­ti oprav­da­va. Odsust­vo lep­og, srećnog, lirskog, sim­bolično je prikazano kroz odluku jednog dete­ta da se u takvom sve­tu ne rodi i ne može­mo se oteti snažnom utisku da je ovaj njen motiv vizionars­ki anticipi­rao događa­je koji­ma smo upra­vo sve­do­ci, insi­s­ti­ran­je na rađan­ju po svaku cenu bez obzi­ra u kakvom sve­tu i kakvom okružen­ju, apsurd­ni pri­tis­ci koji­ma smo upra­vo ovih dana izložene, a koji naš zdrav razum ne može da prihvati.

    .….Jedan snažan i adek­vatan oblik otpo­ra jeste to što ne odus­ta­je­mo od pobune kroz različite oblike izraža­van­ja, među koji­ma je književno stvar­alašt­vo svakako znača­jno, ma koliko i ono bilo skra­jnu­to i poniženo kao razbib­ri­ga zalud­nih, nepotreb­na men­tal­na aktivnost društ­va koje hrli u reforme, ne znamo čega i ne znamo do kada.

    .….Hrabrost da se kaže ’ne’ ovakvim sunovra­ti­ma razu­ma, hrabrost da se još jed­nom podigne glas u bor­bi za human, osmišl­jen i ople­men­jen živ­ot, valj­da nas još samo to drži. Zbog toga roman Son­je Atanasi­je­vić nije prizem­na, pam­flet­s­ka polemi­ka sa neki­ma koji su je povredili, ponizili ili joj konkret­no uskratili egzis­ten­ci­ju, a takvih su naši živ­ot pre­puni, već književni izraz koji sub­lim­iše sav taj jad koji je naša gen­eraci­ja bila pri­morana da pod­nese i još pod­nosi s obzirom da nis­mo u god­i­na­ma kada se silazi sa živ­otne scene.

    .….Romanom čiji i naslov nosi svo­jevrsnu poruku, Atanasi­je­viće­va  je pokušala da pruži i lični i gen­eraci­js­ki otpor svim apsur­di­ma koji nas okružu­ju i za koje, nažalost, ne može­mo optuži­ti neki uzan krug vođa i samoz­vanaca, jer isti­na je mno­go strašni­ja. Boju oči­ju men­ja sva­ki dru­gi zaposleni u kor­po­raci­ji, trulež ide do dna, oni koji pruža­ju otpor sve više se oseća­ju kao brodolom­ni­ci na pus­tom ostrvu.

    .….U savre­menoj srp­skoj književnos­ti koju pišu žene ne nalaz­i­mo mno­go sličnih primera društveno angažo­vane proze koja direk­t­no ukazu­je na defor­mitete ras­pad­nu­tog društ­va u kome živi­mo. Mno­go je više intimnih, lirskih ispovesti ili poni­ran­ja u istori­jske kon­tek­ste kao sig­urni­je  i komer­ci­jal­ni­je  terene proznog izraza. Sličnu vrstu hrabrosti nalaz­i­mo u aut­en­tičnoj prozi Ljil­jane Đurđić,  priča­ma iz zbirke ’Kad svane razlaz’ Gor­dane Ćir­janić, kod Vladislave Vojnović, u celokup­nom opusu Mil­ice Mićić Dimovske, pre sve­ga u njenom snažnom romanu ’Mre­na’. Koliko dugo bude­mo opsto­javali u tune­li­ma jednog zakržl­ja­log, nehu­manog, društ­va sasvim iskrivl­jenih vred­nos­ti, uto­liko će dragoceni­ja biti ovak­va vrs­ta književne hrabrosti.

    .….Veli­ka laž je bol­no, aut­en­tično sve­dočen­je za buduće gen­eraci­je o vre­menu u kome smo živeli, žrtvu­jući se za decu koju smo se usudile da rodi­mo, oplaku­jući one koji su s pravom odbili da se rode. Son­ja Atanasi­je­vić dala je upečatljiv dopri­nos letopisu našeg tužnog vremena.

    .

    .

    .

    .

    .