Višeslojni vremeplov

Lat­est posts by Alek­san­dar B. Laković (see all)

    .

    .

    Esej o pes­ništvu Ismeta Rebronje

    .

    .

    .….Osti­hotvoreno i sklad­no stapan­je samosvo­jnog mitološkog pes­ničkog sve­ta Ismeta Rebron­je i nje­gov­og pre­bogatog sve­ta det­injst­va i zav­iča­ja (1), oživl­ja­va i mist­iku mito­va i ogol­jenu svakod­nevicu kroz bihorsko-mit­sko zboren­je, aut­en­tično, arhaizo­vano i jezikotvo­rač­ki osmišljano

    Mi i mi koji smo sad takvi,
    A nis­mo bili kao što jes­mo sada.
    Ismet Rebronja,
    Epsilon/VI

    .….Odavno je književ­na kri­ti­ka primeti­la da je pes­nik Ismet Rebron­ja (1942 — 2006) postavio svo­ja stvar­alač­ka i pro­zorlji­va ogledala daleko u prošlost, odak­le je pos­ma­trao sebe, nje­go­vo i naše okružen­je. I što je ogleda­lo dal­je i dublje smešteno to je lik u ogledalu sve jas­ni­ji i pre­poz­natljivi­ji, sadrža­jni­ji i ubedljivi­ji, i promišl­jeni­ji, i to na planu egzis­ten­ci­jalnog, filo­zof­skog, soci­ološkog i emo­tivnog. Takav je odnos, doda­jem, i u Rebron­jin­im pes­ničkim knjiga­ma, objavl­jen­im za nje­gov­og živ­ota: (Knji­ga rab­ja, 1972; Izlož­ba, 1976; Gazi­lar, 1978; Sre­da i sre­da kći, 1983; Pagan­s­ka krv, 1986; Keroni­ka, 1991; Jesen praznih ora­ha, 1997; Kad formin­ga ne dosvi­ra, 2002; Suze Lejle Šehović, 2003), kao i u zajed­ni­ca­ma sti­ho­va iz pes­nikove zaostavš­tine, u među­vre­menu objavl­jene (Sin­je more, 2006; Mag­net i alge­bra, 2010). Tre­ba reći, da je ovo pos­ma­tran­je, pruoča­van­je i doživl­ja­van­je svih nas, danas i ovde, sa takve vekovne i iskustvene dis­tance, pre­bo­gate tradi­ci­jom, mitologi­ja­ma i emo­ci­ja­ma, zaista razlog bol­jeg sagle­da­van­ja i pot­punog doživl­ja­ja dodel­jenog nam okružen­ja i stvarnos­ti u koju sve više sum­n­jamo da je (ne)stvarnost. Pes­nik Rebron­ja dru­gači­je nije mogao da doživi svet oko nje­ga, uzi­ma­jući i sebe u obzir, bez tih vre­men­skih ori­jen­ti­ra; bez svog i našeg pamćen­ja; bez sve­ga onog pro­tek­log između, kroz i pored nas; bez nasušnih stožera našeg egzis­ten­ci­jalnog i iden­titet­skog iskuša­van­ja, i pojed­in­ca i kolek­ti­va. Ismet Rebron­ja je pes­nič­ki, upra­vo samo­progledao, kroz svo­ju i našu prošlost, det­injst­vo tradi­ci­ju, etiku i književnu i nekn­jiževnu baštinu.
    .….Pes­nič­ki glas Ismeta Rebron­je, iako aut­en­tičan i samosvo­jan, određen eru­di­ci­jom i tlom sa kojeg istin­s­ki i iskon­s­ki potiče, vrlo brzo se i sa iskrenom dobrodošli­com zasluženo pridružio glaso­vi­ma mod­erne i nadrealne poez­i­je na početku druge polovine dvade­se­tog veka, koju su pred­vodili, pre sve­ga Vasko Popa i Mio­drag Pavlović. Obo­ga­tio je nji­hov gen­eraci­js­ki pokret svo­jim autonom­n­im pes­ništvom. Dovrhu­nio ga svo­jim promišl­jan­ji­ma i doživl­ja­ji­ma sve­ta oko sebe kroz priz­mu vre­me­na i iskust­va, sa bele­gom lokalnog i folk­lornog. I nji­hovog poten­ci­jalnog dejst­va na sve nas.
    .….Među­tim, uprkos takvoj Rebron­ji­noj pozi­cioni­ra­nos­ti osta­je žal, pre sve­ga, zbog nedo­voljnog čitan­ja i tumačen­ja nje­gov­og pes­ništ­va od strane nadležnih i kom­pe­tent­nih književnih kri­tičara i teo­retičara. Paradoks se ogle­da i u situira­nos­ti Rebron­jinog pes­ništ­va, jer su se nje­gov­im pes­ničkim zajed­ni­ca­ma radovali svi najveći pre­stoni izdavači (Nolit, Prosve­ta, BIGZ (2) , SKZ) i uvrš­tavali ga i objavlji­vali u svo­jim izdavačkim poduh­va­ti­ma. Nji­ho­va su vra­ta bila dil­jem otvore­na za stvar­alašt­vo Ismeta Rebron­je, što on, skro­man, nije zloupotre­bl­javao, ali su ipak izosta­la vred­no­van­ja nje­gove poez­i­je, na nivo i način, kako je ona sama zasluži­la, svo­jim kvalite­tom, svo­jom jedin­stvenošću i svo­jom neo­bičnošću. Inače, nevred­no­van­je dostignuća i izuzetnih pes­ni­ka dvade­se­tog veka, rec­i­mo Rast­ka Petro­vića, pes­ni­ka van i ispred svog vre­me­na (poje­di­ni pes­ni­ci i iz devet­naestog veka su preću­tani, na primer, Koder) još uvek nije učin­jeno na primeren način. Na način dos­to­jan i samih auto­ra, a i znan­ja i sen­z­i­bilite­ta uni­verzitet­skih profesora.
    .….Razlog Rebron­jinog nedo­voljnog tumačen­ja jeste i u nje­gov­om gen­eraci­jskom nepri­padan­ju, uz stal­nu geograf­sku dis­tan­cu (Novi Pazar – Beograd), što je uzroko­va­lo osećaj samoće i osaml­jenos­ti (3), neopho­dan za ovakav vid neo­bičnog i jedin­stvenog pesništva.
    Ovoj izves­noj skra­jnu­tosti i nedo­voljnoj čitanos­ti Rebron­jine poez­i­je, sas­ma nepraved­noj i neo­prav­danoj, dopri­neo je stvoreni ambi­jent u društvu kra­jem prošlog i počet­ka ovog veka, naroči­to u kul­turi, da se više piše nego što se čita, tako da je danas van kri­tičarskog vidokru­ga i intereso­van­ja, i takav pes­nič­ki rad velikog pes­ni­ka u jeziku Oskara Daviča, kao i bro­jnih rano pre­minulih aut­en­tičnih i orig­i­nal­nih, ali izuzetnih pes­ni­ka (Jovan Hris­tić, Brana Petro­vić, Slo­bo­dan Paviće­vić, Slo­bo­dan Rak­i­tić, Alek­san­dar Ris­tović, Milo­rad Đurić, među njih, sa razl­o­gom, ubra­jam i Ismeta Rebron­ju). Pogo­to­vo su mlađim tumači­ma i čitaoci­ma osta­la nedos­tup­na nji­ho­va vred­na i autonom­na ost­varen­ja. Što je neoprostivo.
    .….U prilog jed­noj gen­eraci­jskoj preću­tanos­ti jeste tada, podrazumevana, mada neo­prav­dana, skrom­nost samih auto­ra, kada je u pitan­ju, pre sve­ga, nji­ho­vo pred­stavl­jan­je. Izuze­tak je bio, takođe veli­ki pisac Mio­drag Bulatović.

    *

    .….Već, knjigom-prvencem Knji­ga rab­ja (1972) pes­nik Ismet Rebron­ja je ost­vario neko­liko svo­jih unapred zamišl­jenih cil­je­va. Naime, kroz nju može­mo vre­me­plovs­ki sagle­da­vati i otvarati nje­gove doc­ni­je knjige, koje nas­tavl­ja­ju Rebron­jin prvenac, uz sadrža­j­na, ver­si­fika­tors­ka i jez­ič­ka giban­ja koja su prisut­na, ali koja ne napuš­ta­ju atribute prven­ca i ne odstu­pa­ju od njih drastično. Naime, i antič­ki su cen­zori voleli da u svakoj nared­noj knjizi osete šum novog lišća, novog datu­ma i zvu­ka, što je pes­nik Rebron­ja i poš­to­vao, u okvir­i­ma svo­je zadatosti i zadanos­ti, makar u književnoj formi.
    Pre sve­ga, Rebron­jin je prvenac, pop­ut prvih izuzetno vred­nih knji­ga-međaša i granični­ka Vas­ka Pope, Bran­ka Miljkovića i Dra­gana Kol­undži­je, posve­dočio pos­to­jan­je još jednog pravog pes­ni­ka. Pes­ni­ka čiji neo­bičan i osmišl­jen prvenac baš­ti­ni ambi­jent pop­ut onog iz posled­njih i najboljih knji­ga Desanke Mak­si­mović, „dočaran“ odnos­no „dovrša­van“, kako je gov­o­rio Ingar­den, a što je naknad­no dop­unio Foht(4), zgus­nu­tim med­i­ta­tivno-slikovitim miljkovićevskim sti­hovi­ma, napreg­nu­tim i aso­ci­ja­tivn­im, vigilnim i promišl­jan­im. Tre­ba, ovog tre­na, pod­seti­ti da je Žan Pol Sartr pret­postavl­jaoao da jezik poez­i­je ne tre­ba da puko izraža­va ili ekfraz­ič­ki prenosi, već je neophod­no da pred­stavl­ja značen­je, pa tako, pre­ma Sartru, kao i pre­ma pes­niku Rebron­ji, pes­ničke reči ne upuću­ju na bića, već jesu bića za sebe. I ono što predstavljaju.
    .….Knji­ga rab­ja je, kako ju je Dragomir Bra­jković doživeo, nagovesti­la pes­nikovu sklonost ka predan­ju, ka mitu i leg­en­di, koji ni jednog tre­na, nije zab­o­ravl­jao da koš­mar svakod­nevice sagle­da kao veči­ti metež, čak ih je sve više proži­mao na kon­tek­stu­alan način, uspostavl­ja­jući između njih istovre­meni odnos sade­jst­va-sim­bioze i/ili kontrasta-kontrapunkta.
    .….Očigled­no je da su preuzeti antič­ki i klasični mitovi, leg­ende starog sve­ta, vizan­ti­js­ka tumačen­ja, ori­jen­tal­ni bescen, istočn­jač­ka predan­ja i sloven­s­ki skaz pron­ašli u pes­niku Rebron­ji medi­jum koji će ih trans­pozi­ci­jom veš­to i sa merom osti­hotvo­ra­vati i uko­ren­ji­vati u zajed­ničku nam stvarnost. I da im da pra­vo glasu u vre­meni­ma koji­ma ne pri­pada­ju, što je neo­bično, ali i vrlo efek­t­no na seman­tičkom usložn­ja­van­ju i proži­man­ju same pesme. U takvim primer­i­ma, drevna predan­ja i ogol­je­na stvarnost iz koje se pes­nik oglaša­va nisu se poti­rale, već su se dop­un­javale i ispo­ma­gale. Pes­nič­ki se glas dozi­vao sa drevn­im, a ovovre­meno se rimu­je ili ods­lika­va u prošlom, nikad pro­hu­jalom, iako tako ne izgle­da, privremeno.
    .….U prilog tome je čin­jeni­ca da su tu i ličnos­ti koje su istovre­meno prisut­ni i u Bib­li­ji i u Kuranu, kao što je to Nuh ili samo u jed­nom od ta dva književ­na uzo­ra (Nur, Neuk­le­na). Prisutne su i vile i dru­gi ostaci lokalnih preuzetih verovan­ja. Poseb­na lič­na ime­na oslovl­java­ju pes­nikove zav­iča­jne pro­s­tore. Među­tim, i kada nisu para­lel­no prisut­ni oni se i takvi mogu pre­li­vati i u atmos­feri drugih mitologi­ja i religi­ja. Štaviše, čitao­ca, čak i onog kavafi­jan­skog čitao­ca, ne intere­su­je iz kojeg je teogo­ni­jskog kor­pusa pes­nič­ki sadržaj, već ga opse­da samo ona značen­js­ka pod­lo­ga u pes­mi ili makar njen dos­mišl­jeni krovni svod. U prilog takvom promišl­jan­ju jeste i čin­jeni­ca da je jedan od središnih cik­lusa Rebron­jinog prven­ca imen­o­van kao Eli­si­um, koji je u antičkoj i grčkoj mitologi­ji označavao pre­bi­val­ište božanstva.
    Tre­ba pod­seti­ti da je još Bart izd­va­jao kono­ta­tivnost mitološkog sadrža­ja pop­ut nekog kono­ta­tivnog sis­tema, što mitološ­ki svet i jeste. Pomoću tumačen­ja bilo kojeg seg­men­ta od mitološke struk­ture znakovnog sis­tema može­mo uverlji­vo i promišl­jeno tumači­ti znakovni sis­tem svakod­nevnog sve­ta, koji je okruži­vao pes­ni­ka, a i nas okružu­je. Tu „težn­ju ka razotkri­van­ju iskrivl­ja­van­ja“ para­lel­nih i uza­jam­nih sadrža­jnih slo­je­va odnos­no „krađu smis­la“ pre­poz­nao je i objas­nio Kalve (5). Na ovaj je način, Eliot tumačio, pes­ničku upornost na sabi­ran­ju pamćen­ja, koja se, može trans­ferisati i u indi­vid­u­al­izaci­ju kolek­tivne svesti.
    .….Neo­bičan je pes­nič­ki ambi­jent Rebron­jinog prven­ca. Sami naslovi kao što su Paž, Vel­može, Soko­lar, Vidim dvorskog čove­ka, Sužanj, nagov­eš­tava­ju ambi­jent sred­njeg veka, u kojem je lirs­ki junak u liku rat­ni­ka, češće lov­ca, ređe stočara i noma­da. I pris­ust­vo bajal­i­ca i nedo­voljno prikrivenih cita­ta su u dosluhu sa pomenu­tim ambi­jen­tom Rebron­jinih pesama.
    .….Poseb­nost ovakvog tem­atsko-motivskog Rebron­jinog pes­ničkog središ­ta jeste što se ovakav pes­nič­ki sadržaj namet­n­uo u knjizi koja je, većin­s­ki tumačeno, hiper­bo­la ljubavi pre­ma ženi (ne samo u začet­nom cik­lusu Elena)(6) . Ali i ta ljubav pre­ma Eleni je dis­loci­rana u sve pro­s­tore, pa i u taj sred­njovekovni ambi­jent, izd­va­ja­jući i ljubav pre­ma ženi kao čis­to osećan­je, bez ikakav­ih prime­sa. Dak­le, i ljubav pre­ma ženi je ogol­je­na do svo­je suš­tine i svo­je savršenos­ti. Takav je i odnos pre­ma ocu (cik­lus Dvors­ki čovek), koji je jedan od sim­bo­la Rebron­jinog pes­ništ­va, uz pred­stave trešan­ja, zmi­ja i pčela, na primer. Imponu­je čitaoci­ma i tumači­ma da prvencem se kao prvi sloj pesme i knjige legit­im­iše ljubav pre­ma ženi tačni­je pred­i­men­z­i­ja ljubavi, dok posled­nji sloj (Ingar­den) čine sred­njovekovni svet sa svim svo­jim zamišl­jan­im pred­stava­ma, zatim razbarušen književnom baštin­om, ali i neočeki­vani bib­li­js­ki i kuran­s­ki motivi, koji seman­tič­ki nado­građu­ju Rebron­jine stihove.
    .….Nakon pažljivog čitan­ja Rebron­jinog pes­ničkog prven­ca čitao­ci oseća­ju i izvore i uslove pes­ničkog glasa koji nas ubedlji­vo oku­pl­ja oko sebe. Zapra­vo, sve Rebron­jine sti­hove koje imamo priv­i­legi­ju da čita­mo, doživl­java­mo kao da su logičan i očeki­van potez ili reak­ci­ja čove­ka vaspi­ta­vanog na događa­ji­ma iz prošlosti, naroči­to na priča­ma iz rata koje su se dopričavale i dopesml­javale, uglavnom, na zim­skim noćn­im pose­li­ma, gde su pra­vo na reč imali samo oni koji su umeli i imali šta da kažu. Osim da su mlađi pose­ti­o­ci noćnih ple­men­skih oku­pl­jan­ja imali pra­vo da sluša­ju priče iz daljine ili iz predačke istori­je, već su poje­di­ni od njih bili u stan­ju i da zamišl­ja­ju, snoviđa­ju i maš­ta­ju o pomenu­tim događa­ji­ma ili povodom njih. I da domišl­ja­ju i izmišl­ja­ju. Zaš­to da ne.
    .….I na tim seoskim oku­pl­jan­ji­ma, do kas­no u noć, suživl­javala su se bar dva vre­men­ska, pros­tor­na i tem­ats­ka sve­ta, uspostavl­ja­jući metako­mu­nikaci­ju između njih odnos­no između pojed­in­ca i mita odnos­no između svih sa svi­ma, jer se mit uvek obraća i zajed­ni­ci i pojed­in­cu od strane zajed­nice. Mit se, dak­le, pre­tače u topon­ime i žitel­je pes­nikovog zav­iča­ja, kao i u nji­hov jezik, a što jedi­no pes­ni­ci kao stvar­alač­ka bića, i jedi­no pes­nič­ka reč može saču­vati. Pes­ni­ci, tim i takvim mitovi­ma i arhetipovi­ma mogu dati indi­vid­u­al­ni karak­ter (Jung), a što ret­ki, kao Ismet Rebron­ja, veš­to i sa merom, nadreal­no i slikovi­to-značen­js­ki čini na sav glas.
    .….I u knjizi Gazi­lar (groblje u blizi­ni Novog Pazara) oči­ta­va se veza između živ­ota i smr­ti („Preneli smo kuću/ Na dru­go mesto/ Uzalud// Gazi­lar je svu­da oko nas“ – pes­ma Vrisak), između ovos­tra­nog i onos­tra­nog („Uz kosidbu/ Umr­la je sestra/ Moja// Kad god pored Gazi­la­ra prođem/ Belim plat­nom ogrće se// Naveče u belu pticu/ Pret­vara se/ Zao­biđe našu kuću/ I na Lim sleti“ – pes­ma Bela devo­j­ka), između prošlog i sadašn­jeg, između večnog i pro­laznog, između vidljivog i nev­idljivog, između živ­otnog i demon­skog („Nakon smrti/ Pol­jara Emra/ Sahraniše/ U Gazilaru// Isti dan/ U sumrak/ Pol­jar se/ U našu kuću/ Vrati/ I prenoći// Uza­lud Gazilar/ Rekom pregradismo/ Pol­jar svako veče/ Dođe/ U očev kravet/ Legne/ I zaspe“ – pes­ma Do jutra).
    .….Bujnom nadreal­nom slikovi­tošću pes­nik je Rebron­ja uspeo da osli­ka svet tajni i stra­ho­va, rit­u­ala, predan­ja i obre­da. Naroči­to, biljnog i živ­ot­in­jskog sve­ta, kao i folk­lo­ra i težačkog mil­jea, iz kojih izviru fan­taz­mogori­je, mitovi, božanst­va, kletve, mag­i­je i rit­u­ali. Ali, ono što je poseb­no bit­no jeste istovre­me­na i prezentaci­ja pes­nikovog zav­iča­ja, danas i nekad, u okružen­ju dovrhun­jenom nad­st­varn­im sve­tom i sistemom.
    .….I ovom se prigodom odvi­ja uza­ja­manost između stvarnog i nest­varnog, između onog što jeste i onog što nije, a što je i cilj književnos­ti (Ingar­den). I ovog puta je ugao pos­ma­tran­ja iz dete­ta, željnog znan­ja, baj­ki, istine, pretvorenog u oko i uvo.
    .….I u knjizi Sre­da i sre­da kći (sloven­s­ka bogin­ja) izvorište je svet pes­nikovog det­injst­va, saz­dan na ele­men­ti­ma slovenske teogo­ni­je i kos­mogo­ni­je, pro­tkan praznoveri­com, pagan­skim sujev­er­jem, verovan­jem u dobre i zle duhove, tvr­di Tiodor Rosić u recenziji.
    .….U nas­to­jan­ju da se pred­vi­di mitološ­ki svet Ismeta Rebron­je u nas­ta­jan­ju, književnik Rajko Petrov Nogo je pre­poz­nao i izd­vo­jio pes­nikovu moć da nje­go­va imag­i­naci­ja pro­ra­di i prope­va na rušev­ina­ma jednog sve­ta u našoj ratarskoj kul­turi. Upra­vo je imag­i­naci­ja to koheziono sred­st­vo koje uspešno amal­gamiše pagan­s­ka i starosloven­s­ka božanst­va sa ranohrišćan­skim predan­ji­ma, rit­uale i praznover­ja sa det­injom maš­tar­i­jom, lokalnu, pa i izmišl­jenu mitologi­ju sa folk­lorom. I topon­i­mi iz pes­nikovog zav­iča­ja, i biljni i živ­ot­in­js­ki, već pose­du­ju jez­ičku zajed­ničkost sa predan­ji­ma, u među­vre­menu izmešan­im i pre­takan­im. Na primer, pes­ma Beskril loci­rana u okolišu tvrđave Jeleča pri­pa­da svim vre­meni­ma, svim jezici­ma, svim leg­en­dama. A ne zab­o­rav­i­mo da je pes­nik Rebron­ja u svo­joj uobrazilji verovao da su reči ono što one označava­ju i da u reči­ma mogu stanovati čak i božanst­va. Samo ona koje reči mogu odred­i­ti. Dak­le, Rebron­jin Eli­si­um (stanište božansta­va) su upra­vo reči.
    .….Zato imamo prigo­du da čita­mo kako je pes­nik svim tim topon­im­i­ma, skaska­ma, leg­en­dama, sim­boli­ma i obred­i­ma dao pra­vo na živ­ot. Na dru­gi živ­ot. Ili koji već. Pot­puno ih odomaćivši ne samo u pes­nikovom, nego, prenošen­jem značen­ja, i u zav­iča­ju svakog od nas.
    .….Pes­nik Rebron­ja je veš­to koris­tio lokalna predan­ja, mož­da i ne pras­tara, ali smo sve­do­ci da ih je, zah­valju­jući imag­i­naci­jom, pre­o­brazio u opšte i zajed­ničke mitove. Kao što je činio i obrat­no – raz­grad­njom i tumačen­jem mito­va pojašn­javao je lokalne obrede, rit­uale, predan­ja i stra­hove. Meša­jući prit­om, vre­me­na, pro­s­tore, učen­ja, religi­je, civ­i­lizaci­je i nar­o­de. I sve to na neki skladan i pri­h­vatljiv, čak i pri­jemčiv, način.
    .….Ipak, uprkos tome što je naslov pagano­lik i uprkos tome što se još pom­in­ju i Lila, i Petro­v­dan i pridev Bela (karak­ter­is­tičan za sloven­sko-pagan­sku pri­pad­nost) i uprkos tome što su akteri ove knjige pagan­s­ka demon­s­ka bića kao što su zduhači i dru­ga strav­i­la, pes­nikov mitološ­ki svet nije isključi­vo pagan­s­ki, već sadrži i preuezete mitove iz drugih religi­ja, kao i čin­jeni­ca da ima dos­ta novostvorenih mito­va lokalnog porekla. Završ­na nar­a­tiv­na pes­ma I još ovo u knjizi Sre­da i sre­da kći kao svo­jevrsna raz­jas­ni­ca ili pojas­ni­ca čitavog pes­ničkog sadrža­ja, kao i njenog izvo­ra, je uporište uveren­ju da je mitološ­ki svet ove knjige, pre sve­ga, izmišl­jen, samosvo­jan, iako delim­ično posuđen („Naša kuća bila je ispod šume i stenja./ S pra­ga videla se peći­na gde su živele/ divl­je pčele. Mož­da je ta peći­na Lazma.// Verovao sam da iz pećine dolaze nevidljive/ koze čiji je oblik čovečji a dla­ka i rogovi/ kozji. Koza­ma sam dao ime­na: Beskril,/ Dremon, Dremon Sin, Drač“).
    .….Tre­ba reći da je takav, već stvoren pes­nič­ki mitološ­ki svet Ismeta Rebron­je, podrazumevao u sebi sve ulančane i umrežene sis­teme unutar svo­jih pred­sta­va i komu­nikaci­ja, što su mu omogućili upesml­ja­van­je prami­to­va, ali i pes­niko­vo verovan­je da stvari i događa­ji uvek ima­ju ili mogu imati mno­go šira značen­ja od obli­ka u kome se prikazu­ju, upra­vo zato što im kon­tekst koji ih okružu­je doda­je nova značen­ja . (7)
    .….Kada se sus­reće­mo sa mik­stu­ra­ma upamćenog i izmišl­jenog koje ulanča­va znakovni i semi­ološ­ki sis­tem, i koji je jedi­no moguće sred­st­vo kojim se može doživeti, uoči­ti ili zamis­li­ti kako mit funkcioniše, tre­ba pod­seti­ti da je Bart, upra­vo u svakom ost­varenom mitu, kakav god on bio, pre­poz­nao dva semi­ološ­ka sis­tema: — jez­ič­ki sis­tem (jezik-pred­met) koji mit preuz­i­ma kako bi se izrazio i sam sis­tem i – meta­jezik kojim se gov­ori o prvome . (8)
    .….Sva­ki, pa i pes­nič­ki jezik, pri­marno podrazume­va označeno i znak, kao i nji­hov međuod­nos (Sosir), dok mit pose­du­je kono­ta­tivno sop­stveno značen­je i pred­stavl­ja dru­goste­peni jezik (9) . Mit, uzi­ma­jući pos­to­jeći lingvis­tič­ki sis­tem, posta­je meta­jezik. Meta­jezik je komu­nika­cioni jezik Rebron­jinog samosvo­jnog pes­ničkog mitološkog sve­ta. Na taj način se obavl­ja i trans­fer značen­ja iz prvog u dru­go, u treće i četvr­to, i obrat­no, a što ne znači da su počet­na značen­ja, u među­vre­menu izmešte­na, pot­puno zab­o­ravl­je­na, preda­jući i deleći svo­je seman­tičke poruke drugi­ma. Zab­o­ravu tu sig­urno nema mes­ta. Even­tu­al­no su pri­ta­je­na. I glas­nuće se u određenom seman­tičnom nivou kao puš­ka obeše­na na zid u pozorišnoj predstavi.
    .….Dak­le, Rolan Bart sma­tra da mogućnos­ti različi­tih inter­pretaci­ja (i per­cep­ci­je i tumačen­ja – doda­jem) umet­ničkog dela poči­va­ju na višez­načnos­ti (10) i na višes­lo­je­vi­tosti, kao struk­turnoj odli­ci dela, pre sve­ga. Višez­načnost dela književnog uslovl­ja­va sama priro­da nje­gove strukture.
    Na osnovu ovakvih pret­postav­ki može­mo umreži­ti i tumačen­ja Hart­mana i Ingar­de­na koji su bili saglas­ni da je sušti­na estetske konkretizaci­je (11) pes­ničkog dela upra­vo u upoređi­van­ju i tra­gan­ju kroz slo­jeve umet­ničke tvorevine, tvrdeći da prvi vidljivi sloj dela komu­ni­ci­ra sa drugim (zad­njim), i obrat­no (12) . Dak­le, mera procene vred­nos­ti višez­načnog i višes­lo­je­vi­tog pes­ničkog ost­varen­ja jeste u uza­jam­nom pojavlji­van­ju pomenu­tih slo­je­va, čiju obz­nanu kon­troliše i fil­triše nad-ja, rek­li bi filo­zofi i psiholozi.
    .….Ni za Umber­ta Eka višez­načnost dela nije znak nje­gove nesavršenos­ti, već je to određen­je dela i određen­je svesti odnos­no „otvoreno delo“ koje je upra­vo podrazumeva­lo „plu­ralitet značen­ja kao osnovno obelež­je mod­ernog književnog izraza“ . (13)
    .….Sloven­s­ka mitologi­ja i religi­ja, pras­tara teogo­ni­ja i kos­mogo­ni­ja je u tem­atsko-motivskom središ­tu knji­ga Pagan­s­ka krv i Keroni­ka, oprav­dano zaključu­je Tiodor Rosić.
    .….Običa­ji, verovan­ja, obredne i rit­u­alne žrtve i molitve vezane za zemljo­rad­nju i stočarst­vo, u svo­joj osnovi i u svom izvoriš­tu su po svom karak­teru mag­i­jskog i mist­ičnog bel­e­ga. U nji­hovom sopo­tu često su zas­tu­pljeni kao par­a­dig­ma tog uza­jamnog umreža­van­ja i pret­varan­ja, uglavnom, lokalnog u uni­verzal­no, niko dru­go do oruđa nasuš­na za svakod­nevni živ­ot, a koji, zbog znača­ja za nji­hov opstanak, u sebi nose mit­sku potku.
    .….Knji­ga pesama Pagan­s­ka krv sve­doči verovan­ja teža­ka u raz­na mitološ­ka bića i demone (14). Nje­gov opstanak zav­isi od molep­stvi­ja nji­ma, ne bi li ih odobro­voljili, a na taj se način i zašti­tili, poje­d­i­načno i kolek­tivno. Iako ukup­na atmos­fera pomenute knjige naliku­je pagan­skoj, neo­bično je imenoslovl­je božansta­va, koja su izmišl­je­na (Žito­dar, Bogo­raž, Bogo­dažd, Krilokos, Bogo­b­ilj, Boži­lo, Dabiživ, Lipovoj, Goro­bor, Straž, Užar, Mlađ, Vlađ, Buđ), ali kao što je očigled­no u obliku su složeni­ca koje su funkcional­no kon­cipi­rane. Neo­bično je da i čita­mo i ime­na ratara (Omiočil, Kos­togled, Orliša, Ječ­moglav, Drevo­goj, Mal­in­rod, Goro­bor, Dobros­rp, Starokoz, Belokos, Grabolov, Bogo­b­ilj, Biljoskid, Dlakovet, Okaj), slikovi­ta i značen­js­ka, koja upot­pun­ju­ju pes­nikovu potre­bu da i njih i nji­ho­va pro­prat­na tradi­cional­na obraćan­ja (15) pre­o­brati u atribut mitskog.
    .….Neophod­no je reći da su pes­nikovi zav­iča­j­ci – Bihor­ci, gorštaci sa upečatljivim likom i habi­tu­som, pre sve­ga, doneli Rebron­ji­nom pes­ništvu, onu tem­ats­ki nasušnu lokalnu živ­o­to­davnu boju, zatim, kazi­van­je o fenomenu i mis­ter­i­ji poje­d­i­načnog ljud­skog tra­jan­ja, te osobe­nu doku­men­tarnost (16) , što omoguća­va ulazak u Rebron­jinu poez­i­ju pos­to­jećeg pros­to­ra, ovom prigodom zav­iča­ja doživl­jenog u sve­tu det­injst­va. Ušla su, glas­no i neo­bično, i arhaizo­vana ime­na tadašn­jih (čitaj – današn­jih) lju­di, koja su uslovl­je­na lokalnim uveren­ji­ma i predan­ji­ma, kao i zan­i­man­ji­ma, koja su obeležavala te pojed­ince. Ušli su, dak­le, delovi nji­hovih stvarnih živ­ota, koji su mitopo­e­t­i­zo­vani, ali i ostali svo­ji i prepoznatljivi.
    Naime, u ambi­jen­tu samosvo­jnog mita kakav je mitološ­ki pes­nič­ki svet Ismeta Rebron­je, uvođen­je lokalnih topon­i­ma i stvarnih liko­va, sa sve arhaizo­van­im imeni­ma, čini zapra­vo nji­hov pre­o­bražaj u delove tog mita, što je i moguća pret­n­ja udal­ja­van­ja od stvarnos­ti. Među­tim, pes­nik Rebron­ja, uspeo je istovre­meno da ih omi­totvori, ali i da ih saču­va u svom pes­ništvu kao vrlo živopis­nu svakod­nevicu svog sve­ta det­injst­va. Ne tre­ba zab­o­rav­i­ti da su poje­di­ni obre­di i rit­u­ali iz pes­nikovog det­injst­va zapra­vo, deo saču­vanih predan­ja, kao što je bila na primer pro­ce­si­ja na brdu Lađe­vac (dobi­lo ime po sloven­skoj bogin­ji Ladi), u koji­ma je učestvo­vao i sam pes­nik. Imao je, znači, pri­liku da hoda kroz mitove, koje nije mogao sebi objas­ni­ti (nisu ih razumevali ni svi star­i­ji učes­ni­ci rit­u­alne kolone), uvećava­jući, na taj način, mis­te­ri­oznost mit­skih predstava.
    .….Ali, kao i u rani­jim knjiga­ma i u Pagan­skoj krvi znača­jno mesto zauz­i­ma­ju svet det­injst­va i folk­lo­ra, koji su doživeli pre­o­bražaj u fik­ci­ju, u jedan zamišl­jeni pes­nič­ki mitološ­ki svet.
    .….U Keroni­ci su otvoreni­ji pes­nič­ki iskazi, izraz­i­ti­je je kore­spondi­ran­je sa ovovre­menošću, kao i naglašeni­je je prepli­tan­je prošlosti i sadašn­josti. Dak­le, prošlovre­men­ska su značen­ja matrice koje sežu i do naših dana, opetu­jući se. I koje vrlo brzo pre­poz­na­je­mo i prisvajamo.
    .….I kon­ačno u njoj čita­mo zamišl­jane situira­nos­ti pagan­skih bogo­va i božansta­va oslovl­ja­vanih prav­im imeni­ma (Perun, Veles, Svarog, Sve­v­id, Dažbog, Lada, Lila, Belobog, Crnobog, Mokoša, Rado­gost, Horos, Sre­da), koji su prisut­ni i obitava­ju pros­torom pes­nikovog zav­iča­ja (i kroz saču­vane topon­ime). Dak­le, u ovoj su knjizi konkret­na pagan­s­ka božanst­va uko­ren­je­na u pes­nikov zav­ičaj, i svo­jom sim­bo­likom prenose izves­na značen­ja i mitološke pred­stave, dajući im pra­vo još na jedan seman­tič­ki isko­rak izvan pred­viđenog sta­ti­ran­ja u svom okruženju.
    .….Istu im mogućnost pes­nik nudi sa pojavom pred­stavni­ka drugih civ­i­lizaci­ja, nar­o­da i mitologi­ja, kao što su Herodot, Bodler, Inke, Kelti, Mars, Perik­le, ali čime se bit­no men­ja­ju granični­ci Rebron­jinog autonomnog mitološkog sveta.
    .….Istu pozi­cioni­ra­nost pes­nik zadrža­va i u knjizi Kad formin­ga ne dosvi­ra, u knjizi sti­ho­va-deskrip­tivnih fleše­va, u kojoj oživl­ja­va priro­du, ali i u kojoj pes­nik vodi dija­log sa Senekom, Neronom, Bošom, tra­ga­jući za ljubavlju, lep­o­tom, istin­om i čis­to­tom (17) , u tesko­bi egzis­ten­ci­jalne ugroženos­ti i pri­b­liža­van­ju nečas­tivih sila.
    .….Sim­bole svih civ­i­lizaci­ja i mitologi­ja, uključu­jući i antič­ki svet i sve poton­je, koje pes­nik želi i uspe­va osti­hotvoriti, on (pes­nik) ih umreža­va sa čul­no-konkret­nim slika­ma i pred­stava­ma svog sve­ta det­injst­va i mla­dosti, dajući pra­vo na živ­ot i jed­ni­ma i drugi­ma. I sim­boli­ma antičkog i drugih sve­to­va. I zbi­van­ji­ma i pojed­inci­ma i zajed­ni­ci iz vre­me­na pes­nikovog detinjstva.
    .….Ovaj i ovakav, čas diskre­tan, čas zagr­c­nut, čas živ i glasan, dija­log različi­tih epo­ha je neprestan. Tra­je i danas. Samo ga tre­ba čuti, kao što ga je pes­nik Ismet Rebron­ja čuo i živeo. Takvu mogućnost neposred­nih kon­taka­ta i dijalo­ga, koja je na prvi pogled nemoguća, još rani­je je Eliot pret­postavio u osobenom ost­varivom više­glasju među pes­nici­ma, koji, kao stvarao­ci, ima­ju pra­vo i mogućnost da ga nas­tave i dal­je, kroz nova vre­me­na i prostore.
    .….Kada već pom­in­jem priro­du i njen pre­o­bražaj u živ­ot van biljnog sve­ta, potreb­no je nagl­a­siti da Rebron­jin pes­nič­ki mitološ­ki svet ne čine samo nad­građe­na lokalna predan­ja i bihors­ki topon­i­mi čija ime­na potiču upra­vo iz saču­vanih, ali i zab­o­ravl­jenih mitologi­ja; ne čine ga isključi­vo ni pojed­in­ci iz pes­nikovog rodnog Biho­ra, između tih predan­ja, pre­dra­su­da i uveren­ja, čak ni oni sa imeni­ma posuđen­im iz zan­i­man­ja kojim se bave, ali i iz rudi­me­na­ta bro­jnih civ­i­lizaci­ja i religi­ja, već ga čine i živ­ot­in­js­ki i biljni svet, naroči­to biljne speci­je uko­ren­jene u pagan­skoj, antičkoj, vizan­ti­jskoj, islam­skoj i drugim mitologi­ja­ma. (Biljni i živ­ot­in­js­ki svet su bit­ni zače­ci svake prastare mitologi­je.) Oso­bito u knjiga­ma Sre­da i Sre­da kći, Pagan­s­ka krv i Jesen praznih oraha.
    .….Bit­no je reći da stav bro­jnih mitologi­ja pre­ma biljnom sve­tu analo­gan, tačni­je često preuz­i­manih jed­nih od drugih, u svim smerovi­ma i pravci­ma. Primeri su i u pojašn­jen­ju kako je hrišćanst­vo na Balka­nu, zarad pri­h­vatan­ja hrišćanst­va od strane opor­tu­nih žitel­ja sloven­skog porekla, prisvo­jio baš iz paganst­va biljni svet (čitaj – i ono što on sim­boliše), čak i one totem­skih atribu­ta, ugrađu­jući ih i u liturgi­jske obrede i druge crkveno-službene obrasce. Zatim, u kul­tu zapisa i pri­nošen­ju žrta­va hras­tu, u srp­skim seli­ma danas učešće uzi­ma­ju i svešteni­ci pred­vodeći seoske zave­tine, pop­u­larni­je nazi­vane liti­ja­ma (po smis­lu slične rani­je pom­in­janoj pro­ce­si­ji na Lađevcu). Tak­va je asim­i­laci­ja, kroz bro­jne kom­pro­mise, rezul­ti­rala ubrzanom pri­h­vatan­ju nove religi­je, čak i od onih najnepoverljivi­jih, pre sve­ga, zbog formi­rane bliskosti zah­valju­jući biljnom sve­tu koji nije men­jao sim­bo­liku koju je nosio u sebi i u staroj religiji.
    .….Poseb­no je za kult bil­ja­ka važ­na nji­ho­va sen­ovi­tost – verovan­je da u određen­im biljka­ma može borav­i­ti čoveko­va duša, što je naroči­to prisut­no u sloven­skoj i ger­man­skoj mitologi­ji, na primer. Sećamo se dži­novskih i osaml­jenih biljnih pred­stavni­ka pop­ut ora­ha, koji je plašio pro­laznike jer se u nje­mu nalaze duše zlih odnos­no demoni mra­ka. Hrast je kult. Men­ja crkvu. Bio je zapis, kao kult­no drvo i pagana i star­ih Ger­mana. Bro­jni gaje­vi su na Balka­nu i u Cen­tral­noj Evropi doživl­ja­vani kao pros­tori ispun­jeni duša­ma upoko­jenih. Osim duša čove­ka, takve biljne speci­je mogu biti i stanište drugih (ne)poznatih i neob­jašn­jivih sila (brest, jasen, jela i bor bivale su domaćin vil­a­ma, a orah i zova mračn­im demon­skim bići­ma (18)), koje osaml­jeni i zaplašeni poje­d­inac nije smeo rasrditi.
    .….Dak­le, pored drugih ulo­ga koje biljke ima­ju u mitologi­ja­ma (zaštit­na, pro­roč­ka, živ­o­to­dar­na), mora se ovim povodom izd­vo­ji­ti, zajed­nič­ka i za prastare Slovene, i Grke, i Riml­jane i Ger­mane, podela i biljnog i živ­ot­in­jskog sve­ta na dobra i zla, na čista i nečista (stari Sloveni, Grci, Riml­jani i Ger­mani), što pes­nik Rebron­ja difer­en­ci­ra upotre­bom boja, kao što su bela i crna, često ih, češće prvopomenu­tu boju, izd­va­ja počet­nim velikim slovom.
    .….Još jed­no nasušno značen­je na osnovu kojeg se može zaključi­ti učešće biljnih speci­ja u Rebron­ji­nom mitološkom sve­tu, jeste da pras­tara sloven­s­ka mitologi­ja poten­ci­ra na kul­tu preda­ka. Mrtvih preda­ka. A to znači i kult rani­jih živ­ota, verovan­ja, pre­dra­su­da, predan­ja, leg­en­di, koji, već smo potvrdili, je sas­tavni deo Rebron­jinog pes­ničkog mitološkog sve­ta. Iz takvih kon­stat­aci­ja, očigled­no je da biljni svet nije dekor u Rebron­jin­im pes­ma­ma, već aktivni pronosi­lac nekog od mitološk­ih značen­ja. Zarad formi­ran­ja neo­bičnog sin­ergi­jskog mitološkog sveta.
    .….Ali, ne tre­ba zab­o­rav­i­ti, da pes­nik uspostavl­ja i analogi­ju svo­jih biljnih pred­stavni­ka sa drugim pred­stava­ma, van mitološk­ih učen­ja. Na primer, sim­bol u Rebron­ji­nom pes­ništvu jes­ta i trešn­ja, drvo u dvoriš­tu nje­gove rodne kuće, zapamćeno kao sve­dok svih zbi­van­ja iz nje­gov­og det­injst­va. Rebron­ji­na trešn­ja nema uporište u poz­na­tim mitologi­ja­ma, ali ima u književnoj baš­ti­ni i predan­ji­ma u lokalnim verovan­ji­ma, makar to bilo samo nje­go­vo ubeđen­je, stečeno tokom det­injst­va (19) . Isti je slučaj, na primer, i sa borom, koji u Rebron­ji­nom pes­ništvu popri­ma zaštit­nič­ka funkci­ju, za raz­liku od funkci­je koju pose­du­je u pagan­skim predstavama.

     

    *

    .….I na kra­ju još jedan zavi­dan beleg Rebron­jinog pes­ništ­va, a koji je poseb­no bitan za razumevan­je i nje­gov­og mitološkog sve­ta. To jeste nje­gov jezik, satkan od sve­ga pomenu­tog što čini nje­gov mitološ­ki pes­nič­ki kos­mos. Uvođen­jem rodnog Bihora(20) sa čitavom nje­gov­om topon­im­i­jom u središ­tu svog sti­ho­van­ja, uvođen­jem sve­ta koji pamti svo­ju prošlost, uključu­jući i predan­ja, pre­dra­sude, bajke i leg­ende, ali zah­valju­jući kojih i opsta­je, zatim, uvođen­jem star­ih ili zab­o­ravl­jenih ili izmišl­jenih mitologi­ja i nji­hovih bro­jnih jezi­ka (21) , uz uvođen­je priče čiji se usmeni pro­mot­er, iz zav­iča­ja svakako, men­ja od pesme do pesme, pes­nik je raz­govet­no i sa upečatljivom porukom pro­gov­o­rio jezikom robo­va, teža­ka, vlastele, despota, božansta­va, bil­ja­ka i živ­ot­in­ja, čiji je motivs­ki epi­cen­tar rod­ni Bihor, ili koji je nje­mu prilagođen.
    .….Zbog pes­nikovog jezikotvo­račkog samosvo­jnog tra­gan­ja, počev, od rodnog Biho­ra, i hor­i­zon­tal­no i ver­tikalno, i gore i duboko, pes­nik je nas­tasi­je­vić­ki pošao ka arhaičn­im zvučn­im frak­ci­ja­ma, poseb­no onim srod­nim i zajed­ničkim za neko­liko jezi­ka. Naroči­to je proučavao eti­mološke nijanse antičk­ih i pagan­skih topon­i­ma i ime­na, kao i nji­hove saču­vane ili pret­postavl­jene odjeke. U tome se može pre­poz­nati i tra­gan­je ka iskon­s­ki čis­tim, mož­da i zajed­ničkim zvučn­im koren­i­ma i obeležji­ma, u koji­ma se mogu otkri­ti i smis­lovi jezi­ka (22) . To potiče od pes­nikovog ubeđen­ja u moć i mag­i­ju reči, koja je i osno­va nje­gov­og, po iskazu mod­ernog, a po sadrža­ju pes­ništ­va koje iz prošlosti pret­postavl­ja i sagle­da­va našu i nje­govu sadašn­jost i budućnost. Ali, u tome se pre­poz­na­je verovan­je u zajed­nič­ki koren svih reči i jezi­ka, u zajed­nič­ka značen­ja. Verovan­je u jed­nu reč, razne­tu na sve strane, i u među­vre­menu men­janu. Taj pro­ces tra­je i danas, samo ne obraćamo pažn­ju na to i ne uočava­mo da je između svih nas, bliskih i dalek­ih, više sličnos­ti, nego različitosti.
    .….O eti­mološkom poni­ran­ju u značen­je, iskon i smisao jezi­ka ispoved­no priz­na­je pes­nik Rebron­ja u tek­stu u knjizi Nul­la insu­la: „Starin­s­ki svi­jet je veliku pticu, ovd­je ždral, sma­trao da je to stara pti­ca. Star čov­jek je onaj koji se pri­b­liža­va zemlji, bilo da se sman­ju­je, bilo da će na zemlji biti spal­jen, ukopan ili razvi­jen po zemlji, kao sjeme. Zato i eti­mologi­ja u mojoj poez­i­ji. Meni je ety­mon, ponekad i ethi­et­y­mon, kli­ca sti­ha (23). Tako nisam imao nam­jeru da se samo­pro­glasim za ono­ga koji bez oko­va veli da mu je poez­i­ja eti­mološ­ka. Kri­tičar, ili pjes­nik, mora znati i neš­to više o ety­monu (ety­mon je izvorno – A. B. Laković), ili o eth­nose­t­y­monu, ako drži do eti­mološk­ih epite­ta. Bez toga ništa.”
    O strahu od gubit­ka etu­mona pes­nik Rebron­ja peva na samom početku svo­je knjige Sin­je more (24), koja je neo­bično eru­di­tiv­na, ukrš­ta­juća i prez­načen­js­ka igra reči­ma u neko­liko jezi­ka, vre­me­na i pros­to­ra, što se može zaključi­ti i iz netom citi­rane pesme Phi/IV. Inače, etu­mon je „prvo­bit­nost“, po Rebron­ji­nom priz­nan­ju u pes­mi Phi/III.
    .….Rebron­ji­no, bihorsko, zav­iča­jno i samosvo­jno gospo­daren­je zborom je višes­lo­je­vi­to, kao i nje­gov pes­nič­ki tekst, zapisala je Ljil­jana Pešikan-Ljuš­tanović. Sprem­no da pri­h­vati sve čujne i vidljive frag­mente i mik­s­ture bro­jnih mito­va i jezi­ka, kao i sve dru­go što je osta­lo zapamćeno. Takav je Rebron­jin bihors­ki jezik – pre­bo­gat, i značen­ji­ma i slika­ma, ukrašen­im pred­stava­ma bliže i dal­je prošlosti.
    .….U Rebron­ji­no autonom­no pes­ništ­vo, u nje­gov još iz det­injst­va upoz­nat, a naknad­no živopis­nom fik­ci­jom „dočar­a­van“ i dos­mišl­ja­van zav­ičaj, u nje­gov jezik kao šifru čitan­ja i tumačen­ja tog sve­ta, sa merom, prelila su se pras­tara verovan­ja, predan­ja i saču­vani obre­di, kao i otis­ci sred­njovekovne tradi­ci­je, i pravoslavne i ori­jen­talne, a preko uti­ca­ja na njih, i antič­ki i starobalka­n­s­ki bescen. Svi su se, u među­vre­menu men­jani, uli­vali u pes­nikov slikovit i metaforičan jezik.
    .….U svim Rebron­jin­im jez­ičkim impre­si­ja­ma i oso­bitosti­ma, ne domini­ra isključi­vo arhaizo­vanost, već pes­nik snažno unosi zavid­nu značen­jsko-slikovi­tu kom­po­nen­tu, kao što je to u bro­jn­im kovani­ca­ma, naroči­to u izve­deni­ca­ma i složeni­ca­ma. Dok izve­denice karak­ter­išu Rebron­jin pes­nič­ki prvenac, u knjizi Pagan­s­ka krv su učestale složenice. To se mož­da najbol­je ogle­da u imeni­ma teža­ka i božansta­va, sas­tavl­jen­im uglavnom od sli­ka i značen­ja (Lipovoj, Sveruk, Bogo­raž, Bogo­dažd, Rado­bel, Omiočil, Dobrosil, Kos­togled, Ječ­moglav, Drevo­goj, Mal­in­rod, Goro­bor, Suton­les, Krilokos, Starokaz, Luboskid, Bogo­b­ilj, Belokos, Grabolov, Lovoruk, Biljoskid, Tre­boruj, Žito­dar, Beloži­ta, Dlakovet).
    .….Zato je, za pes­ni­ka, suštin­s­ki značaj reči i drevnih knji­ga, što se ogle­da u počet­noj antologi­jskoj pes­mi Kazi­var u knjizi Gazi­lar, a što može biti i bogu­mil­s­ka sve­ta knji­ga koja je cen­tar svih moći i znan­ja ili prasloven­s­ka knji­ga „drevnik (25)“ (sve sa istom svez­na­jućom moći):

    U selo stiže
    Čovek neznan
    Sede na panj
    Pokaza
    Kazivar

    Okružis­mo
    Neznanca
    On otvori
    Kazivar

    Pođos­mo pre­ma stadima
    Stranac se s mesta
    Ne miče
    Čita Kazivar
    Sve o nama zna.

    .

    .

    .

     

    .

    -


    1. O ujed­in­jen­ju mikro i makrokos­mosa pisao je Mirča Eli­adea tvrdeći da takav pro­ces vodi ka pret­postavka­ma da esen­ci­ja pretho­di egzis­ten­ci­ji, što je ost­vari­vo makar u umetnosti.
    2. BIGZ-ovu izdavačku bib­lioteku Nove knjige domaćih pisaca za 1983. god­inu činili su: Meša Selimović Krug, Jovan Radulović Gol­ub­n­jača, Dušan Kovače­vić Drame, izbor, Dragomir Bra­jković Ledene gore, juž­na mora, Goran Babić Muža zmi­ja, Miroljub Todor­ović Chi­nese ero­tism, Boži­dar Šuji­ca Izgle­di za sutra, Bil­jana Jovanović Duša, jedini­ca moja, Mil­isav Sav­ić Topo­la s terase, Novi­ca Petković Od for­mal­iz­ma ka semi­oti­ci i Ismet Rebron­ja Sre­da i sre­da kći, dok su istu edi­ci­ju 1991. godine pred­stavili sledeći pes­ni­ci i nji­hove knjige: Mir­jana Božin Bez­grešno začeće, Mano­jle Gavrilović Čuvar zlatne jabuke, Milo­van Dano­jlić Pesme, Nebo­jša Deve­tak Ključan­i­ca, Vladimir Jagličić Izvan uma, Boži­dar Milidragov­ić Otpis & prat­n­ja, Duško Novaković Hod­nikom i Ismet Rebron­ja Keroni­ka. Selek­ci­je, kakvih smo željni, danas i ovde.
    3. O znača­jnoj usaml­jenos­ti pes­ni­ka Ismeta Rebron­je gov­ore dve kratke rečenice (“Bio sam sam. Tako i ostao”) iz nje­gov­og tek­s­ta na kra­ju svog jedinog izb­o­ra pesama (čitaj – panorame, kako je to sam Rebron­ja voleo oslovi­ti), za živ­ota priređenog i ure­đenog, a posm­rt­no objavl­jenog pod naslovom Nul­la insu­la (2007), koji je, u samom pes­nikovom raz­jašn­jen­ju na kra­ju panorame, objašn­je­na sa dva, ne baš ista i/ili slič­na, poj­ma – sa sin­tag­mom “nijed­no ostr­vo” i složeni­com “bez­doml­je”, čime je pes­nik ilus­trovao svoj trenut­ni sta­tus kroz nepri­padan­je okružen­ja koje nam je svi­ma namet­nu­to tačni­je, u među­vre­menu izmen­jeno, što nagov­eš­ta­va i nepos­to­jan­je trenutnog.
    4. Ivan Foht, Taj­na umjet­nos­ti, Škol­s­ka knji­ga, Zagreb, 1976, str. 81.
    5. Luj Žan Kalve, Rolan Bart: jed­no poli­tičko gledan­je na svet, Beograd, BIGZ, 1976, str. 28.
    6. Motiv ljubavi će se pojav­i­ti i u knjizi Mag­net i alge­bra, posthum­no odš­tam­panoj tokom 2010. godine, uz obil­je izuzetnih likovnih prilo­ga Mer­sa­da Berbera.
    7. Roland Barthes, Carst­vo znako­va, August Cesarec, Zagreb, 1989.
    8. Roland Barthes, Mitologi­je, Pela­go, Zagreb, 2009, str. 146.
    9. Alek­san­dar Šta­jn, Semi­ološko učen­je Rolana Bar­ta, Koraci, Kragu­je­vac, god­i­na XLIX, sves­ka 10–12, 2015, str. 147.
    10. Ana Stišović Milo­vanović, Instru­men­tal­ni kon­cep­tu­al­izam u prouča­van­ju književnos­ti, Društ­vo Raš­ka ško­la, Beograd, 2014, str. 62.
    11. Roman Ingar­den, O saz­na­van­ju književno umet­ničkog dela, SKZ, Beograd, 1971, str. 298.
    12. N. Hart­man, Esteti­ka, Dere­ta, Beograd, 2004, str. 194.
    13. Niko­la Miloše­vić, Ide­ologi­ja, psi­hologi­ja i stvar­alašt­vo, Bele­tra, Beograd, 1990, str. 51.
    14. Tiodor Ris­tić, Boži­lo Ismeta Rebron­je, u: Ismet Rebron­ja, Pagan­s­ka krv, SKZ, Beograd, 1986, str. 92.
    15. Rukovet Suton­les čine molitve sloven­skih teža­ka o čemu sve­doče i naslovi poje­dinih pesama: Mol­ba zbog vepra, Sveruk veliča boga Gora, Mol­ba za kupine, Mol­ba za zmi­je, Mol­ba bogu groma.
    16. Ljil­jana Pešikan-Ljuš­tanović, Bez­dom­nik, u: Ismet Rebron­ja, Nul­la insu­la, Međure­pub­lič­ka zajed­ni­ca za kulturno.prosvjetnu dje­lat­nost, Pljevl­ja, 2007, str. 16.
    17. Dragomir Bra­jković, Večni metež istog, u: Ismet Rebron­ja, Kad formin­ga ne dosvi­ra, Gradac, Raš­ka, 2002, str. 50.
    18. U knjizi Sre­da i sre­da kći u pes­mi Pomen pes­nik nadreal­no-pes­imistič­ki gov­ori o bre­zovom drve­tu kao staniš­tu demona (“Zduhač uđe u bre­zo­vo stablo// Ujutru storuk spomenik/ Prolista/ Mi siđos­mo u hlad”), dok u pes­mi Ženid­ba pasti­ra Zebele u knjizi Pagan­s­ka krv uočava­mo brest kao stanište žene (“Vaz­dan po lesu/ Tražim žut brest/ U brestu je žena”). U istoj knjizi, u pes­mi Lovac Pod­bel uočava­mo i komu­nikaci­jsku per­son­ifikaci­jsku ulogu moći biljnog sve­ta (“Lovac Pod­bel govori/ Jezik vuka i jezik ježa/ Zna gov­or s tisa”). Inače, pod­bel (bilj­ka sa lis­tom od dva lica) čini sponu Rebron­jinog sa Koderovim mitološkim sve­tom, koji su pot­puno dru­gači­je kon­cipi­rani, ali im je zajed­ničko pov­eren­je u jezik, naroči­to jezi­ka iz okol­nih topon­i­ma, lokalnih predan­ja i bogatog biljnog sveta.
    19. Iako su poje­di­ni kri­tičari upoređi­vali Rebron­jinu trešn­ju sa onim njen­im crven­im plodom kod Crn­jan­skog, pes­ma Zeta/VI pes­nik Ismet Rebron­ja otkri­va nje­go­vo tra­gan­je za porek­lom reči, a ne samo za njenoj funkci­ji, mit­skoj, izmišl­jenoj ili od rani­je zamišl­janoj: „Zabrež­je, trešn­je, s trešn­je grana,/ A trešn­ja evrop­s­ka posve,/ Espana cere­so, Itali, celiegia,/ Rusu, čerešn­ja, Make­donci, čreša.// Englezi, Nem­ci, cher­ry, Kirsche,/ Alban­ci, qer­shi, Rumu­ni, cires,/ Tur­ci, kiraz, Lati­ni, Roma, cerasus,/ Lepo je, ako išta razumeš“.
      Isti je primer i sa Suncem u pes­mi Omikron/II, u kojoj se pom­in­ju goto­vo sva solar­na božanst­va u različitim mitologi­ja­ma i jezici­ma (Horus, Svarog, Jara, prasloven­sko Slnce, Svet­lost iznad Inda, helen­s­ki Helios, got­sko sun­no, mod­erni engles­ki Sun, ital­i­jan­s­ki Deus Sol Invictus).
    20. „I Bihor onaj, onaj Bihor/ Koji pri­pa­da ocu mom,/ Maj­ki mojoj, prec­i­ma njihovim,/ Limu lim­skom, nji­hovom“ – pes­ma Epsilon/III.
    21. „U Biho­ru su reči latinske,/ Helenske, slovenske, germanske,/ Reči s Altaya: zlatnog brega,/ S Mora Sin­jeg, s bre­go­va, praplanina.// Jesu reči, jesu prareči“ — pes­ma Phi/III.
    22. „Značen­je i zvuk nalaze se u sličnos­ti­ma i raz­lika­ma kod reči mnogih jezi­ka bližeg ili srod­ni­jeg kore­na ili glasovnog sas­ta­va. Napore­do nizan­je istih lek­se­ma iz klasične filologi­je, te s područ­ja ori­jen­tal­is­tike, slav­is­tike, ger­man­is­tike, anglis­tike i roman­is­tike, nji­hov zvuk i grafem­s­ki sas­tav, sli­va se tu u skladne melodi­jske ako­rde, pokazu­jući izne­nađu­juće sličnos­ti, kao i raskošnos­ti u nijansama i var­i­jaci­ja­ma, što ujed­no uveća­va aso­ci­ja­tivni raspon i ukup­ni reflek­sivni domašaj“ – Isak Kalpači­na, Lirs­ka istori­ja u moza­ičkim frag­men­ti­ma, u: Ismet Rebron­ja, Sin­je more, Cen­tar za kul­tu­ru Plav, 2006, str. 216.
    23. Appen­dix II, u: Ismet Rebron­ja, Nul­la insu­la, Međure­pub­lič­ka zajed­ni­ca za kulturno.prosvjetnu dje­lat­nost, Pljevl­ja, 2007, str. 378.
    24. “I Moru Sin­jem pli­va­ju etymoni/ Koje niko nikad vide­ti neće,/ Već ras­pad­nu­ti papir, a bili žuti,/ Smir­iće se kao čes­tice na dnu” — pes­ma Beta/II.
    25. Pes­ma Vuk uze jaki glas, knji­ga Keroni­ka, str. 14.

     

    .

    .

    ..