Vrane

Lat­est posts by Mil­i­ca Sto­jković (see all)

    .

    .

    .

    .

    San

    .

                                     –.….….….….….….….….….….….….….  Po Paviću

    Jutro je bilo sivo. Stu­deni zim­s­ki vetar mu je fijukao oko golog vra­ta i on je već preko­re­vao sebe što nije poneo šal. Rukav­ice nije nosio nikad jer su mu se dlanovi sko­ro uvek zno­jili, pa bi se tada osećao nelagod­no, nepri­jat­no, kao da je neš­to skriv­io. Mrzeo je maglu. Samo je dva puta bio u njoj, ali to je bilo dovoljno da mu goto­vo stvori fobi­ju. Mrzeo je taj osečaj, nervi­ralo ga je i plaši­lo što ne vidi kuda ide, što mu noge kao da propada­ju, a najviše od sve­ga ga je pre­stravlji­vao taj “neko” koji kao da ga je pra­tio. Bio je ubeđen da ga neko uho­di, čak je par puta zas­tao da oslušne korake koji bi se zaus­tavili goto­vo istog tre­na kad i on, ali nije imao hrabrosti da se okrene. Tada bi ubrzavao korak i nespret­no i kratko nesves­no trčao. Posle par sekun­di bi uspostavio mal­o­pređašn­ji ritam kre­tan­ja i tru­dio se da mis­li o neče­mu dru­gom, o nečem lep­om, ali kao u inat ničeg lep­og nije mogao da se seti. I ne samo lep­og, nego goto­vo da ničeg nije mogao uopšte da se seti. Tada bi obično počeo da bro­ji na fran­cuskom: un, deux, trios… I to bro­jan­je bi pomog­lo sve do trenut­ka kada bi se oni koraci toliko pri­b­ližili da je mogao da oseti neči­je dah­tan­je na svom golom vratu. I onda opet isto. Pani­ka, nesves­no i reflek­sno bežan­je, pa bro­jan­je na fran­cuskom kao seda­tiv. Sva­ki put bi mu taj “neko” bio bliži. Jed­nom pri­likom je čak i ose­tio tu “neči­ju” hlad­nu, goto­vo sam­rt­ničku, ruku na sebi i kroz telo mu je pro­hu­jala strav­ič­na jeza kakvu nika­da do tada nije ose­tio. I znao je, ako se to još jed­nom ponovi, da će to biti kraj, da će ga to neš­to ščepati zau­vek i zbog toga je trćao, trčao, sve jače, sve brže. Nije bilo više mes­ta za fran­cusko bro­jan­je, pos­to­jao je samo strah.

    Budio se zadi­han. Uvek je zadi­han i pre­plašen ležao u kreve­tu i znao je da san, taj prokleti san, kriv za sve, ali nije mogao da se seti šta se to tako strašno zbi­va u nje­gov­im snovi­ma. Bilo mu je uskraćeno ono za šta kažu da je samo naše – naši snovi. A opet znao je da pos­to­ji neza­v­is­no od nje­ga svet sno­va, samo mu je bilo zabran­jeno da ih se seća. “Ah kad ne bih morao da spavam, kad bih mogao stal­no da sam budan…”, često je razmišljao.

    Posle tog jutarn­jeg mučen­ja živ­ot bi mu se odvi­jao pril­ično nor­mal­no: odlazak na posao, ručak i dva do tri pića u kafani na uglu posle posla, a onda opet kući. Dok bi išao uz ste­penice do svog stana često bi bro­jao na fran­cuskom, stara navi­ka, i tada bi se za trenu­tak osećao malo čud­no. Neš­to nalik dežavu oseća­ju, doživl­jaj već viđenog, proživl­jenog. Sličan osećaj bi mu se javl­jao i kada mu se zno­je dlanovi. Ali sve je to bilo nejas­no, nedo­voljno da stvori sliku sna. Jedi­ni trenu­ci kada bi mu se san u sit­nim delovi­ma “vraćao” bili su kada je zevao. I tada bi ose­tio ono dah­tan­je za vratom i onu jezu. Nije želeo ni da zeva.

    Uglavnom je uspe­vao da izlazi na kraj sa svo­jom “boljkom”. Ignorisao ju je. Ali u posled­nje vreme mu to nije baš polazi­lo za rukom i sve više je osećao potre­bu da nekome ispriča, da podeli s nekim teret koji ga je malo poma­lo uniš­tavao. Odabrao je jednog svog dru­ga i pove­rio mu se. Kada je završio ose­tio je olakšan­je, ali je nesves­no nakon toga zevn­uo. Ose­tio je onu strašnu jezu i hladne prste na vratu koji su ga steza­li isteza­li i stezali…

    Čovek koji je slušao o snu bio je pre­plašen. Čovek koji je pričao san umro je na mestu.

    .

    .

    Vrane

    .

    Žena sva u crnom i ćovek sa kotari­com pri­laze spomeniku.

    Čovek u sivoj maji­ci kopa novu raku za nekog novog gos­ta. Tro­ji­ca oko nje­ga se prepiru koliko najviše na dan može jedan čovek da iskopa metara kanala. Star­i­ji čovek, bez ruke, u sak­ou i u belim papuča­ma, ubeđu­je ostale da je neki dnevno kopao po 50 metara kanala za vodu i „znaš za kolko je imao da kupi nova kola?“.

    Pti­ca pri­lazi plenu. Gazi po mer­meru koji je neko sko­ro čis­tio. Sija se mer­mer, kezi se ptiču­ri­na. Dug joj je rep, tanak, a po sre­di­ni te crne mrl­je koja se prikra­da cveću bela boja. Svraka.

    Još jed­na crna mrl­ja se pri­b­liža­va. Samo što je veća i nema belu šaru. I ona je sada na mer­meru. Snažan krik, ljud­skom uhu ner­azumljiv, i još par crnih mrl­ja je doletelo.

    Šepure se po mer­meru kao da je nji­hov. Čuju se lep­et kri­la, ubadan­je i komadan­je. Koma­di hrane na kar­ton­skom tan­jiru između cveća i krs­ta su bespo­moćni. Kandže i kljunovi su ih raselili po travi, zemlji i betonu. Mer­mer više nije čist. Kao da nika­da nije ni bio. Jedi­no je cveće osta­lo isto kao i pre „napa­da“. Uzdiže se iznad tog brloga i uli­va nadu. Oko krs­ta peškir, levo ime, desno prez­ime, gore god­i­na, dole god­i­na, četvoro­cif­reni bro­je­vi. A pla­men u kući­ci za sveće gori, ludač­ki gori!

    Čuju se kola. Pri­b­ližava­ju se. Tu su. Pro­laze. Udal­java­ju se, a zvuk je sve slabi­ji. Dva čove­ka ih prate pogle­dom. „To je Mar­i­ji­na razred­na“, kaže desni. “Ona što joj se muž, daleko bilo, ubio?“ pita levi. Potvrd­no kli­ma glavom desni i mršti se dok se provlači između klupe i gro­ba nekog. Levi i dal­je gle­da nav­iše, u put, iako se kola više ne vide. „Lepa žena bila… E šte­ta…“. Uzdah i nam­ršte­na faca, mora i on pored klupe.

    Dva reda iznad njih žena u crnom i sa crnom maramom oko vra­ta reče „’Oće kiša“.

    „Dobar dan“, devo­j­ka sa slušali­ca­ma na uši­ma i tužn­im oči­ma uputi­la je čoveku bez ruke, a otpoz­drav­iše i osta­la tro­ji­ca rad­ni­ka. „Izvi­nite, samo malo“, reče tiho dok se razmi­moilazi­la sa dvo­ji­com što su se prethod­no razmi­moišli s klupom. Devo­j­ka skrenu desno i prođe pored žene što je rekla da će kiša i čove­ka koji se sta­jao naspram žene. On se pomeri da devo­j­ka sa slušali­ca­ma prođe. Isprati je malo pogle­dom, pa se okrenu ženi „To je unuka onog što je radio…“.

    …I glas mu se gubio sa grak­tan­jem pti­ca. Čita­vo jato se negde uputi­lo i zacr­ne­lo nebo.

    .

    .

    Baj­ka o buvicama

    ,

    Bila jed­nom jed­na mač­ka. Imala je tro­je dece. Živeli su skrom­no na iman­ju nek­ih čud­nih stvoren­ja. “Vidite one tamo što sede za stolom i gleda­ju u onu kuti­ju, e to se zovu lju­di, a kuti­ja je tele­vi­zor”, uči­la je maj­ka mač­ka decu. Mog­lo bi se reći da su bili srećni. Kao seoske mačke “čud­na stvoren­ja” su ih hrani­la dobro. Jed­i­na obaveza im je bila da tu i tamo uhvate nekog miša, a ostatak vre­me­na bi provodile jur­ca­jući po priro­di ili izležava­jući se po dvoriš­tu. Nisu imali puno dru­gara, bar ne nji­ma sličn­im, jer izuzev jedne kuće u blizi­ni nji­hove, nije bilo čud­nih stvoren­ja (u dal­jem toku priče zvaće­mo ih ljudi).

    Otpri­like u isto vreme, na istom mes­tu, živela je jed­na keruša. Ona je verovat­no bila jedi­ni sro­dan komši­ja mačka­ma sa susednog iman­ja. Ona nije imala dece. Imala je tužne oči i često setan pogled. Mož­da zbog nes­rećne ljubavi iz mla­dosti i još nes­rećni­jeg gubit­ka tek rođenih šte­naca. Svi koji bi došli u pose­tu njen­im domaćin­i­ma zatek­li bi je u fotelji pored pro­zo­ra i goto­vo bi mogli da se zakunu da razmišl­ja i shva­ta stvari koje čovek nika­da neće saz­nati. “Pametnog li psa!”, sko­ro uvek je bio komen­tar ljudi.

    Za raz­liku od sused­nih mača­ka koje su se smu­cale kojeku­da i stal­no bile u pokre­tu, ona je bila oličen­je kućnog lju­bim­ca. Živela je mirno, u svom sve­tu, okruže­na ljubavlju star­i­jeg bračnog para koji su se, otišavši u pen­z­i­ju, povuk­li u selo. A onda se u njenom živ­o­tu pojav­i­la porod­i­ca mača­ka. Nisu voleli njenu uzdržanost, ćutljivost i, mog­lo bi se reći, otmenost. Po svim seoskim stan­dard­i­ma, ona je bila savrše­na meta za ogo­varan­je. “Uobraže­na kuč­ka”, najčešće bi gov­o­rila maj­ka-mač­ka deci. “Mis­li da je mno­go bol­ja od nas samo zato što je iz gra­da!”. Deca su, nar­avno, usvo­ji­la tu priču kao istini­tu i trudili se svim sil­a­ma da joj razn­im smi­cali­ca­ma zagorča­ju život.

    Tako su se jed­nom ušun­jali u kuću Pen­zion­era i naprav­ili lom, a kriv­i­ca je pala na psa. Nared­ni “zadatak” je bio da joj ometa­ju popod­nevnu dremku, što je ona u početku ignorisala i prav­i­la se da ih ne primeću­je. Ali su oni bili toliko uporni i naporni, da su je iz dana u dan sve više izbaci­vali iz ravnoteže. S razl­o­gom ih je tada proz­vala “buve”. Prelom­ni trenu­tak u nji­hovom odno­su se dogo­dio kada se jednog popod­ne­va ona upi­ti­la posu­di sa hra­nom, a “buve” su joj goto­vo sve bile pojele. Lavež se tad pro­lomio plani­nom, kao grml­jav­ina! Gaz­da nije znao da li da bude srećan ili uplašen, jer sko­ro da ne pamti kada je taj pas posled­nji put lajao. Nakon ko zna koliko vre­me­na Keruša je bila pri­morana da iza­đe iz svo­je čau­re i reagu­je. Osećala je da opet usko­ro doći i našla skrovište iz kojeg ih je vre­bala. Kao da je i sama malo posta­jala mač­ka koja vre­ba i čeka. Želela je da im se osveti, da im dobro oči­ta lek­ci­ju; bila je sprem­na da ih dobro pre­plaši i svim sil­a­ma se trudi­la da one svo­je inače ple­menite i smirene oči ispuni besom. Ali kada su se “buve” najzad očeki­vano i pojav­ile, onako majušne, vese­le, umil­jate, pri­zor je bio takav da ju je razoružao.”Eh deca…”, uzdah i vlažne oči.

    Od tada se sko­ro svake večeri sličan rit­u­al pon­avl­jao: mačići bi došli, a keruša bi ih iz prikra­j­ka pos­ma­trala, da ih kao ne uplaši. Oni su znali da je ona tu, a ona je isto tako znala da je oni vide. Na taj način su izgradili jed­no prećut­no pri­jateljst­vo – u njenom društvu oni su se osećali bezbed­no i vol­jeno (što im je mož­da malo nedosta­ja­lo kod majke), a njoj su mamili osmeh na oči i malo poma­lo posta­jali cen­tar njenog dana. Zar je moguće da ih do sko­ro uopšte nije primeći­vala, da ih nije čak ni raz­liko­vala? A evo sada je znala goto­vo sve o nji­ma i nije bilo šanse da ih sluča­jno pomeša. Svako mače je bilo poseb­no na svoj način. Ono najs­tar­i­je bilo je žen­sko i plaši­lo se sve­ga što je novo, neispi­tano. Bila je u stan­ju da iz stra­ha ne pređe potočić ili da ne ode dublje u šumu, a da posle ceo dan razmišl­ja o tome, da maš­ta o tim nepoz­na­tim dalji­na­ma i da bude tuž­na. Ona je bila i najod­gov­orni­ja i najviše je poma­gala maj­ci. Najm­lađe mače je bilo, takođe, žen­sko, ali toliko različi­to! Preskočiće potok, otići duboko, duboko u šumu, izgu­biti se, odlu­tati – sve samo da bude dru­gači­je od onog što je okružu­je i gde živi! Bližn­ja okoli­na je nije zan­i­mala. Ne, ona je htela nepre­gled­nost, šir­inu, uzbuđen­je, a to je mogla da ost­vari samo ako ode daleko, daleko… Imala je dobar njuh, pa je nan­juši­la da neki rođaci koji su došli u pose­tu gaz­dama traže mače za svo­je dete. Bila je najveseli­ja i naj­dopadljivi­ja i, nar­avno, nju su odabrali. I tako je najm­lađa “buva” otišla da upoz­na taj veli­ki, dale­ki svet. Da li joj je bilo žao što odlazi? Pa i ne toliko, jer živ­ot je za nju bio isu­više drago­cen da bi uvek živela okruže­na istim – toliko toga tre­ba još da vidi, da proživi… Više su bili tužni oni koji su ostali. Maj­ka mač­ka je prvi put u živ­o­tu oseti­la kako joj neka čud­na jeza stru­ji čitavim telom. A Najs­tar­i­ja je bila na najvećoj živ­ot­noj dile­mi: potrćati za koli­ma naj­jače što može, sju­ri­ti se niz put ili mu zau­vek okrenu­tii leđa?

    Okrenu­la je leđa…

    A sred­n­ja “buva” nije ni pris­ustvo­vala cer­e­moni­ji odlas­ka mlađe ses­tre. Taj maleni mačor se od tada još više udaljio od porodice. Odu­vek je bio dru­gači­ji od ses­tara. Nije se plašio tog “bel­og sve­ta” u koji mu je ses­tra otišla, ali ga nije neš­to preter­a­no ni priželjki­vao. Jed­nos­tavno, to pitan­je nije igralo bit­ni­ju ulogu u nje­gov­om živ­o­tu. Jer on je želeo druge stvari – želeo je da bude vetar, da bude vaz­duh… Uvek je gledao u nebo zaćuđeno, zap­i­tano, ali goto­vo uvek oduševl­jeno! To stvoren­je kao da nije bilo sa ove plan­ete. Dalji­na za nje­ga nije bio neki tamo vele­grad niti setan pogled u prošlost, već je izvor sve­ga za nje­ga bio otvoren pogled u nebo i u ono što nas okružu­je. A taj pogled ka gore ga je, nažalost, i koš­tao živ­ota. Odlu­tao je na trenu­tak i trak­tors­ka guma mu je presudila.

    Ubr­zo posle tog događa­ja Pen­zioneri su, zbog zdravstvenog stan­ja, morali malo da se vrate u grad, da bi bili bliže bol­ni­ci. Keruša nije imala razlo­ga da ostane. Pron­ašla je sebe na trenu­tak, tu među mačići­ma, ali se opet izgu­bi­la. Znala je to jer joj je osećaj bio poz­nat od rani­je i zato joj nije bilo teško da ode sa svo­jim domaćin­i­ma. Ali ono što joj jeste posta­ja­lo nepod­nošlji­vo bila je hrana. Kako bi prišla posu­di sa hra­nom, seti­la bi se “buvi­ca”, a apeti­ti bi se istog trenut­ka gubio! Pen­zioneri su mis­lili da je bak­ter­i­ja u pitan­ju. “Neki paraz­it u crevi­ma, sig­urno je to!”. Tih posled­njih dana često je Keruša razmišl­jala o svom nesuđenom dete­tu. Kako li bi izgledali da su poživeli? Da li bi nje­na “buvi­ca” bila kao Najs­tar­i­ja, uz nju do kra­ja? Ili bi kao Najm­lađa ne razmišl­ja­jući otišla u svet? Da li bi i ona sada pre­tu­rala po kan­ta­ma za smeće, razočarana, i žudela za porod­i­com od koje je tako lako pobegla? Ili bi, mož­da, kao Sred­nji, gleda­jući raz­dragano u nebo otišla pra­vo pre­ra­no u smrt?!

    Uzdah… I gotovo.

    Siro­ta čud­na stvoren­ja zvana lju­di nisu mogla da dokuče šta je bilo sa nji­hovim psom, od čega je ugin­uo. Nije baš toliko stara da bi bilo “od starosti”. Vet­eri­nari su bili i detaljni i neo­dređeni u odgov­orima (detaljno neo­dređeni u dijag­nozi). “Neko teško stom­ačno obol­jen­je, trovan­je verovat­no, šta bi dru­go mog­lo da bude”. Da, šta bi dru­go mog­lo biti…

    .

    .

     

     

    Tor­ba za plažu

    .

    Dok je prover­ala zadžep­ke šarene šuškave torbe za plažu i pro­tres­la je da sav pesak iz nje iza­đe, pomis­lila je koliko li je puta u živ­o­tu to isto radi­la. Bilo je nečeg svečanog i tužnog u toj rad­nji, kao rit­u­al koji se mora ispoš­to­vati. Pažlji­vo otvara sva­ki džep, pomera svaku pre­gradu, pri­nosi blizu lica zato što tobož ne vidi dobro, a u stvari da bi pomirisala, još jed­nom oseti­la taj mors­ki miris. Onda kad je sve to tum­ban­je torbe završeno, jedan završni poz­drav pri­nošen­jem ka nosu, dubo­ki udis­aj, kratko zatvorene oči, pa izdah, kao da time želi nekako da obuh­vati, saču­va sećan­je na ovo­godišn­je leto­van­je. Pre nego što ga dru­gi događa­ji i doživl­ja­ji zamene, udal­je. Kao maši­na za veš što će za par trenut­ka otpočeti brisan­je trago­va sa torbe i drugih „morskih“ stvari (koje se po prav­ilu uvek zajed­no peru).

    Malo se ras­tuži­la, priz­nala je sebi dok je gledala u brda u dalji­ni držeći se za ogradu terase jed­nom rukom, a dru­gom držeći tor­bu, prethod­no obrađenu. Kao i od svake nepri­jat­nos­ti što je htela da pobeg­ne što pre, tako i ovaj iskreni, lep i setan trenu­tak, prek­in­u­la je pogle­dom u dru­go brdo, brdo stvari koje su čekale da se srede i ras­porede. Time će biti uspostavl­jen poredak, biće mir­na. Toliko toga tre­ba oprati, očis­ti­ti, namesti­ti, vrati­ti na svo­je mesto. Biće uposle­na, a sve je pred­vidlji­vo. I ima jasan tok, tra­jan­je i kraj. To je izgle­da umiri. U tome nema nepri­jat­nos­ti u stom­aku, grudi­ma, sa kojom se tre­ba bori­ti, koju tre­ba odgu­ra­vati. Kao upor­nu dosad­nu travku u vodi dok pli­vaš, a koja se mota oko noge, ruke, uprkos tvom isto tako upornom prskan­ju da se skloni od tebe.

    Da, toliko posla ima po kući, pomis­li, i goto­vo da se nas­me­ja, obrado­va tome. Miris sveže povraćke od mle­ka koji je žus­tro dopi­rao sa spavaćice pre­bačene preko ograde terase “da se izlufti­ra“ i pro­suši (jer će proći neko­liko sati dok te stvari dođu na red za pran­je, ipak poredak se ne sme remeti­ti), taj opas­no nepri­jatan miris pod­seti je da mora da ubrza, da će se maleni usko­ro probu­di­ti. A onda sve što tre­ba da završi ići će mno­go spori­je. Nam­ršti se, u znak negodovan­ja što je i ovo­liko vre­me­na odvo­ji­la za pripremu plažne torbe, ali­bi za par trenu­ta­ka za sebe i svo­je doživl­ja­je. Pro­tres­la glavom pomis­livši eto zaš­to ne val­ja da čovek mno­go mis­li o tome šta je bilo, kako mu je bilo, kako se oseća i slične fan­taz­i­je. Sve to je pomodarst­vo, zaključi zado­voljno, sad je „in“ biti tako… hm, koja je to reč pra­va, zamis­li se. Samosves­tan, to je ta, svi samo brinu šta ih žul­ja i kako se oseća­ju, kao da je to naj­važni­ja stvar u živ­o­tu, a toliko toga dru­gog, vrednog ima čime čovek može da se bavi. Evo ova halji­na se, rec­i­mo, baš oseća. A kako se Vi, gospođo spavaćice, osećate povodom toga? Pa…oosećam se… baaš. I nas­me­ja se naglas ovoj svo­joj opas­ci. Toliko da nije bila sig­ur­na da li je taj dija­log u sebi odi­grala ili ga je i izgov­o­rila naglas. Ne bi val­ja­lo da je neko čuje da šalji­vo raz­go­vara sa ode­vn­im pred­me­tom. Od te pomis­li se uspravi, kao dete kome gov­ore da se ispravi, osvr­nu se oko­lo i goto­vo robot­s­ki uze opet onu tor­bu za plažu i baci je na pod na vrh gomile kojoj pri­pa­da. Samo još jed­na stvar koju tre­ba sred­i­ti, niš­ta više od toga. Deo živ­ota koji može da nazove „leto­van­je te i te godine“ za nju je bio završen, osta­je samo da se tokom dana sve vrati u prvo­bit­no stan­je, slično kao kad tre­ba da se pospre­mi nakon što gosti odu.

    .

    .

    .

    .