Vreme sadašnje i vreme prošlo

Meliha Pravdić
Lat­est posts by Meli­ha Pravdić (see all)

    .

    .

    .

    Meli­hi Pravdić, ured­ni­ci i nov­inar­ki Radio Beogra­da, kra­jem prošle godine uručeno je priz­nan­je „Pri­jatelj sta­tire’’. Ovo priz­nan­je dodelju­je Beograd­s­ki aforis­tičars­ki krug, a Meli­ha Pravdić nagrađu­je se „za pro­fe­sion­al­no i objek­tivno informisan­je i za afir­ma­ci­ju i pop­u­lar­izaci­ju satire’’.

    .

    .

    Prva knji­ga?

    -

    Bila je nedel­ja, dan za odmor, mama je kuvala ručak, ses­tra bila zabavl­je­na svo­jim aktivnos­ti­ma, otac je čitao Poli­tiku. Već sam bila ško­larac i znala i da čitam i da pišem i baš tog dana pos­ma­tra­jući oca kako čita svo­je novine počela sam da domišl­jam kako da mu se pridružim u istom poslu. U zas­takl­jenoj vit­ri­ni poređane jed­na do druge tek kupljene knjige iz bib­lioteke „Vev­er­i­ca’’, a nijed­na još ni otvore­na. Gledam i gledam u naslove, ali ne ide. Ne umem da odaberem. Smišl­jam igricu i nasum­ice, zatvorenih oči­ju izvlačim jed­nu knjigu. Koja je to knji­ga? Vidim njen naslov — „Emil i detek­tivi’’ Eri­ha Kest­nera. Celu knjigu sam proči­ta­la u toku dana. Bila sam ushiće­na. Nisam verovala da sam savladala toli­ki broj stran­i­ca, a bilo ih je oko 120, u toku jednog i to samo jednog dana. Pred odlazak na spa­van­je ocu sam ponos­no saopšti­la da sam ja učini­la pod­vig. Podržao me je u mom ubeđen­ju i rekao je – Samo tako, nas­tavi Melo, biće neš­to od tebe. Kao star­i­ja, seća­jući se svo­je prve proči­tane knjige saz­nala sam da je za pis­ca Eri­ha Kest­nera ova knji­ga bila i nje­go­vo prvo pisan­je knjige za decu. Nama, jugosloven­skim čitaoci­ma sa nemačkog na srp­sko-hrvats­ki jezik, pre­veo ju je Gus­tav Krklec. Erih Kest­ner je za decu gov­o­rio da su oni „suse­di dobrote’’ i da je i zato pisao „Emi­la i detektive’’

    .

    .
    Omil­jeni lik iz deči­je predstave?

    -

    To su: Crvenka­pa, Pinokio, Tom Sojer i Pepeljuga.

    .

    .
    Prvi pisac kojeg ste upoznali?

    .

    Bio je to moj rođak Ešref Berbić, dvostru­ki rođak. Nje­go­va maj­ka bila je rođe­na ses­tra mog oca, a nje­gov otac ujak moje mame. Živeo je u Bosni, u Tuzli i u Sara­je­vu, a bio je pes­nik beogradske Poli­tike za decu. S radošću sam slušala nje­gove sti­hove sa stran­i­ca Poli­tike za decu, dok mi ih je otac čitao. Jedi­no ner­az­jašn­jeno pitan­je za mog oca bilo je, a onda i za mene – zaš­to Ešref stal­no koristi reč „kaf­tan’’ kada bi u poez­i­ji mogla da odjekne i dru­ga reč. Očigled­no je da je rođak Berbić voleo baš tu reč. Da označi, verovat­no, neki ode­vni pred­met. Bio je jedanaesti Sus­ret ško­la „Braća Rib­ar’’ u Beogradu. U Domu pio­ni­ra orga­ni­zo­vano je družen­je nas dece iz svih jugosloven­skih ško­la „Braća Rib­ar’’ sa našim Brančilom, velikim i izuzetnim pis­cem Brankom Ćopićem. Slušala sam ga dok nam se sa bine obraćao, a posle su neki imali pri­liku i da raz­go­vara­ju sa njim. Mene su tada orga­ni­za­tori poveli u Skupšt­inu Jugoslav­i­je da vidim kako velelep­no zdan­je iznu­tra izgleda…

    .

    .
    Upored­ite značaj koju je književnost imala kra­jem osamde­setih i danas.

    .

    Pokušavam da se pre­bacim u neko proš­lo vreme kada su pis­ci i bez Ninove nagrade imali sta­tus etabli­ranih i već s razl­o­gom bili uvršćeni u škol­sku lek­tiru. Sveža mi je situaci­ja oko posled­nje dodele Ninove nagrade, za roman „Pas i kon­tra­bas’’ Saše Ilića. Neka ga sreća posluži pa da i on bude čitan u škol­skoj lek­tiri ili da se nje­go­vo delo i nje­gov rad pomenu u nekoj budućoj istori­ji književnos­ti. Osamde­setih, još uvek se udo­vol­java­lo visokim estet­skim zahte­vi­ma. Pisac je pri tom morao biti vrhun­s­ki poz­navalac jezi­ka na kom piše. Sa znan­ji­ma i iz svetske književnos­ti što bi se i oseća­lo u nje­gov­om radu, dobar gov­ornik i stranih jezi­ka. Polemi­ka je još uvek imala težinu. „Književne novine’’ su bile uzorno mesto za polemiku kod nas, a u Zagre­bu to je bio časopis „Oko’’. Seti­mo se i naj­važni­je polemike u to vreme koja je vođe­na oko Kišovog dela „Grob­ni­ca za Borisa Davi­doviča’’, a posle se nas­tavi­la poš­to je objavl­je­na i nje­go­va knji­ga „Čas anatomije’’,koja je usledi­la kao odgov­or na optužbe. Pomenuću ime­na pisaca koji su obeležili i osamde­sete u književnos­ti Beogra­da, Srbi­je, Jugoslav­i­je: Slo­bo­dan Selenić, Mio­drag Bula­tović, Alek­san­dar Tiš­ma, Mirko Kovač, Pavle Ugri­nov, Antoni­je Isaković, Milo­rad Pavić, Živo­jin Pavlović, Svet­lana Vel­mar Janković… Važno je istaći i ova ime­na: Dragoslav Mihailović, Mil­isav Sav­ić, Vidosav Ste­vanović, Radoslav Petković, Ratko Adamović, Milo­van Vite­zović, pisce koji nas i danas ople­men­ju­ju svo­jim književn­im ostavaren­ji­ma. Pis­ci su nekad unosili i red u svo­je poet­ike, a danas je sva­ki pisac „tvo­rac’’ neke svo­je i nekog svog jezi­ka. U ogrom­noj pro­duk­ci­ji sve­ga i svačeg pojave se, među­tim, i novi glaso­vi aut­en­tični i pre­poz­natljivi kao što su svo­jim knjiga­ma to već potvrdili Dejan Atanack­ović, Vladimir Tabaše­vić, Laslo Blašković, Lana Bas­tašić, Enes Halilović, Vlad­mimir Pištalo.

    .

    .
    Koliko nov­inari koji prate kul­tu­ru mogu uti­cati na tzv. književni živ­ot? Da li se uti­caj Vaših kole­ga može sma­trati ključn­im, bit­nim ili pak nevažnim?

    .

    Nisam sig­ur­na da svi to mogu, kao što nisam sig­ur­na da se svim nov­inari­ma i pruža tak­va pri­li­ka da utiču na kul­tu­ru i kul­turni živ­ot. Po tipu ličnos­ti mogu sasvim pouz­dano da kažem da je to osobi­na retk­ih koji su u stan­ju da se bezrez­ervno daju i koji vode raču­na o opštem intere­su. U emisi­ja­ma ili u članci­ma u koji­ma se rešava­ju važni prob­le­mi iz kul­ture i u koji­ma se postavl­ja­ju pra­va i prob­lem­s­ka pitan­ja, a ne pravi rijal­i­ti šou od strana u sukobu, takav uti­caj može biti očeki­van. Mnoge sporne teme kolege nov­inari, i ja u emisi­ji Sporovi u kul­turi koju sedamnaest god­i­na radim na Radio Beogradu 2, smo naz­načili, u nekim sluča­je­vi­ma i rešili. Pomenuću akci­ju oko zaštite Prosve­tine knjižare „Geca Kon’’, spasa­van­je kultne kafane „Znak ?’’ koja je u starom jez­gru Beogra­da kod Saborne crkve, traže­na je reha­bil­itaci­ja i u tome se uspe­lo Žanke Stok­ić, Kneza Pavla Karađorđe­vića… Uti­caj nov­inara ne može biti od ključnog znača­ja, nevažan nije, ali jeste bitan.

    .

    ,
    Kupu­jete li knjige preko saj­to­va ili u knjižari?

    .

    Još uvek sam „knjižars­ki tip’’, a porudžbi­na­ma preko saj­ta pribegavam samo onda kada ne mogu da nađem žel­jen­ju knjigu u knjižari. Tehnološ­ki razvoj, pa i u ovoj sferi, mno­go toga je dobrog doneo, ali navi­ka je navi­ka. Veo­ma mno­go vre­me­na provodim u Delfi – Laguni­noj knjižari u SKC‑u i tada, uz kafi­cu i u lep­oj atmos­feri, posle prelis­ta­van­ja određenih knji­ga, a najčešće su to rečni­ci, lek­sikoni ili neke važne knjige književno-teori­jskog tipa, odlučim se i za kupovinu.

    .

    .
    Kako se nosite sa suje­tom savre­menih pisaca?

    .

    Nisam u sukobu sa izraz­i­to dobrim pisci­ma. Po prav­ilu oni zna­ju svo­ju vred­nost i sa nji­ma se dobro sarađu­je. Cen­im pisce koji uvažava­ju nov­inara koji pripreml­jen i sa dobrim pitan­ji­ma dolazi na raz­gov­or. Pos­to­je, među­tim i pis­ci koji­ma sam mno­go više nego što su zaslužili pok­lan­jala medi­jsku pažn­ju, a koji su drsko preko­račili granice lep­og pon­ašan­ja i pokaza­li svo­je pra­vo lice. Sada se pitam da li takvim pisci­ma tre­ba i ubuduće pok­lan­jati pažn­ju? Da, ali samo onda ako to zaista zasluže svo­jim delom. Obostra­no uvaža­van­je između pis­ca i nov­inara je nužan uslov. Neči­ja nad­menost izazi­va smeh, a i suje­ta je neš­to što takođe može biti pred­met rugla. Mada suje­ta može i poz­i­tivno da bude vred­no­vana, jer ona mnoge spreči da ne urade ono što ne žele ili da ne dozv­ole da zbog nečeg ima­ju štet­nu posledicu.

    -

    .
    Vaš savet pisci­ma koji su tek zako­račili pred čitaoce i u medije?

    .

    …da čita­ju klasike, i domaće i strane. Da budu i teori­js­ki potko­vani, jer tal­e­nat ima i svo­ja uobličen­ja. Da budu odlični u svom jez­ičkom idiomu, da bruse jezik i da ga na taj način usavršava­ju, da se u nje­mu dobro oseća­ju dok pišu. Da uče strane jezike kako bi mogli da čita­ju dela u orig­i­nalu. Da budu istra­jni i da ih prva neg­a­tiv­na kri­ti­ka ne obeshrabri, a prva poz­i­tiv­na ne uči­ni nad­menim i sujet­nim. I najzad — da budu ozbiljni i predani u svom poslu, ako su odlučili da budu pis­ci i da se drže prav­i­la – ne int­ri­gi­rati, već raditi.

    .

    .
    Imate li uti­sak da je sve man­je dobrh glumaca na sceni i sve man­je dobrih fil­mo­va pred oči­ma gledalaca?

    .

    U posled­nje vreme, biću iskre­na ne pra­tim mno­go ni pozorišnu ni film­sku scenu. Spo­radično da, kao i veći­na građana. Rani­je sam i kao nov­inar pisanih medi­ja i kao radio nov­inar prati­la i pozorište i film na razne načine i kroz različite forme. U tek­stovi­ma anal­i­tičkog tipa i radeći inter­vjue sa poz­na­ti­ma. Imamo mi dobre glum­ce koji zrače svo­jom indi­vid­u­al­nošću, tal­en­tom i oseti se nji­ho­va školo­vanost. Ističem Miloša Bikovića i Slo­bo­dana Beštića.

    .

    .
    Vaš najbolji intervju?

    .

    Ima ih više koje bih mogla da izd­vo­jim i za sva­ki mis­lim da je najbolji: inter­vju sa Milo­radom Pavićem sam radi­la u vreme nje­gove najveće slave i uspe­ha kada su uz „Haz­ars­ki rečnik’’, uz pre­vode tog dela na strane jezike, išle i knjižice koje su uvodile čitao­ca u temu; inter­vju sa Eri­hom Košom, devedesetih, bio je insipra­ti­van i za nje­ga i za mene, jer tada mi je ugled­ni pisac rekao – Vi ste mi postavili odlič­na pitan­ja, nikad tak­va pitan­ja nisam imao; sa Živo­ji­nom Pavićem sam inter­vju radi­la neš­to kas­ni­je o nje­gov­oj knjizi „Simetri­ja’’, a sa Vladimirom Piš­talom sam letos raz­go­var­ala o nje­gov­oj knjizi „Značen­je džokera’’koja je ovih dana dobi­la Nagradu „Meša Selimović’’.

    .

    .
    Kako por­tali utiču na sliku savre­menog čitao­ca u književnos­ti, može li se reći da su elek­tronske plat­forme uti­ca­jni­je od papirnih izdanja?

    .

    S obzirom da nam je peri­odi­ka pala na niske grane, a i nere­dov­na je i ne krasi je književ­na kri­ti­ka na način za koji znamo iz nek­ih boljih vre­me­na, a polemike da goto­vo i nema, elek­tronske plat­forme su sve uti­ca­jni­je. Pogleda­jte debate o Ninovoj nagra­di, na primer, ili o plag­i­jatu u pre­vođen­ju, pa će vam sve biti jas­no. Mada su krenule iz medi­ja, ali su se potom razvi­jale na društven­im mrežama.

    .

    .
    Od čove­ka do čove­ka – da li je to najbol­ja rekla­ma koju može da ima jed­no književno delo?

    .

    Pa ne živi­mo u vreme usmenog kazi­van­ja, mada kuloars­ki način shvatan­ja i delo­van­ja odu­vek veo­ma dobro funkcioniše, „od usta do usta’’ o knjizi, i eto uti­ca­ja. Pogo­to­vo kada se odluču­je o nekim ugled­nim nagradama…

    .

    .
    Šta je lit­er­atu­ra danas, da li je ono što je odu­vek bila?

    .

    Uglavnom je razon­o­da, ako nije ono dru­go – naiz­gled teško, her­metično, a bespred­met­no i dosad­no kazi­van­je. To je, uostalom, i svet­s­ki trend… Da li je lit­er­atu­ra ono što je odu­vek bila? Pitan­je i jeste šta je odu­vek bila? Ako je ono što je bila, zaš­to je tako dugo u estet­skoj defanzivi?

    .

    .
    Posled­n­ja knji­ga koju ste pročitali.

    .

    To je knji­ga za mlade o kojoj sam nedavno gov­o­rila u emisi­ji Klub 2 Radio Beogra­da 2 sa njenom autorkom Gor­danom Maletić, naslov je — „Na putu sre­bra’’ (izdavač Pčel­i­ca iz Čač­ka). Dva deča­ka, sti­ca­jem okokl­nos­ti, kreću brodom na put iz Veneci­je, god­i­na je 1430. i na tom putu preko Dubrovni­ka do Novog Brda oni upada­ju u razne neplani­rane situaci­je. Ispostaviće se da je jedan od deča­ka u stvari u deča­ka pre­ruše­na devo­jči­ca iz vlastelinske dubrovačke porodice. Po tipu, ovo je avan­tur­is­tič­ki roman i top­lo ga pre­poruču­jem čitaoci­ma Eckermann‑a.

    .

    .
    Misao kojoj se vraćate?

    .

    Vreme sadašn­je i vreme prošlo
    Oba su mož­da prisut­na u vre­menu budućem,
    A vreme buduće sadržano u vre­menu prošlom.
    Ako je čita­vo vreme večno prisutno
    Čitavom vre­menu nema iskupljenja…
    Vreme proš­lo i vreme buduće
    Šta je mog­lo biti i šta bilo je
    Ukazu­je na isti kraj, uvek prisutan

    (iz „Četiri kvarte­ta’’, T.S. Elio­ta u pre­vo­du na srp­s­ki Ivana V. Lalića)

    .

    .
    Čime se ponosite?

    .

    Ako nije pre­više lično – svo­jim sinom, mladim lekarom dr Zlatkom Pravdićem. Svo­jim porodica­ma, iz koje sam potekla (Hrus­tan­be­gov­ić), kao i svo­jim dalekim porek­lom (Altomanović), nar­avno i prez­menom Pravdić koje sam dobi­la uda­jom. Jer prav­da je od Boga, kako mi je rekao naš čuveni estetičar prof. dr Milan Damn­janović. Širi­nom svo­jih pogle­da, verovat­no u genet­skom zapisu poku­pljenom tolerancijom.
    I na kra­ju svo­jom izraz­it­om samostalnošću.

    .

    .
    Vaša neost­vare­na želja.

    -

    Da oni koji iz nez­nan­ja o meni pogrešno sude, postanu bolji!

    .

    .

    .
    .….….….….….….….…..Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .