Žena-sfinga

Lat­est posts by Lau­ra Bar­na (see all)

    Osvit XXI veka

     

    .

    Studi­je iz srpske religi­je i folk­lo­ra 1910–1924 podi­gao sam u grad­skoj bib­liote­ci u petak, i knjigu nisam otvarao do ovog pet­ka. Ali danas nije tri­naesti, što je prošlog pet­ka bio, i dan nije kao prošlog pet­ka počeo opsadom tam­nih obla­ka koji su se sku­pl­jali po obo­du nisko spuštenog neba, nego blag­im suncem od kog sam se razbu­dio čim je prvi zrak uskokn­uo zajed­no s miri­som glo­gov­og cveća u moju postelju. Izdi­gao sam jas­tuk toliko da sam mogao udob­no da oslonim glavu na zid, knjigu names­tio na kolena.

    Po navi­ci, prvo sam se zadržao na impre­sumu, čita­jući ime­na koja mi ama baš niš­ta nisu znači­la, osim onog priređi­vačkog: Vojislav Đurić. Kratko i nezain­tereso­vano preleteh pogle­dom preko sadrža­ja, jer mi je pažn­ju sve vreme odvlači­lo s mar­gina zelen­im nalivper­om ispi­si­vano: OVO!/OVO!!!, s jed­nim ili tri uzvični­ka, što sam odmah uočio i sebi pro­tu­mačio kao važno i više važno za dotičnog uzviki­vača, ili dotičnu uzvikivačicu.

    Kren­uo sam od počet­ka, kako je nala­gala logi­ka, nam­er­an da proči­tam samo ta marki­rana i sa OVO!/OVO!!! istaknu­ta mes­ta. Čak sam do te mere ignorisao ostatak tek­s­ta da sam preskakao i naslove iako je to bilo pra­vo umeće, budući da su bili u verza­lu, još dodat­no boldirani, a i neuo­biča­jeno učestali za jed­nu naučnu studiju.

    Posle prvog pasusa obeleženog s man­je važno OVO!, pomis­lih da bi uzviki­vač ovog: OVO! mogla ipak biti žena, više po nez­nat­no iskrivl­jenom rukopisu i tankoći odraza slovâ usled nežnog pri­tiska vrha nalivpera na papir. I već se u sledećem pasusu, uobrazivši i blag miris cit­rusnog par­fe­ma Pure Poi­son, ube­dih da je svakako žena i počeh i neho­tice da je zamišl­jam. Pre sve­ga dugu kesten­jas­tu kosu, a kosa mi je inače uvek prvo privlači­la pažn­ju kod lep­šeg pola. Potom zamis­lih i lice, uzano s fino ušil­jen­im nosem i bradom oštrom i malko isturenom. Uobraz­ih i grč­ki pro­fil i odmah ga prstom umočen­im u čaj od hibiskusa, osta­log od sinoć, sta­doh iscr­ta­vati po antičkoj vazi koja mi je sta­jala na noćnom stočiću. Na kra­ju stas: obline sja­jnih rame­na, nez­nat­no isturene koske kuko­va, male gru­di s drhtavim strčećim bra­davi­ca­ma, velikim kao dečji prsti. Sve sam to zamis­lio toliko živo da osetih kako mi damari u pre­pona­ma pul­sir­a­ju, snažno mi goli­ca­jući stenke don­jeg stom­a­ka i jed­va se uzdržah od nadošlih nag­o­na, usred­sređu­jući pažn­ju na mar­gine sa zelen­im sekant­nim ispisi­ma, koliko sam u tim trenuci­ma uopšte bio kadar za bilo kak­vo usredsređivanje.

    Zan­i­ma­lo me je šta je to moja zamam­na uobrazil­ja sma­trala važn­im i man­je važn­im. Odlučih sto­ga da se manem proizvoljnos­ti i kon­cen­trišem prvo na pasuse sa OVO, s tri uzvični­ka. A to – prvo – bilo je već u Pred­gov­oru i tica­lo se Đuriće­vih zapažan­ja …delovi rukopisa na nemačkom upuću­ju na zaključak da je Veselin Čajkanović spre­mao studi­ju za nemačko izdan­je… Nisam bio sig­u­ran koliko je Nem­ce mogla zan­i­mati srp­s­ka religi­ja, ili srp­s­ki folk­lor, mitologi­ja i mag­i­ja, ali sma­trao sam da je moja uobrazil­ja ovaj deo marki­rala tek kao uvod u neš­to mno­go ozbiljni­je i važni­je, za nju a ne za Čajkanovića, još man­je za nas čitaoce.

    Odlučno nas­tavih da prelis­tavam knjigu do sledećeg OVO!!! posto­ji u našem nar­o­du verovan­je da ljudi, pogo­to­vo žene, koji su umr­li neprirod­nom smrću, posta­ju vam­piri Jed­na prozirno bela lat­i­ca glo­gov­og cve­ta zakovit­la ispred mog nosa i pade na čaršav stopivši se s nje­gov­om beli­nom. Pomis­lih na Kaz­imi­ra Mal­je­viča. Napolju je izne­na­da počeo da duva vetar, što sam zapazio po zavesama koje su se šir­ile na sve strane, vijo­rile iz sobe i kačile se za izloml­jeni alu­mini­jum sa simsa.

    Nasum­ice zah­vatih neko­liko stran­i­ca glog je naj­moćni­ji apotropo­jon pro­tiv vam­pi­ra, vešti­ca i nemani uopšte, ma u kom se obliku oni javl­jali; srećno drvo čija je veselost snažan utuk pro­tiv zlih demonaDak­le, moju uobrazilju su zan­i­mali vam­piri, veštice, sve neke zle demonske sile. Pri­ti­sak u pre­pona­ma je posta­jao sve jači. Vetar takođe. Dodir­nuh nabrek­li ud, smes­ta umočih prst u crvenu tekućinu i iscr­tah nje­gove kon­ture po trbuhu antičke vaze; do ovog jutra njeno oblo telo i uzano grlo bili su čisti, s jed­va vidljivim tragov­i­ma orig­i­nal­nih gravu­ra, i nisam shvatao zaš­to sam je skr­navio besmis­len­im škraboti­na­ma, budući da nisam nikakav crtač, a i da sam bio, vaza je bila vinčan­s­ka, dovoljno vred­na da ostane pošteđe­na. A još sam man­je verovao da sam to uopšte bio ja.

    Moja zamam­na uobrazil­ja sve je opo­jni­je mirisala umesto cit­rusa na glog. Po sobi su letele bele lat­ice kao paper­jasti sneg. Ulovih jed­nu jezikom, ispljunuh je u šoljicu s čajem i zado­voljno okrenuh posled­nju stranu knjige, zadržavši ipak desnu šaku na prethod­nom mes­tu: najveći naš vrhovni bog, nije niko dru­gi do najveći i najs­tar­i­ji naš vam­pir Ledeni čaj od hibiskusa cureo je po mom stom­aku. Gledao sam kako se crve­na tečnost razli­va po koži kao sveža krv ostavl­ja­jući tamne tragove, otiče na beli čaršav i pravi trou­glas­tu mrlju. Jed­nom rukom sam i dal­je pridržavao kraj a dru­gom sred­inu knjige, i sad bi tre­ba­lo da me začu­di mis­te­ri­ozno pro­li­van­je čaja po trbuhu, ali nije, jer uobrazil­ja mi stršavom bra­davi­com na tren dotaknu usnu, osetih gorak ukus zno­ja i cit­rusa i još žešću napetost koja mi se sad šir­i­la i grudi­ma, omamlju­juće mi udar­ala u glavu. Rastvorih šakom prethod­no mesto, okrenuh list samoubice, pogo­to­vo žene, posta­ju vam­piri, one se još za živ­ota priprema­ju za to. Koke­ti­ra­ju znan­jem osiono i nad­meno, zalaze u druge sve­tove, izjed­načava­ju i živ­ot i smrt i umet­nost, što je ravno hodu po skliskom uže­tu, veči­to pogi­beljno ateri­ran­je nad ponorom. Žena je kri­la­to biće s glavom u tor­bi koje nika­da ne propa­da. A to se u našem nar­o­du sma­tra odlikom san­jara. Moja uobrazil­ja je mogla svakako biti jed­na od tih: san­jar s glavom u tor­bi a kri­la­tim telom nad­ne­tim nad mojom posteljom i mojim nadražen­im nervi­ma. Ali to su bila samo nagađanja.

    Posled­nje OVO!!! niš­ta mi nije gov­o­rilo, i mogao sam tek po uvezan­im znakovi­ma da naslu­tim da se ubi­la, iskr­var­i­la, mož­da i zbog ljubavi, a svo­ju smrt nagovesti­la je zelen­im ispisi­ma po mar­gina­ma Čajkanovićeve studi­je, ukazu­jući na ključ­na mes­ta koja se niko nije usu­dio da odgonetne.

    I sad povam­pire­na naplaću­je račune. Ali zaš­to meni?, nisam se ni pitao koliko se pitan­je namet­a­lo samo od sebe.

    Čajkanović se verovat­no ne bi zaus­tavio na 1924. godi­ni, zato sam sutradan u grad­skoj bib­liote­ci potražio i dru­gi deo studi­je. I bio sam u pravu. Našao sam onu dato­vanu od 1925. do 1942. i s pri­ta­jen­im zado­voljstvom str­pah knjigu u tor­bu i bez­ma­lo da sam otrčao do kuće sa zeb­n­jom iščeku­jući da moja uobrazil­ja kosim rukopi­som nežno upliviše i u ovom tomu. I opet sam bio u pravu! OVO! s jed­nim uzvičnikom je bilo kudikamo učestal­i­je, što sam pro­tu­mačio padom kon­cen­tracije. A bio sam ubeđen, i malak­sa­lošću usled jučer­ašn­jeg isti­can­ja njene krvi po mom čaršavu.

    Bacih pogled na vinčan­sku vazu sa noćnog stočića. Oko njenog trbuha i uzanog vra­ta razvi­jali su se crveni crteži živ­ota i smr­ti žene-sfinge.

    .

    .

    .

    .

    .