Zgrada solidarnosti

Lat­est posts by Mina Miloše­vić (see all)

    Radio-dra­ma

      

     

     

     

    LICA

     

    VANJA, 14, haram­baša, pos­esiv­na, odvažna

    JANA, 14, povuče­na, nesig­ur­na, nežna

    STAŠA, 14, hrabra, mrzo­volj­na, brižna

    JELENA, 32, snaž­na, ran­ji­va, iskrena

    ZORAN, 48, Van­jin otac, naoko umil­jat, pun skrivenog besa

    DRAGICA, 45, Van­ji­na maj­ka, glas­na, vedra, duhovita

    PERA, 17, pijan

    BABA, 65, ljuta

          1. Ispred zgrade

    Van­ja, Jana i Staša se smeju.

    Čuje se zvuk zvona za interfon.

    BABA

    Ski­nite mi se s inter­fona, nakačili ste mi se na tele­vi­zor, pa vam je i to malo, ne mogu da živim od glupih rekla­ma za usisivače!

    VANJA

    Au, jebote, ova baba će da nas doh­vati oklag­i­jom kad-tad…

    Čuje se komešan­je i smeh devojaka.

    VANJA

    E ajde iza ove zgrade malo na č.

    Čuje se zvuk pal­jen­ja upaljača

    STAŠA

    Šta je č?

    VANJA

    (izvlačeći dim)

    Ne znaš šta je č?

    JANA

    Skraćeni­ca za čuren­je. Pušenje.

    STAŠA

    Otkad koris­ti­mo taj naziv?

    VANJA

    Od juče. Juče sam prvi put usred dana išla na čuren­je s Cokom iz trećeg pet. Šal­je mi poruku da iza­đem odmah, rask­in­u­la sa Acom…

    JANA

    Rask­in­uli su? Stvarno??

    VANJA

    Da, bre. Pre­vario je s nekom fuk­som na Krstićevom osamnaestom.

    JANA

    Neeee? Sa kojom?

    VANJA

    Jao, moram da je pitam opet za ime, zab­o­rav­i­la sam, neka iz Ekonomske. Jad­ni­ca neka. Al’ ima dobre sise. A mene moja Drag­i­ca samo što nije provalila juče, jebote. Ja pošla budala napol­je, obuk­la jaknu, al’ gledam šta da kažem, gde idem sad pred ručak, i kažem da idem da bacim đubre, Drag­i­ca me gle­da kao da sam pala s marsa, kad se raz­drala na mene: „TI DA BACIŠ ĐUBRE??? Ne zaje­bavaj me, Van­ja, majke ti, gde si pošla?“ Ja reko: „Mama, odluči­la sam da ti pomognem, nije fer, ti sve radiš, ne mogu da te gledam više.“ Ona puk­la žena od sme­ha, kaže: „Van­ja, ne zaje­bavaj me, znam da pušiš, ajde gubi se napol­je dok Zoki nije došo i da si se vrati­la za 15 min­u­ta, neću da ti gre­jem sar­mu stoti put.“ Ja reko: „Mama, nije to…“ Ona me samo pogle­da i ja šta da kažem, iza­šla sam iste sekunde.

    JANA

    Kak­va carica!

    STAŠA

    Da…

    VANJA

    ’Oćeš cig­a­ru, Staša?

    STAŠA

    Pa hajde.

    VANJA

    Jao, jebote, vidi, lad­no ovde živi ona Jeca sek­si šop. ’Aj da je cim­nemo na č, realno.

    JANA (uplašeno)

    Joj, opet… Šta ako zgra­da ima video-nadzor?

    VANJA

    Jao, bre, Jano, ne seri. Samo neš­to kukaš, nema video-nad­zor, a i da ima, šta? Što si pička?!

    STAŠA (nežno)

    Ne bri­ni, Jano. Nema video-nad­zo­ra, niko ovde to ne ugrađu­je, skupo im je.

    JANA

    Ja moram usko­ro kući.

    VANJA

    ’Ajde, bre, šta si se usrala!

    Čuje se zvuk stiskan­ja dug­meta za interfon.

    STAŠA

    Jao, dobro, više, Van­ja, ’ajde stvarno da idemo.

    Čuje se zvuk stiskan­ja dug­meta za inter­fon. Čuje se šum sa druge strane slušalice.

    JELENA (sa interfona)

    Ko je?

    VANJA

    Zdra­vo, čujem, pro­da­jete neke gaće ovde?

    JELENA

    Halo? Šta se deša­va? Je l’ neko pogrešio?

    VANJA

    Pogreši­la si ti akcenat.

    Van­ja se smeje.

    JELENA

    Idi gledaj crtani, dete, i ne smaraj.

    VANJA

    Mož­da ja gledam crtane fil­move, ali kakve ti fil­move sni­maš, to je pra­vo pitanje.

    JELENA

    Jebaću ti milu majku, samo me čekaj.

    Zvuk spuš­tan­ja slušalice.

    VANJA

    Kak­va pal­jev­ina, tebra.

    JANA

    Joj bože, ubiću se, ubiću se, ubiću se!

    STAŠA

    Van­ja, stvarno si preter­ala, brate, šta si to rekla ženi!

    VANJA

    Pa ko joj je kriv kad pro­da­je sek­si don­ji veš, šta sad.

    STAŠA

    Stvarno si debil.

    VANJA

    JAO BRE, IDE OVA LUDAČA, BRZO, BRE!!!

    Čuje se da devo­jke otrčavaju.

          1. U školi

    Čuje se škol­sko zvono i gra­ja sred­njoško­la­ca u pozadini.

    VANJA

    Gde ćeš, bre, Jano, još nije počeo čas. Čekaj da iščurim ko čovek.

    STAŠA

    Jano, šta to gledaš?

    JANA

    Ma naruču­jem neke čarape preko Kupin­da. Vidi.

    STAŠA

    Uuu, sek­si.

    VANJA

    Daj da vidim. Šta je ovo, ovo pro­da­je Jeca sek­si šop?

    JANA
    Vidi stvarno, ista adresa gde smo sinoć bile.

    VANJA

    Pa ako ovo nije znak da pono­vo pose­ti­mo Jecu, onda ne znam.

    JANA

    Ne znam baš…

    STAŠA

    Van­ja, zaš­to bis­mo opet išle? Stvarno preteru­ješ, pri­jav­iće nas ako bude­mo nas­tavile da se glupi­ramo ovako.

    VANJA

    Ken­ja­torko.

    STAŠA

    Van­ja, nisi peti razred.

    JANA

    Ja bih samo da uzmem čarape, ne i kriv­ičnu prijavu.

    VANJA

    Jaoo, daj molim te, ko će da nas pri­javi, brate, svi zna­ju ko je moj tata. Nema zezan­ja sa Zok­i­jem. Što ste glupe, ’ajde real­no da vidi­mo ko je ova oso­ba, zar vas ne zan­i­ma? Mož­da dobi­je­mo popust.

          1. Ispred Jele­nine zgrade

    Zvuk pal­jen­ja upal­jača i izdu­va­van­ja dima iz ustiju.

    VANJA

    Ova cig­a­re­ta gori tri min­u­ta. Toliko imaš da se pop­neš do gore, ostaviš joj poruku i vratiš se.

    JANA

    Moja cig­a­re­ta gori 7 minuta.

    VANJA

    Zato što pušiš do kra­ja ko slepica.

    STAŠA

    Van­ja, brate.

    VANJA

    Šal­im se, ajde, Jano, kreći.

          1. Ispred Jeleninog stana

    Čuju se koraci po ste­peni­ca­ma. Koraci presta­ju. Čuje se kako Jele­na plače sa druge strane vra­ta. Čuje se Janin dah.

    Čuju se brzi koraci niz stepenice.

          1. Ispred Jele­nine zgrade

    STAŠA

    Šta je bilo?

    VANJA

    Je l’ si ostavi­la poruku?

    JANA

    Ne… Plakala je. Čula sam je da plače.

    STAŠA

    Stvarno?

    JANA

    Da… Nisam mogla da joj ostavim to, žena je sjebana…

    VANJA

    Šta pričaš.

    JANA

    Pa stvarno, ja ne mogu ženu koja je ras­trzana još više da mučim zbog toga što pro­da­je sek­si don­ji veš, nek pro­da­je, koga briga.

    STAŠA

    Slažem se. I nije tre­ba­lo da joj ostaviš to. ’Ajmo odavde.

    VANJA

    Dobro, ’ajde, ne tre­ba da je diramo sad, ali sad me jako zan­i­ma šta joj se desilo.

    STAŠA

    ’Ajmo.

          1. U Van­ji­noj sobi

    Čuje se smeh Van­je, Staše i Jane iza zatvorenih vra­ta. Vra­ta se otvaraju.

    DRAGICA

    Evo devo­jke, da ne umrete od gladi.

    JANA

    Jao, divno. Obožavam ovaj vaš umak.

    DRAGICA

    Pazi, vruć je pom­frit. Sad će večera.

    STAŠA

    Joj, ne morate, hvala Vam.

    JANA

    Ja sam na dijeti.

    DRAGICA

    Ma ’ajde molim te, kakve dijete, da mi se osušite tu ko grane.

    VANJA

    Daj stavi to tu.

    DRAGICA

    Vidi je, samo se svađa, isti Zoki, sve vam neš­to smeta.

    VANJA

    Hvala, mama!

    Zvuk zat­varan­ja vrata.

    STAŠA

    Zaš­to si ti na dijeti?

    JANA

    Ma, malo samo, moram da skinem stomak.

    STAŠA

    Ne lupaj, baš si lepa.

    VANJA

    Pa mogla bi malo.

    STAŠA

    Prestani, odvrat­na si! Jano, ne slušaj je, baš si lepa.

    JANA

    Da, kad je devo­j­ka debela, onda joj kažu da je lepa.

    STAŠA

    Ne. Kad je lepa onda joj kažu da je lepa. A kad su ti pan­talone pre­više tesne, onda ih iseck­aš na sitne komadiće, baciš i kupiš nove. I ostatak daš babi za zakrpu.

    Van­ja se sme­je. Jana se nas­me­je tiho.

    JANA

    Ma ti mis­liš moja baba je naiv­na, ima ona već pun ormar zal­i­ha za zakrpljivanje.

    VANJA

    E da vam pokažem šta ću da obučem za rođen­dan. Drag­i­ca me ter­ala da kupim, baš je bila dosadna.

    STAŠA

    Vau, tako… ne liči na tebe.

    VANJA

    Što? Baš kida.

    STAŠA

    Pa ne znam, navikla sam da te gledam u tren­erka­ma, duk­se­vi­ma… Ovo mi je nekako pre­više… Usko. I ženstveno.

    JANA

    A dobro, lepo će da ti sto­ji, ti si zgodna.

    STAŠA

    Je l’ ti se sviđa?

    VANJA

    Ma… baš me briga. Ima da se doter­am za deset pa kad se olešim posle od viski­ja, bar ću da budem najlepša pijan­dura na svetu.

    Jana se smeje.

    STAŠA

    Nego, Jano, ti još nisi uzela one čarape što si naruči­la preko Kupinda?

    VANJA

    E da, od Jece sek­si šop, šta je bilo s tim?

    JANA

    Nisam još. Mis­lim da ni neću, glupo mi je.

    STAŠA

    Pa ona ne zna da smo joj mi zvonile. A i zab­o­rav­i­la je dosad, real­no, baš je briga. Izgle­da da ima ozbiljnih problema.

    JANA

    Ma znam, ali nekako… ne mogu.

    STAŠA

    Ja bih volela da joj pomognemo nekako.

    VANJA

    E i mene zan­i­ma šta joj je. Ako ti nećeš, Jano, ja ću da odem po čarape.

    STAŠA

    Polako, Van­ja, moramo prvo da smis­limo šta ćemo da joj kaže­mo, kako bis­mo mogle da joj pomognemo…

    VANJA

    Pa kako da joj pomognemo, moramo prvo da saz­namo šta joj je.

    STAŠA

    To sto­ji, ali moramo da imamo neki plan.

    VANJA

    Evo ti plan: dođe­mo, kucamo, traži­mo čarape, a onda i čašu vode, pa dok ona sipa vodu, skeni­raš sobu brzi­nom met­ka, kad se vrati, pitaš je: „Gospođo, je l’ Vama dobro?“, ona te čud­no pogle­da i izbaci napol­je dok tražiš popust na lažne kalvin kla­jn bokserice.

    STAŠA

    Van­ja, preki­ni da budeš neoz­bilj­na, žena je mož­da stvarno u opas­nos­ti. Jano, je l’ možeš sutra da uzmeš to?

    JANA

    Ja ne bih da se petl­jam više…

    STAŠA

    U redu, onda ću ja.

    VANJA

    A što ti? Evo ja ću.

    STAŠA

    Ne možeš ti da ideš, nisi ozbilj­na, neću ti dati da mal­tre­ti­raš tu ženu.

    VANJA

    Izvi­ni, molim te, ti mi nećeš dati? Ko si, bre, ti da mi neš­to zabraniš?

    STAŠA

    Van­ja, nemoj da se pon­ašaš tako, ozbilj­na sam. Nema više zaje­ba­van­ja, samo joj još to tre­ba. Nabi­jan­je na nos od strane nek­ih besnih klinki.

    VANJA

    Dobro, baš me briga više. Dosad­na si.

    Vra­ta se otvaraju.

    DRAGICA

    ’Ajde, sprem­na je večera. Sve da ste ustale iste sekunde, da nisam čula izgov­ore. Zorane, ’ajde i ti.

    Zoran se smeje.

    Sa kom­pjutera se čuje sni­mak: „Balkan info: Stru­ka – Prezirem devo­jke lakog morala, a to proizilazi iz moje ljubavi pre­ma ženama!“

    STRUKA (sa kompjutera)

    „Moja… neću da kažem mržn­ja… već… prezir… pre­ma žena­ma lakog morala proizilazi iz moje ljubavi pre­ma žena­ma… ja sam jako vezan za svo­ju majku i jako volim svo­ju ženu i imam ćerku…

    DRAGICA

    Zorane, šta to gledaš?

    STRUKA

    …jed­nos­tavno, uvek sam stavl­jao žene na pijedestal…

    ZORAN

    Ma niš­ta, evo idem.

    STRUKA

    … sva­ki put kad bi neka žena radi­la neš­to što se kosi sa mojim ubeđen­jem o tome kako žena tre­ba da se pon­aša, to bi kod mene izazi­va­lo veli­ki gnev i bur­nu reak­ci­ju… mož­da i pre­više… i… jed­nos­tavno sam sma­trao da te žene nisu dos­to­jne te, ajde nazovi­mo je „tit­ule“… I onda sam napravio dve kat­e­gori­je žena: žene koje volim, koje poš­tu­jem i koje cen­im – praaaave žene, i one koje pom­in­jem u pes­ma­ma kao kurve, kučke, drol­je, kako god.“

    DRAGICA

    ’Ajde, gasi to.

    JANA (Staši)

    Jao, Balkan info… Užas.

    STAŠA

    A i taj Stru­ka, odvratno.

    JANA

    Tiše!

    STAŠA (šap­atom)

    Povratiću u tanjir.

    Jana se smeje.

    ZORAN

    Gde ste, bre! Je l’ ste se spremile za rođen­dan? Biće lud provod.

    VANJA

    Ćale, Bojan iz M‑a kaže da je već rez­ervisano za sub­o­tu. Moramo da nađe­mo dru­gi lokal, a svi ostali su mi neš­to bezveze. Katastrofa.

    ZORAN

    Rez­ervisano? Ma sad ću ja nje­ga da okren­em, da proveri malo bol­je. Niš­ta ne bri­ni, sine, slav­ićeš rođen­dan tamo.

    VANJA

    ’Ste videle, koji car.

          1. Ispred Jele­nine zgrade

    VANJA

    ’Ajde, je l’ zvoniš?

    STAŠA

    Ššš!

    Čuje se zvuk javl­jan­ja na interfonu.

    JELENA

    Halo?

    STAŠA

    Zdra­vo, ja sam poruči­la one crne čarape. Da se pop­nem da ih pokupim ili kako?

    JELENA

    Da, da, pop­ni se.

          1. Ispred Jeleninog stana

    Čuje se zvuk zvona. Vra­ta se otvaraju.

    STAŠA

    Dobar dan.

    JELENA

    Ćao. Evo, samo da upakujem.

    STAŠA

    Važi.

    Čuje se šuškan­je kese.

    JELENA

    L, je l’ tako?

    STAŠA

    Da, da.

    JELENA

    Evo izvoli.

    STAŠA

    Hvala. 200, je l’ tako?

    JELENA

    Da.

    STAŠA

    Izvo­lite. Mogu li samo da Vas pitam… jeste li dobro? Je l’ ste se udar­ili negde ili?

    JELENA

    Hvala. Pri­jat­no.

    Čuje se zvuk zat­varan­ja vrata.

          1. Ispred zgrade

    VANJA

    I??

    STAŠA

    Evo ti čarape, Jano. Niš­ta, nije htela da priča kad sam je pita­la da li je dobro, zatvo­rila mi je vra­ta. Ali… imala je mod­rice oko vrata.

    JANA

    Molim?

    STAŠA

    Da, bilo je modro…

    VANJA

    Ma ajde molim te, sad baš. To su mož­da šljive od seksa.

    STAŠA

    Brate, Van­ja…

    VANJA

    Pa šta je? Je l’ neko sad bio tamo osim nje? Je l’ joj neš­to fali? Otvo­rila ti je nor­mal­no vra­ta, ne umire očigledno.

    STAŠA

    Fali joj svaš­ta. Pril­ično je skro­man taj stan, koliko sam mogla da vidim.

    VANJA

    Staša, preteru­ješ. Očigled­no se ne deša­va niš­ta strašno. Meni ovo više nije zabavno, samo si smorila.

    STAŠA

    Ja sam smo­ri­la? Ti ovde smaraš svo­jom potre­bom da mal­tre­ti­raš ljude koji ti nisu niš­ta krivi!

    JANA

    Dobro, Staša, polako…

    VANJA

    Pusti je, Jano.

    Čuje se zvuk pal­jen­ja upal­jača i izvlačen­ja dima cigarete.

    VANJA

    Jano, hoćeš da spavaš večeras kod mene?

    JANA

    Možeee, dugo nis­mo imale pidžama-žurku.

    VANJA

    Tebe, Staša, bol­je da ne maltretiramo.

          1. Na Van­ji­nom rođendanu

    U poza­di­ni se čuje Mimi Mer­cedez feat. Kaya – Ne možeš da sediš sa nama.

    VANJA (dere se)

    „NE MOŽEŠ DA SEDIŠ SA NAMAA, NE MOŽEŠ DA SEDIŠ SA NAMAA, NE MOŽEŠ DA SEDIŠ SA NAMAA!“

    PERA (17)

    SREĆAN ROĐENDAN, VANJAA!!

    VANJA

    HVALA, PERO!!!

    STAŠA

    Je l’ si se smorila?

    JANA

    Pa…

    STAŠA

    Obično kad neko sedi u ćošku i gric­ka posled­nje mrvice čip­sa dok masa urla uz neku pes­mu, nije mu baš zabavno.

    JANA

    Pa, to sam ja, jebiga.

    STAŠA

    Kako je bilo sinoć na pidžama-žurci?

    JANA

    Ma…

    STAŠA

    Hoćeš da iza­đe­mo napol­je da prošetamo?

    JANA

    Hajde.

          1. Na uli­ci ispred kluba

    Muzi­ka iz klu­ba se čuje sve tiše i tiše, dok pot­puno ne iščezne, sa pojača­van­jem bata Janinih štik­li i Stašinih martinki.

    JANA

    Žul­ja me ovo sranje.

    STAŠA

    Štik­le? Je l’ imaš neš­to da se preobuješ?

    JANA

    A imam, ali tamo u tor­bi. Ne vraća mi se sad unutra, joj. Izu­la bih se da idem bosa, majke mi.

    STAŠA

    Pa hajde.

    JANA

    Si nor­mal­na?

    STAŠA

    Šta, ajde, i ja ću.

    JANA

    Pa da ugaz­i­mo u neko staklo.

    STAŠA

    Pa ajmo po travi ovde u parku.

    JANA

    Još bol­je, da ugaz­i­mo u neko govno.

    STAŠA

    Ma ne seri.

    JANA

    Ti si luda.

    STAŠA

    ’Ajde malo, prirod­na masaža stopala, idemo.

    Jana se sme­je. Obe se smeju.

    JANA

    Jao, što mi se č.

    STAŠA

    Malo preteru­je­mo s tim.

    JANA

    Hajde samo jed­nu da pode­limo. Imam s uku­som borovnice.

    STAŠA

    Zaš­to uopšte to radimo?

    JANA

    A ne znam. Mama bi me ubi­la da saz­na. Ali malo, eto.

    STAŠA

    Ja imam neki osećaj kao da sam veli­ka. Veli­ki su uvek pušili. Sećam se kad sam bila mala, sedela sam u dnevnoj sobi kad god mami i tati dođe neki drug koji je gledao mno­go fil­move i pričao o tome i o politi­ci i svače­mu, i tad je cela pros­tori­ja mirisala na dim, i ja sam sedela ušuškana i slušala ih kako priča­ju i sad, kad ose­tim miris dima, mis­lim na taj osećaj.

    JANA

    Au jebote, kak­va si ti zavisnica.

    STAŠA

    Strašno, jed­nom ću se s nos­tal­gi­jom sećati ovog trenut­ka i pal­i­ti cig­a­rete. A mož­da nije u cig­a­re­ta­ma, nego u ovoj travi.

    JANA

    Hm hmm­mm?

    STAŠA

    U nenarko­man­skoj travi koja raste u parku iz zemlje.

    JANA

    Da, daa.

    STAŠA

    Ok.

    Sme­ju se.

    STAŠA

    Volela bih da i Van­ja može da ble­ji s nama ovako opušteno. Kad je tu, uvek je neka tenzija.

    JANA

    A dobra je ona, stvarno, mno­go je volim… ali jeste malo teš­ka. Iskreno, nekad me tako nervi­ra kad mi određu­je šta da radim, i stal­no je ljubo­mor­na. Nekad… nekad se i plašim. Pon­aša se pre­ma meni kao da smo u vezi.

    STAŠA

    Nije do veze. Pos­esiv­na je.

    JANA

    Mis­liš da će se promeniti?

    STAŠA

    Nadam se.

    Pauza.

    STAŠA

    Mene brine žena iz onog stana.

    JANA

    Jele­na. Je l’ znaš nešto?

    STAŠA

    Pa od onog dana ne mogu da se smir­im… Stal­no mis­lim o tome. Razmišl­jala sam da naručim neš­to samo da bih je videla još jed­nom. Iskreno, imam loš osećaj.

    JANA

    Nemoj da se optereću­ješ… nisi ti kri­va… ne možeš niš­ta da uradiš… Ti si dobra oso­ba, ali svako je odgov­o­ran za svoj život.

    STAŠA

    Ali da li je tako? Da li zaista svako može da bude odgov­o­ran za sva sran­ja koja mu se dešava­ju, kad živi­mo u ovako užas­nom svetu?

    JANA

    Nekad pože­lim da umrem.

    STAŠA

    I ja.

    Pauza.

    STAŠA

    Ide­mo sada do nje.

    JANA

    Molim, sad?

    STAŠA

    Samo da prove­r­i­mo, molim te.

    JANA

    Ubiće nas Van­ja što odlaz­i­mo s njenog rođendana.

    STAŠA

    Suviše je pijana da bi je bilo briga.

    JANA

    ’Ajde bar da joj se javimo.

    Čuje se zvuk čekan­ja pozi­va na telefonu.

    VANJA

    ’ALO.

    JANA

    ’Ej, Van­ja. Staša i ja smo malo iza­šle, vraćamo se za pola sata.

    VANJA

    GDE STEEEE, PIČKEEEE.

    JANA

    Je l’ me čuješ? Je l’ si dobro?

    VANJA

    UUUUUHUUUU! Beži bre tamo, Pero. Čujem, čujeeeemmmm.

    JANA

    Dobro, ’ajde, vidi­mo se.

    VANJA

    GDE STE POŠLE?

    JANA

    Ide­mo do Jelene.

    VANJA

    Jeca sek­si šop?

    JANA

    Van­ja…

    VANJA

    Drž’te se, dolazi pojačanjeeee.

    JANA

    Bol­je ostani tu, pijana si. ’Ajde ne bri­ni, dolaz­i­mo za minut.

    Čuje se zvuk preki­da tele­fonske veze.

          1. Ispred zgrade

    Čuje se zvuk zvon­jen­ja na inter­fon. Ponovo.

    JANA

    Mož­da spava.

    Pono­vo se čuje zvuk zvon­jen­ja na interfon.

    JELENA

    Halo… halo… molim vas…

    STAŠA

    … Tu smo!

    JELENA

    Dođite gore… dođite… molim vas…

    Čuje se zvuk otključa­van­ja vrata.

    JANA

    Šta ćemo da radi­mo?? Šta ćemo???

    STAŠA

    Da zove­mo policiju.

    Čuje se kuck­an­je 192 na tas­ta­turi telefona.

    JANA

    Ali poli­ci­ja nikad i ne dođe. A i kad dođe, nikad niš­ta ne ura­di. A i kad neš­to ura­di, ne ura­di kako treba.

    STAŠA

    Halo? Molim vas, htela bih da pri­jav­im nasil­je nad jed­nom ženom u Dunavskoj uli­ci, Zgra­da sol­i­darnos­ti, broj stana… 18. Čule smo ženu kako zove u pomoć… Molim vas, požurite.

    JANA

    Šta kažu?

    STAŠA

    Kaže da šal­je… ali ne zna kad će stići…

    JANA

    Šta ćemo da radimo?

    Čuje se zvuk auta. Auto se parki­ra. Čuje se kako se zalupe vra­ta od auta.

    VANJA

    ’Alo, što me niste sačekale, rekla sam da stižem!

    JANA

    Jebote, Van­ja je stigla.

    VANJA

    Šta se dešava??

    STAŠA

    Jele­na nas je zvala gore… zvučala je uzne­mireno, molila nas je da dođe­mo. Zvale smo policiju.

    VANJA

    ’Ajmo gore, baš da vidim šta je sad.

    JANA

    Lju­di, ja se plašim.

    STAŠA

    Pa i ja razmišl­jam da ode­mo, ova poli­ci­ja ko zna kad će stići.

    JANA

    Ali šta ćemo mi da uradi­mo, može samo ko zna šta da nam se desi, buk­val­no može bilo ko da nas pre­bi­je, silu­je, znači ja ne znam niš­ta, nemam ni nož, ni suzavac, ni niš­ta… Lju­di, plašim se.

    VANJA

    Ma ko će bre mene da pre­bi­je??? Ja sam, tebra, treni­rala karate osam god­i­na, znači, sve ću da ih salomim. Idemo!

    JANA

    Ali, Van­ja, pijana si kao letva.

    VANJA

    Ma još bol­je, ne odgo­varam za posledice, šta se desi u alko…holo..lisanom stan­ju, osta­je u alko…

    STAŠA

    Dobro, polako. Ja sam za to da ide­mo gore, ali polako. Da vidi­mo šta se deša­va. Mož­da joj je samo pozlilo. Hajde, ali tiho, Van­ja, molim te. Ili ostani ispred.

    VANJA (šapuće glasno)

    Tiho, tiho! Šššššššš!

    STAŠA

    Izuj te štikletine.

    Čuje se zvuk nji­hovih kora­ka po ste­peni­ca­ma. Van­ja posrne.

    VANJA (šapuće glasno)

    Čutim, ćutim, šššš!

          1. U Jeleni­nom stanu

    Čuje se kucan­je po vra­ti­ma. Čuje se zvuk otvaran­ja vrata.

    JELENA

    Tiho, molim vas, samo polako…

    STAŠA

    Polako, polako, je l’ ste dobro? Ko vas je to udario, je l’ još tu?

    JANA

    Pa Vi ste skroz pre­tučeni… da zove­mo hitnu?

    JELENA

    Pazite, tu je, tu je, spava…

    JANA

    Polako… sedite tu.

    STAŠA

    Zvale smo poli­ci­ju, dolaze…

    JELENA
    Jao, ne…

    STAŠA

    Polako, smirite se, mi smo tu, hoćete da sve ode­mo zajed­no negde?

    Čuje se zvuk koraka.

    VANJA

    Stoko jed­na odvrat­na, srediću te, gade…

    Čuje se udarac.

    JANA

    Ne, Van­ja!!!!

    JELENA

    Ne, molim vas!

    ZORAN

    Alo, šta je to, bre??!!

    VANJA

    Tata…? Koji kurac, Zorane?!

    Čuje se kako Van­ja istrča­va napol­je i zalupi vratima.

    ZORAN

    Van­ja!!!

    STAŠA

    Jebem ti sve… Stan­ite po strani.

    ZORAN

    Šta radite, bre, ovde?? Ko ti je, bre, reko da zoveš, bre, moju ćerku, bre? Pič­ka ti mate­ri­na kurvinska!!!

    Čuje se kako Zoran trči za Vanjom.

    ZORAN (iz daljine)

    VANJA!!

    STAŠA

    Polako… sedite, smirite se, ne može Vam niš­ta, tu smo mi, doći će policija…

    JELENA

    Ne, molim Vas, nje­ga svi zna­ju tamo, mene će uništi­ti, ne, molim vas…

    STAŠA

    Dobro, sad ćemo da otkaže­mo… polako…

    JELENA

    Daće mi otkaz sad, goto­va sam… Ma kakav otkaz, ubiće me, ubiće me!!!

    JANA

    Mi ga znamo, on je tata naše dru­garice… Pa kako?

    JELENA

    Htela sam da ga ostavim, odavno sam htela da ga ostavim, ali zakačio se, svin­ja, pa ne pušta!

    STAŠA

    Je l’ Vam on sve ovo uradio?

    Jele­na plače.

    JANA

    Polako… biće sve u redu.

          1. Ispred zgrade

    ZORAN

    Van­ja, Vanja!!!!

    VANJA

    Pusti me!!! Beži!!

    ZORAN

    Van­ja, stani! Stani. Sama je to tražila…

    VANJA

    Jebote, Zorane, imaš ženu i ćerku! Sram te bilo!

    ZORAN

    Sine, ti znaš da ja tebe i mamu nikad ne bih ostavio… Nikad. Nikad vam niš­ta nije falilo, i nikad i neće.

    VANJA

    Pusti me!! Pusti me!!

    ZORAN

    Polako, sine… polako…

    Van­ja plače, čuje se da odjed­nom počin­je da povraća.

    ZORAN

    Napi­la si se… Polako, polako… Smiri se, sve će biti u redu… Ide­mo kući, polako… Tata je tu… ne bri­ni, sine… polako…

          1. Ispred Jele­nine zgrade

    Čuju se točk­ići kofera koji se kotrl­ja­ju po betonu.

    STAŠA

    ’Ej! Jano! Ovamo!

    JANA

    Pa zar ne ide­mo gore?

    STAŠA

    Ma da, nego, Jele­na mi je rekla da se tuši­ra, pa da sačekamo samo malo.

    JANA

    Pa ona će da zakas­ni na autobus?

    STAŠA

    Rekla je da će uzeti sledeći. Svakako, ne žuri joj se, pre­selila je sve ostale stvari, ovo su posled­nje. Sedi da ti proči­tam poruku koju sam napisala Van­ji, da mi kažeš da li da izmenim neš­to pre nego što pošaljem.

    JANA

    Uh. Ne znam da li išta da joj šal­je­mo. Ne javl­ja mi se na tele­fon od one večeri.

    STAŠA

    Baš zato. Slušaj:

    „Hej.

    Žao mi je zbog sve­ga što se desilo.

    Ne mogu ni da zamis­lim kroz šta prolaziš.

    Ne pišem ti da bih ti rekla laži zbog kojih ćeš se oseti­ti bol­je, mis­lim da to nije ono što pri­jatelji rade. Ne pišem ti ni da bih te povredi­la. Pišem ti jer sam tu.

    Gov­orim neš­to što svi već znamo i nadam se da to ne dovodi­mo u pitan­je: tvoj tata se zaista poneo užas­no pre­ma Jeleni. Znam koliko ga voliš. Znam da je uvek bio tu za tebe. Znam da je ponosan na tebe što si jaka. I on i dal­je jeste taj tata. To što lju­di rade loše stvari, ne znači da je sve što rade loše. Ali on mora mno­go, mno­go da se promeni. I odgov­ornost za to je na njemu.

    Važno mi je da ti kažem da mis­lim da to ne tre­ba da ima veze sa tobom. Ne bih volela da na bilo koji način kriv­iš sebe zbog toga, niti da se pois­toveću­ješ sa njim. Ti si svo­ja oso­ba, i to dobro u tebi može pod­staći ljude da budu bolji.

    I nadam se da nas nećeš više izbe­ga­vati. To je naj­važni­ja stvar koju imam da ti kažem: nedosta­ješ nam. Niko nema tako dobre fore, iako nekad baš edži. Zbog tebe znamo koja su najbol­ja mes­ta za č, zbog tebe smo naučile da igramo bas­ket, zbog tebe nas nije blam da podrigu­je­mo u javnos­ti. Može se reći da smo te obožavale. Ali ne želimo da te obožava­mo. I ne želimo da te izgu­bi­mo. Želimo da bude­mo tu za tebe, želimo da posle sve­ga ode­mo na dun­ju kod Miće u kafanu i da gledamo smešne bebe na Jutjubu do pet ujutru. Ali bojim se da neće­mo moći. Poz­na­jem te. Znam da te dugo neće­mo vide­ti. Mož­da ćeš me bloki­rati nakon ove poruke. Mož­da je i ne čitaš. Ali u sluča­ju da je čitaš, želim da ti kažem da smo tu za tebe, da smo sve bile tu one večeri i da smo sve prošle kroz to i da sve moramo od toga da se opo­rav­i­mo. Verovat­no je nere­al­no da ika­da pus­ti­mo tvog tatu da nas odveze kući i verovat­no je nere­al­no da ika­da ode­mo kod nje­ga u picer­i­ju. Ali nadam se da ćemo uprkos tome neka­da moći da pop­uši­mo cig­a­re­tu iza zgrade i da pričamo o nečem dese­tom. I da nika­da nijed­nu devo­jku više ne nazove­mo kur­vom. I ako nekad poželiš da pričamo o sve­mu ovome, biće­mo tu.

    Volimo te.“

    Pauza.

    JANA

    Znaš da ona to nikad neće pročitati.

    STAŠA

    Ko zna.

    Čuje se zvuk SMS poruke.

    STAŠA

    Jele­na kaže da se popnemo.

    Čuje se zvuk zvon­jen­ja na interfon.

    STAŠA

    Mi smo!

    JELENA

    ’Ajde, pen­jite se, stavi­la sam kafu.

    Čuje se zvuk otključa­van­ja vra­ta od zgrade.

    Čuje se pes­ma Cher­ry Glazzer — Glenn the dawg (https://www.youtube.com/watch?v=l8qpx3p3lyg) :

    „You stayed strong all through the end, Glenn

    You were my best fuck­ing friend.“

    KRAJ